Stvaralaštvo kultnog poljskog pisca Bruna Šulca (1892–1942) odavno je pronašlo u Srbiji svoje verne čitaoce. Već prvo izdanje srpskog prevoda njegovih Prodavnica cimetove boje (1961) za koje je zaslužan Stojan Subotin, odigralo je zapaženu ulogu u istoriji srpske književnosti. Danilo Kiš prepoznao je u Brunu Šulcu svog poetičkog oca, o čemu nedvosmisleno svedoči njegov roman Bašta, pepeo (1965) (v. Pijanović 1992; Šulte 2003; Tatarenko 2020). Pažljivo iščitavanje dela autora Porodičnog cirkusa v odi k a z aključcima o t rajnom p risustvu šulcovske poetike u njegovom delu. Posrednička uloga Kiša kao „gla- snopisca” poetičkih eksperimenata autora Prodavnica cimetove boje, njegov uticaj na stasavanje generacije srpskih postmodernista doprineli su formiranju književnog kruga srpskih šulcoida – pisaca koji se oslanjaju na šulcovske poetičke principe, i šulcologa – proučavalaca dela Bruna Šulca2. Tematski broj časopisa Gradac (2003) posvedočio je postojanje trajnog interesovanja za poetiku autora Sanatorijuma pod klepsidrom, kao i mogućnosti razvoja iste – što ubedljivo demonstriraju njeni srpski nastavljači. Inspiracija Šulcem daje veoma originalne, samosvojne poetičke plodove u stvaralaštvu Dragana Boškovića, Mirka Demića, Jovice Aćina, Zorana Đerića. Svako od ovih pisaca pronašao je svoj sopstveni ključ za čitanje dela poljskog klasika, otkrio za sebe neku posebnu, tajnu stazu u vrtu njegove poetike.
Ime Gorana Petrovića retko se spominje u „šulcovskom” kontekstu. Nećemo naći Bruna Šulca među njegovim junacima, niti sresti njegovo ime u autopoetičkim komentarima savremenog srpskog klasika. Međutim, postoji nešto što povezuje ove pisce, a to je umeće oslikavanja neobične verzije sveta, začudnost prostora radnje, poroznost granica između sna i jave. Proučavajući Šulcove i Petrovićeve prostore tajne, dolazimo do zaključka da je njihova zagonetka čvrsto povezana sa zagonetkom vremena koje teče po nekim neobičnim zakonima.
U ovom radu bavićemo se metamorfozama mesta i vremena u pripovetkama Bruna Šulca i u romanu Gorana Petrovića Sitničarnica „Kod srećne ruke”. Naslov ovog romanesknog dela, kao svojevrstan odjek, podseća na prvu zbirku Šulcovih priča – Prodavnice cimetove boje. Takva sličnost ne izgleda kao slučajna: sitničarnica kod Petrovića, kao i cimetaste prodavnice kod Šulca, igra ulogu prostora tajne za protagonista. Istovremeno, to je mesto gde je sakrivena jedna od ključnih zagonetki poetike dela. Kao još jedno šulcovsko mesto tajne u romanu Petrovića javlja se knjiga, a imaju tu ulogu i onirički prostori koje je teško odvojiti od prostora realnosti.
Radnja romana Sitničarnica „Kod srećne ruke” odvija se u Beogradu 90-ih godina 20. veka, mada još jedna sižejna linija smeštena je u prve decenije tog stoleća. Ove dve linije funkcionišu prema principu „vremena u vremenu”: knjiga Anastasa Branice Moja zadužbina, objavljena 1936, odredila je život njenog autora, kao i život njegovih čitalaca krajem 20. veka. Knjiga koja nije imala siže, a sadržala je samo detaljne opise vile i prelepe prirode oko nje, bila je stvorena kao paralelni svet za njenog autora, talentovanog čitaoca Anastasa Branicu, i njegovu draganu Natali Uvil. Knjiga, međutim, postaje najdraža uspomena za jednu drugu ženu – Nataliju Dimitrijević, a postaje i mesto gde se nastanjuju begunci od realnosti – počev od Anastasove domaćice Zlatane sve do porodice izbeglica iz, zahvaćene građanskim ratom, Bosne. Priča o Braničinoj knjizi oslikava istoriju Srbije 20. veka, a istovremeno predstavlja čarobnu priču o ljubavi koju su naši savremenici Adam Lozanić i Jelena sačuvali zahvaljujući tom delu.
