Ne znam da li je Albanka uspela, ili njen muž, da izmeni narav mog učitelja talijanskog jezika, idućih dana, ali je gospođica della Cloetta opet došla i pristala, ipak, da čitamo Michelangela.
Možda joj je savetovao i njen otac, profesor, čuveni arheolog, koji je, idućih dana, naš dijalog o Michelangelu pretvorio u trijalog, o Michelangelu. Bilo kako bilo, tek mi smo, od idućeg časa počev, u jeseni, na Pinciu, na terasi „Valadier“, i na alejama do Villa Borghese, čitali Michelangela.
Moj učitelj kaže: čitaćemo SAMO ono što je Michelangelo napisao jednoj ženi, markizi od Pescare, koja je i sama bila čuven pesnik svoga doba.
Ja tvrdim da je to velika, čista, platonska, ljubav Michelangela.
A dodajem, da ima još jedna, koja je još dublja, još veća, ljubav Michelangela. Ona, čije ime ne znamo, a koja je bila bez srca, nemilosrdna, pa je sad u nauci označena kao: la donna crudele.
Moj učitelj kaže da njen otac, profesor della Cloetta, misli, da je ta, i markiza od Pescare, Vittoria Colonna, jedna te ista žena. Šta znam o toj ženi? O njenom ocu i materi?
O materi ne znamo ništa, tako reći; otac joj je bio čuveni vojskovođa, Fabrizio Colonna, koga volim, jer je branio i Balkan, od Turaka, u vreme kad je naša, srednjovekovna, država, propala. Znam da je Vittoria verena sa sedam godina, a udata sa sedamnaest. Za čoveka koji je bio pretendent na presto u Neapolju, zaverenik, a koji je umro u Milanu, posle bitke kod Pavije, koja je čuvena. Bio je lep i mlad, ali je ženu ostavio, rano. Dece nije ni imala.
Gospođica della Cloetta bila je pocrvenela, kao da je o njoj reč, i ona udata, za Francesca d’Avalos, markiza od Pescare. Zatim, kao gušeći se, kaže, da su to bila vremena nemorala i da je ta Vittoria Colonna – iako je bila otmena, i čuvena pesnikinja, i udova — morala biti nemoralna. MORALA. Čudi se da me soneti pisani toj ženi mogu da zanimaju. Italija više nije takva.
Odgovaram da se, sasvim sigurno, zna, da je Vittoria, kad je dobila vest o smrti svoga mladog muža — koga je volela — učinila zavet i vezala se, duhovno, zauvek za njegov leš. Otišla je u manastir i živela po manastirima, iako joj je Papa zabranio da se zamonaši.
Moj učitelj smatra da sve to ne dokazuje ništa. U ona vremena, nemoral beše veliki, i po manastirima. MORALA je biti nemoralna. I sad, kad je moral, zaslugom režima, strog, u Rimu, ima takvih žena, markiza. Nemoralna je bila ta veza Vittorije Colonna sa Michelangelom.
Meni se čini smešno to, pa se smejem. Kad je poznanstvo sa Michelangelom počelo, kažem, toj ženi je bilo četrdeset šest ili četrdeset osam godina.
Michelangelu je moglo biti šezdeset ili šezdeset dve.
Gospođica della Cloetta, zajapurena, kaže: to su baš opasne godine kod žena. Didona.
Ja kažem da je to koješta. To je bila ljubav platonska.
Moj učitelj, međutim, tumači tu ljubav, i dalje, nemoralom te žene koja je htela da ima, za obožavaoca, jednog od najslavnijih ljudi tog vremena, u Italiji, pa se svakako sa njim i upoznala, zbog toga. Ima i danas takvih žena u Rimu. Love starije ljude. Okrećući od mene glavu, moj učitelj to ponavlja, a prevlači rukom po travi koja je tu, iza klupa, izrasla. Manastiri su, za te otmene žene renesanse, bili ono što su za njih danas plaže i luksuzni hoteli, u planinama. Gnezda ljubavna.
Nemoralna.
Ja ponavljam da je, to, što kaže, zaista koješta. Sciocchezze. Davero.
Imamo o njihovim sastancima verodostojnog očevica, jednog Portugalca, koji je, po sećanju, opisao sastanke Michelangela sa Vittorijom Colonna. Bili su uvek u društvu, ne nasamo. Uvek sa prijateljima. Predmet tih razgovora je religija. Opisani su kako sede u vrtu manastira San Silvestra, na kamenitim klupama, naslonjeni na zid obrastao bršljanom, pa govore o smrti i slikarstvu.
Predmet njihovog razgovora, baš i kad bi, neko vreme, bili sami, bio je, svakako, zagrobni život. Ako ga ima. Život je, govorilo se u to doba — mortalis vigilia.
Iz tog vrta je sad vanredno lep izgled na Rim.
Moj učitelj mi se podrugljivo smeška.
Ja onda kažem da, i kad bismo znali šta su govorili, kad bi bili sami, mi to ne bismo mogli razumeti. Neće moći ni ona sve da mi protumači u sonetima Michelangela. Reči menjaju smisao kroz stoleća. Prolaze kao nepoznati prolaznici. Vetar ih odnosi kao žuto lišće. Eskimi su, na primer, bili uvereni da, osim njih, na svetu nikog nema. Zatim se pojaviše norveški brodovi na obalama Greenlanda. Posle su i ta naselja izumrla a kad se ponovo pojavi brod norveški, tamo, ugledao je samo jednog belog čoveka, kako stoji, usamljen, na padini leda, Nije ih više ni razumeo. Stajao je tamo u carstvu zime, začuđen. Nem. Sve dok ga nisu u magli izgubili opet iz vida.
Što se talijanskog jezika tiče, kaže moj učitelj ponosito, jezik, u sonetima Michelangela i te žene, nije se promenio toliko, da ga ne bih mogao razumeti, sa malo truda, i znanja. I današnji Talijan može to da čita i razume iako je jezik Michelangela taman. Talijanski narod čita i one, koji su veći od Michelangela — Dante, i Petrarka — a razume i navodi to. Kao da su poslovice iz naroda.
Ja kažem da mi je to milo. Dakle, da čitamo Michelangela. Zašto je bila onda, s početka, toliko protiv toga? Uzvišena, platonska, ljubav Michelangelova, najvećeg Talijana za vreme renesanse, valjda tek ne može biti neprilika, ni za mlade devojke današnjeg Rima? Zar ta pozna ljubav jednog usamljenog, nesretnog, velikog čoveka, nije dirljiva i za nas, danas?
Nije, kaže moj učitelj. Da su to soneti Rafaela, kaže njen otac, Fornarini, mogli bi se čitati, pa bi ih mogla čitati i ona. Rado. Nije više dete. Čitati, međutim, sonete i madrigale, jednog omatorelog čoveka, zaćorenog (kaže: accecato) u jednu mladu ženu, odvratno je. Ako baš želim da proučavam sonete, zašto ne čitam Petrarku? Michelangelo je, sve što zna, u sonetu, naučio od njega.
