Metafore su delotvorne u meri u kojoj se udaljavaju od predmeta na koji se odnose. Najbliža mu je ne-metafora, prosta reprodukcija predmeta: „Ptica je kao ptica“ jeste, svakako, savršeno ispravna propozicija, ispravna do te mere da je neupotrebljiva. Identitet proizvodi nulti efekat.
Metafora je korisna baš zato što predstavlja nešto različito. Ali ne potpuno različito; to znači da postoji neko zajedničko jezgro, zaronjeno i skriveno ispod spoljašnjih atributa; i što je metafora udaljenija, utoliko je manji broj zajedničkih atributa i utoliko je dublje identično jezgro.
Otuda ona moć da se dosegnu duboke suštine, koje ima poezija.
Metafora je, možda, vid težnje ka poistovećivanju pod raznovrsnošću, i sledstveno tome, ona teži apsolutnoj ravnodušnosti i nepomerljivosti, pošto se vreme otkriva kroz promene.
U nauci se ta metaforička težnja ispoljava u principu kauzaliteta i, naročito, u načelima očuvanja mase i energije; već su Grci postavili problem opstajanja prvobitne supstance ispod stalne promenljivosti događaja.
Heraklitova vatra jeste metafora čitavog Univerzuma.
Često se tvrdilo da metafora ima psihološku vrednost koja deluje putem zaslepljivanja. Meni se čini da ona ima pre ontološku vrednost, koja deluje putem rasvetljavanja najdubljih slojeva stvarnosti.
Ernesto Sabato
Pojedinac i univerzum