Moja zadužbina je autentično delo, autentikum – kao što je rekao za Knjigu Bruno Šulc. Ona je individualni projekat sveta u kojem je njen autor želeo da se nastani zajedno sa dragom. Ovaj tekstualni svet, izgrađen prema zakonima harmonije, kako arhitektonske, tako i muzičke, uključuje uspomene ljudi o artefaktima koje su oni videli, opise pejzaža i interijera. Knjiga kod Petrovića je više nego predmet, ona je tekst-svet, koji ima materijalni oblik knjige, ali izlazi iz njenih granica. Takva je Knjiga kod Šulca – ona živi i raste, postaje čarobna u rukama pravog čitaoca. Čitalac, pravi čitalac – onaj kome se obraća u svojim pripovetkama Šulc, postaje glavni junak romana Gorana Petrovića. U romanu, uostalom, postoje dva glavna junaka, od kojih svaki živi u svom istorijskom vremenu, ali istovremeno prebiva u svetu knjige. U tom svetu – malom svemiru – ima mesta i za muziku, i za likovnu umetnost, koje dopunjavaju umetnost reči. Knjiga kod Šulca, pored svog sakralnog karaktera, uključuje stranice koje su vezane za svakodnevne probleme – poput reklame leka za rast kose i balzama od svih tegoba. U vili iz Braničinog romana nastanjuje se domaćica Zlatana3, odana čitateljica kuvara.
Šulcov junak, tražeći cimetaste prodavnice, našao se u gimnaziji, gde se uveče održavaju časovi crtanja. Natali Uvil, u koju se zaljubljuje Anastas, voli da slika. Ona je strankinja, Francuskinja, koja se igrom sudbine našla u Beogradu i koju, zahvaljujući talentu „potpunog čitanja”, sreće u knjizi Anastas. Kod Šulca takođe nalazimo lepu, šarmantnu strankinju – to je Bjanka, ovaploćeni san mladića iz provincijskog gradića. Vidimo je s knjigom koju čita, a u pripoveci „Cimetaste prodavnice”, na granici realnosti i mašte, javlja se lik ćerke direktora gimnazije koja može pogledati pripovedača iznad knjige, podići „crne, sibilske, spokojne oči”. Privlačnost ovih čitateljki za junake je nesumnjiva. Kod Petrovića talentom za čitanje obdarena je ćerka nekadašnjeg vlasnika knjižare „Pelikan” Natalija Dimitrijević, koja ima zelene mirne oči. Počasno mesto u njenom stanu zauzima biblioteka, koja podseća Jelenu na raskošni vrt. Bujanje prirode u pripovetkama Bruna Šulca takođe ima posebnu poetičku ulogu (vidi o tome u: Bošković 2003).
Najpoželjnija za Šulcovog junaka cimetasta prodavnica je knjižara4. Ljubav Branice i Natalije ne bi mogla da se razvije i rodi knjigu-svet bez posredničke uloge biblioteke: zaljubljeni mladić ostavljao je u knjigama pisma za svoju izabranicu. A u životu Adama Lozanića, koji je unosio korekcije u Moju zadužbinu 90-ih godina, mesto tajne postala je sitničarnica „Kod srećne ruke”, prodavnica-fantom. Ovde je junak kupio svesku u koju je prepisao fragmente iz knjige Anastasa Branice, i to mu je otvorilo put prema ljubavi i slobodi. U romanu Petrovića, kao i kod Šulca, knjiga raste zahvaljujući onima koji je čitaju. Pisci koji su izabrali Knjigu kao mesto tajne, predlažu čitaocima da je obogate sopstvenim čitanjem, napune ličnim doživljajima, da prošire svojim razmišljanjima granice njenog sveta. Jer pravi čitaoci, nada se Šulc, drže se ispod stola za ruke.5
Protagonista Šulcove pripovetke one posebne noći ne može da nađe prodavnice cimetove boje: one zagonetno nestaju. Kod Petrovića prodavnice tajanstveno se pojavljuju. Natalija Dimitrijević kupuje omiljene namirnice iz vremena njene mladosti u sitničarnici Kalmića, u prodavnicama Botorića i Rosuleka, mada tih dućana odavno nema u Beogradu. Njena družbenica Jelena čudi se da stara dama, bez obzira na tu činjenicu, ne samo da ih posećuje već i donosi namirnice starih proizvođača. U nepostojećoj Mitićevoj robnoj kući Natalija Dimitrijević pije svoj omiljeni malinovac, a kod Šulca tegla sa sokom od malina u prozoru apoteke „simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol” (Šulc 1961).
