Upoznao sam Marija Vargasa Ljosu jednog 10. oktobra, pre tačno deset godina, u Prinstonu. Piter Dagerti, direktor univerzitetske izdavačke kuće, pismeno me je pozvao da se nakratko nađemo: „Prinston će uskoro objaviti Mariov esej o Jadnicima i on će sutra doći ovamo da govori o svojoj knjizi s našim prodajnim timom“, obaveštavao me je u svojoj poruci.
Otišao sam na sastanak koji je održan u univerzitetskoj auli, i tamo je bio Mario u sakou i kravati, okružen čitavim prodajnim timom izdavačke kuće: muškarci i žene od tridesetak, četrdesetak godina – svi Amerikanci – tipično univerzitetski stidljivi. Nikad nisu gledali sagovornika u oči, govorili su i kretali se vrlo nervozno, kao da ne znaju kako da se ponašaju i koju vrstu pitanja
bi trebalo da postave. Nasuprot njima, Mario je zračio ljubaznošću i srdačnošću koje ga prate kud god ide. Osećao se kao kod kuće i razgovarao je s prodajnim timom kao sa starim prijateljima. Kad je počeo da priča o svojoj knjizi, njegovo izražavanje i glas obasjali su salu.
„Zamislite samo“, rekao je Mario. „Viktor Igo je stigao do braka nevin. Nikad ranije nije bio s nekom ženom. Veoma čudno za jednog muškarca u to doba. Bio je nevin!“
Nelagodnost agenata za prodaju znatno se uvećala.
Hvatali su beleške u sveščice od žutog papira na linije i činili sve što je u njihovoj moći da ne gledaju Marija dok je govorio.
„Ali onda“, nastavio je Mario, „desilo se nešto neobično. Tokom prve bračne noći Viktor Igo je toliko uživao u novom iskustvu da je vodio ljubav sa svojom ženom sedam puta.“
Agenti prodaje nisu dizali pogled sa svojih zabeležaka i brzo su zapisivali.
„Sedam puta. Ne jednom, ni dvaput, nego sedam puta. Sedam puta za samo jednu noć. Možete li da zamislite kakva je snaga za to potrebna? A nije baš bio mlad. Sedam puta!“
Agenti prodaje su rumeneli dok su i dalje žurno hvatali beleške. Jedna žena je tako pocrvenela da sam se uplašio da će joj lice eksplodirati.
Kad je Mario završio priču o životu Viktora Igoa – njegov brak, ljubavi, politički problemi, izgnanstvo na jednom ostrvu u Lamanšu – direktor je obznanio da je preostalo još nekoliko minuta za pitanja. Posle duge pauze, jarko pocrvenela žena, kojoj se sad vraćala blaža boja, upitala je:
„U šta svrstavate ovu knjigu? U biografije ili esejistiku? Vrlo je važno to specifično naznačiti da bi joj se odredilo mesto u knjižarama.“
Dok je ona postavljala pitanje, posmatrao sam je i sećao se Mariovih reči: „Sedam puta! Sedam puta!“
Mariov odgovor kao da ju je umirio i ona ga je pažljivo zapisala u žutu beležnicu.
Nešto kasnije, rektorka Univerziteta „Širli Tilgman“ imenovala me je direktorom Programa latinskoameričkih studija. Prihvatio sam posao i moj prvi projekat bio je da pozovem Marija da provede s nama jedan semestar. On je već bio gostujući profesor na Prinstonu – i na mnogim
drugim univerzitetima Sjedinjenih Država i čitavog sveta – ali nije se vraćao još od ranih devedesetih, upravo od njegove predsedničke kampanje u Peruu.
U Prinstonu je, sem toga, bio Mariov arhiv. Univerzitetska biblioteka je devedesetih otkupila njegovu korespondenciju, radne verzije njegovih romana i mnoga druga dokumenta koja sada ispunjavaju trista šezdeset dve kutije koje stotine istraživača iz čitavog sveta stalno proučavaju.
Mario je prihvatio poziv i od tada je proveo s nama tri semestra kao gostujući profesor. Prilikom jedne posete – beše jesen 2010. i drveće u kampusu je plamtelo crvenom – održao je seminar o Borhesovim esejima i drugi o latinskoameričkom romanu.
