Blumfeld, mator momak, penjao se jedne večeri u svoj stan, što je bio naporan posao, jer je stanovao na šestom spratu.
Dok se penjao, mislio je, kao i počešće u poslednje vreme, kako je ovaj potpuno usamljen život veoma tegoban, da se on sad mora tako reći u potaji penjati uz ovih šest spratova da bi stigao gore u svoje prazne sobe, onde opet mora tako reći u potaji obući kućni kaput, zapaliti lulu, malo čitati francuski časopis na koji se već pre više godina pretplatio, uz to srkutati trešnjevaču koju je sam pravio, i najzad posle pola sata leći u postelju, prinuđen da prethodno preuredi posteljinu, koju je bedinerka, nepristupačna bilo kakvoj pouci, uvek razbacivala po svojoj ćudi. Blumfeldu bi veoma dobrodošao makar koji pratilac, makar koji posmatrač ovih delatnosti. Već je razmišljao da li da nabavi malog psa. Takva životinja je vesela, a pre svega zahvalna i verna; jedan Blumfeldov kolega ima takvog psa: on ne prilazi nikome osim svome gospodaru, i ako ga nekoliko trenutaka nije video, odmah ga dočekuje silnim lajanjem, čime očigledno želi da izrazi radost što je pronašao gospodara, tog izvanrednog dobročinitelja. Istina, pas ima i loše strane. Prlja sobu, pa ne znam kako čisto da se drži. To se nikako ne može izbeći, čovek ga ne može okupati u vrućoj vodi svaki put pre nego što ga pusti u sobu, a to ne bi podnelo ni njegovo zdravlje. Blumfeld, opet, ne podnosi nečistoću u svojoj sobi, čistoća njegove sobe je za njega nešto čega se ne može lišiti, nekoliko puta nedeljno se zbog toga raspravlja sa bedinerkom, koja u tom pogledu, na žalost, nije naročito savesna. Pošto je nagluva, on je obično vuče za ruku do onih mesta u sobi čijoj čistoći ima nešto da zameri. Takvom strogošću je postigao da red u sobi približno odgovara njegovim željama. Ali kad bi uveo psa, prosto bi dobrovoljno uveo u sobu prljavštinu, koju je dotle tako brižljivo suzbijao. Zapatile bi se buve, stalni pratioci pasa. A kad se jednom pojave buve, neće više biti daleko ni trenutak kad će Blumfeld morati da svoju udobnu sobu prepusti psu i da potraži drugu. Ali nečistoća je samo jedna pseća loša strana. Psi i oboljevaju, a u pseće bolesti se zapravo niko ne razume. Onda takav pas čuči u nekom ćošku ili ćopka unaokolo, cvili, kašljucka, davi se nekakvim bolom, ti ga uvijaš u ćebe, zviždiš mu nešto, poturaš mu mleko, ukratko, neguješ ga u nadi da je posredi neka prolazna boljka, kao što je i mogućno, a ovamo je može biti reč o nekoj ozbiljnoj, gadnoj i zaraznoj bolesti. Pa čak ako pas i ostane zdrav, on će kasnije ipak ostareti, čovek se ne može odlučiti da na vreme nekom pokloni tu vernu životinju, pa onda dođe dan kad čoveka iz suznih psećih očiju gleda sopstvena starost. I zatim se mora mučiti sa poluslepom, grudobolnom, od gojaznosti gotovo nepokretnom životinjom i tako skupo plaćati za radosti koje mu je pas nekada priređivao. Ma koliko sad Blumfeld voleo da ima psa, on će se ipak radije još trideset godina sam penjati uza stepenice nego da mu kasnije dosađuje takav stari pas koji se, uzdišući glasnije nego i on sam, vuče pored njega sa jednog stepenika na drugi.
Tako će, dakle, Blumfeld ipak ostati sam; nema on, valjda, prohteve neke stare usedelice, koja želi da se pored nje nalazi neko potčinjeno živo biće koje sme štititi, sa kojim može biti nežna, koje neprestano želi da uslužuje, te su joj, prema tome, za tu svrhu dovoljni mačka, kanarinac ili čak zlatne ribice. A ako to ne može biti, zadovoljna je čak i cvećem na prozoru. Blumfeld međutim, želi samo da ima pratioca, životinju oko koje se ne mora mnogo brinuti, kojoj neće naškoditi udarac nogom s vremena na vreme, koja za nevolju može prenoćiti i na ulici, ali koja je, kad Blumfeld to zatraži, odmah spremna da laje, skače, liže ruke. Blumfeld tako nešto želi, ali pošto to, kao što uviđa, ne može imati bez prevelikih loših strana, on se toga odriče, ali se u skladu sa svojom temeljnom prirodom s vremena na vreme, kao, na primer, večeras, vraća tim istim mislima.
Dok gore pred vratima sobe izvlači ključ iz džepa, pažnju mu skreće neki šum što dopire iz sobe. Neki čudan čegrtav šum, ali veoma živahan, veoma ravnomeran. Pošto je Blumfeld upravo mislio na pse, to ga podseća na šum koji proizvode šape kad naizmenično udaraju o pod. Ali šape ne čegrću, nisu to šape. On žurno otvara vrata i pali električnu svetlost. Na takav prizor nije bio pripremljen. Pa to je čarolija, dve bele celuloidne loptice sa plavim prugama skakuću jedna pored druge gore-dole po parketu; kad jedna udari o pod druga je u visini, i neumorno izvode svoju igru. Blumfeld je nekada u gimnaziji, prilikom jednog poznatog električnog eksperimenta, gledao kako kuglice skaču na sličan način, ali ove loptice su u poređenju s onima velike, skaču po celoj sobi, a ne obavlja se nikakav električni eksperimenat. Blumfeld se saginje k njima da ih bolje razgleda. To su, nema sumnje, obične loptice, unutra verovatno sadrže još nekoliko sitnijih loptica, pa ove proizvode čegrtavi šum. Blumfeld maše rukama po vazduhu da utvrdi da li one, možda, ne vise o nekim koncima — ne, pokreću se sasvim samostalno. Šteta što Blumfeld nije malo dete, dve takve loptice bile bi za njega radosno iznenađenje, dok sada sve to ostavlja na njega prilično neprijatan utisak. Svakako da nije sasvim bez vrednosti živeti samo u potaji kao neženja na kojeg ne obraćaju pažnju, a sad je neko, svejedno ko, pročačkao tu tajnu i poslao mu u stan te dve smešne loptice.