Nema šta, kažem srdito, Michelangelo da uči od Petrarke. Iako znam i ja da je, s početka, čitao i njega. Petrarka je stihotvorac i nikad nije otišao dalje od stihotvorstva. Michelangelo je, pun nekih kvrga, apostrofa, ali i onog, što su engleski pesnici zvali: TRANSLUARNI sadržaj. Već je satirik, repati Berni, rekao, njegovim savremenicima, talijanskim pesnicima, šta je razlika između njih i Michelangela. Egli dice cose, voi altri parole. On kaže tvari, vi ostali reči. A te ,,tvari“ se ne zaboravljaju.
Michelangelo je, ponavlja moj učitelj, sve što zna, naučio od Petrarke. Preuzima od njega mnogo štošta. Ima u njemu i onoga što je rekao Dante. Pokušao je da uči i od Bemba.
Može biti, kažem, ali mu to ništa nije pomoglo.
Ono što je Michelangelo rekao, u svojim sonetima i madrigalima, to se ne da naučiti, nikada. Ni od koga. Petrarka je stihotvorac. Michelangelo Vezuv i lava. Vulkani nemaju učitelja. Uče Petrarke — od akademija. Polažu doktorat poezije, i ljubavi. Doktorat stihotvorstva. Mal ne rekoh da je, u ljubavi, Petrarka, knjigovođa. Laura je igra reči, tvorevina stihotvorstva. Vitoria je tvorevina Italije. Ljubav.
Moj učitelj kaže: tvorevina renesanse i razvrata. 90
Ja onda pitam: kako bih joj izbio iz glave tu ludu misao? Vittoria nije bila razvratna, a nije ni mogla biti. Znamo podatke iz njenog života. Vidi se da je umna, mirna, udova, pa možda čak i hladna žena. Intelektualka. Frigida. Da li zna kako je zvala svog muža, da joj se vrati?
Moj učitelj kaže: ne zna, i ne želi da zna.
Pisala mu je da se vrati i smiri. Dođite da se smirite, doma. To jest, ona je to lepše rekla. Da se smirite, kod mene. Piše to, u stvari još mnogo lepše: da se smirite, sa mnom. Quietarsi meco.
To dokazuje, da je bila lukava i prepredena. To je bila zmija. Serpe.
Koješta, koješta! — uzvikujem ja. Condivi, koji oboje zna — godinama — piše, još za života savremenika, da je to uzvišena gospođa. A Michelangelo je, pri smrti te žene, kao skamenjen, nekoliko dana. Kaže, posle, u sonetu, da mu je smrt uzela jednog velikog prijatelja. To kaže. To kaže u muškom rodu. Vidi dakle, u njoj, samo utehu, pri kraju života, a ne ženu.
Moj učitelj kaže da to znači samo, da i on ume da laže.
Ja joj dokazujem onda da je Michelangelo, a i Condivi, znao, da bi se u Rimu smejali, da je pokušao da laže. Neka ne zaboravi, da je Michelangelo, posle smrti te žene, rekao, da žali, što je, bar mrtvu, nije poljubio. Bar u čelo. Poljubio joj je samo ruku.
Ne treba zaboraviti da je Michelangelu tada bilo sedamdeset dve.
Njegovi stihovi o toj ženi veliki su trenutak u talijanskoj poeziji, kažem. Moj učitelj, tako reći, nije ni dočekao da to kažem, nego mi upada u reč i kaže, da nije potrebno da stranci uče Talijane, koji su veliki trenuci talijanske poezije. To je trenutak jedne ružne, staračke, licemerne, ljubavi. Zar nije odvratno da kaže, da žali, što je mrtvu nije poljubio? I mrtvu još? A želi da mu verujemo, da je to platonska ljubav i da će se, njihove duše, na nebu, sresti.
Ne želi. Naprotiv. Michelangelo je — po mom mišljenju — pri kraju života, iako se čini jako religiozan i uplašen od pakla, pomalo jeretik. Ateist.
Na to se moj učitelj smeje i kaže da sad ja govorim koješta.
Nek se ne smeje. Ne govorim nikad bez dokaza. Ja sam dugo proučavao, te stihove, a čudio se, i sam, da religija i ateizam kod Talijana, često, idu, zajedno. Kod Michelangela sasvim sigurno. U stihovima koje je u starosti pisao, to je očevidno.
Od svog oca, kaže moj učitelj, tu tezu nikad nije čula.
Kad je markiza od Pescare umrla — posle deset godina prijateljstva, sa Michelangelom — on je osetio, da je sad ostao sam u Rimu.
Da korača, bez nje, prema svom grobu.
Nije tačno da Michelangelo onda hoće da poverujemo, da će se njihove duše opet sresti iza groba.
Naprotiv. Govori kao ateist. Kaže: ne veruje, NE veruje, da duša odlazi na nebo, posle smrti. A što je još manje religiozno: NE veruje, da sećanje može oživeti srca.
Morendo or senza al ciel l’alma non sale.
Ni di lor memoria il cor ristora.
Moj učitelj onda opet ponavlja, da je Michelangelo imitacija Petrarke. Ne samo u svojim prvim sonetima, nego do kraja.
Nije to Petrarka nikad, kažem ja. Nikad Petrarka takve stihove ne bi znao da napiše. On je, u ljubavi, knjigovođa. Piše plačne stihove o Lauri, ali ne ovakve, kao Michelangelo, o Vittoriji. Petrarka kaže, na primer, da se, u snu, popeo na nebo, do Laure, koja je bila umrla, pa mu se tamo toliko dopalo, da umalo nije ostao na nebu, kraj Laure. Umalo. Brblja. Michelangelo, nad mrtvom Vittorijom, bunca, ali je to buncanje, poezija, vanredna.
Njen otac tvrdi, kaže moj učitelj, da je Michelangelo, i POSLE smrti Vittorijine, pisao sonete. Nekoj drugoj ženi. Buffone.
Može biti. To je drugo pitanje. Hronologija Michelangelovih soneta nije sigurna i neće nikad više moći biti sigurna. Nagađa se. Znam i ja šta kaže profesor Frey. Ja hoću da kažem da nema potresnijih stihova, strašnijih, tužnijih, reči, od onih koje Michelangelo kaže, povodom smrti one koju je voleo. Ona svakako zna sonet, u kom Michelangelo kuka, što nije, zavremena, pobegao od te ljubavi. Kaže, u frazeologiji svog vremena: dok su vrhunci još bili ogrijani Suncem. Zatim dolazi pad čoveka, glasa, mozga, izraza bota. „Sad je zašlo Sunce. Sumrak se spušta. Kako je sad dockan! A šta sad, niko ne zna.“ Che tardi e doppo il danno chi consiglia.
Petrarka bi to umeo još lepše i jasnije da kaže. Michelangelo nije Petrarka, a hteo bi da bude Petrarka.
Nije nikad hteo da bude Petrarka, kažem ja. Hteo je da bude Dante. On sam to kaže. Celog je života čitao Danteove stihove. Znao ih je napamet. Leonardo da Vinci mu se podsmeva zbog toga. Ona mora znati Michelangelov sonet o Danteu. To je, u celoj talijanskoj literaturi najlepše, što je rečeno o Danteu. Ah, kad bi mogao biti Dante. Fuss io pur Lui — kaže uzgred Michelangelo.
