Putovao sam jednom noću vozom kroz Evropu zajedno sa Karlosom Fuentesom i Huliom Kortasarom. Putovali smo tako jer smo se svi plašili aviona. Kada je došlo vreme da spavamo, Fuentesu je palo na pamet da upita Kortasara kada je i na čiju ideju uveden klavir u džez orkestar. Pitanje je bilo opšte prirode sa ciljem da pribavi ime i možda datum, ali je za posledicu imalo odgovor koji je potrajao sve do jutra. Kortasar, koji je dobro merio reči, obavio je istorijsku i estetičku rekonstrukciju sa takvom, gotovo neverovatnom tačnošću i jednostavnošću da smo slušali otvorenih usta, zadivljeni. Ne samo da je govorio dubokim glasom, kakav proizvode tonovi orgulja, već se takođe izražavao i svojim dugim rukama. Ni Karlos Fuentes ni ja nismo nikada zaboravili tu neodoljivu noć.
Dvanaest godina posle toga video sam Kortasara kako govori pred narodom u jednom parku u Managvi. Izabrao je za tu priliku jednu od svojih najsloženijih priča, napisanu, uz to, nedovoljno razumljivim dijalektom predgrađa Buenos Ajresa. U šarenoj gomili bili su nezaposleni zidari, živopisni pesnici, vođe revolucije i njeni neprijatelji. Mada je, kako je rečeno, izabrao nimalo lak tekst, Kortasar je uspostavio tako živu komunikaciju sa slušaocima da su njegov glas, kao da nije sa ovoga sveta, ne mareći više ni za značenje reči, slušali kao opčinjeni.
Ta dva sećanja na Kortasara čine mi se najprigodnijim za razumevanje njegove ličnosti. To su dve krajnosti njegovog bića. U ponoćnom vozu nas je zavodio rečitošću, obrazovanjem, podrobnim pamćenjem, izazovnim humorom, svim onim što je od njega činilo velikog intelektualca u najboljem smislu te reči. U javnim pojavljivanjima, uprkos njegovoj uzdržanosti u privatnom životu, oduševljavao je auditorijum magnetizmom u kome je bilo nečeg natprirodnog, blagorodnog i čudnog u isto vreme. U oba slučaja bio je čovek koji je na mene ostavljao snažniji utisak od bilo koga drugog.
Viđali smo se mnogo puta u proteklim godinama i jedino što se kod njega menjalo bila je brada gusta i mrka, tako da mi se sve do njegovog kraja legenda o tome kako je besmrtan činila istinitom.
Idoli ulivaju poštovanje, divljenje, naklonost i, prirodno, zavidljivost. Kortasar je izazivao sva ta osećanja kao malo koji drugi pisac, ali je, takođe, izazivao još jedno, ne tako često: odanost. Bio je, možda, najomiljeniji Argentinac koga su svi voleli. Usuđujem se, ipak, da mislim da ako smrtni umiru Kortasar bi još jednom preminuo od stida zbog buke koju je u svetu proizvela njegova smrt. Niko se više od njega nije toga plašio, kako u knjigama, tako i u stvarnom životu. Zbog toga što sam ga poznavao i voleo, odbijam da se pridružim žalopojkama i elegijama za Huliom Kortasarom. Više volim da o njemu mislim na način koji mu, siguran sam u to, više prija, ogromnom radošću što je postojao, sa ushićenošću što sam ga poznavao i sa zahvalnošću što je svetu ostavio možda nezavršeno ali prelepo i neuništivo delo kao što je i sećanje na njega.
Gabrije Garsija Markes