Hoće da uhvati jednu, ali one izmiču pred njim i mame ga za sobom po odaji. Baš je glupo, misli on, ovako trčati za lopticama, zaustavlja se i gleda za njima i vidi kako one, pošto se čini da je progonjenje prestalo, takođe ostaju na istom mestu. Ali ipak ću se potruditi da ih uhvatim, misli on opet i hita ka njima. One smesta nagnu u bekstvo, ali Blumfeld ih raširivši noge sateruje u ugao sobe i pred koferom koji se onde nalazi uspeva da uhvati jednu lopticu. Loptica je hladna i vrti se u njegovoj ruci, očigledno želeći da se izmigolji. A i druga loptica, kao da vidi nevolju svoje drugarice, skače više nego pre i rasteže te skokove dok ne dodirne Blumfeldovu šaku. Udara o šaku, udara sve bržim skokovima, menja tačke napada, pa onda, pošto ništa ne može da učini šaci, koja se sasvim sklopila oko loptice, skače još više i verovatno želi da dosegne Blumfeldovo lice. Blumfeld bi mogao da uhvati i ovu lopticu i da obe zatvori negde, ali u ovom trenutku mu se čini suviše nedostojno da preduzme takve mere protiv dveju sićušnih loptica. Svakako je i zabavno imati dve takve loptice, a osim toga, one će se ubrzo zamoriti, otkotrljati pod neki orman i ostaviti ga na miru. Ali uprkos tom zaključku Blumfeld sa izvesnim besom treska lopticu o pod, i pravo je čudo što se slaba, gotovo providna celuloidna ljuska pri tom nije razbila. Bez ikakva prelaza dve loptice ponovo započinju svoje ranije niske, uzajamno usklađene skokove.
Blumfeld se mirno svlači, sređuje odeću u ormanu, po svom stalnom običaju pažljivo proverava da li je bedinerka sve ostavila u redu. Jednom ili dvaput preko ramena se obazire ka lopticama, koje, neprogonjene, sad kao da čak njega progone; pošle su za njim i sad skaču iza samih njegovih leđa. Blumfeld navlači domaći kaput i poumi da krene prema suprotnom zidu da bi uzeo jednu od lula koje onde vise u drvenom okviru. Pre nego što se okrene, nehotice jednom nogom izmahne iza sebe, ali loptice umeju da se sklone i on ih ne pogodi. A kad pođe po lulu, loptice mu se odmah pridruže, on lupka papučama, neravnomerno korača, ali ipak, kad god mu noga stupi na pod, loptice gotovo istog trenutka takođe lupnu, idu u korak s njim. Blumfeld se neočekivano okreće da vidi kako to loptice izvode. Ali tek što se okrene, loptice opisuju polukrug i začas su opet iza njega, i to se ponavlja kad god se on okrene. Kao potčinjeni pratioci, one brižljivo izbegavaju da se zadrže ispred njega. Dotle su se, kako se čini, usuđivale da to rade samo zato da bi mu se predstavile, a sad su se već prihvatile službe.
Blumfeld se dosad u svim izuzetnim slučajevima, kad bi mu nedostajalo snage da zagospodari nekom situacijom, uvek izvlačio time što se pravio da ništa ne primećuje. To je često i pomagalo, a najčešće je bar popravljalo situaciju. On se, dakle, i sad tako ponaša, stoji pred držačem za lule, napućenih usana bira jednu, nabija je naročito temeljno iz pripremljene duvan-kese i ne hajući pušta loptice da skaču iza njega. Jedino što okleva da priđe stolu, gotovo ga boli da čuje saglasni takt skokova i sopstvenih koraka. Zato stoji, nabija lulu nepotrebno dugo i odmerava rastojanje koje ga deli od stola. Ali najzad savlađuje slabost i prelazi tu razdaljinu tako trupkajući nogama da uopšte ne čuje loptice. Kad je seo, istina, one opet čujno kao i pre skaču iza njegove stolice.
Iznad stola je nadohvat ruke pričvršćena za zid daska, a na njoj stoji boca sa trešnjevačom, okružena čašicama. Pored nje leži hrpa svezaka francuskog časopisa. (Upravo danas je stigla nova sveska i Blumfeld je uzima. Rakiju potpuno zaboravlja, njime vlada osećanje da danas samo utehe radi ne sme da se okani uobičajenih radnji, a i nema neku stvarnu potrebu da čita. Nasuprot stalnoj navici da brižljivo okreće list po list, on nasumce otvara svesku i tu naiđe na neku veliku sliku.
Primorava sebe da je pažljivije razgleda. Ona prikazuje susret između ruskog cara i francuskog predsednika. To se dešava na jednom brodu. Unaokolo, do najveće daljine, ima još mnogo drugih brodova, dim iz njihovih dimnjaka se rastura po svetlom nebu. Njih dvojica car i predsednik, upravo su dugim koracima žurno prišli jedan drugome i u ovom času se rukuju. Iza cara kao i iza predsednika stoje po dva gospodina. Za razliku od radosnih lica cara i predsednika, lica pratilaca su veoma ozbiljna, pogledi obe grupe pratilaca su usredsređeni na sopstvenog gospodara. Dublje dole — ceremonija se očigledno odigrava na najvišoj palubi broda — stoje duge vrste mornara koji salutiraju, odrezani rubom slike. U Blumfeldu postepeno raste zanimanje za sliku, on je posmatra pa je malo udalji i gleda je tako trepćući očima. Uvek je imao mnogo smisla za ovakve veličanstvene prizore. Nalazi da je veoma istinito što glavne ličnosti tako neusiljeno, srdačno i lakomisleno stežu ruke jedna drugoj. A isto tako je tačno prikazano i to što pratioci — uostalom, razume se, vrlo visoka gospoda, čija su imena zabeležena dole — svojim stavom čuvaju ozbiljnost istorijskog trenutka.)
I, umesto da skine sa daske sve što mu je potrebno, Blumfeld tiho sedi i gleda u sve dosad nezapaljenu glavu lule. Vreba; najednom, sasvim neočekivano, nestaje njegove ukočenosti i on se jednim trzajem okrene zajedno sa stolicom. Ali i loptice su u istoj meri budne, ili se bez razmišljanja povinuju zakonu koji njima vlada, tek, istovremeno sa Blumfeldovim okretom menjaju i one mesto i kriju se iza njegovih leđa. Sad Blumfeld sedi okrenut leđima stolu, držeći hladnu lulu u ruci. Loptice skaču pod sto i slabo se čuju, jer onde je ćilim. Ovo je velika promena nabolje; čuju se tek sasvim slabi tupi šumovi, potrebno je veoma obratiti pažnju da bi se još razabrali sluhom. Blumfeld je, istina, veoma pažljiv i dobro ih čuje. Ali to važi samo za ovaj časak, sledećeg trenutka ih, verovatno, uopšte i neće čuti. Blumfeldu se čini da je velika slabost loptica u tome što su toliko malo kadre da na ćilimima daju glasa od sebe. Treba ih samo podmetnuti jedan ili još bolje dva ćilima, i biće gotovo nemoćne. Doduše, samo za izvesno vreme, a osim toga već i njihovo postojanje predstavlja izvesnu moć.
Sad bi Blumfeldu pas bio od velike pomoći, takva mlada i neobuzdana životinja brzo bi izašla na kraj s lopticama; zamišlja kako taj pas zamahuje šapama prema njima, kako ih goni s njihovog mesta, kako ih tera uzduž i popreko kroz sobu i najzad ih hvata zubima. Lako je mogućno da će Blumfeld u najskorije vreme nabaviti psa.