Mi se, tako, na klupi, u aleji oleandra, ispod terase ,,Valadier“, prepiremo dugo, oko Michelangela. Skačemo sa klupe. Hodamo, sedamo. A čistači čiste oko nas puteve. Polivači trave paze da nas ne uprskaju.
Petrarka, međutim, ostaje za mog učitelja ideal velikog pesnika.
Mene to sve više ljuti.
Dakle to je onaj, koga ona hoće da čitamo? A ne Michelangela? Zar ne vidi koga želi da čita? Zar tog Provansalca, koji nam trista puta obećava da će umreti od ljubavi za Laurom, ali ne umire. Ženi se i rađa decu. A za kim kuka? Za nekom Francuskinjom, sa kojom nije sigurno čak ni to, da je razgovarao. Koja ga, možda, nije udostojila nijednog pogleda. Velika ljubav od prvog pogleda? Je li? Che noia.
Zatim opet kuka, da bi ga čula sva Evropa. Kako messer Petrarka kuka. Viče: Laura. Da svet čuje kako viče Petrarka. To je imitacija. Dante. Beatrice. Ne znamo ko je bila ona mlada žena koju je Michelangelo u Bologni sreo, pa ni druge, koje je u životu sreo. Ne znamo ni onu, koju pominje posle smrti Vittorijine. Ne znamo nijedno ime, osim Vittorije. Zašto onda ne čitamo te sonete i madrigale ne pitajući za ime? Kad Michelangelo kaže: smrt, kaže: zašlo je Sunce. Nema, međutim, lepšeg, strašnijeg fenomena u prirodi, na našem globu, nego što je zalazak Sunca. Petrarku znamo celog. Brblja o svemu. Napisao je. Michelangela niko ne zna. Ne kaže ni imena. Tajna je. Kao i Tasso. Kao što je bio i Tiberije.
Gospođica della Cloetta ustaje, na to, sa klupe, pa kaže, da prošetamo. Ne razume kako mogu gubiti vreme, oko tih rogobatnih stihova, koje je Michelangelo pisao, na papire, pisma, račune, čak i spisak rublja za pralje. Da su u pitanju skuipture, slike, njegove, još bi i mogla da me razume, ali moje oduševljenje za te sonete ne razume. Odvratan joj je.
Koračajući pored nje, ja se onda sećam, kako je Michelangelo provodio mesece u kamenolomu Carrare (pišu mu: Sandro, obućar iz Carrare, i Grigolo, čamdžija, barchaiolo, iz Porto Venere).
Sećam se da je tamo bio skoro godinu dana, neprekidno, dok su mu spremali mramor za skulpture, dok su lomili kamen, zidali puteve, probijali stene, kroz te bele urvine, otkuda je morao da šalje mramor u Rim. Condivi priča da je tamo, jednog dana, Michelangelo ugledao neki vrh brda i zaželeo da ga pretvori u kolos, koji bi bio znak Italije, i putokaz mornarima, kad se na pučini približuju kopnu Italije. Biograf kaže da bi to bio i učinio, da je imao vremena i dozvole. Sva su dela tog diva tužna ostvarenja, jedan deo, od onoga, što je hteo ostvariti. A sad, eto, prošlo je od tada skoro 400 godina, nema Michelangela, a ova guska, eto, korača kraj mene, u Rimu, i brblja. Michelangelo je mrtav. Ona živi. Zar i to nije čudnovat fenomen, koji se ponavlja večno u svetu?
Smešan je.
Brže-bolje ponavljam sebi da to tako mora biti. Guske su spasle Rim.
Kao da je naslutila da u sebi mislim, kako bi to bilo lepo da ona umre, a Michelangelo vaskrsne, gospođica della Cloetta, kaže, pomirljivo: da treba da je razumem. Nije ni ona protiv Michelangela.
Ne bi ni ona prezirala Michelangela, da se, pod starost, nije napravio jako smešnim.
Zašto smešnim?
Pa zaćorio se u tu Didonu, Vittoriju, ostareo. Uobrazio, sa sedamdeset dve, da bi i sad još mogao
biti ljubavnik. Jazon.
Neka mi, kažem, ne spominje ime, Jazon. To ime upotrebljavaju svi, kad brbljaju u stihu. Za mene to ime znači više. To je ime Nansenovog broda, kojim je otišao u polarne krajeve, sa svojim drugovima, skijašima, sa kojima je prejurio Greenland. Michelangelo nije bio uobrazio da je Jazon.
Ni matori ljubavnik. Vittoria nije bila mlada, rekoh to već. Uoči pedesete, za ženu se ne može reći da je Didona. Vittoria je bila, za Michelangela, ono, što je, na kraju života, najveće: uteha.
Moj učitelj onda opet protestuje. Ima i sad takvih žena u Rimu. Love omatorele, viđene, imućne, ljude, kojima je šezdeset.
Nije lepo da tako govori o starosti. Čuo sam da i njen otac ima šezdeset godina, i možda i više, pa šta bi on rekao da je čuje? Nije lepo.
Kao da je zmije ujedaju, gospođica della Cloetta zastaje.
Posmatra me kao furija — Michelangelova.
Zatim seda na prvu klupu koja nailazi. Pristaje, kaže, da obradimo, idućeg časa, filološki, sve glagole, koji se u sonetima nalaze, a popravljaće moje greške. Uostalom, Michelangelo i sam pravi greške. Niti zna da piše, niti zna gramatiku, niti ima stila, niti zna da se jasno izrazi. Skraba stihove, popravlja, podvlači, briše, pa ih zauvek i prekida. Vasari je zabeležio da je Michelangelo, hotimice, govorio tamno, nejasno, dvosmisleno. To je tipičan obešenjakluk neškolovanih ljudi.
Nije nego nesretnih, usamljenih. Vasari je dedak. Brbljivac. Michelangelo kaže za njega da se rodio brbljiv: l’haveva per un chiachierone. Michelangelo je — u tom se svi slažu — bio jedan od najumnijih ljudi svoga doba. A što se tiče nejasnog izražavanja, to je tipična crta zamišljenog čoveka, samca, naviklog da sam sa sobom razgovara. Od svojih osamdeset devet godina, proveo je, recimo, sedamdeset sam sa sobom. Uostalom meni zaista i treba njena pomoć, filološka. Ja sam ispisao reči koje ne razumem u sonetima. Pokazaću joj to. Katkad je to reč koja mi se čini lako razumljiva, ali kad je Michelangelo kaže, pitam se; šta je hteo da kaže? Condivi kaže, na primer, da je Michelangelo, do kraja života, voleo sve što je lepo, lepo brdo, lepog konja, psa, čoveka, a Condivi dodaje, izričito, i lepu ŽENU, naročito kad je »aspra«.
Moj učitelj onda, kao preneražen, kaže, da je to valjda žena kamenorezača, ćerka kamenorezača — kakva je bila Michelangelova dojkinja. Moli me, uostalom, kad poneku reč ne razumem, da prvo pogledam šta znači, u rečnicima.
Vidim da je, ne znam zašto, pocrvenela, i naburena.