Semestar je napredovao uobičajenim ritmom – seminari, večere s kolegama, putovanja u Njujork gde su mnogi od nas profesora na Pristonu živeli – kad me je jednog oktobarskog dana, u ranu zoru, probudio telefon.
Polupospan, podigao sam slušalicu.
„Dobar dan. Izvinite što vas tako rano uznemiravam. Ja sam Meri, iz kancelarije prinstonskih nobelovaca.“
Još nisam uspevao sasvim da se razbudim. Kancelarija nobelovaca?, pomislio sam. Nisam ni znao da takva kancelarija postoji.
„Hitno nam je potrebno da nađemo Marija Vargasa Ljosu“, rekao mi je taj glas.
Naglo sam se razbudio kad sam povezao te reči –
„Nobelova nagrada“ i „Mario Vargas Ljosa“ – upotrebljene u istoj rečenici.
Iskočio sam iz kreveta, istuširao se, na brzinu obukao i za pet minuta već sam metroom išao prema 57. ulici, gde je Mario iznajmio stan, na nekoliko koraka od Central parka. Kad sam stigao do njegove zgrade, naleteo sam na gomilu novinara i radoznalaca, svih sa televizijskim kamerama
i mikrofonima, nagomilanih pred vratima. S druge strane ulice bila je cvećara, pa sam ušao da
kupim buket.
„Naravno“, rekla mi je cvećarka. „Šta proslavljamo? Rođendan? Svadbu?“
„Nobelovu nagradu“, odgovorio sam joj.
Onako natovaren buketom, uspeo sam da se probijem kroz gomilu novinara u predvorje zgrade, da uđem u lift i stignem do Mariovog stana. Vrata su se otvorila i tu sam zatekao drugu, manju grupu: još televizijskih kamera, mikrofona i reportera koji su se ushodali s kraja na kraj salona. Svi telefoni – interfon, fiksni telefoni, mobilni telefoni posetilaca – oglašavali su se istovremeno i nije bilo dovoljno ruku da se odgovori na sve te aparate.
„Rubene“, začuo sam da me zovu i onda je iskrsnuo Mario, u besprekornom izdanju i nepomućene ozbiljnosti usred tog vavilonskog žagora.
„Zamisli“, rekao mi je, „zvali su me iz Švedske akademije pre šest ujutru. Ja sam čitao na sofi. Patrisija se javila i prebledela pre no što mi je dodala slušalicu. Vrlo sam se prepao kad sam je takvu video i prvo sam pomislio: smrt u porodici. Preuzeo sam slušalicu i neki veoma učtiv gospodin mi je rekao da je iz Švedske akademije, da su midodelili Nobelovu nagradu i da će se za pet minuta objaviti ta odluka. Rekao mi je da ako želim s nekim da razgovaram, to učinim smesta jer kasnije neću biti u stanju. Spustio sam slušalicu i ostao zamišljen, tu na sofi, da mozgam šta to zapravo znači. I za pet minuta, kako me je upozorio, stuštila se oluja. Nisam uspeo da pozovem nikoga.“
„Mario, spremni smo da snimamo“, rekao je kamerman Španske televizije.
Nobelovska oluja stigla je do Prinstona. Svakodnevno su iskrsavali novinari sa svih strana sveta i upadali u univerzitetski kampus kao kauboji u salun, dolazeći i do učionica gde je Mario držao svoj seminar.
Administratorka programa Rouz bila je, srećom, jedna energična Portorikanka koja se preko noći pretvorila u Mariovog telohranitelja. „Dotol Vaga Ljosa nije dotupan“, režala bi kad bi se neki uljez približavao kancelariji. Osim oportunih poseta, telefoni kancelarije nisu prestajali da zvone, niti je faks prestajao da izbacuje silne stranice papira. Univerzitetski poštar je bio prinuđen da nabavi kolica iz samoposluge da bi uručio tone pisama i paketa koje su svakodnevno pristizale.
Faksovi i pisma su sadržavali najčudnije molbe na svetu. Mario se zabavljao kao dete čitajući te ludačke molbe i iz kancelarije bismo slušali njegov grohotan smeh.
„Rouz. Dođi, molim te, časkom da pročitaš ovo pismo“, govorio je Mario.