Adam Lozanić našao se u sitničarnici „Kod srećne ruke” u sudbonosnom trenutku svog života: prodavnica kao da je izrasla između dobro poznatih zgrada. Radi se o čudu svojevrsnog međuvremenskog mosta: živeći uspomenama, Natalija Dimitrijević lako dospeva u prošlost. Zadubivši se u priču Anastasa Branice i njegove knjige, Adam Lozanić postaje deo sveta minule epohe. U ulozi markera koji ukazuje na paralele koje ne znače istovetnost, u romanu se pojavljuje voda. Kad Anastas zaranja u čitanje, voda mora iz knjige kvasi fotelju njegovog očuha, a sam autor knjige-sveta završava svoj zemaljski put u vodi. Adam živi u stanu, gde je u cevima presahla voda, preko puta gostionice „Naše more”, koja podseća na veliki turobni akvarijum. Ali i jednog i drugog junaka obilno kvasi beogradska kiša.
Neobična putovanja kroz vreme često nalazimo u stvaralaštvu Milorada Pavića – još jednog od učitelja mlađe generacije srpskih postmodernista. Upečatljiv primer predstavlja njegov roman Unutrašnja strana vetra ili Roman o Heri i Leandru. Pavić je odabrao za svoj roman oblik klepsidre (vodenog sata)6, a njegove junake ne razdvaja more, prostor, kao što je to bilo u starogrčkoj legendi, već vreme. Ova zamena je jako karakteristična za Pavića, ali ne samo za njega. Na tome je izgrađena čitava borhesovska tradicija u književnosti 20. veka, koja je bogato predstavljena u postmodernističkoj srpskoj i hrvatskoj književnosti (predstavnike „hrvatske mlade proze” zvali su takođe „hrvatskim borhesovcima”). U pisce koji su smatrali Horhea Luisa Borhesa svojim učiteljem, spadao je Danilo Kiš7. Borhesovsku tradiciju nastavljao je i Milorad Pavić. Ova zajednička poetička linija koja vodi ka Borhesu, čini nam se važnom za razumevanje korena umetničkog svetopogleda Gorana Petrovića, nastavljača poetike Danila Kiša i Milorada Pavića. Ako pak pokušamo utvrditi izvore svetopogleda samog Horhea Luisa Borhesa, istraživanje će nas neminovno odvesti ka teoriji serijskog vremena engleskog filozofa Džona Viljema Dana (1875–1949).
O njegovom uticaju na argentinskog pisca svedoči posebna temporalna struktura dela tog književnika, koji je posvetio serijskom vremenu esej „Vreme i Dž. V. Dan” (Borhes 1952). Borhes je smatrao Dana „blistavom žrtvom one pogrešne intelektualne tradicije čiji je prorok bio Bergson – tretirati vreme kao četvrtu dimenziju prostora. On tvrdi da budućnost već postoji i da mi možemo da se prebacimo u nju. Sve četiri Danove knjige8 neprekidno ponavljaju tezu o „beskonačnim dimenzijama vremena”9, ali su one „dimenzije prostora”. Prema Danu, vreme je višedimenzijsko. U posebnim promenjenim stanjima svesti jedna od vremenskih dimenzija čoveka postaje nalik prostornoj – zapravo njome čovek može da se premešta u prošlost i budućnost” – zapaža autor predgovora ruskom prevodu Eksperimenta sa vremenom filozof Vadim Rudnev. „Dan je osećao nešto fundamentalno tačno u temporalno-mentalnoj strukturi epohe, ono što mi zovemo „serijsko mišljenje” (Rudnev). Šulc je bio Danov savremenik, i jako dobro osećao duh epohe.
„Serijski univerzum Dana – to je nešto kao sistem ogledala koja se odražavaju jedno u drugom. Svemir, prema Danu – to je hijerarhija, svaki nivo koje je tekst u odnosu na nivo višeg reda i realnost nižeg reda” – zaključuje V. Rudnev (Rudnev). Svemir koji se sastoji od teksta i realnosti – to je struktura koju će čitalac odmah zapaziti u romanu Gorana Petrovića, gde se njihovi odnosi tematizuju. U Šulcovim pripovetkama ona je manje očigledna, ali autopoetičke digresije, uvođenje toposa knjige kad je reč o životnim realijama („velika knjiga raspusta”, „velika knjiga godine” sve do Knjige-Autentikuma) daju osnova da govorimo o imanentnom prisustvu takve strukture. Pretvaranje vremena u prostor kojim se kreće posmatrač u Eksperimentu sa vremenom Dana jedna je od onih metamorfoza koje su po svom duhu bliske prozi Bruna Šulca. Zato ćemo u ovom radu obratiti pažnju na dubinsku povezanost tajanstvenog prostora i tajanstvenog vremena. Bizarnost, začudnost Šulcove proze, gradi se na njihovim metamorfozama.
