Martin Buber (8. februar, 1878 – 13. jun, 1965) bio je austrijski i izraelski filozof najviše poznat po svojoj filozofiji dijaloga, oblika egzistencijalizma usrdesređenog na razlikovanje između odnosa Ja-Ti i odnosa Ja-Ono. Rođen u Beču, Buber potiče iz jevrejske pobožne porodice, ali prekida s jevrejskom praksom i posvećuje se svetovnom proučavanju filozofije. Godine 1902. postaje urednik časopisa Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta, mada se kasnije povlači iz organizacionog rada tog pokreta. Godine 1923. Buber piše svoj slavni esej Ja i Ti (Ich und Du), a 1925. započinje prevođenje Hebrejske biblije na nemački jezik. Nominovan je deset puta za Nobelovu nagradu za književnost, a za Nobelovu nagradu za mir sedam puta.
Odnosni čovjek Martina Bubera
“Ja nastajem u dodiru sa Ti; postajući Ja, ja govorim Ti. Sav stvarni život je susret.”
Martin Buber: Ja i Ti. Kultura, Beograd, bibiioteka “Zodijak”, 1977, str. 34.
Odnosnu antropologiju Martina Bubera, njegov pristup čoveku kao odnosnom biću možemo posmatrati i analizirati sa tri aspekta: prvi je Odnos (Između, Susret), drugi je naše Ja, a treći je Drugi pokraj nas. Svet odnosa, svet našeg Ja i svet Drugog pokraj nas su tri stvarnosti koje nas okružuju, u kojima živimo. Kvalitet našeg života zavisi upravo od onoga što se dešava u navedenim trima stvarnostima. U našem izlaganju dodaćemo tome još neke Buberove misli o nagonu i braku, tj. o seksualnom i bračnom životu.
Uz Karla Marksa i Ivana Đorđa-Nađa, Martin Buber je treći autor na koga sam naišao da eksplicitno govori o odnosnom čoveku, o čoveku kao odnosnom sistemu, kao skupu odnosa, kao samom odnosu. To je ono što me privuklo mislima tog filozofa, bez obzira na izvorište njegovog filozofskog razmišljanja koje svoje korene vuče iz jevrejsko-religioznog životnog nazora. Ono gde se Karl Marks i Martin Buber sastaju, gde dolaze nekako na zajednički teren, jeste upravo čovek kao odnosno biće, kao biće odnosa. Tu nalazimo na njihovu sličnost, na njihovo zajedničko razmišljanje, bez obzira na potpuno različita ishodišta, pa i prilično različite zaključke, ciljeve njihovog mišljenja. Mogli bismo reći da se oni sastaju negde u sredini svojih razmišljanja, tj. na tlu čoveka kao takvog.
Odnos, Između, Susret
“U početku je odnos”. “Spremnost prema odnosu je izvorna… Spremnost za odnos je ono prvobitno, poput otvorene šake u koju se stiskaju partneri… U početku je odnos — kao kategorija bića, kao spremnost… ” “Neposredan odnos uključuje recipročno delovanje… Odnos je reciprociet.”
Pre svega, između svega i nakon svega je odnos kao spremnost, reciprocitet i kategorija bića. Čovek je odnos (kategorija bića) kao spremnost za drugog i kao reciprocitet s drugim. To je bitno u definiciji čoveka kao odnosnog bića. Po tome je čovek čovek i tim više čovek što više ima u sebi te spremnosti i tog reciprociteta. Čoveka ne čini čovekom ni toliko njegov razum, ni toliko njegovo znanje, koliko njegova spremnost da stupi u odnose s drugima oko sebe. Čoveka čini čovekom odnos. Čovek je odnosno biće i samo kao takvo je čovek. Nauka o čoveku je, zapravo, nauka o njegovim odnosima.
Odnos je nužno obostrana aktivnost, obostrano kretanje, obostrani angažman, obostrana spremnost, obostrano zadovoljavanje potreba, obostrano približavanje sebi preko drugog. Samo takav odnos čini čoveka čovekom.