Ali zasad se loptice moraju bojati samo Blumfelda, a on u ovom času nema volje da ih uništi, može biti i da mu samo nedostaje snaga da donese takvu odluku. On uveče dolazi umoran s posla i sad, kad mu je potreban mir, dočekuje ga ovakvo iznenađenje. Tek sad oseća koliko je zapravo umoran.
On će svakako uništiti loptice, i to u najskorije vreme, ali zasad neće, nego verovatno tek sutradan. Uostalom, kad se sve to posmatra bez predrasuda, loptice se ponašaju prilično skromno. Mogle bi, na primer, s vremena na vreme iskočiti, pokazati se i opet se vratiti na svoje mesto, ali bi mogle skakati više, da bi udarale o ploču stola i tako nadoknadile što su prigušene ćilimom. Ali one to ne čine, ne žele da bez potrebe razdražuju Blumfelda, očito se ograničavaju samo na ono što je bezuslovno nužno.
Istina, i to što je nužno dovoljno je da Blumfeldu zagorča boravak kraj stola. Sedi onde tek nekoliko minuta, a već pomišlja da ode na spavanje. Jedna od pobuda za to je i što ovde ne može pušiti, jer šibice je ostavio na noćnom stočiću. Morao bi, dakle, da donese te šibice, ali kad se već jednom nađe pored noćnog stočića, svakako je bolje onde i ostati i leći. Pritom ima i jednu potajnu misao: veruje, naime, da će loptice, u svojoj slepoj težnji da neprestano budu iza njega, skočiti na krevet, i da će ih on onde, kad bude legao, namerno ili nenamerno smrskati. Što se tiče prigovora da bi, možda, mogli skakati i ostaci loptica, on ga odbija. I ono što je neobično mora imati granice. Cele loptice i inače skaču, mada ne i neprekidno, dok krhotine loptica nikada ne skaču, pa, prema tome, neće skakati ni u ovom slučaju.
„Na noge!” uzvikuje on gotovo obesno usled zaključka do kojeg je došao, i opet trupće sa lopticama iza sebe, upućujući se krevetu. Kao da se potvrđuje ono čemu se nadao: čim namerno staje sasvim blizu kreveta, jedna loptica smesta skače na krevet. Međutim, dešava se i nešto neočekivano — druga loptica kreće pod krevet. Blumfeld nije ni pomišljao na mogućnost da će loptice skakati i pod krevetom. Ogorčen je na tu jednu lopticu, iako oseća koliko je to neopravdano, jer skakanjem pod krevetom loptica obavlja svoj zadatak možda još i bolje od loptice na krevetu. Sad sve zavisi od toga za koje će se mesto loptice odlučiti, jer Blumfeld ne veruje da one mogu dugo raditi odvojeno. I zaista, u sledećem trenutku i donja loptica skače na krevet. Sad su gotove, misli Blumfeld, zažaren od radosti, i strgne domaći kaput sa sebe da bi se bacio na krevet. Ali u tom trenu ista loptica ponovo skače pod krevet. Prekomerno razočaran, Blumfeld se prosto skljoka.
Loptica se, verovatno, samo obazrela gore i nije joj se svidelo. A sad za njom odlazi i druga i, naravno, ostaje dole, jer dole je bolje. „Sad će mi ti dobošari ostati ovde celu noć”, misli Blumfeld, grize usne i klima glavom.
Tužan je, mada zapravo ne zna čime bi mu loptice mogle nauditi preko noći. San mu je izvrstan, lako će savladati taj mali šum. Da bi bio sasvim siguran u to, on im u skladu sa stečenim iskustvom podmeće dva ćilima. Baš kao da ima nekog malog psa koga hoće da smesti na meko. A kao da su i loptice umorne i pospane, skokovi su im niži i sporiji nego pre. Dok Blumfeld kleči pred krevetom i noćnom svetiljkom prisvetljuje onamo dole, čini mu se ponekad da će loptice zauvek ostati da leže na ćilimima, jer toliko slabo padaju, toliko polako se otkotrljaju pedalj-dva. A zatim se, istina, po dužnosti opet dižu. Ali lako je mogućno da će Blumfeld, kad ujutru zaviri pod krevet, onde naći dve mirne, bezazlene dečje loptice. Ali one kao da čak ni do jutra ne mogu da izdrže skokove, jer kad Blumfeld legne u krevet, on ih već uopšte više ne čuje. Napreže se da nešto čuje, osluškuje nagnut preko kreveta — ni glaska. Ćilimi ne mogu delovati toliko snažno, jedino objašnjenje je da loptice više ne skaču; ili se od mekih ćilima ne mogu dovoljno odbaciti, pa su se stoga privremeno okanile skakanja, ili, pak, što je verovatnije, nikad više neće skakati. Blumfeld bi mogao ustati i pogledati šta se u stvari događa, ali, zadovoljan time što je najzad mir, više voli da se ne diže, ne želi čak ni pogledom da dotakne smirene loptice. Rado se odriče čak i pušenja, okreće se na stranu i odmah zaspi.
Ali ne ostaje neuznemiren; kao i uvek inače, i ovog puta spava bez snova, ali veoma nemirno. Bezbroj puta tokom noći trza ga uobraženje da neko kuca na vrata. A on k tome pouzdano zna da niko ne kuca; ko bi kucao po noći, i to još na njegova vrata, vrata usamljenog neženje. Ali, iako to pouzdano zna, ipak se svaki put naglo pridiže i za trenutak napeto gleda ka vratima, razjapljenih usta, iskolačenih očiju, dok mu se pramenovi kose tresu na vlažnom čelu. Pokušava da izbroji koliko puta se probudio, ali, ošamućen ogromnim brojevima koji se javljaju, ponovo pada u san. Čini mu se da zna odakle dolazi kucanje; ono ne nastaje na vratima, nego sasvim drugde, ali on se sputan snom ne može setiti na čemu se zasnivaju njegova nagađanja. Zna samo da se mnogi sićušni odvratni udarci sabiraju pre nego što proizvedu golemo i snažno kucanje. On bi pristao da podnosi svu odvratnost malih udaraca samo kad bi mogao izbeći kucanje, ali za to je iz nekog razloga prekasno, on tu ne može ništa popraviti, propustio je priliku, nema čak ni reči, usta mu se otvaraju samo na nemo zevanje, i on, gnevan zbog toga, zabija lice u jastuke. Tako prolazi noć.
