Poljski put ; Opuštenost / Martin Hajdeger ; preveo sa nemačkog Duđan Đorđević Mileusnić
Na početku svog misaonog puta Hajdeger je odredio stvar mišljenja sa mesta fulizofije (ili, drugačije rečeno, stvar filozofije sa mesta metafizike, odnosno filozofije kao metafizike), jezikom filozofije (kao metafizike) – kao pitanje o smislu bistvovanja. Mesto i jezik metafizike pokazali su se, najmanje, ograničenima, ako ne i potpuno nedovoljnim za promišljanje ovog pitanja, kao i za pokušaj „destrukcije metafizike“, koji je u biti ostao metafizički, i stoga napušten. Ova dva Hajdegerova teksta predstavljaju izvod, izvođenje iz filozofije, a uvod u mišljenje novog, drugačijeg početka, ono mišljenje kojemu se tek valja naučiti, „mišljenje srca“, ono koje otvara mogućnosti nove metafilozofije, metafizike, metapolitike…, misleći pod tim ne ono s one strane filozofije, etike, politike, nego upravo suprotno – ovo, s ove strane.
Izvod iz knjige
Od kapije vrta proteže se on ka močvari. Stare lipe vrta zamka gledaju za njim preko zida, bilo da, u doba Uskrsa, između izniklih useva i probuđenih livada, jasno svetli, ili da u doba Božića pod snežnim nanosima iščezava iza najbližeg brežuljka. Od poljskog krsta savija on ka šumi. Na njenoj ivici pozdravlja jedan visoki hrast, pod kojim stoji grubo istesana klupa.
Na njoj je katkad ležalo ovo ili ono delo velikih mislilaca, koje je mlada smetenost pokušavala da odgonetne. Kada su zagonetke pritiskivale jedna drugu, a nisu nudile nikakav izlaz, pomagao je poljski put. Jer on tiho vodi nogu po zavojitoj stazi kroz širinu oskudne zemlje.
Uvek iznova ide ponekad mišljenje u istim delima ili u sopstvenim pokušajima stazom koju poljski put provlači kroz polje. On ostaje koraku onog koji misli tako blizak kao koraku seljaka koji u zoru ide na kosidbu.
Često sa godinama hrast odvodi na put ka spominjanju na ranu igru i prvo odabiranje. Kada je povremeno pod udarcem sekire usred šume padao hrast, otac je odmah kroz šikaru i preko sunčanih proplanaka tražio tako mu ukazanu građu za njegovu radionicu. Tu je on radio smotreno, u pauzama svoje službe uz toranjski časovnik i zvona, koji oboje svoj odnos s vremenom i prolaznošću održavaju.
Od hrastove kore, pak, rezali su dečaci svoje brodove koji su, opremljeni veslačkom klupom i krmom, plovili po potoku i školskom kladencu. Putovanja oko sveta u igri su lako dolazila do svog cilja i opet na obale natrag prispevala. Ono sanjalačko takvih putovanja ostalo je skrivenu u nekom tada jedva vidljivom sjaju koji je počivao na svim Stvarima. Njihovo carstvo ograničavali su oko i ruka majke. Bilo je kao da je njena neizgovorena briga čuvala svo biće. Ta putovanja igre još ništa nisu znala o stranstvovanjima na kojima izostaju sve obale. Međutim, tvrdoća i miris hrastovine počinjali su da razgovetnije govore o laganosti i istrajnosti sa kojima drvo raste. Sam hrast je govorio da se samo u takvom rastu zasniva ono što traje i rađa: da rasti znači: otvarati se u širinu neba i ujedno se koreniti u tamu zemlje: da sve uspelo uspeva samo kada je čovjek podjednako oboje: spreman na zahteve najvišeg neba i sklonjen u zaštitu noseće Zemlje.
Još uvek hrast govori to poljskom putu, koji svoju stazu pouzdano pored njega vodi. Ono što oko puta ima svoje biće, on prikuplja i svakome, ko po njemu ide, donosi Svoje. Iste njive i obronci livada prate poljski put u svako godišnje doba jednom stalno drugom bliskošću. Bilo da se Alpe preko šuma u večernji sumrak utapaju, bilo da se tamo, gdje se poljski put preko brežuljaka vije, ševa u letnje jutro penje, bilo da iz predela, gde rodno selo majke leži, istočni vetar ovamo beži, bilo da drvoseča s večeri snop pruća ognjištu donosi, ili da se tovar žita u kolima poljskim putem domu zanosi, bilo da deca prve jaglike na rubu livade beru, bilo da magla danima svoju sumornost i težinu preko polja vuče, uvek i odasvud stoji ovde oko poljskog puta pri-govor Istog:
Ono Jednostavno čuva zagonetku trajnog i velikog. Ono svraća ljudima neposredno, ali mu je ipak potrebno dugo rastenje. U neupadljivom uvek Istoga prikriva ono svoj blagoslov. Širina svih izraslih Stvari, koje oko poljskog puta prebivaju, daruje svet. U onom neizgovorenom njihovom jezika, kao što stari majstor zborenja i življenja Ekhart kaže, Bog je tek Bog.