Idem sa njom do Kapije naroda — Porta del Popolo — ispod Neronovog groba, a Pincio, sa svojim zelenilom, ostaje za nama. Prelazimo preko Trga naroda — Piazza del Popolo — a moj me učitelj i ne gleda. Bila je okrenula glavu.
Kod stanice tramvaja, autobusa, trolejbusa, gospođica della Cloetta ulazi u autobus, hitro, a ja se divim kako se, zatim, kao neki atleta, gura, i traži mesta. Prozori su na tramvajima i autobusima otvoreni, u Rimu. Ja joj dovikujem srdačno: ciao.
Ona se i ne osvrće i ne gleda.
Pored mene bio je zastao jedan od uličnih čistača, pored kamiona uličnih čistača, koji, kao i kamion, ima na sebi plaku, staru valjda dve hiljade godina. To je prastari monogram Rima. Početna slova latinska: Senat i narod Rima. Senatus Populusque Romanus. S P Q R. Taj čistač gleda za mojim učiteljem talijanskog jezika, pa mi kaže, glasno: bel cullo.
Reč je o jednom delu tela gospođice della Cloetta.
Reč je skaradna. Ne može se prevesti, uz Michelangela.
Pred veče, tog dana, javlja mi se Albanka.
Smeje se, u telefonu, a kaže da sam duboko uvredio njenog muža. Ona će se truditi da zabašuri stvar, ali trebaće nekoliko dana, da mi njen muž zaboravi, ono što rekoh o Papi, povodom pederastije Michelangelove.
Ja se onda i nehotice sećam onog soneta Michelangelovog koji počinje rečima: Nel dolce d’una immensa cortesia… U slasti jednog bezmernog dvorenja… — a to je sonet prekida jednog velikog prijateljstva Michelangelovog, sa prijateljem koji se zvao Ricci. Šta je bio uzrok Michelangelo ne kaže. Prekida. Brže bolje uveravam suprugu svoga prijatelja, da mi ni na kraj pameti nije bilo, da vređam, Papu. Niti da pape našeg vremena poredim sa renesansnim papama. Koješta.
Onda ona, kroz smeh, pita: a šta je novo na talijanskim časovima? Ima li nečeg novog? Kako je buržujka? Da li se vređa? To nije dete, ali je sramežljiva.
Ja se onda prisećam kako se gospođica della Cloetta naburila, pa pričam Albanki kako mi nije jasan slučaj tog rimskog bankara, Fiorentinca, koji je bio primio u kuću Michelangela, kad je Bounarroti bio teško oboleo, a kako se to prijateljstvo posle prekinulo. Ima jedno pismo Cavalierija, iz kog se vidi, da je i njemu Michelangelo jednom zatvorio vrata. Ne zna se zašto.
Albanka se smeje i kaže, da ne zna ni ona. Pitaće muža.
Ja onda dodajem da se i moj učitelj nešto naburio. Pitao sam da mi protumači, šta je Michelangelo mislio? Condivi, naime, kaže, da je Michelangelo, i u starosti, voleo SVE što je lepo. Lepo brdo, šumu, lepog konja, psa, a žalio je što više nije mogao da voli ženu. Naročito, ako je »aspra«. Moj učitelj kaže da to znači grubu ženu. Kamenorezača. Michelangelo je među kamenorescima odrastao. Meni treba ta reč. To bi značilo još jedan dokaz socijalne veze, sa kamenorescima. Ja to hoću da podvučem u Michelangelovom životu.
Albanka se glasno smeje u telefonu.
Ona, kaže, ne zna, šta je Michelangelo pričao Condiviju, ali ako je rekao da voli ženu, naročilo »aspru«, onda to slobodno mogu prevesti drugače, a ne kao ženu »grubu«. Nema zato odgovarajućeg prideva na francuskom. Ne zna da li ga ima na engleskom. Ni nemačkom. To je, čini joj se, talijanski izraz, a mogao bi se, za nuždu prevesti, kao francusko »apre«. Ono, međutim, što je Michelangelo, tim pridevom, hteo da kaže, biće otprilike ono što je na francuskom: »gourmande«. Sasvim sigurno. Kud mi pade na pamet da to pitam gospođicu della Cloetta?
Ja sam bio zanemeo.
Čujem i dalje kikot Albanke u telefonu. Ona dodaje da je čula, od gospođe Nordstroem, da sam, na izletu, na Veliku Stenu stalno govorio o vanbračnoj deci i silovanim služavkama u životu Kierkegaarda, Ibsena i Strindberga. A sad pitam gospođicu della Cloetta o markizama u Rimu i šta je Michelangelo mislio, kad je rekao, da voli lepu ženu, a naročito »aspru«. Treba da mi kaže ovo: gospodin della Cloetta nije samo ostavljen od supruge. Vatikan ih nije samo odelio od postelje i trpeze, nego se sve to odigralo, zbog jedne mlade markize u Rimu. Petnaest godina mlađe od della Cloette.
Ta mlada žena odlazi, na ljubavne sastanke, sa ocem gospođice della Cloetta, na brdo, Monte Cavo.
Naišli su na njih njeni poznanici, pa su ih videli, u autu, u vrlo čudnom položaju. Sad znam. Ćerka gospodina della Cloetta načula je to. Ona sluti koja je markiza u pitanju. Da Roma papale. Ta sirota devojka obožava i oca i mater, a ne zna sigurno koja je ta suparnica njene matere. Misli da je ta, koju sam svakako i ja video (kaže ime).
Ja se onda prisećam nekog zelenog šeširića, i tamnozelenih očiju jedne mlade žene, odličnog stasa, koju sam video jednom, pri prijemu, pored moje žene. Razgovarala je sa mojom ženom vrlo ljubazno.
Muškarci su je posmatrali požudno.
Albanka mi još dovikuje da čuvam tu tajnu.
Zar ja nikako ne mogu da zamislim, da, između onoga, što se negde dogodilo, na primer u
Štokholmu, drugima, i onog, što se sad dešava među našim poznanicima, u Rimu, možda ima veze?
Čini mi se da moj učitelj talijanskog, posle toga dana, primetno popušta u svojoj srdžbi, što mora da me sluša, kako, sa oduševljenjem, pominjem Michelingela.
Iznenađen sam kad ona i sama počinje da pominje Michelangela.
Kaže: treba da znam da ni ona nije protiv poezije Michelangela — ne toliko koliko ja mislim da jeste. Ona je samo protiv te žene koja je zaludela ostarelog Michelangela. Vittorije Colonna. Ne mrzi ni ona starog Michelangela. Mrzi Vittoriju Colonna. Žali ostarelog Michelangela. Ta markiza od Pescare nije mogla voleti Michelangela. Ona ga je zavodila. Pokazala ie Rimu da može — kao
Omfale Herkula — da nadvlada i zaludi najvećeg Talijana renesanse.
Dodaje: najvećeg posle Rafaela.
Ja sam jedva dočekao da se razgovor vrati na Michelangela.
Na sonete Michelangela. A kažem joj da se ona i sad vara. Trebalo bi samo da malo čita, opet, te sonete, pa bi uvidela, da je ta ljubav na kraju života bila za Michelangela samo uteha. Nežnost Vittorije bila je za tog mračnog, strašnog, usamljenog, neoženjenog, namučenog, čoveka, melem.
