Nismo često pokušavali da tumačimo pojedinačne mitološke tvorevine. Tumačenje je mogućno u slučaju grozne, odsečene Meduzine glave.
Odsecanje glave = škopljenje. Užasavanje od Meduze je, dakle, užasavanje od škopljenja koje je povezano s tom vizijom. Iz mnogobrojnih analiza poznata nam je ta pojava; do nje dolazi kada neki dečak, koji dotle nije hteo da veruje u tu pretnju, vidi ženski genitalni organ. Verovatno organ odrasle žene pokriven dlakama, pretežno majčin.
U umetničkim delima je kosmatost Meduzine glave često predstavljena u vidu zmija koje potiču iz kastracionog kompleksa i, značajno je, dok same po sebi već izazivaju užasavanje, one ipak, u zbilji, ublažavaju grozu, jer zamenjuju penis čije je odsustvo uzrok groze.
Odatle ishodi tehničko pravilo: umnožavanje simbola penisa znači škopljenje.
Pogled na Meduzinu glavu pretvara užasnutog posmatrača u kip, skamenjuje ga, ukrućuje. Tu nam je dat sam izvor kastracionog kompleksa i samo preobraćanje afekta! Jer, ukrućivanje znači erekciju, dakle — u izvornoj situaciji — utehu posmatraču. On još uvek ima penis, a u to ga uverava njegovo ukrućivanje.
Taj simbol groze nosi devičanska boginja Atina na svojoj odeći. Kao što je pravo, ona time biva nepristupačna žena, zaštićena od svake seksualne žudi. Ona obelodanjuje, ipak, zastrašujuće majčine genitalije. Zbog svoje jake homoseksualne sklonosti, Grci nisu mogli a da nemaju predstavu žene obeležene uškopljenošću.
Ako Meduzina glava zamenjuje predstavu ženskih genitalija, štaviše izoluje njihov učinak koji pobuđuje grozu od učinka koji pobuđuje zadovoljstvo, onda se možemo podsetiti da je pokazivanje genitalnih organa poznato, takođe, kao apotropaički gest. Ono što samo po sebi izaziva grozu, ispoljiće se sa istim učinkom na neprijatelja od kojeg bismo da se odbranimo. Kod Rablea, na primer, đavo bezglavo beži nakon što mu je žena pkazala svoju vulvu.
Ukrućeni muški ud ima, takođe, apotropaički učinan, ali zbog jednog drugog mehanizma. Pokazivanje penisa — i svih njegovih surogata — hoće da kaže: ne bojim te se, prkosim ti, imam penis. To je, dakle, drukčiji način isterivanja zloduha.1
Da bi se, sada, ovo tumačenje moglo ozbiljno zastupati, morala bi se ispitati geneza tano izdvojenog simbola groze u grčnoj mitologiji i njegovim paralelama u drugim mitologijama.
Sigmund Frojd
Preveo sa nemačkog
Jovica Aćin
Od prevodioca
Ovaj kratki Frojdov tekst o Meduzinoj glavi prvi put je štampan 1940. godine. Međutim, nastao je još 14. maja 1922. godine. Isti predmet dotiče i Šandor Ferenci u belešci objavljenoj 1923. godine „O simbolici Meduzine glave”. Tu belešku, iste godine, spominje i Frojd u ogledu „Infantilna genitalna organizacija”: „Poznato nam Je da svako omalovažavanje žene, užasavanje od žene, sklonost ka homoseksualnosti, teče ispod onog krajnjeg uverenja da žena nema penis. Nedavno je baš Ferenci doveo u ogledu „Infantilna genitalma organizacija”: vezu, sa utiskom kojeg proizvodi ženski genitalni organ lišen penisa.” Na ovom mestu, Frojd dodaje i fusnotu: „Hteo bih da dodam da je u mitu reč o majčinom genitalnom organu. Atina, koja na svome plaštu nosi Meduzinu glavu, samom tom činjenicom jeste žena kojoj se ne može prići, žena čiji izgled guši svaku pomisao o polnom opštenju.
1 U notici vezanoj za članak Vilhelma Štekela „O psihologiji ekshibicionizma”, objavllenog 1911. godine, Frojd je napisao: „Doktor Štehel predlaže ovde da ekshibicionizam izvedemo iz narcističkih nesvesnih pojmova. Kao verovatno mi se čini da isto objašnjenje može biti primenjeno i na apotropoetičku ekshibiciju antičkih naroda.” — Prim. prev.