Prema Buberu, čovek može stupiti u odnos s prirodom, ljudima i duhovnim bićima. U prvom je slučaju odnos “zatamnjena i neizreciva”, u trećem “obavijen maglom”, a samo u drugom “očevidan i izreciva”. Čovek je čoveku najadekvatniji odnosni objekat. S ljudima se može ostvariti najintenzivniji oblik odnosa. Spremnost, obostranost i izrecivost odnosa tu se mogu najbolje realizovati. Čovek je čoveku odnos a ne vuk, spremnost za odnos a ne pasivno i oprezno čekanje, obostranost a ne egoistična usmerenost na sebe, izrecivost a ne zlokobna šutnja. Čovek ostvaruje i dokazuje sebe kroz odnos, kroz spremnost za odnos, kroz obostranost odnosa. Ljudski govor je potvrđivanje i osvešćavanje tog odnosa. Ljudski govor utoliko je ljudski, utoliko je dijalog, a utoliko je dijalog, utoliko se kreće u okvirima obostranog odnosa.
Buber naglašava da treba razlikovati odnos od “saznavanja i iskorištavanja”. Ovo drugo “se razvija kod čoveka najčešće utroškom ljudske snage za odnos — snage koja jedino čoveku omogućava da duhovno živi”. Na drugom mestu dodaje: “Funkcija saznavanja i upotrebe razvija se većinom trošenjem relacione snage čoveka”. Saznavanje, iskorištavanje i upotreba sačinjavaju takozvani upotrebni, funkcionalni, instrumentalni način odnošenja prema okolini, u kome sve oko sebe upotrebljavamo, klasifikujemo, analiziramo, interpretiramo. U takvom se odnosu ne susrećemo s drugim, nego upotrebljavamo, iskorištavamo drugoga. Tu dominira upotreba a ne susret, iskorištavanje drugoga a ne odnos s drugim. Takav upotrebni, funkcionalni, instrumentalni, “neodnosni” čovek, ili, kako ga Buber naziva, samovoljni čovek, “ne veruje ni susreće. On ne poznaje povezanost, on poznaje samo grozničavi spoljašnji svet i svoje grozničavo zadovoljstvo kad upotrebljava taj svet. Dovoljno je upotrebiti dato neko antičko ime i ono već zauzima mesto među bogovima. Kada on veli Ti, on misli: Ti koje sam kadar da upotrebim, a ono što naziva svojom sudbinom, jeste samo oprema i sankcija njegove sposobnosti iskorištavanja.” Potrebno je naglasiti da se energija za upotrebni odnos prema ljudima troši na račun energije za pravi odnos s ljudima. To bi, drugim rečima značilo da je upotreba ljudi obrnuto proporcionalna odnosu s ljudima. Što neko ljude više upotrebljava, to je manje u odnosu s njima. Upotreba i odnos su dve veličine koje se ne mogu uporedo rasti. Kako jedna raste, tako druga pada. Koliko se više energije troši na jednu, ostaje manje za drugu. To je smisao Buberove rečenice da se saznavanje i upotreba razvijaju “trošenjem relacione snage čoveka”.
Za Bubera “duh nije u Ja, već između Ja i Ti. On nije poput krvi koja kola u tebi, nego poput zraka u kojem dišeš. Čovek živi u duhu, kada je kadar da odgovara svom Ti. A to je kadar ako u odnos stupa celim svojim bićem. Jedino je zasluga njegove spremnosti za odnos da je kadar da živi u duhu”. To Između je, zapravo, stvarni svet u kome živimo, u kome smo srećni ili nesrećni, zadovoljni ili nezadovoljni. O kvalitetu tog Između zavisi i naša vlastita lična kvaliteta, kvalitet naše ljudskosti, čoveka u nama. U tom Između se nalaze izvori naše egzistencije, korenje naše ličnosti. To Između je jedina prava sredina u kojoj se razvija čovek, u kojoj je ostvariva njegova besmrtnost, u kojoj on može živeti i nakon svoje fizičke smrti. “Njegov duh, njegovo delo i dalje će živeti među nama, između nas…” — često se čuje nad grobovima naših umrlih. Svaki je od nas “toliko besmrtan koliko je sebe ugradio u ovo Između, koliko je dao tom Između sebe, koliko je sebe ostvario i ugradio u odnos s drugima, utoliko je manje upotrebljavao a više se odnosio. Jedino Između, tj. odnos, učvršćuje i produžava naš život.