Ono što taj gigant među ljudima traži od te žene, nije nikakva ljubav, seksualna, nego je traženje zaborava, posle jednog teškog, gorkog, života.
Svakako zna onaj sonet Michelangela, koji počinje rečima: Čovek u jednoj ženi, i više, bog jedan u ženi… Un uomo in una donna anzi uno dio… U tom sonetu se vidi, jasno, šta je Michelangelo tražio od te žene — iako taj sonet, možda, nije ni videla. Tražio je utehe. — Vodi me — kaže joj. Daj mi ulice koje vode u radost. Iz poplava i požara. Da se ne vratim u SEBE. Nikad više.
Moj učitelj onda seda na jednu klupu, naburen, pa kao da se pokajala, što je pogledala i otvorila knjigu, koju sam opet doneo, kaže mi, da je i to koješta. I ona je sinoć, kod svoje kuće, čitala te sonete, ali ostaje pri svome, da su nedostojni ostarelog, umnog, uglednog čoveka. Ljubav, očigledno, dovodi ostarelog čoveka do ludila, a ne do odlaska u radost.
Michelangelo je bio, kaže, prosto pošašavio.
Smejala se sinoć, čitajući, kako najslavniji Talijan svog vremena, zaljubljen u jednu prepredenu
ženu, tepa samom sebi, kao detetu.
Come puo esser ch’io non sia piu mio?
O Dio, o Dio, o Dio.
Kako je moguće da više nisam svoj?
Kako to biti može? O Bože, o Bože, o Bože.
Dok se ona smeje podrugljivo, kažem, da znam te stihove. Oni su ipak potresni, ako malo razmisli. Michelangelo u njima jauče, jer se iznenada zaljubio u tu ženu (ne smem gospođici della Cloetta da kažem, da je to, izgleda, napisano Tomi Cavalieriju) u njegovim godinama. A vidi, da ni tada ne može da vlada svojim osećanjima i svojim mislima i svojim telom. Skrećem joj pažnju i na to, da Michelangelo nije bio smešan, ni tada, ni kad je te stihove pisao (a nije ih objavio). Čak je moguće da se sam sebi i rugao. Uvidev da je to ludo. To, što kaže Bogu, napisano je kao da mu se podsmeva, ovako, slepljeno: Odioodioodio. Obožeobožeobože. Ko zna šta je hteo tim da kaže? —
Ko zna šta je pri tom mislio?
Ma šta Michelangelo pri tom mislio, kaže moj učitelj, škrabajući te i takve stihove na svoje kartone, onako uzgred, zna se šta je njegova familija o tom mislila. Stidela ih se i krila ih je. Nije dozvolila da se štampaju. Štampani su tek u XIX veku.
Ti soneti su, kaže gospođica della Cloetta, Michelangelova sramota. Zato ih je i on krio.
Nije tačno. A nije tačno ni da je imao familiju. To što nazivaju familijom Michelangela, to je galerija poltrona i glupaka, koji su društvo za vađenje dukata iz Michelangela. Nemaju Michelangeli nikad familiju, ni kad je imaju, ni kad za nju dripče i brinu. Njegove sonete štampao je tek neki njegov kuzen, koji je te sonete šišao, frizirao, prepevao, udešavao, preinačavao, dopevao.
Odvratna je to priča.
Moj učitelj kaže da je Michelangelo sam kriv tome, jer nije imao ženu i decu. Lutao je putevima nemorala, mesto da je zasnovao familiju. Familija je najveća sreća u ljudskom životu. Buonarroti su se s pravom stideli tih nemoralnih soneta. Petrarkina familija nije imala da se stidi soneta, koje je Petrarka Lauri pisao.
Kažem: da stavimo tačku, jednom za svagda, na Petrarku.
Neka ona pristane da mi čita Michelangela, a ja ću njoj priznati Petrarku, koji je krunisan za poetu.
Priznaću ga, ne zbog njegovog sadržaja, nego zbog lepote stihova, slikova, Petrarkine forme. To je velika lepota talijanskog jezika. Priznaću joj, eto, da kod Michelangela nema mnogo čega toga. Ima mramora. Da se ostavimo tumačenja istorijskih i arhivskih podataka o sonetima Michelangela.
Čemu čeprkati po istorijskim podacima i o životu Michelangela? Nikada poeziju ne mogu tumačiti podaci o životu pesnika. Mogu biti važni kad se radi o Michelangelu u arhitekturi. Kad se radi o uticajima u njegovom slikarstvu. O vezama koje ima u svojim freskama, sa Fiorenzom. Ne kad se radi o tajnama njegove poezije. Ne znamo nikad šta poet misli, dok govori u poeziji. Šta je hteo da kaže — jer ima u tom mnogo nesvesnog.
Ima nehotičnog čak i pri najfinije promišljenim intencijama poete.
Pesnik bunca. Istorijski podaci pomažu pri proučavanju vladavine, na primer, njegovog mecene, Lorenza Veličanstvenog — uopšte familije Medici, ali ne pri tumačenju soneta. Da ostavimo to. Da čitamo Michelangela kao nepoznatog. I tada će to ostati velika poezija.
Moj učitelj, međutim, i taj kompromis odbija. Nemoguće je, kaže, odvojiti poeziju od pesnika.
Postala bi brbljanje. Nemoguće je odvojiti te sonete od nemoralnog života Michelangela. Renesansa je dala Italiji nekoliko velikih umetnika, ali je Italija u to vreme stekla rđav glas u Evropi.
Bila je rđave reputacije. Di cattiva riputazione.
Ja opet branim Italiju, od te fame. I druge su se zemlje, u to doba, bile pročule, sa nemorala, ali nisu imale Michelangela. Da završimo ovu prepirku o moralu, koja je besmislena. Meni se čini Michelangelo baš asket, asketskog života. Di sanli costumi — kaže Vasari. Slažem se u tome sa Vasarijem. Jedino u tome. Ne znamo tačno život Michelangela i nećemo ga znati, sigurno, nikada više. Ne znamo tačno, ne možemo znati, ni njegove intencije, pri izradi fresaka i skulptura. Još manje ih znamo pri pisanju soneta. Ni njegove misli, ni osećanja, ni njegove tajne. Da pređemo preko toga.
Ona onda kaže, da pristaje, najzad, da mi tumači jezik, reči, frazeologiju onih soneta, za koje se tačno zna da su pisani toj markizi, ali što se tiče Vittorije Colonna, ostaje pri svome: to je morala biti tipična, nemoralna, žena renesanse.
Zavodnica.
Meni, kažem, uzalud govori. Bio sam se umorio od toga.
Smrt je, kažem, zatvorila vrata prošlosti, i njene i Michelangela.
Zauvek.
Kao da je nešto vezuje za tu ženu, koja je živela pre toliko stoleća, gospođica della Cloetta ponavlja, uporno, da je ta Vittoria Colonna morala biti pokvarena i da je bila nesreća u životu Michelangela.
Ima u Rimu i danas takvih žena.
To kaže u pozi, kao da je kćer Katona.