U jednom faksu – ilustrovanom crtežima, grafikonima i brojčanim tabelama – vlasnik jedne fabrike sladoleda u Ajakuču u Peruu obraćao se Mariju sa „znameniti sunarodniče“ i ispredao mu bajke o svom poslu koji je zapravo bio jedna fabričica, sa zaradom od četiristo posto poslednje godine. „Upravo zato“, objašnjavao je sladoledžija, „pomislio sam da vam predložim da uložite novac
od Nobela u moj posao. To bi vam omogućilo da utrostručite svoj kapital za dve godine. Pomozite vi meni, pa ću i ja vama.“
„Rouz, vidi ovu“, zvao je Mario iz svoje kancelarije. Koverat od krutog papira, očigledno iz Indije, bio je adresiran samo na ime „Mario Vargas Ljosa, nobelovac, Sjedinjene Američke Države“, i čudom je stigao u kancelariju univerziteta. Unutra je bio list hartije ispisan kaligrafskim rukopisom, sa zaglavljem „Dear Sir“. Autor je govorio Mariju da mu je Nobelova nagrada dodeljena ne samo zato što je vrlo dobar pisac nego i zato što je sigurno velikodušan čovek. „I upravo stoga“, zaključivao je Indijac, „molim vas da mi pošaljete pomoć od svoje nagrade kako bih platio operaciju stomaka koju mi lekari već duže vreme preporučuju, a kojoj nisam mogao da se
podvrgnem zbog nedostatka sredstava.“
Nisu sve molbe stizale pisanim putem. Jednog dana se u kancelariji pojavio šef pomodnog restorana i rekao da bi hteo da iskoristi nobelovca kako bi svojim gostima predstavio latinskoameričku kuhinju. Pomišljao je da organizuje veliku gozbu peruanskih jela na koju bi bile pozvane sve važne ličnosti Nju Džerzija. I sve to na čelu s Mariom, kojem „ne bi uzeo više od tri-četiri sata njegovog
vremena: onoliko koliko bi potrajala gozba“.
„Dotol Vaga Ljosa ne voli gozbe“, zarežala je Rouz dok je ispraćala gazdu restorana do vrata.
Četiri dana posle saopštenja da je dobio Nobela, Mario je zakazao jednu konferenciju na španskom, koja je nosila naziv „Kratak govor o kulturi“. Dan uoči predavanja pozvala me je Meri, koja je vodila kancelariju nobelovaca, i energično mi preporučila da prebacimo događaj u Ričardson hol, koncertnu salu univerziteta, prostor koji prima oko pet stotina ljudi.
„Ali predavanje će biti na španskom“, rekao sam joj.
„Osim toga, reč je o vrlo specifičnoj temi. Imamo salu za stotinak osoba i ne verujem da ćemo je napuniti. Koliko na Prinstonu uopšte ima ljudi koji govore španski?“, upitao sam je.
„Ne znaš ti šta je nobelovac“, rekla mi je Meri. „Ljudi hoće da ga vide, da mu priđu, da ga dodirnu.“
Poslušali smo je i rezervisali salu Ričardson.
Na dan predavanja naišli smo na masu ljudi načičkanu pred ulaznim vratima. Bilo je petsto ljudi unutra i najmanje još toliko je ostalo napolju.
U svom govoru – koji je kasnije uključen u knjigu Civilizacija spektakla – Mario je kritikovao Mišela Fukoa i njegovo poimanje slobode, uspostavljajući vezu između ideja francuskog filozofa i anarhije koja danas vlada u francuskim državnim školama. Bio je to argument koji je mogao da se shvati kao frontalni napad na severnoameričku akademiju, gde je Fukoovo delo i dalje bilo, i posle
toliko godina, ključna referenca za studente i profesore. Diskusija sa publikom – pomislio sam – biće zanimljiva. Ali svi u sali slušali su Mariove reči s blaženim osmehom koji im nije silazio s lica. Kad je došao trenutak da se pruži mogućnost publici da postavlja pitanja, napravio
se dugi red.