Ujutru ga budi kucanje bedinerke, on s uzdahom izbavljenja pozdravlja ovo blago kucanje, zbog čije se nečujnosti uvek žalio, i taman da vikne „slobodno!” kad čuje još jedno kucanje, živahno, doduše slabo, ali prosto ratoborno. To su loptice pod krevetom. Jesu li se probudile, da li su za razliku od njega preko noći prikupile novu snagu? „Odmah!” dovikuje Blumfeld bedinerki, skače iz kreveta, ali predostrožno, tako da mu loptice ostaju iza leđa, baca se na pod, stalno okrenut leđima njima, izvijene glave pogleda prema lopticama i — gotovo mu dođe da opsuje. Kao što deca noću odgurnu pokrivače što im smetaju, tako su loptice — verovatno sitnim trzajima izvođenim cele noći — toliko odgurnule ćilim ispod kreveta da sad ponovo pod sobom imaju go parket pa mogu da prave galamu. „Natrag na ćilime!” kaže Blumfeld ljutita lica, i poziva bedinerku da uđe tek kad su se loptice zahvaljujući ćilimima opet umirile. Dok bedinerka — gojazna, tupa žena koja uvek ide ukočeno i ispršeno — stavlja doručak na sto i obavlja ono nekoliko pokreta što su neophodni, Blumfeld nepomično u domaćem kaputu stoji pored kreveta, da bi zadržao loptice onde dole.
Prati bedinerku pogledom da utvrdi primećuje li ona nešto. S obzirom na njenu nagluvost to je prilično neverovatno, i kad se Blumfeldu učini da vidi kako bedinerka ipak s vremena na vreme zastaje, pridržava se za neki komad nameštaja i osluškuje izvivši obrve, on to pripisuje svojoj razdražljivosti prouzrokovanoj lošim snom. Bio bi srećan kad bi mogao naterati bedinerku da radi malo brže, ali ona je gotovo sporija nego inače. Natenane se tovari Blumfeldovim odelom i cipelama i izlazi s njima u hodnik, dugo se zadržava, jednoliko i sasvim retko dopiru odande udarci kojima ona trese odelo. A za sve to vreme Blumfeld mora izdržati uz krevet, ne sme se pomeriti ako ne želi da povuče loptice za sobom, mora dozvoliti da mu se ohladi kafa, koju strašno voli da pije što topliju, i ne može da čini ništa drugo nego da pilji u spuštenu prozorsku zavesu, iza koje mutno sviće dan. Najzad je bedinerka gotova, kaže do viđenja i već kreće. Ali pre nego što se konačno udalji, još zastane pred vratima, malčice miče usnama i posmatra Blumfelda dugim pogledom. On već naumi da strogo zatraži objašnjenje, kad ona konačno ode. Blumfeldu bi najdraže bilo da širom otvori vrata i dovikne joj kakva je ona glupa, matora i pritupa žena. Ali kad razmišlja o tome šta, zapravo, može da joj prebaci, nalazi samo tu protivrečnost da ona nesumnjivo nije ništa primetila, a ipak je htela da svojim izrazom nagovesti kako je nešto primetila. Kako su mu zbrkane misli! I to samo zbog jedne loše prospavane noći! Za loš san nalazi izvesno malo objašnjenje u tome što se sinoć nije pridržavao svojih navika, nije pušio i nije pio rakiju. Kad jednom — to je konačan ishod njegovog razmišljanja — ne pušim i ne pijem rakiju, spavam loše.
Odsad će obraćati više pažnje na to da se dobro oseća, i počinje time što iz domaće apoteke, koja visi iznad noćnog stočića, uzima vatu, pravi dve kuglice i njima začepljuje uši.
Onda ustaje i jednom korakne za probu. Loptice, doduše, polaze za njim, ali on ih gotovo ne čuje, još malo vate i one postaju sasvim nečujne. Blumfeld pravi još nekoliko koraka, i to uspeva bez neke naročite neugodnosti. Svako je za sebe, i Blumfeld i loptice, povezani su, doduše, ali jedno drugome ne smetaju. Samo kad se Blumfeld jednom brže okreće, a jedna loptica ne može dovoljno brzo da izvede odgovarajući pokret, Blumfeld je udara kolenom. To je jedini incident, a inače Blumfeld mirno pije kafu, gladan je kao da ove noći nije spavao, nego prevalio dug put, umiva se hladnom vodom koja neobično osvežava, i onda se odeva. Dosad nije podigao zavese, nego je iz opreznosti radije ostao u polumraku; nije potrebno da tuđe oči ugledaju loptice. Ali sad, kad je spreman da krene, mora nekako zbrinuti loptice, za slučaj da se one usude — on u to ne veruje — da krenu za njim i na ulicu. Tu mu padne na pamet odlična misao; otvara veliki orman za odela i staje leđima okrenut njemu. Kao da ih je obuzela slutnja o onome što se smera, loptice se klone unutrašnjosti ormana, iskorišćavaju svako mestašce koje je ostalo između Blumfelda i ormana, za časak, ako baš nikako drukčije ne mogu, skoče u orman, ali odmah beže napolje od mraka, uopšte se ne mogu navesti da u orman uđu dublje od ivice, radije prekrše dužnost i zadržavaju se gotovo uz Blumfeldov bok. Ali njihova mala lukavstva im ništa neće pomoći, jer sad se Blumfeld sam leđima penje u orman i nato, svakako, one moraju poći za njim. A time je njihova sudbina zapečaćena, jer na dnu ormana leže razni manji predmeti, kao što su cipele, kutije, mali koferi, koji su, doduše, svi lepo sređeni — sad Blumfeld žali zbog toga — ali ipak veoma sprečavaju kretanje loptica. I kad zatim Blumfeld, koji je u međuvremenu gotovo privukao vrata ormana, napusti orman ogromnim skokom kakav već godinama nije izveo, pa pritisne vrata i okrene ključ, loptice su zatvorene.
„Dakle, ovo je pošlo za rukom”, misli Blumfeld i briše znoj sa lica. Kako loptice galame u ormanu! To ostavlja utisak kao da su očajne. Blumfeld je, naprotiv, vrlo zadovoljan. Napušta sobu, i već prazan hodnik deluje na njega blagotvorno. Oslobađa uši vate i mnogobrojni šumovi kuće koja se budi ushićuju ga. Vidi se tek poneki čovek, još je veoma rano.