Treći aspekt odnosa, o kome govori Buber, jeste susret. “Sav stvarni život je susret”. “Doživljeni odnosi su realizacija urođenog Ti u susretnom Ti… Čovek postaje Ja u dodiru s Ti.” “Susreti se ne sređuju u svet, ali svaki je za tebe znak poretka sveta. Oni međusobno nisu povezani, ali svaki ti jamči tvoju povezanost sa svetom… Nepregledan je: hoćeš li da ga učiniš preglednim, gubiš ga… Ali pazi se, hoćeš li da ga preseliš u tvoju dušu — tada ćeš ga uništiti.” Susreti su konkretna realizacija odnosa i onog Između. Oni su jedini stvarni život, oni su jedina stvarna veza sa svetom. Oni žive od dodira sa stvarnim drugim, oni se ne mogu odvojiti od drugog pokraj nas. Odvojeni od njega, oni nestaju. Oni se ne mogu preseliti u nas bez drugog. Oni su definisani drugim pokraj nas. Oni su realizovani odnos s drugim. Oni čine stvarni sadržaj onoga što Buber naziva Između. Mi možemo živeti u želji za odnosom, spremni za odnos, ali ga i ne ostvarivati. Svi mi nosimo u sebi ogroman odnosni potencijal, svi mi u sebi imamo bezbroj potencijalnih odnosa, ali samo neka od njih ostvarujemo, a to su susreti. Čovek kao odnosno biće ostvaruje se u čoveku kao susretnom biću. Susretno biće je realizacija odnosnog bića. Samo susretno biće može biti stvarno srećno.
Ja Ti, Ja — Ono
Buber nas upozorava da u sebi nosimo “dvojako Ja”, i to “Ja u osnovnoj reči Ja — Ti” i “Ja u osnovnoj reči Ja — Ono”, pa nastavlja: “Osnovna reč Ja — Ti može se izgovoriti samo celim bićem. Osnovna reč Ja — Ono nikada se ne može izgovoriti celim bićem… Ne postoji nikakvo Ja po sebi, nego samo Ja u osnovnoj reči Ja — Ti i Ja u osnovnoj reči Ja — Ono”. Ta dva Ja žive na različit način i u različitim odnosima prema svemu oko njih. Odnos Ja — Ti je “neposredan. Između Ja i Ti ne stoji nikakva svrha, nikakva požuda i nikakva anticipacija… Svako sredstvo je prepreka. Samo tamo gde su sva sredstva rastvorena zbiva se susret.” Ja u odnosu Ja — Ono, “opkoljeno mnoštvom sadržaja, raspolaže jedino minućom, nikakvom sadašnjosti. Drugim rečima: u meri u kojoj čovek može da se zadovolji stvarima koje empirijsko saznanje i upotrebljava, u toj meri on živi u prošlosti (i njegov trešnuti trenutak je bez sadašnjosti). On ne raspolaže ničim do predmetima, ali predmeti postoje samo u prostoru onoga što je bilo. Sadašnjost nije nešto letimično i prolazno, već nešto što čeka i traje. Predmet ne traje, nego mirovanje, zastajanje, prekidanje, odupiranje, izdvajanje, odsustvo odnosa i prisustva. Suštine se žive u sadašnjosti, predmetnosti u prošlosti.”