Zar ona može verovali u nemoral žene, koju je poštovao i Tasso? Koju sa divljenjem, kao uzor žene, pominju i veliki pisci tog vremena, na primer: Castiglione, Moiza, a koju je Michelangelo titulisao: Velika gospa. Alta signora. Pisao je da je nije dostojan. Indegno.
Sve je to laž.
Čak se i Lucrezia Borgia, kažem, danas, ne smatra više onakvom, kakvom se smatrala nekada, i kakva je u petparačkim romanima. Vittoria znači poslednju sreću u životu Michelangelovom, vrhunac, života. Ona ga je pripremila, svojom ljubavlju, utehom, za smrt, iako je, posle, on nju nadživeo sedamnaest godina. U antičkom Rimu žene su ljude učile telesnoj ljubavi. Ars amatoris. Za vreme srednjeg veka učile su ih smrti. Da je Vittoria bila nemoralna, zar bi bili mogli toliki verski pisci i reformatori religije, da toliko poštuju tu ženu?
Flamini, Camessechi, Soranzo. Pa i njen ispovednik: Ohino.
Vittoria je bila centar jednog religioznog kruga, to znamo, koji je hteo da reformira religiju — na primer, teorijom, da religija, a ne crkva, aparat crkve, spasava. Fra Benedetto da Mantova pred strašnim sudom Inkvizicije kaže, da je Vittoria Colonna govorila, da nije dovoljno imati crkvu, nego valja činiti i dobra dela. Ma šta mi danas o svemu tome mislili, u ono doba, to je morala biti vanredna žena. Ja u njoj volim jednu njenu izreku naročito: da se svetitelji NE trude da nas spasu.
Potrebno je pomoći našom DOBROTOM.
Svi njeni savremenici kažu za nju da je bila božanski lepa.
Gospođica della Cloetta kaže, da ni to nije istina. Izmišljeno je. Imala je veliki nos.
Ne znamo kakva je bila. Ako je jedan crtež, na koji mislim, Michelangelov — a kažu da jeste — moglo bi se reći, da je vrlo lepa. Imala je krupne oči, pune grudi, a usne stvorene za ljubav. Neka vrsta Kleopatre, pod šlemom. Athena Lemnia, ali rimska. Prema portretu koji je izradio Muziano, priznajem, to se ne bi moglo reći. Još manje prema njenoj medalji. Svi se slažu u tom da je imala nos »rimskog« vojnika. A tužne crte lica. Michelangelo ima nekoliko fantastičnih njenih iica — ja mislim njenih, sasvim sigurno — ali ti crteži su toliko nemoralni, da ne bih mogao da joj o tom govorim. U svakom slučaju ostaje ono, što je Michelangelo rekao, za nju — ako je to rekao za nju — a čini mi se da jeste. Kaže, da će svet, i kroz hiljadu godina, posle njihove smrti, moći da vidi, koliko je bio ružan, a ona lepa. Quanto voi bella foste e quant’io lasso.
Moj učitelj onda kaže da toliki ljudi oko te jedne žene, sami po sebi, dokaz su njenog nemorala i lakog života, u društvu ljudi. Takve žene imaju ljubavnih avantura, i kad stanuju po manastirima. Zna se kakvi su bili manastiri u to doba. Veliki hoteli danas u skijaškim centrima: Sestriere, Dolomiti, Campo Imperatore.
Uostalom, ona zna o toj ženi jedan fakt, koji, sam po sebi, govori. Njen omiljeni pesnik bio je najnemoralniji pesnik Rima. Onaj, koga su, zbog nemorala prognali čak na obalu Crnog mora.
Ovidije. O-V-I-D-I-J-E.
Ona je to izgovorila, kao što se u to doba, u Rimu, izgovaralo ime: Matteotti.
Ja se i nehotice smejem, na to, glasno, a kažem joj, da je dete.
Danas se smatra da ni taj pesnik nije proteran iz Rima, zbog nemorala, nego zbog svojih ideja.
Oteran je u Sibir, hoću da kažem u Tomi, na Crnom moru, zbog novih ideja. Zbog verskih, izgleda, koje su se počele da šire iz Azije i bile doprle na dvor Avgusta. U veseo krug imperatorove kćeri, koja je bila žena Tiberijeva. Izgleda da je u krugu te zlatne mladeži, oko ćerke imperatorove, došlo do neke vrste duhovne pobune, protiv monarhičkog šintoizma. Imperator Avgust hteo je da obnovi prošlost. Moral — strogi moral, Rima. Omladina je tražila nešto novo. Imperator je tražio da mu, prema rimskoj tradiciji, ćerka pravi čarape, a supruga tka, ogrtače. Omladina je htela slobodnu ljubav i slobodu i u poeziji. Stradala je ćerka imperatorova, Julija, centar tog kruga. A stradao je i pesnik Ovidije. To što je Vittoria Colonna volela stihove Ovidija, nije dokaz nemorala. Dokaz je samo da je umela da zapazi vanredne stihove Ovidija. Imperator se bio prosto zgranuo, kad je naišao na zabranjene ideje, u samoj okolini svoje porodice — kao na zmije.
Vittoria Colonna je isto tako stradala zbog ideja.
Inkvizicija je bila počela da je petlja. Sve to dokazuje da je bila religiozna, ali ne »nemoralna«.
Moj učitelj tvrdoglavo ponavlja da se radi o neuslišenom ljubavniku u slučaju Michelangela — a možda i nije bio neuslišen? Te ambiciozne žene renesanse, baš u najvišim krugovima, bile su gotove na sve.
Ko zna na šta je sve bila spremna i ta markiza od Pescare, samo da bi Michelangela, zadobila, i vezala.
Kao Omfale?
Meni se onda naša prepirka, već čini smešna, pa joj kažem da je i to moguće. Ako nije bila religiozna nego raskalašna, kao Rimljanke u vreme renesanse, onda Vittoria Colonna nije morala čekati do svoje četrdeset šeste godine, na ljubavnika. Njen život je, međutim, neporočan, i pre nego što je upoznala Michelangela. Možda su se znali i ranije, sa daleka, ali, izbliza se sigurno nisu znali, sve dok Michelangelo nije postao čovek davno ostareo, posle jednog bednog, teškog života, provedenog na skelama Sikstine. O tome imamo dokumenta. Imamo dokumenta i o njegovim bolestima. Patio je od gušavosti. Od bolova u nogama. Od nesanica, i bešike, i kamena. Ako je markiza od Pescare, želela da ima ljubavnika, kao Didona, zaista nije morala da čeka na Buonarrotija. A sem toga, čak i da je bila nemoralna, gde je mogla imati ljubavne sastanke sa Michelangelom? Nju sigurno poznaju svi, nikad ne može biti sama, a ne može ići u posete, i odlaziti Michelangelu u njegovu zapuštenu kuću na Macel de Corvi, iako je stanovala blizu. Tek valjda nije mogla, krišom, ići, da ga posećuje, u njegovim radionicama, gde su spavale njegove kalfe, sa paucima, miševima i buvama? Zar ne vidi da je smešna, kad sumnjiči tu veliku gospođu koju je poštovao i Papa, a koja je bila tužna i religiozna? Valjda tek ne misli da je išla Michelangelu na njegove skele? Apsurd je to i pomisliti.