Tok vremena u najzagonetnijim pripovetkama iz Prodavnica cimetove boje i Sanatorijuma pod klepsidrom10 – to je ono što pojačava tajanstvenost mesta do fantastičnosti. Pre momenta kad su junaci „Cimetastih prodavnica” posetili pozorište, vreme priče je teklo uobičajeno, a nakon toga čitalac, zajedno s protagonistom, našao se ne samo u zagonetnom prostoru već i u paralelnom vremenu koji podsećaju na prostor i vreme sna:
Bila je to jedna od onih svetlih noći, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih noći i svojim srebrnim i šarenim zvonima pokriju sve njihove noćne pojave, doživljaje, avanture i karnevale. Neoprostiva je lakomislenost po takvoj noći slati mladog dečaka u važnoj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umnožavaju, prepliću i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako kažem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lažne i varljive. Opčarana i zavedena mašta stvara varljive planove grada, tobož odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a noć u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema ništa bolje da radi nego da pruža sve novije i novije nestvarne konfiguracije (Šulc 1961).
Dolazi do metamorfoze prostora, ali i do metamorfoze vremena. Pojavljuje se dodatni vremenski rukavac u kojem roditelji ne zapažaju trajno, sudeći po broju događaja, odsustvo pripovedača. Narator, pripovedajući o potrazi za cimetastim prodavnicama koja ga odvodi ka „gimnaziji”, uključuje (kao „tekst u tekstu”) uspomenu na časove crtanja. Ovo je primer serijskog vremena koje se sastoji od vremena jave i vremena sna. Tajanstvenost mesta Šulc pojačava kroz korišćenje eksperimenta sa vremenom. Možemo da govorimo ne samo o posebnom šulcovskom tekstu-prostoru već i o šulcovskom tekstu-vremenu.
Tajna prostora kod Šulca i Petrovića često je zapravo tajna vremena koje je lišeno uobičajene linearnosti. U autopoetičkom uvodu za
„Genijalnu epohu” autor pruža odgovor na pitanje „šta da se uradi sa događajima koji nemaju svog sopstvenog mesta u vremenu”:
Da li je čitalac nešto čuo o paralelnim prugama vremena u vremenu sa dvostrukim kolosekom? Da, postoje takvi sporedni krakovi vremena, istina malo nelegalni i problematični, ali kad se švercuju ovakvi prekobrojni događaji koji se ne daju uvrstiti – ne može se biti veliki probirač. Probajmo, dakle, da u nekoj tački istorije odvojimo takav bočni krak, slepi kolosek, da na njega bacimo te nelegalne istorije. Samo bez straha. To će se desiti neprimetno, čitalac neće preživeti nikakav potres. Ko zna – možda kad o tome govorimo prljava manipulacija je već iza nas i mi se vozimo slepim kolosekom. (Šulc 1961)
Događaji u pričama Bruna Šulca kreću se paralelnim prugama vremena. Ovde izrastaju suvišni „lažni” meseci, javljaju se dani-apokrifi, dani-palimpsesti, a ponekad, kao u „Cimetastim prodavnicama”, ukrštaju se vreme javi i vreme sna. Šulc se obraća čitaocu-savremeniku koji bi trebalo nešto da zna o teorijama koje predviđaju postojanje paralelnih vremena. Početak 20. veka doneo je više revolucionarnih otkrića i nauci i ta su otkrića promenila predstave o prostoru i vremenu. Za prirodu vremena i prostora kao i za njihove odnose zanimali su se fizičari, matematičari, filozofi. Na materijalu ovih istraživanja, spojenih sa psihoanalizom i sopstvenim eksperimentima, nastao je „intelektualni bestseler” 20-ih godina 20. veka – Eksperiment sa vremenom (1927) Džona Viljema Dana, engleskog filozofa i pilota. U Eksperimentu sa vremenom Dan razmišlja o prekogniciji, o suštini proročkih snova, dolazeći do zaključaka o postojanju paralelnih vremena. U navedenom fragmentu iz „Genijalne epohe” Šulca nalazimo umetnički opis takvog paralelizma. Železnica nije izabrana slučajno, ona se javlja kao simbolički ram Sanatorijuma pod klepsidrom. Narator koji je na početku priče video je službenika železnice u pohabanoj uniformi, na kraju se pretvara u njega. On je taj kondukter koji poziva na putovanje bočnim kolosecima vremena, a istovremeno je putnik: „Može li se dogoditi da sva mesta u vremenu budu već rasprodata? Zabrinuti, trčimo duž celog tog voza događaja, spremajući se za putovanje” (Šulc 1961).