Dakle, naše Ja se može prema svemu oko njega odnositi neposredno i posredno. Posredno znači preko nečega, uz pomoć nečega, preko posrednika, a kao posrednike u takvom posrednom odnosu Buber nabraja: pojmovnost, predznanje, maštu, svrhu, požudu, anticipaciju, svako sredstvo, sadržaje, empirijsko saznanje, upotrebu. Neophodan uslov takvog posrednog odnošenja, ili, mogli bismo reći, posledica, jeste pretvaranje svega oko sebe u predmete, kao prvo, i kao drugo — pretvaranje svega u prošlost, mirovanje, zastajanje, prekidanje, odupiranje i izdvajanje. Karakteristika, dakle, takvog posrednog odnošenja jeste popredmećivanje svega oko sebe, gubitak sadašnjosti, razaranje odnosa i susreta. U posrednom odnosu, kada s drugim stupamo u kontakt preko nečeg trećeg, pomoću tog trećeg ili kroz tog trećeg, tada ne moramo u tom odnosu učestvovati celim svojim bićem, tada ne moramo u taj odnos investirati celog sebe, nego samo jedan deo. Dapače, utoliko je to “treće” dovoljno sadržajno i jako, možemo sebe, svoju ličnost, svoje biće, potpuno isključiti iz tog odnosa. Takav se odnos može odvijati bez nas, održavati u biti bez našeg direktnog učešća. To je odnos bez onih koji se nalaze u odnosu. Jasno, susret je u takvom odnosu nemoguć, pa je to apersonalni, predmetni, strogo funkcionalni i upotrebni odnos, koji tako dugo traje dok nekome koristi, dok se ne iscrpi nečija znatiželja ili nečija upotrebljivost. Samo u neposrednom odnosu Ja — Ti susreću se i dodiruju ljudi, njihove cele ličnosti. Samo u takvom odnosu moguć je dijalog, reciprociet, dijalektika obostrane angažiranosti. Samo to je odnos koji zaslužuje to ime. Samo taj odnos može trajati, i samo u takvom odnosu mogu obe strane zadovoljavati paralelno svoje potrebe. Posredni odnos Ja — Ono ima u sebi nešto eksploatatorski, nešto uništavajuće, nešto egoistično, nešto neravnopravno, nešto mazohističko-sadističko. Tu se uvek jedan mora žrtvovati drugom, jedan služiti drugome, jedan nestati u drugom, jedan hraniti drugoga. U takvom odnosu samo jedan ima šanse, samo jedan živi. U takvom odnosu ima mesta samo za jednoga, ako se radi o dijadi, ili samo za nekolicinu, ako se radi o više njih.
Ja iz odnosa Ja — Ti “pojavljuje se kao ličnost i postaje sebe svesno kao subjektivitet… Ličnost se pojavljuje time što stupa u odnos s drugim ličnostima… Cilj odnosa je njegovo sopstveno biće, to jest dodirivanje onog Ti… Učešće je utoliko potpunije, utoliko je dodirivanje Ti neposrednije… Ja je stvarno po svom učešću u stvarnosti. Ono biva toliko stvarnije, koliko je učešće potpunije… Odvajajući se od drugih bića, ego se udaljava od bivstvovanja… Ličnost posmatra ono što je sama, ego se bavi svojim mojem… Ego ne učestvuje ni u jednoj stvarnosti… Nijedan čovek nije čista ličnost, nijedan čist ego, nijedan sasvim stvaran, nijedan sasvim nestvaran. Svako živi unutar dvostrukog Ja. Ali postoje ljudi koji su toliko određeni ličnošću da se moraju nazvati ličnostima, i postoje oni toliko određeni egom da se moraju nazvati egoističnim bićima. Između prvih i drugih zbiva se istinska istorija. Čovek je utoliko više ličnost, ukoliko je Ja u osnovnoj reči Ja — Ti snažnije u ljudskoj dvostrukosti njegovog Ja.”
Svaki čovek, prema tome, u sebi nosi dvostruko Ja: ličnost i egoistično biće. Ličnost nastaje iz neposrednog odnosa s drugim ličnostima na relaciji Ja — Ti, a egoistično biće se razvija unutar posrednog, upotrebnog, posesivnog odnosa s drugima kao predmetima, kao sadržajima, kao sredstvima na relaciji Ja — Ono. Ličnost u nama nas prisiljava na kontakte s drugima kao ličnostima, a egoistično biće u nama sve oko nas pretvara u predmete, sredstva, sadržaje. Ličnosti drugog oko nas doživljavamo, egoističnim bićem drugog oko nas upotrebljavamo i prisvajamo. Ne možemo živeti ni samo kao ličnosti, ali ni samo kao egoistična bića. O tome što u nama dominira, što preovladava, zavisi da li smo više ili manje ličnosti, više ili manje egoistična bića. Jedno i drugo nam treba da bi se održali kao ljudi. O njihovom međusobnom odnosu u nama zavisi kvalitet nas kao pojedinca. O tome zavisi i stepen naše ljudske, odnosne stvarnosti. “Što čovekom, što čovečanstvom više dominira ego, utoliko je Ja dublje prepušteno nestvarnosti. U takvim vremenima prava ličnost u čoveku i čovečanstvu vodi jedinu podzemnu, skrivenu, u nekom smislu nevažeću egzistenciju — sve do časa dok ne bude prizvana.” Ja, tj. ličnost iz odnosa Ja — Ti i ego, tj. egoistično biće iz odnosa Ja — Ono, u stalnoj alternaciji vladaju našim odnosima. Čas je prvo, a čas drugo dominantno. Čas jedno, a čas drugo određuje kvalitet i način naših odnosa.
