Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Ova knjiga govori o borbi za svesnost. Ona istražuje proces temeljnog preobražaja koji se može uporediti s metamorfozom gusenice u čauru a potom u leptira, i detaljno opisuje period koji se provodi u čauri: život koji smo poznavali ostao je za nama, zauvek završen. Ostali smo sasvim sami. Nismo više ono što smo bili, a još uvek ne znamo šta ćemo postati. Upravo u takvim vremenima, vremenima izolacije i tame, ukoliko umemo da razmišljamo srcem, pronaćićemo svoju unutrašnju devicu: onu koja je celovita sama po sebi i potpuno slobodna. Ona, ta naša jedinstvena, neponovljiva istina, otvoriće nas za mogućnosti nekog novog života.
Oslanjajući se na svoju analitičku praksu i na izučavanje snova, poetskih predstava, mitova i rituala inicijacije, Marion Vudam iznosi pred nas sredstva pomoću kojih možemo prevazići različite oblike zavisnosti: anoreksiju, bulimiju,alkoholizam, perfekcioniazam itd. Ona tumači putovanje onih – muškaraca baš kao i žena – koji su pošli u potragu za svojom slobodom i svojim linim identitetom.
Marion Vudman smatra se jednom od najistaknutijih analitičarki koja pripada Jungovoj struji. Autorka je brojnih knjiga koje prevashodno preispituju pitanja iz oblasti psihologije ženskog. Ona se bavi problemima ženske seksualnosti i odnosom psihe i tela. Misteriju „ženskog” Vudmanova osvetljava analizirajući snove, mitologiju, književnost, kao i primere iz svoje terapeutske prakse.
U knjizi Trudna devica: Proces psihološkog preobražaja Marion Vudman detektuje problem straha od promena koji je karakterističan za savremenu kulturu.
„Zašto se toliko bojimo promene? Iako očajnički čeznemo za njom, zašto postajemo još očajniji kad preobražaj počne? Zašto se držimo starih navika umesto da se prepustimo novim mogućnostima – neotkrivenim svetovima u našem sopstvenom telu, umu i duši? Strah od promene potiče iz nesigurnosti. Naše kompjuterizovano društvo, tako fascinantno i delotvorno, sve dublje i dublje zadire u autentične ljudske vrednosti. Ma koliko složena, mašina nema dušu, niti se kreće u ritmu instinkta. Kompjuter je možda u stanju da pruži podatke o mom životu, ali ne može da pronikne u moju usamljenost, niti može da čuje moje ćutanje, niti da reaguje na senku koja mi prelazi preko očiju. Kada se društvo programira na taj način da uspostavi norme koje nemaju mnogo veze s instinktom, ljubavlju ili privatnošću, ljudi koji veruju u dostojanstvo sopstvene duše i kreativnost svoje mašte imaju valjan razlog za strah. Oni su otpadnici, odsečeni od društva i u manjoj ili većoj meri od svojih instinkata. Dok rade u tišini svoje čaure, često misle da ne mogu da se uklope. Ali, isto tako misle da bi bilo još teže kada bi odustali od vere u sopstveno putovanje”, piše Marion Vudman.