Moj učitelj, i posle takvih mojih deklamacija, uzvikuje ljutito, da je sve moguće. Te markize, renesanse, to su žene iz Decamerona. Te udovice u Rimu, u doba renesanse, bile su gotove na sve. Idu one na sastanke ljubavne i tamo, gde danas ni njena sirota sudopera ne bi išla. Samo da bi zaludele muškarca.
Tek što sam bio poverovao da moj učitelj neće nastaviti taj naš razgovor, koji se pretvara u svađu, ona nastavlja. Zaprepašćuje me. Ja onda, snužden, kažem, da ne vredi da nastavimo. Nudim joj da je otpratim do stanice tramvaja, na Pijaci naroda, iako još nije bilo odbilo devet sati.
Reč je, kažem, o Michelangelu. Najslavnijem, najnesretnijem, Talijanu renesanse, o ostarelom čoveku.
I jednoj otmenoj ženi zašloj u godine. Njihova je ljubav niz razgovora o smrti, a ne seksualna. Zar omladina današnje Italije, o tom paru dvoje tužnih seni iz prošlosti, ne zna ništa lepše, nego da su smešni, odurni, ljubavnici?
Bili su ponos Italije.
Žalosno je, kažem, da od sve veličine Michelangela, u njoj, kao i u nekim profesorima, nikakav drugi trag Michelangela ostao nije. Nego to seksualno pitanje.
Kao kad umorni veslač spusti veslo, pa pusti da mu čun voda nosi, kud bilo, ja odlazim sa tom devojkom sa klupe na Pinciu.
Kao u nekom trijumfu, nada mnom, ona se smeje, i kaže, da joj je milo, što sam, najzad, uvideo, da ne treba da čitamo te rogobatne stihove Michelangela. Da su njegovi prijateiji imali malo pameti, trebalo je prosto da ih spale, a ne da se to štampa.
Ja kažem: zna se da je Michelangelo spalio, u starosti, pred smrt, mnoge svoje kartone, pisma, pa svakako i stihove, a razbio je i mnogo svojih skulptura. Šta je uništio ne znamo. Kad bi mogli ljudi bi danas sastavljali te razbijene mramore, kao što bismo, da možemo, i od blata sastavljali naše pokojne.
Da je Michelangelo cenio svoje sonete, kaže moj učitelj, on bi se potrudio, da ih, još za svog života, štampa. Vittoria Colonna se pobrinula da svoje »Rime« objavi. Štampane su.
Ona svakako zna, da nije tačno, da Michelangelo nije hteo da objavi svoje sonete. Niti ih se stideo.
Svi su pisali sonete u to vreme i svi su štampali. Ima, u Vatikanu, jedna zbirka, rukopisa, koja je, očigledno, pripremljena, za štampu. Pripremao je Michelangelu to i Luigi del Riccio. Da li bi bio, ponešto, izostavio, iz svojih stihova, to je drugo pitanje. I za života Michelangelovog neki njegovi soneti bili su dobro znani. Čak su i pevani. Možda je, uostalom, hteo, zaista, da ih ostavi zatvorene u svoje vreme? Kao što se pčela nađe, katkad, zatvorena u merdžanu Severnog mora, posle toliko stoleća, i Michelangelovi stihovi su, međutim, u naše doba, postali vidljivi. Svaki je čovek zatvoren u svoje stoleće, kao što je i ona, na primer, zatvorena u uniformu partije.
Ona onda uzvikuje da se ponosi time.
Kažem: dobro, dobro. Od idućeg časa počećemo da čitamo samo popa koji se zvao Abbondio. Ja sam želeo da čitamo jednu veliku poeziju. Velikog Fiorentinca, iako nije Dante. Iako nije muzikalan kao njen Petrarka. Lauta je bila dirljiva, čak i u rukama onog dilbera, koji se zvao Pulci. Meni se Michelangelo čini Monteverdi.
Naburena, ona mi kaže da mi se čudi. Mene, kažu joj, privlače polarni predeli? Albanka joj je rekla da samo o njima govorim. Otkud onda da me privlače i ti ludi soneti, koji skaču kao koze?
Led. Vatra. To su reči koje se nalaze najčešće u Michelangelovoj poeziji. Ima u njima nečeg hyperborejskog iako je to neočekivano. Možda bi mogla da se seti onih stihova Michelangelovih, koji govore o najvećem trenutku ljubavi, u životu ljudi. Kad dvoje, iz hladnoće među običnim poznanicima u životu, pređu na ljubav. Kad se nesaslušana ljubavna čežnja pretvara u saslušanu.
Kad život usamljenog čoveka prelazi u sreću ljubavnog para. Michelangelo je taj trenutak vezao za polarne predele, u frazi — ma koliko joj se to činilo neverovatno.
To sam, mora biti izmislio? Čula je da izmišljam takve veze.
Kažem: nisam izmislio. Naišao sam na to, začuđen. Zna i Michelangelo za carstvo večne zime, očigledno. Za samoću. A zna i kako bukne vatra, kad plamen ljubavi bude toliki, kolika je i lepota one, koju voli. (Nisam smeo da kažem gospođici della Cloetta da se možda o Cavalieriju radi.)
Michelangelo u tom sonetu zamišlja šta bi bilo, kad bi plamen ljubavi preovladao…
Šta bi onda bilo? — pita, kroz smeh, moj učitelj, podrugljivo.
Sva bi se nebesa — kaže Michelangelo — ozarila i sinula. Na svetu ne bi više bilo ledenih predela.
Sinuli bi kao zažarena strela. Non aurie ’l mondo si gelata parte, che non ardessi com’ acceso strale.
Kao što vidi, Michelangelo zna da je JEDAN DEO sveta leden.
Bilo mu je tada trideset sedam godina.
Misao, međutim, da ljubav, menja, čak i polarne predele, tu je.
Priznajem da ortografija nije sigurna, ni u tim stihovima. Meni su tim draže. »Aurialmondo« je napisano slepljeno. Meni se i to dopada i čini: translunarno.
To je prosto glagol avere, kaže moj učitelj. Sve bi to moglo biti možda i lepo, kaže, popuštajući, da je to Rafaelovo. Da je to pisao Rafael. Michelangelo se, međutim, setio ljubavi kad je već bilo dockan.
To je tačno. I Michelangelo to zna. To je i on uvideo. Život mu je prošao, sav, u radu. Za sebe, za uživanja, nikad nije vremena imao. A na kraju života uviđa se to. Sećam se kako je strašna ona njegova lamentacija, koja počinje, sa tri jauka. Ohime, ohime, ohime. Ima nečeg praiskonskog u tom jauku, kod svakog čoveka.
Prevaren je, kaže u tim stihovima, od godina koje prođoše i ogledala koja nam kazuju istinu, tek kad se u njih zagledamo, dobro. Tako prolazi svaki, ko odlaže da živi, sve dok ne bude dockan, i primeti jednog dana da je ostario. Uzalud sad i kajanje, uzalud i savetovanje sa samim sobom — čemu to? — kad je smrt već blizu. Sam je sebi bio najveći neprijatelj. Uzalud bi sad bilo i plakati i uzdisati, za vremenom koje je izgubljeno… che non e danno pari al tempo perso.