Drugi (Ti, Ono)
Oko nas postoje dva sveta: “carstvo Onog” i “carstvo Ti”. I ljude oko nas, prema našem načinu odnosa prema njima, svrstavamo u jedno ili drugo “carstvo”. “Kada stojim naspram jednog čoveka kao prema mom Ti, govorim mu osnovnu reč Ja — Ti, on nije stvar među drugim stvarima i ne sastoji se od stvari. On nije On ili Ona, ograničen drugim On ili Ona, u mrežu sveta uhvaćena i iz prostora i vremena izdvojena tačka; i nije neka kakvoća, iskustva, opisiva, labavo povezani snop označenih osobina. Nego, bez suseda i van spojeva, on je Ti i ispunjava obzor. Ne kao da nema ničega drugoga do njega: već sve drugo živi u njegovoj svetlosti… Ljudsko biće kome kažem Ti ne nalazim u nekom Nekad i Negde. Mogu da ga smestim u to, stalno sam i prinuden da to činim, ali je onda on samo još neki On ili neka Ona, neko Ono, a više ne moje Ti… O čoveku kome kažem Ti ne saznajem ništa empirijski. Ali sam u odnosu prema njemu…” Drugi kraj nas kao Ti nije stvar, nije Ono, nije nešto posedivo, sastavljeno od nekih delova, s nekim definisanim osobinama, nije nešto empirijski saznatljivo, smešteno u Nekad i Negde. To je jednostavno drugi kao osoba, kao ličnost, kao Ti, s kojim se ulazi u odnos, doživljaj, susret u okviru sadašnjosti koja traje. To je nemoguće, ako je taj drugi Ono, stvar, predmet, sredstvo.
“Jedino Ono može da bude razvrstano. Tek time što stvari od našeg Ti postanu Ono, postaju podesne za koordinaciju. Ti ne zna ni za kakav koordinatni sistem.” “Svet Onog je koherentan u prostoru i vremenu. Svet Ti nije koherentan u vremenu i prostoru. Pojedinačno Ti umre, i po prirodnom toku relacionog procesa, da postane Ono. Pojedinačno On može, ulaskom u relacioni proces, da postane Ti.” “U svetu Onog neograničeno vlada kauzalnost.” “Pošto ne može da se sporazume sa svetom predmeta, koji više nije sposoban da postane njegova sadašnjost, čovek mu podleže. Tada se tekuća kauzalnost uveća sve do opsesivne tlačiteljske sudbe… Kada neka kultura prestane da središte ima u živom i neprestano obnavljanom relacionom procesu, onda su ukrutili i u svet Onog…”
Svet Onog je svet koherentnosti, koordinatnog sistema, kauzalnosti, razvrstavanja, određenosti u vremenu i prostoru, opisivosti, definiranja, dijagnosticiranja, predskazivanja i planiranja. Tu može biti sve jasno, tačno određeno, tačno omeđeno, lepo razvrstano i klasifikovano, logikom kauzaliteta i matematikom statistike potvrđeno. Tu prestaju grafikoni, nulta hipoteza. Tu nam može pomoći kompjuter i test značajnosti razlike. Tu se tačno zna šta je uzrok a šta posledica, šta je pre a šta posle, ko je krivac a ko žrtva. Tu vladaju principi, direktive i recepti. Tu pomažu udžbenici, referati i predavanja. Tu se sve može naučiti iz knjige, prepisati s ploče ili naći u leksikonu. Tim svetom predmeta i stvari lako je vladati, lako usmeravati, lako savetovati. Međutim, treba imati na umu reverzibilitet između Ti i Ono. Sve što je Ono može postati Ti, i sve što je Ti može postati Ono. Stvarni život se i sastoji iz tog stalnog prelaženja Ti u Ono i Ono u Ti. I opet je osnovno što preovladava to u kakvom je odnosu prisutno Ti i Ono u našoj okolini, do koje smo mere sposobni ostvarivati i dopuštati taj reverzibilitet.