Ali pri-govor poljskog puta govori samo dok postoje ljudi, koji, rođeni u njegovom vazduhu, mogu da ga čuju. Oni su poslušnici svoga porekla, ali nisu sluge naprava. Čovek uzalud pokušava da svojim planiranjem zemaljsku kuglu dovede u red ako nije uređen prema pri-govoru poljskog puta. Preti opasnost da današnji ljudi ostanu nagluvi za njegov govor. Njima u uši upada samo još buka aparatâ, koju oni smatraju skoro glasom Boga. Tako čovek postaje rastresen i bez puta. Onima koji su rastreseni ono Jednostavno izgleda jednolično. Jednolično izaziva dosadu. Oni kojima je dosadno nalaze samo još ono svejedno. Ono Jednostavno je uzmaklo. Njegova tiha snaga je usahla.
Svakako se brzo smanjuje broj onih koji još ono Jednostavno poznaju kao stečenu svojinu. Ali, oni kojih je malo biće svuda oni koji su postojani. Oni su kadri da jednom, iz blage moći poljskog puta, nadžive džinovske snage atomske energije koje je sebi napravilo ljudsko računanje i kojima je okovalo sopstveno činjenje.
Pri-govor poljskog puta budi jedno čulo koje voli čistinu i takođe još tugu na pogodnom mjestu preobraća u krajnju vedrinu. Ona se odupire razuzdanosti pukog izrađivanja, koje, samo po sebi terano, jedino ono ništavno podupire.
U vazduhu poljskog puta koji se menja promenom godišnjih doba uspeva znajuća vedrina, čije lice često izgleda setno. Ovo vedro znanje je “blagost” (das “Kuinzige”).* Niko ga ne stiče ko ga nema. Oni koji ga imaju, imaju ga od poljskog puta. Na njegovoj stazi sreću se zimska oluja i žetveni dan, sastaju se čilo buđenje proleća i spokojno umiranje jeseni, sagledaju jedna drugu igra mladosti i mudrost starosti. Ipak u jednoj jedinstvenoj skladnosti, čiji eho poljski put ćutke sa sobom tamo i ovamo nosi, jeste sve razvedreno.
Znajuća vedrina je kapija za večnost. Njena vrata se kreću na šarkama koje je jednom iz zagonetaka ljudskog opstanka vešti kovač iskovao.
Od močvare vraća se put natrag ovamo do kapije vrta. Preko poslednjeg brega dalje vodi njegova uska traka kroz blagu udolinu do gradskog zida. Blago ona svetli u sjaju zvezda. Iza zamka diže se toranj crkve Sv. Martina. Polako, gotovo oklevajući, izbija jedanaest sati u noći. Staro zvono, čiji su konopci često zažarili ruke dečaka, podrhtava pod udarcima satnog čekića, čije tmurno-šaljivo lice niko ne zaboravlja.
Sa poslednjim njegovim udarcem tišina postaje još tiša. Ona dopire do onih koji su kroz dva svetska rata pre vremena žrtvovani. Jednostavno je još jednostavnije postalo. Ono uvek Isto začuđuje i odrešuje. Pri-govor poljskog puta sada je potpuno jasan. Govori li duša? Govori li svet? Govori li Bog?
Sve govori o odricanju u onome Istom. Odricanje ne uzima ništa. Odricanje daje. Ono daje neiscrpnu snagu Jednostavnoga. Pri-govor odomaćuje u jednom dugom dolaženju.
————–
*U originalu rečenica glasi: Dieses heitere Wissen ist das “Kuinzige”. Reč das Kuinzige je termin jednog dijalekta koji pripada južnoj Švapskoj, etimološki odgovra reči keinnützig, “beskorisno”, “nekorisno”, čije je značenje kasnije prešlo u “nestašno”, “obešenjačko”, i danas konačno označava stanje slobodnog i radosnog spokojstva, u sebi skrivene ljupkosti; izraženih blagom ironijom i s dodirom melanholije: nasmešena seta, znanje koje se ne odaje uvijenom govoru.
Prevod Dušan Đorđević Mileusnić