Dan za svoje eksperimente sa vremenom takođe bira železnicu11.
Ovo je treće polje eksperimenta koje on koristi. Prvo polje je san, kad učesnici eksperimenta beleže svoja snoviđenja i misli nakon buđenja, a drugo polje su knjige. „Već je Šopenhauer pisao da su život i snovi – stranice iste knjige. Čitati ih redom znači živeti; listati ih – znači sanjati” – podseća Borhes (Borhes 1952).
Svi ovi eksperimenti i osmišljavanje savremenih dostignuća iz fizike i matematike vode Dž. V. Dana zaključku o serijskoj prirodi vremena koja se suprotstavlja njegovoj linearnosti. Upravo takvo vreme nalazimo u delima Bruna Šulca i Gorana Petrovića. Junaci Sitničarnice „Kod srećne ruke za vreme čitanja žive u drukčijem, „tekstualnom” svetu, mada fizički pripadaju svojoj epohi: „Tamošnje vreme je sažeto vreme, dešava se da ovdašnjih pet minuta potraju puncijat sat, ali i obrnuto, naše računanje nije od važnosti, tako da na časovnik odmah zaboravite ili ga odmah skinite…” (Petrović 2001: 38). Čitanje je vreme u vremenu – zapaža jedan od junaka romana Gorana Petrovića. „Vreme koje podseća na kineske kutije” – ovakva formulacija Dana vizualizuje vreme na veoma sličan način. Sličnu („danovsku”) karakteristiku imaju takođe snoviđenja – to je san iz kojeg se bude u drugi san. Serijska koncepcija vremena Džona Viljema Dana zasniva se na njegovom tumačenju teorije relativiteta i učenja Sigmunda Frojda, kao i na sopstvenim istraživanjima proročkih snova i drugih ispoljavanja paralelnosti vremena. U ovim eksperimentima, osim snoviđenja, veliku ulogu igra čitanje12. Dan postaje svestan čudesnih koincidencija, čitajući u biblioteci nasumice odabrane knjige. Nakon niza priča o tome kako su se obistinjavala snoviđenja filozof beleži slučajeve kad je čitanje jedne knjige „najavljivalo” čitanje fragmenta druge – dolazi do zamene realnosti sna realnošću književnog dela. Knjige, kao i snovi, imaju moć proricanja: pročitano u knjizi javlja se u realnom životu.
Umesto zapisa snova, autor beleži asocijacije koje izaziva naslov dela ili ime glavnog junaka, i ove asocijacije izranjaju u nekoj drugoj, slučajno uzetoj u ruke knjizi. Mesto eksperimenta s vremenom postaje biblioteka. Za serijsku koncepciju Dana karakteristično je razumevanje istovremenosti prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a simultanizam je jedna od specifičnih crta naracije Bruna Šulca. Obrazloženje takvog viđenja sveta navodi, citirajući velikog fizičara Alberta Ajnštajna, književni teoretičar i filozof Mihail Epštejn: „Ljudi poput nas, oni što veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – samo trajna iluzija”. Poznati proučavalac postmoderne komentira: „I zaista, nigde u jednačinama teorije relativiteta i kvantne fizike nema faktora vremena” (Epštejn).