„Ja sam iz Ikitosa“, rekao je, prilepljen uz mikrofon, neki gospodin, „i mada živim već dvadeset godina u ovoj zemlji, hoću da kažem da je ova Nobelova nagrada ponos za sve Peruance, to je nagrada koja visoko uzdiže ime naše zemlje.“
„Ja sam iz Lime i bavim se građevinarstvom“, viknuo je neko drugi, podalje od mikrofona, kad je na njega došao red, „ali u slobodno vreme, znate, pišem pesme. I voleo bih da vam pokažem neke od njih, don Mario.“
„Ja sam plakala“, rekla je jedna žena, „zaplakala sam, Mario, kad sam videla to za Nobela na televiziji. Zaplakala sam jer je za sve Peruance to stvar ponosa, to je nešto najlepše što nam se moglo desiti.“
Kad je Mario završio s davanjem autograma, čovek iz obezbeđenja – neki uniformisani plavušan, vrlo visok i vrlo zgodan, koji je izgledao kao da nema ni dvadeset godina – otpratio nas je s podijuma. Bilo je suviše ljudi napolju, rekao nam je, i bolje da idemo na izlaz za muzičare
koji je vodio iza zgrade. Odande smo mogli pešice da izađemo na ulicu, a tamo će nas čekati kola i odvesti nas do restorana gde smo se dogovorili da se nađemo sa spisateljicom Džojs Kerol Outs.
Pošli smo za čuvarom i kad smo izašli na zadnja vrata, čuli smo iz daljine glasove mase okupljene pred glavnim ulazom. Odjednom se čulo da neko viče „eno ga“ i u sekundi je ljudska plima dospela do nas i sasvim nas okružila. Bilo je na stotine, hiljade Peruanca koji su preplavili kampus dok je plavušan iz obezbeđenja, naoružan voki-tokijem, pokušavao da nam prokrči put.
Odakle li su se pojavili svi ti Peruanci koji su pretili da nas zgnječe? Mario mi je ispričao da u Patersonu, jednom naselju u Nju Džerziju, živi jedna od najvažnijih zajednica van zemlje i da ih tamo ima skoro sto hiljada. Izgleda, dakle, da je tih sto hiljada rešilo da masovno dođe u Prinston, pomislio sam.
„Mario, Mario! Ja sam glasao za tebe!“, vikao je jedan Peruanac, dok smo s mukom napredovali.
„Jedna fotka za moju bakicu“, rekla je neka žena prilazeći Mariju dok je njen muž škljocao aparatom. „Mario, potpiši mi ovu knjigu. Stavi: za Maricu“, govorila je neka devojka, istovremeno mu pružajući hemijsku olovku.
Uprkos beskrajnim molbama za fotografisanje i autograme koje je Mario prihvatao u hodu, uspeli smo da se pomaknemo nekoliko metara. Masa ljudi se sve više zgušnjavala. Tim tempom bili bi nam potrebni sati da stignemo do ulice, ako bismo uopšte do tamo stigli pre no što nas zgnječe.
U jednom trenutku Peruanci iz Patersona su nam zatvorili put. Desetine ruku s knjigama i foto-aparatima pružale su se prema nama, a ljudi su vikali: „Mario, Mario!“ Plavušan iz bezbednosti javio je voki-tokijem da smo se zaglavili, da smo uhvaćeni. Tada je Mario – ne prestajući da potpisuje knjige i da pozira za svoje obožavatelje – preuzeo vođstvo i pobrinuo se da se probijemo
između sto hiljada Peruanaca iz Patersona. Odlučno je napredovao dok je pogledom pozdravljao obožavatelje sleva i zdesna, ali uvek gledajući napred: kao da je otvarao put pogledom. Plavušan je ostao pozadi, i dalje je govorio nešto preko voki-tokija.
Kad smo konačno izbili na ulicu i ušli u univerzitetski auto, šofer je dao gas pa smo za sobom ostavili sto hiljada Peruanaca iz Patersona.
„Prepao si se“, rekao mi je Mario.
„Pomislio sam da će nas zgnječiti.“
„To su srdačni ljudi, ali tolika gomila, čak i srdačna, može da bude kobna. To sam naučio tokom kampanje.“
Posle Nobela Mario je nastavio saradnju sa Prinstonom. U julu 2014. univerzitet mu je dodelio zvanje počasnog doktora, a godinu dana kasnije vratio se kao gostujući profesor. Ovog puta smo odlučili da zajednički održimo kurs o književnosti i politici u Latinskoj Americi koji bi tumačio kako je roman odgovorio na velike istorijske događaje dvadesetog veka.