Dole u hodniku, pred niskim vratima koja vode u bedinerkin podrumski stan, stoji njen desetogodišnji sin. Majčina slika i prilika, nijedna ružna pojedinost stare nije izostavljena na ovom dečjem licu. Krivonog, sa rukama u džepovima pantalona, on onde stoji i brekće, jer već sad ima gušu i s mukom diše. Ali dok Blumfeld inače, kad mu se dečak ispreči na putu, zakorači brže da bi što više poštedeo sebe ovog prizora, danas ga bezmalo hvata želja da zastane pred njim. Ako dečaka i jeste donela na svet ona žena i mada on nosi sva obeležja svog porekla, ipak je bar za sada dete, u toj bezobličnoj glavi se ipak nalaze detinjske misli, ako mu se čovek razborito obrati i nešto ga upita, on će verovatno odgovoriti zvonkim glasom, nevino i sa poštovanjem, pa će čovek, nakon izvesnog samosavlađivanja, moći i da pomiluje te obraze. Tako Blumfeld misli, ali ipak prolazi. Na ulici primećuje da je vreme lepše nego što je mislio u sobi. Jutarnja magla se cepa i mestimično se pojavljuje plavo nebo, očišćeno snažnim vetrom. Blumfeld može zahvaliti lopticama što je iz sobe izašao mnogo ranije nego inače, pa je čak i novine zaboravio nepročitane na stolu, u svakom slučaju time je dobio mnogo vremena i sad može koračati polako. Čudno je koliko malo ga loptice zabrinjavaju otkako ih je odvojio od sebe. Dok su bile iza njega, mogle su biti smatrane nečim što spada uz njega, nečim što na ovaj ili onaj način treba uzeti u obzir kad se procenjuje njegova ličnost, a sad su, međutim, samo igračka kod kuće u ormanu. I Blumfeldu pritom pada na pamet da će loptice možda najbolje učiniti neškodljivim time što će ih predati njihovoj pravoj nameni. Onde u hodniku dečak još stoji, Blumfeld će mu pokloniti loptice, i to ne, recimo, pozajmiti, nego izričito pokloniti, što zacelo znači isto što i naredba da ih uništi. Pa čak i da ostanu čitave, u dečakovim rukama će one svakako još manje značiti nego u ormanu, cela kuća će videti kako se dečak njima igra, pridružiće se ostala deca, i to će dovesti do nepokolebljivog i nepobitnog opšteg mišljenja da su ovde posredi loptice za igru, a ne, možda, Blumfeldovi životni pratioci. Blumfeld hita natrag u kuću. Dečak je upravo sišao niz podrumske stepenice i hteo dole da otvori vrata. Blumfeld, dakle, mora pozvati dečaka i reći njegovo ime, koje je smešno kao i sve što je u vezi sa dečakom. „Alfrede, Alfrede”, zove on. Dečak dugo okleva, „De, pa dođi”, viče Blumfeld, „daću ti nešto”. Dve nastojnikove devojčice su izašle iz suprotnih vrata i radoznalo staju desno i levo od Blumfelda. One shvataju mnogo brže od dečaka i ne razumeju zašto on odmah ne dolazi. Domahuju mu, ne ispuštaju pritom Blumfelda iz vida, ali ne mogu dokučiti kakav to poklon očekuje Alfreda. Muči ih radoznalost, pa cupkaju s jedne noge na drugu. Blumfeld se smeje i njima i dečaku. Ovaj kao da je najzad promozgao o svemu, pa se ukočeno i trapavo penje stepenicama. Čak ni po načinu hoda ne izneverava majku, koja se, uostalom, pojavljuje dole na podrumskim vratima. Blumfeld viče preterano glasno, da bi ga i bedinerka mogla razumeti i, ako bude potrebno, nadzirati kako se izvodi njegov nalog. „Imam gore u sobi”, kaže Blumfeld, „dve lepe loptice. Hoćeš li ih?” Dečak samo krivi usta, ne zna kako da se ponaša, okreće se i upitno gleda majku. Devojčice, međutim, odmah počinju da skaču oko Blumfelda i mole ga da im da loptice. „Moći ćete i vi da se igrate njima”, kaže Blumfeld, ali čeka dečakov odgovor. Mogao bi odmah pokloniti loptice devojčicama, ali čini mu se da su one suviše lakomislene i sad ima više poverenja u dečaka. Ovaj je u međuvremenu primio majčin savet, mada ni reč nisu izmenjali, pa na još jedno Blumfeldovo pitanje potvrdno klima glavom. „Onda pazi”, kaže Blumfeld, koji rado zatvara oči pred činjenicom da mu u ovom slučaju niko neće zahvaliti za poklon, „ključ od moje sobe je kod tvoje majke, pozajmi ga od nje, a evo ti ključ od moga ormana za odela, loptice su u tom ormanu. Posle toga opet pažljivo zaključaj orman i sobu. A s lopticama možeš raditi što god hoćeš i ne moraš ih više vraćati. Jesi li me razumeo?”
Ali dečak, na žalost, nije razumeo, Blumfeld je tom bezgranično tupavom stvorenju sve hteo da posebno objasni, ali je upravo zbog te namere sve suviše često ponavljao, suviše često je govorio čas o ključevima, čas o sobi i ormanu, pa dečak usled toga zuri u njega ne kao u svoga dobročinitelja, nego kao u čoveka koji ga iskušava. Devojčice su, međutim, odmah sve shvatile, tiskaju se uz Blumfelda i pružaju ruke ka ključu. „Ama čekajte”, kaže Blumfeld i već se na sve njih ljuti. Osim toga, vreme prolazi, on se više ne može dugo zadržati. Kad bi bar bedinerka najzad htela da kaže da ga je razumela i da će sve kako treba uraditi umesto dečaka. Ali umesto toga ona još stoji dole pred vratima, izveštačeno se smeška kao postiđeni nagluvi ljudi i misli, možda, da se Blumfeld gore iznenada ushitio njenim malim, pa ga propituje tablicu množenja. A Blumfeld, opet, svakako ne može sići niz podrumske stepenice i razdrati se bedinerki na uho moleći je da ga, za ime boga milostivog, njen dečak oslobodi loptica. Već se dovoljno savladao pristavši da na ceo dan toj porodici poveri ključ svoga ormana za odeću. Umesto da sam odvede dečaka gore i preda mu loptice, on mu ovde nudi ključ, i to ne čini da bi sebe poštedeo. Ali, zaboga, ne može onde gore najpre pokloniti loptice, pa ih onda — kao što se po svoj prilici mora desiti — odmah oduzeti dečaku, odvlačeći ih kao pratnju za sobom. „Znači, još me ne razumeš?” pita Blumfeld gotovo setno, krenuvši u novo objašnjavanje, ali ga pred praznim dečakovim pogledom odmah i prekidajući. Takav prazan pogled obezoružava čoveka. Mogao bi navesti čoveka da kaže više nego što želi, samo da nekako ispuni razumom tu prazninu.
„Mi ćemo mu doneti loptice”, viču devojčice. Lukave su, uvidele su da loptice mogu dobiti samo nekakvim dečakovim posredovanjem, ali da moraju postići još i da dođe do samog tog posredovanja. Iz nastojnikove sobe izbija sat i opominje Blumfelda da požuri. „Pa hajde, uzmite ključ”, kaže Blumfeld, i one mu više otimaju ključ iz ruke nego što ga on daje.
Sigurnost sa kojom bi dao ključ dečaku bila bi neuporedivo veća. „Ključ od sobe uzmite dole od one gospođe”, kaže još Blumfeld, „a kad se vratite s lopticama, morate gospođi vratiti oba ključa.” „Hoćemo, hoćemo”, viču devojčice i trče niza stepenice. One znaju sve, ama baš sve, i Blumfeld, kao da se zarazio dečakovom tupoglavošću, sad ni sam ne razume kako su one tako brzo mogle da sve to razaberu iz njegovih objašnjenja.