Buber nas upozorava da treba razlikovati verbalno od istinskog Ti, kao i verbalno od istinskog Ono. “Oblik verbalnog jezika ništa ne dokazuje. Jer i mnoge rečenice Ti znače, u osnovi, neko Ono, kome se samo još po navici i otupelosti kaže Ti, a mnoge rečene Ono znače, u osnovi, neko Ti, čija prisutnost se možda izdaleka naslućuje celim bićem.” Istu misao izražava na drugom mestu: “Zašto, ako se već ne može izbeći da se kaže Ti, na primer, ocu, ženi, saputniku, zašto ne reći Ti a misliti Ono? Brizno svesiti glas Ti pomoću glasovnih organa još ne znači ipako dizirati tu osnovnu reč koja nas onesposobljava.” To znači, drugim rečima, da naš govor ne mora uvek odgovarati na naš stavovima, da naš govor ne mora uvek biti veran slici naših stvarnih odnosa prema okolini. Mi smo u stanju izgovarati Ti a odnositi se kao prema Onom, ali i obrnuto, izgovarati Ono a imati odnos prema Ti. Verbalno i neverbalno ne moraju biti istoznačni. Reči ne moraju odgovarati onome što se u nama nalazi. Mi rečima možemo, ali ne moramo, izgovarati celim našim bićem. Karakteristika osnovne reči Ja — Ti i jeste u tome da se izgovara celim bićem, i samo takva je istinska i stvarna. Verbalno, bez učešća celog bića, ne može biti to pravo i istinsko Ti.
Ljudski nagon, brak
“Ne postoji nijedan zli nagon sve do trenutka kada se nagon razdvoji od bića. Nagon obuhvaćen i određen bićem je porazna zajedničkog života, dok razdvojen od bića jeste razaranje zajedničkog života… Nijedno draženje periferije ne može da zameni živ odnos sa središtem.” Nagon, samo ukomponiran u naše biće, kao deo našeg celovitog odnosa sistema, kao deo naših odnosa i komunikacije, povezan sa središtem u nama, ima kvalitet ljudskog nagona i služi vezivanju ljudi kao celovitih i samostalnih bića. Nagon izdvojen iz tog konteksta, odvojen od naše ličnosti i našeg bića, sam za sebe, guran na periferiju naše osobenosti, ne veže nego razara, ne spaja nego odvaja, ne obogaćuje nas nego osiromašuje. Središte nikada ne možemo nadomestiti periferijom, kvalitet kvantitetom, ili bolje reći, kvalitet onog bitnog kvantitetom onog nebitnog. Kvantitet i tehnika fiziološkog seksa nikada ne mogu uspeti da nadomeste kvalitet celovite ljudske ljubavi i ispoljnosti. Eros ne može zameniti Philia (Erich Fromm), orgazam ne može nadoknaditi ljubav. Seksualnost izdvojena iz “osnovne reči Ja — Ti” gubi ljudske karakteristike i pretvara se u stvar, sredstvo, predmet, manipulaciju, iskorištavanje, zadovoljavanje znatiželje, sticanje iskustva u kontekstu odnosa Ja — Ono. Takva seksualnost zadovoljava nagon, ali ne čoveka, draži periferiju, ali ne hrani središte, snabdeva nas iskustvima, ali ne doživljajima, hrani naše “egoistično biće”, ali ne obogaćuje našu ličnost.