Savremena nauka pak barata pojmom prostora-vremena. Hipotetičku tipološku osobinu prostora-vremena koji u svakom trenutku predstavlja „tunel” u prostoru, zovu krtičnjak ili crvotočina. Opšta teorija relativiteta ne negira, ali i ne potvrđuje njihovo postojanje. Razlikuju prolazne (krtičnjak Morisa-Torna) i neprolazne (prostor Švarcšilda), kao i intrauniverzumske i interuniverzumske krtičnjake. Prolazna crvotočina daje hipotetičku mogućnost putovanja u vremenu. Svojim oblikom krtičnjak podseća na klepsidru ili na levak. Sanatorijum pod klepsidrom kod Šulca je mesto vremenskog prelaska. U romanu Gorana Petrovića tematizuju se levak i krtičnjak. Prostorija u kojoj se odvija susret Adama sa tajanstvenim naručiocem – to je odavno neokrečeni sobičak „u dnu levka hodnika”. Možemo da pretpostavimo da je gost došao baš ovamo ne samo zato što je znao za uredničke talente studenta već i zbog mesta gde je taj radio – mesta prelaska. U romanu Anastasa Branice ima mnogo krtičnjaka.
Osobenosti odnosa vremena i prostora ilustrira M. Epštejn: „Jurij Lotman opisivao je svoj doživljaj sveta za vreme bolesti ovako: ’vreme je zamenilo prostor. U praktičnom svakodnevnom životu odlično sam razumeo šta je vreme, ali istovremeno živeo u svetu, u kojem smo ja isvi ljudi koji su se ikad ukrštali sa mojim životom […] postojali istovremeno i van vremena, kao da su ih osvetljavali u različitim delovima jednog prostora” (Pismo B. Jegorovu 3. 9. 1989).
Takvo preklapanje različitih slojeva vremena i njihovo zajedničko prisustvo karakteristični su i za lirsku poeziju, i za likovnu umetnost, i za filozofiju koja traži praoblike, arhetipe, ejdose stvari. Za relativističku fiziku Ajnštajna, za sinhroničku lingvistiku Sosira, za fenomenologiju Huserla svi su momenti podjednako realni” (Epštejn). Takvo preklapanje različitih slojeva karakteristično je i za prozu Šulca koja se često graniči sa poezijom.
Već u prvoj pripoveci „Prodavnica cimetove boje” nešto se dešava „izvan vremena, na granicama beskrajnog dana” (Šulc 1961). Takvo vreme „izvan vremena”, koje je srodno mitološkom, pretvara realni prostor ulica i kuća piščevog grada Drohobiča u tajanstveni prostor. Taj je prostor istovremeno prepoznatljiv i promenjen, on se odnosi prema realno postojećem, istorijskom, kao san i java. Takav je i savremeni Beograd kod Gorana Petrovića. U Sitničarnici se spominju beogradske ulice, hoteli, biblioteke, ali prisustvo realnih toponima nije znak mimetizma. U Krokodilskoj ulici iza Šulcovih pripovedaka prepoznaju ulicu Strijsku, ali u Prodavnicama cimetove boje ona je pre simbol određenog stanja društva i naratorovog doživljaja istog.
Palmotićeva u romanu Gorana Petrovića – to je slika duha tajanstve- nosti i aristokratizma koji je sačuvan u arhitekturi njenih starih zgrada. Navode se brojevi kuća, ali čitaocu će biti teško da prepozna u realnosti zgradu u kojoj je stanovala Natalija Dimitrijević, i pored detaljnih opisa u romanu. Ta zgrada kao da izrasta za vreme čitanja između realnih kuća.
U Petrovićevom romanu ima opisa beogradskih ulica kojima šetaju ili voze se njegovi junaci i, uz svu njihovu realnost i prepoznatljivost, Beograd, kao i Drohobič kod Šulca, ostavlja utisak tajanstvenog grada izvan vremena, a takvom utisku doprinose prodavnice koje niču na njegovim ulicama „iz drugog koloseka vremena”. Vanvremenski karakter slike postiže se kroz spajanje u njoj predmeta i pojava koji pripadaju različitim vremenskim slojevima i koji se ne sreću istovremeno u realnom životu.
U Sitničarnici „Kod srećne ruke”, kao i u delima B. Šulca, ima više detaljnih opisa prirode. Njihova posebnost leži u tome da se oni odnose na „književnu realnost”. To je priroda iz knjiga: iz Moje zadužbine Anastasa Branice, iz knjige o helenističkoj arhitekturi u kojoj se sreću Natali i budući autor knjige-sveta. Književni karakter prirode u romanu Petrovića naglašen je organskom vezom biljki i knjiga: vrt-biblioteka Natalije Dimitrijević, ekslibris „Vaseljensko drvo” na najdražim za Branicu knjigama. Uz pomoć čitanja junaci dospevaju u lepe predele. Emigranti se nalaze u Lovčevim zapisima – knjizi koja je takođe prepuna opisa prirode.