One sad dole već vuku bedinerku za suknju, ali Blumfeld ne može da ostane i posmatra, ma koliko to bilo primamljivo, kako će one izvesti svoj zadatak, i to ne samo stoga što je već kasno nego i stoga što ne želi da bude prisutan kad loptice izađu na slobodu. Čak bi hteo da je već nekoliko ulica daleko kad devojčice gore tek budu otvarale vrata njegove sobe. Jer uopšte ne zna čemu se još sve može nadati od loptica. I zato po drugi put ovoga jutra izlazi napolje. Još je video kako se bedinerka prosto brani od devojčica i kako dečak pokreće krive noge da pritekne majci u pomoć. Blumfeld ne shvata zašto takvi ljudi kao što je bedinerka opstaju na svetu i razmnožavaju se.
Na putu u fabriku rublja u kojoj je Blumfeld zaposlen, misli o poslu postepeno pretežu nad svim ostalim. On ubrzava korake, i uprkos zadržavanju, za koje dečak snosi krivicu, prvi je u svojoj kancelariji. Ova kancelarija je staklenim zidovima pregrađena prostorija i u njoj se nalaze pisaći sto za Blumfelda i dva pulta za kojima stojeći pišu praktikanti potčinjeni Blumfeldu. Iako su ti pultovi mali i uzani kao da su namenjeni đacima, u ovoj kancelariji je ipak veoma tesno i praktikanti ne smeju sesti, jer onda ne bi više bilo mesta za Blumfeldovu stolicu. I tako oni ceo dan stoje pribijeni uz pultove. To je za njih svakako vrlo neugodno, ali ovo i Blumfeldu otežava da motri na njih. Oni se često revnosno priljube uz pult, ali ne da nešto rade, nego da šapućući razgovaraju ili čak da zadremaju.
Oni mnogo jede Blumfelda, ni izdaleka mu ne pomažu dovoljno u džinovskom poslu koji je natovaren na njega. Taj posao se sastoji u tome što se on brine o celokupnom robnom i novčanom prometu sa domaćim radnicima koje fabrika zapošljava za proizvodnju izvesnih finijih predmeta. Da bi čovek ocenio veličinu ovog posla, mora imati bliži uvid u sve okolnosti.
A taj uvid niko više nema otkako je pre nekoliko godina umro Blumfeldov neposredno pretpostavljeni šef, pa zato Blumfeld i ne može nikome priznati pravo da sudi o njegovom poslu.
Fabrikant, na primer, gospodin Otomar, očigledno potcenjuje Blumfeldov posao; on, razume se, priznaje zasluge koje je Blumfeld stekao u fabrici tokom dvadeset godina, i priznaje ih ne samo zato što to mora nego i zato što uvažava Blumfelda kao čoveka odanog i dostojnog poverenja — ali njegov posao ipak potcenjuje; naime, on veruje da se taj posao može obavljati jednostavnije i stoga u svakom pogledu korisnije nego što ga vrši Blumfeld. Kažu, i to je, nema sumnje, prilično verodostojno, da se Otomar toliko retko pojavljuje u Blumfeldovom odeljenju samo zato da sebi uštedi ljutnju koju u njemu izaziva pogled na Blumfeldove radne metode. Za Blumfelda je svakako tužno što je toliko pogrešno ocenjen, ali tu leka nema, jer on zacelo ne može naterati Otomara da, recimo, ceo mesec dana neprekidno provede u Blumfeldovom odeljenju, da prouči raznolike vrste poslova koje se ovde moraju savladati, da primeni sopstvene — navodno bolje — metode i da se posle sloma celog odeljenja, do čega bi to nužno dovelo, uveri da je Blumfeld u pravu. I zato Blumfeld nepokolebano obavlja posao kao i ranije, malčice se uplaši kad posle dugog vremena opet naiđe Otomar, zatim s osećanjem dužnosti potčinjenog činovnika ipak slabašno pokuša da Otomaru objasni kako je ovo ili ono uređeno, na šta ovaj odlazi nemo klimajući glavom i oborenih očiju; a inače, ne pati toliko zbog toga što je tako pogrešno ocenjen koliko od pomisli na to da će, kad bude jednom morao da napusti svoje mesto, kao posledica smesta nastati velika zbrka koju niko neće moći da raspravi, jer on ne poznaje nikog u fabrici ko bi mogao da ga zameni i da preuzme njegovo mesto na takav način da se u preduzeću tokom mnogih meseci izbegnu makar i oni najteži zastoji. Kad šef nekoga potcenjuje, drugi činovnici se, naravno, trude da ga u tome po mogućnosti još i nadmaše. Stoga svako potcenjuje Blumfeldov posao, niko ne smatra potrebnim da radi svog usavršavanja neko vreme provede u Blumfeldovom odeljenju, i kad se primaju novi nameštenici, nikoga po sopstvenoj pobudi ne dodeljuju Blumfeldu. Usled toga u Blumfeldovom odeljenju nema podmlatka. Kroz nedelje i nedelje najžešće borbe je valjalo proći kad je Blumfeld — koji je dotle potpuno sam, uz pomoć samo jednog poslužitelja, obavljao sve u odeljenju — zatražio da mu se dodeli jedan praktikant.
Gotovo svakog dana se Blumfeld pojavljivao u Otomarovoj kancelariji i na miran i iscrpan način mu objašnjavao zašto je potreban praktikant u tom odeljenju. Nije potreban zato, recimo, što bi Blumfeld želeo da sebe poštedi, Blumfeld se ne želi štedeti, on radi više nego što je dovoljno i ne želi s tim da prestane, ali neka gospodin Otomar samo izvoli razmisliti kako se preduzeće razvijalo tokom vremena, sva su odeljenja uvećana u odgovarajućoj meri, samo Blumfeldovo odeljenje uvek zaboravljaju. A koliko je posao upravo tu narastao! Kad je Blumfeld počeo da radi — tih vremena se gospodin Otomar zacelo ne može više sećati — imali su onde posla sa oko deset švalja, a danas se njihov broj koleba između pedeset i šezdeset. Takav posao zahteva snage, Blumfeld može jamčiti da potpuno sagara na poslu, ali da će ga potpuno savladati — za to odsad više ne može jamčiti. Doduše, gospodin Otomar nikada nije otvoreno odbijao Blumfeldov zahtev, to pred svojim starim činovnikom nije ni mogao, ali način na koji gotovo i da nije slušao, na koji je razgovarao sa drugim ljudima dok ga je Blumfeld molio, na koji je upola obećavao pa kroz nekoliko dana sve opet zaboravljao — taj način je bio zaista uvredljiv.