Buberova razmišljanja o braku možemo započeti njegovom distinkcijom između “ustanova” i “osećanja”: “Čovek podeli svoj život među drugim ljudima u dva čisto zaokružena područja: ustanove i osećanja. Područje Onog i područje Ja. Ustanove su spoljašnje, u kome se boravi iz različitih razloga, u kome se radi, posluje, utiče, preduzima, konkurira, organizuje, upravlja, služi, propoveda. Osećanja su unutrašnja, u kome se živi i oporavlja od ustanova. Razgraničenje između ova dva područja je neprestano u opasnosti, jer objekti osećanja upadaju nekad i u najposlovnije ustanove… Brak je ustanova takozvanog ličnog života.” Ustanova je područje odnosa Ja — Ono, a osećanje je područje odnosa Ja — Ti. Ustanovama se koristimo, a osećanja nam služe da živimo. Ustanova je deo sveta upotrebljivosti, a osećanje je deo života. Ustanove su nam nužne da nešto saznamo, da nešto iskusimo, da nešto dobijemo, da postanemo pametniji, iskusniji i bogatiji. Osećanja nam trebaju da živimo, da nešto doživimo, da budemo više ljudi, da budemo srećni i zadovoljni, da se oporavimo od saznanja, iskustva i upotrebljavanja, da jednostavno živimo kao ljudska bića. I tu ne važi crno-bela tehnika doslovne ekskluzivnosti. Jedno se meša s drugim, jedno prelazi u drugo, jedno smeta drugom. U tom smislu je i brak čas ustanova, čas osećanje. I opet i ovde sve zavisi o njihovom međusobnom odnosu, ravnoteži, doziranosti. Nema tog osećanja koje u određenom momentu ne prelazi u ustanovu, ali nema ni ustanove koja u određenom momentu ne prelazi u osećanje. Ta dijalektika je nužna, ona je stvarnost.
Brak samo kao ustanova je nešto otuđeno, neljudsko i strašno, ali i brak samo kao osećanje je opet neodrživo i neostvarivo. Ja bih radije rekao da je brak i ustanova i osećanje, i što je više osećanje, to je bolji i kvalitetniji.
Slično misli i Buber, kada piše: “Brak, na primer, ne obnavlja se ni iz čega drugog do iz onog iz čega u svako vreme nastaje istinski brak: da dva ljudska bića međusobno otkrivaju Ti. Na ovoj osnovi Ti, koje nije ni od oba Ja, gradi brak. Odavde proizilazi metafizička i metapsihička činjenica ljubavi, koju ljubavna osećanja samo prate. Htetiti obnoviti brak nečim drugim ne razlikuje se bitno od htenja da se on učini: u oba slučaja je na delu nepoznavanje činjenice.” Brak je, prema tome, tim više ljudska zajednica, što više u njemu vlada odnos Ja — Ti, dakle osećanje. To je središte braka. To je ono od čega brak živi kao istinska zajednica slobodnih ljudi, koji neprestano međusobno otkrivaju Ti. To je bit ljubavi, i zato brak traje toliko dugo koliko dugo u njemu ima ljubavi (Fromm). Kada više te ljubavi nema, kada se brak sav iscrpljuje u odnosu Ja — Ono, kada postane jedino i samo ustanova, tada to više nije zajednica ljubavi, nego zajedničkog iskorištavanja, upotrebljavanja, zloupotrebljavanja, upumpavanja, podržavanja. Tada je to dioničarsko društvo u kome se troši uloženi kapital, trguje dobrobitima, pobiraju kamate. Tada je to ustanova u kojoj se oprezno čuvaju svoje pozicije, sede na svom kapitalu, koji može biti novac, posed, fizički seks, deca. To je onda tipična buržoaska porodica, o kojoj se s pravom govori kod Marksa.