Kao sastavni deo kursa, zamolio sam studente da koriste Mariov arhiv koji imamo u Prinstonu. Trebalo je da svako od njih čitavoj grupi predstavi dokumente koje je pronašao tokom sopstvenog istraživanja. Ta predstavljanja su bila najzabavniji deo kursa. Svake nedelje po jedan student bi uzimao reč, uključivao svoj računar i na velikom ekranu projektovao svoja otkrića.
Lara Norgard, koja je uz studije radila i kao novinar u jednom univerzitetskom časopisu, pronašla je članke koje je Mario kao petnaestogodišnjak objavio o raznim temama, kao što su tuberkuloza u Limi ili apotekarska korupcija. Dok je ona pokazivala te reportaže, Mario je opčinjeno slušao.
„Potpuno sam zaboravio da sam napisao taj članak“, rekao je.
Studenti su odabrali i druge uzbudljive teme: Mariovo dopisivanje sa prevodiocima, njegov boravak u Portoriku krajem šezdesetih, promene koje su se javljale u različitim verzijama romana o Flori Tristan.
Jednog dana student je projektovao fotografiju jedne stranice ispisane mladalačkim krasnopisom.
„Ovo je ljubavna pesma koju je Mario Vargas Ljosa napisao kad je imao dvanaest godina“, rekao je.
„Ja napisao ovu pesmu? Kakva bruka!“, uzviknuo je naš gost.
To su bili divni trenuci u kojima su studenti, pošto su toliko toga naučili slušajući Mariove reči, pokušavali sada da njemu pokažu nešto – neku zaboravljenu pojedinost, izgubljeni tekst – iz njegove karijere: pedagoški model koji je omogućio da podučavanje teče dvosmerno, u čemu je
Mario velikodušno i dobro raspoložen uživao.
Tako smo proveli čitav semestar: na sastancima sa studentima utorkom po podne, slušajući predstavljanja, diskutujući o Truhiljovoj diktaturi i o Kubanskoj revoluciji, o nouveau romanu i o Sartrovom egzistencijalizmu. U novembru, gotovo pri kraju semestra, organizovali smo poslednji Mariov javni nastup pre no što je okončao svoj boravak i vratio se u Madrid. Završavala se jedna užasna godina, koja je počela terorističkim napadom na časopis Šarli ebdo u Parizu i privodila se kraju napadima u dvorani Bataklan koji su se dogodili tek nekoliko dana ranije, 13. novembra. Odlučili smo da taj poslednji nastup posvetimo terorizmu kao pretnji intelektualnom delanju – na bazi dijaloga, ideja, reči – kojem smo podučavali naše studente.
Za tu priliku pozvali smo i Filipa Lansona, prijatelja i novinara dnevnika Liberasion, velikog poznavaoca Mariovog dela i ranjenika u napadu na Šarli ebdo. Filip je doputovao u Prinston iz Pariza – njegovo prvo putovanje od onog užasnog dana – pa smo napravili razgovor u tri glasa.
Dao nam je svedočanstvo iz prve ruke, do poslednje pojedinosti ispričao šta je preživeo tog januarskog dana kad su dva mladića ušla s mitraljezima u redakcijsku salu časopisa, o mesecima koje je potom proveo u bolnici, oporavljajući se od povreda. U svojim opaskama, Mario je stavljao
atentat u širi kontekst terorističke pretnje i podsećao da je intelektualni život bio i jeste najbolji protivotrov za nasilje.
Taj semestar je prosto proleteo: sećam se poslednjeg sastanka sa studentima, aplauza, tužnih lica, njihovih srdačnih opraštanja sa Mariom.
Kao uvek, Mariov odlazak je ostavio veliku prazninu na Prinstonu. Nedostajala nam je njegova strast za književnošću i za idejama, njegovo prisustvo kojim je prosto zračio, njegova vezanost za politiku, njegova toplina i dobroćudnost. Upravo tada sam odlučio da nastavim rad na čitavom tom materijalu koji smo stvorili tokom semestra – imao sam trake sa satima snimljenih razgovora, predavanja, studentskih predstavljanja, beleške o gotovo svemu što smo uradili na seminaru. Malo-pomalo, to je poprimalo oblik knjige koja je svedočanstvo o satima koje smo proveli sa studentima, u razgovoru o književnosti i politici. To je takođe i način da se Mariovo prisustvo i dalje oseća na Prinstonu i u svetu.
Ruben Galjo
Predgovor u knjizi Razgovori u Prinstonu
Izdavač: Laguna