Ne, zapravo, za Blumfelda Blumfeld nije fantašt, ma koliko da su čast i priznanje lepi, Blumfeld može i bez njih, on će uprkos svemu istrajati na svom mestu dokle god ikako bude mogućno, a on je u svakom slučaju u pravu, i pravo na kraju mora postići priznanje, makar to ponekad i dugo potrajalo. I tako je Blumfeld najzad doista dobio čak i dva praktikanta, istina, kakva dva praktikanta. Da čovek pomisli kako je Otomar uvideo da će, ako odobri postavljanje tih praktikanata, time još jasnije pokazati svoj prezir prema odeljenju nego ako uskrati dozvolu za to. Bilo je čak mogućno da je Otomar toliko vremena zalagivao Blumfelda samo zato što je tražio dva takva praktikanta i što ih, kao što je i shvatljivo, toliko dugo nije mogao naći. A Blumfeld se sad nije mogao žaliti, jer odgovor se mogao predvideti: zaboga, dobio je dva praktikanta, a tražio je samo jednoga; eto kako je to Otomar vešto izveo. Naravno, Blumfeld se ipak žalio, ali samo zato što ga je na to prosto terala njegova nevolja, a ne zato što bi se sad još nadao nekoj pomoći. A nije se ni žalio izričito, nego samo uzgred, kad bi se javila povoljna prilika. Uprkos tome, među neprijateljski raspoloženim kolegama brzo se raširila priča o tome kako je neko pitao Otomara da li je zbilja moguće da se Blumfeld i dalje žali, iako je sad dobio ovako izuzetnu pomoć. I na to je, pričaju dalje, Otomar odgovorio da je to tačno, jeste, Blumfeld se i dalje žali, ali s pravom. On, Otomar, konačno je to uvideo, pa namerava da Blumfeldu malo-pomalo dodeli za svaku švalju po jednog praktikanta, dakle, ukupno oko šezdeset. A ne bude li čak ni to dovoljno, slaće ih onamo sve više i više i neće prestati sve dok se sasvim ne popuni ludnica koja se u Blumfeldovom odeljenju razvija već godinama. E sad, istina je da su u tom odgovoru dobro podražavali Otomarov način govora, ali sam Otomar, u to Blumfeld nije sumnjao, bio je daleko od toga da kada kaže o Blumfeldu makar i nešto slično. Sve je to bila izmišljotina lenština iz kancelarija na prvom spratu, Blumfeld je prešao preko toga — kamo lepe sreće da je mogao tako mirno preći i preko postojanja praktikanata. Ali oni su stajali tu i nisu se više mogli ukloniti. Bledunjava, slabačka deca. Prema njihovim dokumentima trebalo bi da su već izašli iz školskog doba, ali u stvarnosti se u to nije moglo poverovati. Štaviše, čovek ih još ne bi poverio ni učitelju, toliko je jasno bilo da im je još mesto u majčinom naručju. Još nisu umeli da se razumno kreću, dugo stajanje ih je neobično zamaralo, naročito u prvo vreme. Ako bi ih čovek ostavio bez nadzora, odmah bi se onako slabi skljokali, pa stajali iskrivljeni i presamićeni pod oštrim uglom. Blumfeld se trudio da im objasni kako će se ubogaljiti za ceo život ako se stalno budu ovako povodili za udobnošću. Vrlo je smelo bilo naložiti praktikantima da učine neki mali pokret; jedanput je trebalo da jedan od njih prenese nešto samo na dva-tri koraka, pa je preterano revnosno pohitao onamo i razbio koleno o tezgu. Soba je bila prepuna švalja, tezge prepune robe, ali Blumfeld je bio prinuđen da sve to zanemari, da rasplakanog praktikanta odvede do kancelarije i da mu onde namesti mali zavoj.
Međutim, i ta revnost praktikanata bila je samo spoljašnja, oni su ponekad kao prava deca želeli da se istaknu, ali još mnogo češće ili, bolje reći, gotovo uvek su želeli samo da obmanu pažnju svog pretpostavljenog i da ga prevare. Jednom je Blumfeld usred najvećeg posla, kupajući se u znoju, projurio pored njih i primetio kako njih dvojica razmenjuju poštanske marke sakriveni iza denjkova robe. Došlo mu je da pesnicama navali na njihove glave, za takvo ponašanje to bi bila jedina mogućna kazna, ali ovo su deca, i Blumfeld, zacelo, nije mogao da ubije decu. I tako se i dalje mučio s njima. Prvobitno je zamišljao da će mu praktikanti pomagati u neposrednom fizičkom poslovanju, koje u vreme raspodele robe zahteva toliko napora i budnosti. Mislio je da će on, recimo, stajati u sredini za tezgom, stalno zadržavajući nadzor nad svime, i unositi stavke u knjige, dok će praktikanti po njegovoj naredbi trčati tamo-amo i sve razdeljivati. Zamišljao je da će njegov nadzor — koji, ma koliko oštar bio, ne može biti dovoljan u takvoj gužvi — biti dopunjen pažnjom praktikanata i da će ti praktikanti postepeno sakupiti iskustva, pa neće u svakoj pojedinosti ostati upućeni na njegove naredbe i najzad će i sami naučiti da u pogledu potreba u robi i u pogledu poverljivosti razlikuju švalje jednu od druge. To su bile sasvim prazne nade s obzirom na ove praktikante i Blumfeld je brzo uvideo da ih on uopšte ne sme pustiti da razgovaraju sa švaljama. Naime, oni od samog početka nikako nisu ni prilazili nekim švaljama, jer su pred njima osećali odbojnost ili strah, dok su pred druge, za koje su osećali naklonost, često istrčavali do samih vrata. Njima su donosili što god bi poželele, tutkali im to u ruke nekako kriomice, čak i kad su švalje bile ovlašćene da to prime, u jednoj praznoj polici su za te povlašćene žene skupljali razne odreske, bezvredne ostatke, ali i još upotrebljive sitnice, blaženo već izdaleka mahali time iza Blumfeldovih leđa i za to dobijali bombone u usta. Blumfeld je, istina, brzo okončao taj nered i kad bi došle švalje, terao je onu dvojicu u pregradak. Ali oni su još dugo to smatrali velikom nepravdom, inatili se, obesno lomili pera, a ponekad su — pri čemu se, doduše, nisu usuđivali da dignu glavu — snažno kucali o staklo da bi švalje upozorili na to koliko, po njihovom mišljenju, Blumfeld loše postupa s njima. Kad sami čine nedozvoljene postupke, to ne mogu da shvate.