Zaključak
Buber je tipičan predstavnik odnosne filozofije (Beziehungsphilosophie) ili, ja bih radije rekao, odnosne antropologije. Za njega je Odnos (Između, Susret) osnova od koje polazi. Čovek je za njega odnosno biće, i samo kao takvo razumljiv i protumačiv. Njegove misli, kao što to važi i za Marksa kao predstavnika odnosne antropologije, baza su savremenog pristupa čoveku kao odnosu, što se uklapa u savremeni način naučnog razmišljanja. S tih pozicija ljudski, seksualni, bračni i porodični život čoveka dobija sasvim novu dimenziju, odnosnu dimenziju, koja bolje nego svi drugi pristupi do sada tumači ono što je upravo na tom području ljudskog života ostalo nerazumljivo, nejasno, nedorečeno. U tom kontekstu ljudska seksualnost postaje samo specifičan aspekt međuljudskih odnosa, nešto što samo utoliko je vezano za celovitost ljudskog bića ima svoj ljudski smisao, a odvojeno od toga postaje periferija, koja može čak zavladati središtem, ali tada postaje otuđena sila koja vlada umesto nas, i samo razara čoveka, pretvara ga u funkcionalnost spolnih organa. Slično i brak, a takođe porodica. Bez njegovanja odnosa Ja — Ti, bez stalnog i ponovnog otkrivanja Ti, oba oblika zajedničkog života ljudi pretvaraju se u suhoparne, dehumanizovane “ustanove” koje se, doduše, mogu regulisati zakonom, ali u kojima više nema istinskog i pravog ljudskog života.
Buberove misli odlično se uklapaju i u ono što ja nazivam samoupravno ponašanje. Ako je samoupravljanje “ustanova”, onda dajte život toj ustanovi da bude samoupravno ponašanje kao “osećanje”, kao istinsko Ja — Ti susretanje unutar samoupravljanja. Sigurno je da samoupravljanje treba biti “ustanova”, ali bi u njoj trebalo štaviše negovati i “osećanje”, tj. istinsko međuljudsko susretanje na osnovu ponašanja po socijalnom principu. Tek u okviru takvog odnosa Ja — Ti moguće je obostrano i višestrano zadovoljavanje vlastitih potreba bez rivaliteta, neprijateljskog konkurencije i međusobnog razdvajanja. Ponavljam, koliko god Buber i Marks polaze sa sasvim različitih pozicija, oni se sastaju u tumačenju čoveka kao odnosnog bića, kao društvenog bića, kao bića koje samo u odnosima s drugima ostvaruje sebe i razvija svoju ličnost.
Pavao Brajša
NAPOMENE:
1 Brajša Pavao: Marx i Engels o čovjeku, seksualnosti, braku i obitelji. U: Psihodinamika partnerskih odnosa, “Socijalna zaštita”, 4/5, Zagreb, 1979, str. 20—37.
2 Brajša Pavao: Odnosna teorija ličnosti. U: Pshodinamika partnerskih odnosa, “Socijalna zaštita”, 4/5, agreb, 1979, str. 7—18.
3 Damjanović: Predgovor knjizi: Martin Buber: Ja i Ti, “Kultura”, Beograd, 1977, str. 23.
4 Buber Martin: Ja i Ti, “Kultura”, Beograd, 1977, str. 39.
5 Isto, str. 46-47.
6 lsto, str. 36.
7 Isto, str. 29.
8 Isto, str. 58.
9 Isto, str. 61.
10 Isto, str. 77.
11 Isto, str. 59.
12 Isto, str. 34.
13 Isto, str. 47—48.
14 Isto, str. 51.
15 Isto, str. 27.
16 Isto, str. 34.
17 Isto, str. 35.
18 Isto, str. 80.
19 Isto, str. 80.
20 Isto, str. 28.
21 Isto, str. 31—32.
22 Isot, str. 49.
23 Isto, str. 52.
24 Isto, str. 68.
25 Isto, str. 70—71.
26 Isto, str. 78.
27 Isto, str. 52.
28 Isto, str. 66.
29 Isto, str. 61—62.
30 Isto, str. 64.
31 Brajša P.: Splošna psihodinamika samoupravnog vedenja, “Delavska enotnost “, Ljubljana, 1978.
Brajša r.: Opća i specijalna psihodinamika sa posebnim osvrtom na zdravstvo. U knjizi: Brajša-Ozimec: Medicinska psihologija, “Medicinska knjiga”, Beograd- Zagreb, 1978 (vidi poglavlje: Specijalna psihodinamika samoupravnog ponašanja).
Časopis Polja