Topos koji se fantomski javlja i kod Šulca, i kod Petrovića – to je more. Ni Drohobič, niti Beograd nisu morski gradovi13, ali je ono prisutno u atmosferi dela. Mera prisutnosti je različita: kod Šulca „senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine”, kod Petrovića nalazimo detaljni opis bivšeg ribljeg restorana „Naše more”14, koji podseća na veliki akvarijum bez vode, i more koje se materijalizuje čitanjem mlađanog Anastasa.
Knjiga kod Petrovića je vrsta prostora, paralelna stvarnost, kuda, zahvaljujući zadubljivanju u čitanje, dospevaju junaci. Realnom vremenu i oniričkom vremenu dodaje se još jedno vreme – vreme čitanja. To je još jedan šulcovski vremenski kolosek na koji može skrenuti voz događanja – još jedna paralela sa teorijom Dana.
Knjiga je čarobna vremenska mašina, mesto tajne koje je kod Šulca i Petrovića čvrsto povezano sa pismima.15 Dobro je poznato da su se Prodavnice cimetove boje pojavile zahvaljujući dopisivanju autora sa Deborom Fogel. Junak romana Sitničarnica „Kod srećne ruke” Anastas Branica prvo je pisao dragani pisma, a onda su ona prerasla u pisanje knjige-sveta, koja je dobila naslov Moja zadužbina – u svojevrstan testament njenog autora. Zadužbina je, kao što je poznato, zgrada ili neka druga građevina koja je podignuta za potomke, za dušu dobrotvora. Ovde u svojstvu takve zadužbine nastupa vila sa vrtom koju je Branica stvorio od reči. Bruno Šulc je stvorio grad u kojem žive njegovi junaci, sanatorijum u kojem vreme teče prema drugačijim zakonima. Njegova je zadužbina – poetika koju su prihvatili i razvili pisci sledećih generacija.
U delima Bruna Šulca i Gorana Petrovića možemo da nađemo više zajedničkih motiva, likova, slika. Primere takvih podudarnosti nalazimo i u ostavštini Bruna Šulca i Danila Kiša. Spajaju ih mesta tajne – tajanstvena prodavnica, vrt, Knjiga, a takođe vreme koje se pretvara u prostor – kao što je to nekad obrazložio u Eksperimentu sa vremenom Dž. V. Dan. Ne možemo baš uvek naći direktne dokaze da su ovi pisci za stvaranje svog umetničkog sveta koristili teoriju engleskog filozofa (kao što je to slučaj sa „borhesovskom linijom” u književnosti). Brojne paralele u pričama Bruna Šulca i delima srpskih postmodernista, na koje nailazimo istražujući osobenosti „mesta tajne” kod ovih pisaca, takođe ne možemo sa sigurnošću tretirati kao rezultate direktnog preuzimanja, svesnog oponašanja ili intencijske aluzivnosti. Možda ove odraze u ogledalima teksta najbolje može da objasni teorija engleskog filozofa. Takve, na prvi pogled slučajne, paralele – to su umetnička proročanstva za one koji poput Kiša veruju u ulogu čuda i truda, u magiju književnosti. U svakom slučaju, proučavanje poetičke vertikale Šulc–(Kiš)–Petrović daje veoma zanimljive uvide u prirodu metamorfoza vremena i prostora u njihovom delima i može da upotpuni razumevanje uloge teorije Džona Viljema Dana u književnosti 20. veka.
Ala L. Tatarenko
Univerzitet „Ivan Franko” u Lavovu
Filološki fakultet
2 Informaciju o istraživanjima šulcologa možemo naći na sajtu http://www.brunoschulz.org, a sa primerima stvaralaštva šulcoida upoznati se, na primer, u tematskom broju „Bruno Šulc” književnog časopisa Gradac koji je uredila Branislava Stojanović (Br. 148–149, 2003).
3 U Šulcovim pripovetkama zapaženu ulogu ima sluškinja Adela.
4 „Njihove slabo osvetljene, tamne i svečane unutrašnjosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo naći bengalske vatre, čarobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sličice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzotičnih insekata, papagaja, tukana, žive salamandre i aždaje, koren Mandragore, nirnberške mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobične knjige, stare folijante pune čudnih crteža i zaprepašćujućih priča. […] Ali, pre svega, tamo je bila jedna knjižara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mučnih i opojnih tajni” (Šulc 1961).