Moj učitelj mi se smeje, pa kaže, zar ne osećam, koliko je bedan i smešan, u starosti, Michelangelo.
Ne, ne osećam. To je patološka pojava u svakom čoveku, neizbežna, i prirodna, u starosti. U očaju nad promašenim životom, ispunjenim trudom, radom, Fiorenzom, grobnicom Pape, ostaje mu, na kraju krajeva, samo ta ljubav, koju nije očekivao. Samo, i tada uzalud šapuće svoj sonet koji počinje rečima: Vrati me u vreme… Tornami al tempo…
Moj učitelj me ljutito prekida i kaže da ne može dalje, sa tim stihovima, da me sluša. Vittoria
Colonna bila je pokvarena žena i prepredena. Dosta o Vittoriji Colonna.
Među nama, onda, na alejama ispod terase »Valadier«, nastaje jedna od onih svađa, koje se mogu videti, i u Rimu, po parkovima, između žena i muškaraca. Da nas neko vidi, mogao bi pomisliti, da smo ljubavni par, ili muž i žena. (Kad bi lako bilo, u Rimu bismo otišli, do najbliže crkve. Žena bi, u crkvi, klekla, i zaklela se, da nije pogrešila i nije kriva. Nema tog ljubavnika, ni muža, u Rimu, koji bi i dalje sumnjao onda i nastavio svađu, posle toga. Sve bi se svršilo poljupcima. Amore. Santo, santo.)
Moj učitelj talijanskog, međutim, ne popušta. Kaže: ja ću jednog dana početi da tvrdim, da je i familija Borgia bila moralna.
Kažem da, to, ne mogu. Sećam se Ezre Pounda. Šta Ezra kaže i kako kaže. Pound kaže: da crni ogrtač sina Papinog već plovi, u Tibru, ispod Sant Angela. Ubica je rođeni brat.
Okupao se Giovanni — kaže Ezra.
Ne treba, međutim, mešati vremena koja su različita. Vreme familije Borgia — koja uostalom i nije rimska, nego španska — vreme je renesanse. Vreme Vittorije, doba crkve. Strogog katolicizma. Mi možemo i da prestanemo, od idućeg časa, da govorimo o sonetima Michelangela, ali ona ne može poricati fakt, da je Vittoria bila divna, žena, a uteha, u starosti, Michelangela — iako je, prema najnovijim arhivskim podacima, imala deblju donju usnu, kao Alfons XIII.
Možda je htela da se uda za Michelangela?
Ta misao mog učitelja talijanskog jezika, toliko mi se čini luda, apsurdna, da sam počeo, grohotom, da se smejem, silazeći, sa njom, sa serpentina Pincia. Pincio odjekuje od mog smeha.
Pala bi, kažem joj, na ispitu iz arheologije, čak i kod svoga oca profesora della Cloetta.
Ona, međutim, ponavlja, naburena, da ne poznajem markize u Rimu, ni markize renesanse. Ona žali starca Michelangela. Šta je dobio za sve te sonete? Ništa, kaže bez stida. Niente, ništa.
Napravila ga je smešnim, dodaje. Bio je matora luda.
Ne znam zašto, mene onda obuzima neki čudan bes, čudna srdžba. Mene vređa taj njen podsmeh, na račun ostarelog Michelangela. Ta seksualna iluzija. E kad tako misli, kažem svom učitelju talijanskog, može biti da se, jako, vara?
Iako je Michelangelo bio prešao šezdesetu, kad je ta ljubav počela, on je — sudeći prema dokumentima, iz tog doba — sačuvao telesnu snagu i plahovitost, koju ljubavnik ima. Taj, sigurno, ne bi bio trpeo, da se napravi smešan, kod žena. Ni Strindberg to ne bi trpeo. Fakt je da ga ta velika gospa, godinama, zasipa svojim stihovima, da mu laska, da sastanke sa njim traži i da mu piše pisma. Znamo da je spalio ta pisma. Neka su se, međutim, slučajno, sačuvala. Obasipa ga lepim rečima. Pokazuje se sa njim, svima. Poziva ga. A naziva, i u pismima: moj jedini prijatelju.
Singularissimo amico.
Iako su takvi izrazi hladna vatra, u ono doba — mnogo je.
Condivi kaže, da je ona, iz manastira, u varoši Viterbo, dolazila u Rim, da se nađe sa Michelangelom — samo zato, kaže Condivi. Izričito. Imao je, kaže Condivi, od nje, i pisma „puna njene slatke ljubavi“. Iako to ne znači ništa. Mnogo je.
Ona njena pisma koja su sačuvana, čitao sam i ja.
U jednom pismu, Michelangelu, Vittoria kaže, da može doći da je poseti, tog dana. U drugom kaže da mu je odana. Iako, ni to, ne znači ništa, primetio sam da dodaje: ,,sva“. Tutta. A još je luđe, da dodaje i to: neka je smatra kao svoju stvar. ,,Celu“. ,,Za sve“. Tutta e per tutto. Za sve. Tako piše.
Moj učitelj onda, sav crven u licu, uzvikuje, jetko: Ecco, ecco. Eto. imala je dakle pravo. To je ipak pokvarena žena. Zmija.
Zatim, kao da treba da trči, silazi brzo do stanice tramvaja.
Kod stanice autobusa, kaže mi, da će ispričati svom ocu, kakvo je moje mišljenje o Vittoriji Colonna i sonetima Michelangela. Ako hoće, neka on sa mnom, o Michelangelu, dalje, raspravlja. Mi ćemo od idućeg časa čitati samo Manzonija. Okreće od mene glavu, pa me više i ne gleda.
Dole, u gunguli tramvaja i autobusa i trolejbusa, ona uskače, kao amazona, pa se, kao atlet, gura, kroz ta saobraćajna sredstva, koja nose isti monogram Rima, kao što je bio i u doba Tiberija. U te tramvaje ulazi se odostrag, a izlazi spreda. Odostrag se vadi karta. Niko ne može, u Rimu, mufte da se voza.
Ciao — dovikujem svom učitelju, ali ona i ne odgovara. Vidim, kako se gura sa svojim velikim, crnim, naočarima na nosu. A pošto je odbilo devet sati, polazim, lagano, do palate Borghese.
Sećam se da je Michelangelo, kao kamenoresci, potpisivao se jednim krugom, a u njemu sa inicijalom svog imena. U stvari se potpisivao u tri kruga. Kažu da je time hteo da označi: skulptora, slikara i arhitektu. Može biti. Kad bi neko, međutim, izmenio monogram Rima, i, na njegovo mesto, na saobraćajna sredstva stavio monogram Michelangela, niko, retko ko, bi pomislio, da je to monogram Michelangela. Sav svet bi bio tada mislio, da znači ime Mussolinija.
Posle nekoliko minuta, sa Pijace naroda, stižem u kapiju palate Borghese. U njenom dvorištu vidim velika kola Alfonsa XIII. Ne znam zasto, ali bilo mi je hladno oko srca.
Miloš Crnjanski