Tako, na primer, gotovo uvek zakasne u kancelariju. Blumfeld, njihov pretpostavljeni, koji je od najranije mladosti smatrao da se samo po sebi razume dolaziti u kancelariju bar pola časa pre početka rada — a na to ga ne navode ni laktašenje ni preterana svest o dužnosti, nego samo izvesno osećanje pristojnosti — Blumfeld je doživeo da svoje praktikante čeka najčešće duže od jednog časa. Žvaćući zemičku za doručak, on obično stoji iza tezge u dvorani i zaključuje račune u knjižicama švalja. Ubrzo se udubljuje u posao i ne misli ni na šta drugo. A onda se iznenada toliko uplaši da mu još koji časak iza toga podrhtava pero u ruci. Uleteo je jedan praktikant, rekao bi čovek da će se preturiti, jednom rukom se za nešto pridržava, drugom pritiskuje zasopljene grudi — ali sve to ne znači ništa drugo osim to da on zbog svog zakašnjenja navodi neko izvinjenje, koje je toliko smešno da ga Blumfeld uvek namerno prečuje, jer kad ne bi tako činio, morao bi mladića izbatinati za ono što je zaslužio. Ali ovako ga samo pogleda za trenutak, zatim ispruženom rukom pokazuje pregradak, pa se ponovo prihvati svoga posla. Sad bi se, zacelo, moglo očekivati da praktikant uvidi dobrotu svog pretpostavljenog i da pohita na svoje mesto. Ne, on ne hita, on poigrava, ide na vrhovima prstiju, i to sad nogu pred nogu. Da neće da se podsmeva svome pretpostavljenome? Ni to. Posredi je opet samo ona mešavina bojažljivosti i samozadovoljstva protiv koje je čovek nemoćan. Kako bi se inače objasnilo to što Blumfeld danas, kad je i sam došao u kancelariju neobično kasno, tek posle dugog čekanja — nije raspoložen da proverava knjižice — kroz oblake prašine, koje glupi poslužitelj uzvitlava metlom, vidi dva praktikanta kako mirno nailaze ulicom. Čvrsto su zagrljeni i kao da jedan drugom pričaju nešto važno, mada to, u najboljem slučaju, mora biti u nekoj nedopuštenoj vezi sa poslom. Kako se približavaju staklenim vratima, tako usporavaju korake.
Najzad jedan već hvata kvaku, ali je ne pritiska, i dalje pričaju, slušaju jedan drugoga i smeju se. „Ta otvori našoj gospodi”, breca se Blumfeld na poslužitelja podigavši ruke. Ali kad praktikanti uđu, Blumfeld više ne želi da se prepire, ne odgovara na njihov pozdrav i prilazi svome pisaćem stolu. Počinje da računa, ali ponekad diže pogled da vidi šta rade praktikanti. Jedan izgleda vrlo umoran i trlja oči; pošto je okačio kaput o kuku, koristi se prilikom i ostaje još malo naslonjen na zid; na ulici je bio bodar; ali blizina posla ga umara. Onaj drugi praktikant, međutim, raspoložen je za posao, ali samo za poneki. Tako je, na primer, oduvek želeo da sme počistiti kancelariju. A to je posao koji njemu ne pripada, za čišćenje je nadležan samo poslužitelj; Blumfeld, zapravo, ne bi u osnovi imao ništa protiv toga da praktikant čisti, neka praktikant samo čisti, gore od poslužitelja to se i ne može raditi, ali ako praktikant želi da čisti, onda neka izvoli doći ranije, pre nego što poslužitelj počne da čisti, a ne sme na to trošiti vreme koje je obavezan da posveti isključivo kancelarijskim poslovima. Pa ako je već taj mali nepristupačan svakom pametnom razlogu, mogao bi bar poslužitelj, taj upola slepi starac, kojeg šef svakako ne bi trpeo ni u jednom drugom odeljenju osim u Blumfeldovom i koji živi još samo od božje i šefove milosti — mogao bi bar taj poslužitelj biti popustljiv i za trenutak poveriti metlu mladiću, koji je, dabome, nespretan, pa će odmah izgubiti volju za čišćenjem i s metlom u ruci juriti poslužitelja da bi ga naveo da opet čisti. Međutim, poslužitelj kao da se baš za čišćenje oseća naročito odgovoran; samo što mu se mladić približi, vidi se kako se on trudi da drhtavim rukama bolje uhvati metlu, i radije će zastati i prekinuti čišćenje, samo da bi svu pažnju mogao usmeriti na to da zadrži metlu u rukama.
Praktikant ga, pak, ne moli rečima, jer ipak se plaši Blumfelda koji na izgled računa, a i obične reči ne bi ništa vredele, jer doposlužitelja može dopreti samo najjače vikanje. Praktikant zato najpre čupka poslužitelja za rukav. Poslužitelj, naravno, zna šta se tu smera, mračno gleda u praktikanta, vrti glavom i privlači metlu sve do grudi. Sad praktikant sklapa šake i moli. Istina, ne nada se da će nešto postići moljenjem, moljenje ga samo zabavlja i on zbog toga moli. Drugi praktikant prati to zbivanje tihim smehom, verujući očigledno, mada i neshvatljivo zašto, da ga Blumfeld ne čuje. Na poslužitelja molba ne ostavlja ni najmanji utisak, on se okreće i misli da sad bezbedno može opet upotrebiti metlu. Ali praktikant je pošao za njim, cupkajući na vrhovima prstiju i molećivo trljajući dlanove, pa sad moli s druge strane. Poslužiteljevo okretanje i praktikantovo docupkivanje ponavljaju se više puta. Najzad poslužitelj oseća da je odsečen sa svih strana i primećuje — što je uz nešto manju ograničenost mogao uočiti na samom početku — da će se zamoriti pre praktikanta. Usled toga traži tuđu pomoć, preti praktikantu prstom i pokazuje prema Blumfeldu, koje će se požaliti ako se praktikant ne okani. Praktikant uviđa da se sad mora veoma požuriti ako uopšte želi da dobije metlu, pa je zato drsko hvata. Nehotičan uzvik drugoga praktikanta nagoveštava da je odluka blizu. Doduše, poslužitelj još ovog puta spasava metlu, ustuknuvši za korak i povlačeći je za sobom. Ali sad praktikant više ne popušta, skače otvorenih usta i užagrenih očiju, poslužitelj bi da pobegne, ali stare noge mu se samo tresu i ne trče, praktikant trza metlu, pa ako je i ne otima, ipak postiže da ona padne na pod, usled čega je izgubljena za poslužitelja. Ali, reklo bi se, i za praktikanta, jer kako metla padne, tako se sva trojica ukoče, i praktikanti i poslužitelj, pošto sad Blumfeld mora sve primetiti. I zaista, Blumfeld pogleda kroz svoje prozorče, kao da je sad prvi put obratio pažnju, strogo i ispitivački motri svakog, ne promiče mu ni metla na podu. Bilo što ćutanje predugo traje, bilo što praktikant krivac ne može da suzbije žudnju za čišćenjem, tek, on se saginje, istina, vrlo oprezno, kao da hvata neku životinju a ne metlu, uzima metlu, prevlači njome po podu, ali je smesta uplašeno baca kad Blumfeld skoči i izađe iz pregratka. „Obojica na posao i da niste više ni pisnuli”, viče Blumfeld i ispruženom rukom pokazuje obojici praktikanata put do njihovih pultova. Oni odmah polaze, ali ne, recimo, postiđeni i oborenih glava, nego naprotiv, ukočeno se okreću, prolaze pored Blumfelda i netremice mu gledaju u oči, kao da bi ga time hteli odvratiti od toga da ih istuče. A svakako su imali dovoljno iskustva da bi mogli znati da Blumfeld iz načela nikada ne tuče. Ali oni su preterano bojažljivi i uvek se, i to bez ikakvog akta trude da sačuvaju svoja stvarna ili prividna prava.
Franc Kafka