5 „Uostalom čitalac, pravi čitalac, sa kojim računa ova povest, razumeće i tako, kad mu pogledam u oči i na samom dnu blesnem tim sjajem. U tom kratkom, ali moćnom pogledu, u letimičnom stisku ruke uhvatiće, preuzeti, prepoznati – i zatvoriti oči nad tom dubokom recepcijom. Jer, zar se ne držimo svi tajno za ruke ispod stola koji nas deli?” (Šulc 1961).
6 Klepsidra je takođe naziv za peščani sat, peščanik. Ovde ćemo se prisetiti i Kišovog romana Peščanik, i Šulcove zbirke čiji naslov u prevodu glasi Sanatorijum u senci Peščanika (iliti Sanatorijum pod klepsidrom)
7Ima više dokaza zanimanja Kiša za stvaralaštvo Borhesa. Navešću samo jedan, manje poznat, na koji ukazuje proučavalac Kišovog života i dela M. Tompson: „Bilo bi zanimljivo antologizirati odlomke koje je Kiš označio u svojoj biblioteci. Sadržaj bi izgledao otprilike ovako: Andrić, Borhes, Flober, Jezik, Džojs, književ- nost…” (Tompson 2021: 168). U pripoveci „Ostrvo” Goran Petrović daje šumi ime Danila Kiša.
8 Eksperiment sa vremenom ( An Experiment with Time, 1927), Serijski univerzum (The Serial Universe, 1934), Nova besmrtnost (The New Immortality, 1938), Ništa ne umire (Nothing Dies, 1940).
9 Ovu frazu Borhes je nazvao „čitavo otkriće” i napomenuo da je Dan u 21. poglavlju knjige Eksperiment sa vremenom pisao o tome da jedno vreme može da bude perpendikularno u odnosu na drugo vreme (Borhes 1952).
10 Naslov Petrovićevog romana Sitničarnica „Kod srećne ruke” kao da spaja naslove Šulcovih dela Prodavnice cimetove boje (Sklepy cynamonowe) i Sanatorijum pod klepsidrom (Sanatorium pod klepsydrą). Sva tri naslova imenuju prostor tajne.
11 O neobičnom doživljaju prostora za vreme putovanja vozom pisao je Danilo Kiš u eseju „Putovati znači živeti” (Kiš 2000).
12 Jedna od najpopularnijih analogija koje se koriste za objašnjavanje serijske prirode vremena jeste analogija sa knjigom. Svakog trenutka knjiga postoji kao takva, sa svim svojim stranicama, dok u svakom pojedinačnom trenutku ljudska svest je u stanju da percepira samo jednu stranicu. Druge stranice, makar postoje u trenutku čitanja, nalaze se van granica percepcije. I čovek u svom životu svesno proži- vljava samo jedan trenutak – trenutak sadašnjosti. Prošlosti se seća, a budućnost je neizvesna (v. Eksperiment іz časom — Vіkіpedія (wikipedia.org)
13 Mada u Beogradu rado pričaju o Panonskom moru, a u Drohobiču potvrđuju nekadašnje postojanje mora rudnicima soli.
14 Zanimljiva je činjenica da individualni projekt „Moja zadužbina”, i pored nesrećne sudbine autora, ima mnogo veću vrednost od onih koji u svom naslovu sadrže aluziju na kolektivno, zajedničko (gostionica „Naše more”, magazin „Naše lepote”).
15 U narodnim pesmama za pismo se često kaže sitna knjiga.
Literatura
Borhes 1952: H. L. Borhes, Vremja i Dž. V. Dann, ‹http://www.bibliomsk.ru/library/ global.phtml?mode=10&dirname=borges&filename=jlb14005.phtml› 28. 6. 2021.
Bošković 2003: D. Bošković, Šulc, jedinica za meru raspadanja (autopoetički esej), Čačak: Gradac, 148–149.
Dan 1927: Dann Dž. V. Eksperiment so vremenem ‹https://gtmarket.ru/laboratory/basis/5339/5340› 12. 5. 2021.
Epštejn 2019: M. Epštejn, Ljubjaščij stanovitsja teoretikom sebja ‹http://textura.club/lyubyashchij-stanovitsya-teoretikom-sebya/?fbclid=IwAR3iY7RWWJ5B- 8sMObOmhrxTRq-HLrl6-UfwYbLBgHLdp8BiWqvuVntE9zNs›2.06.2021
Kiš 2000: D. Kiš, Eseji: autopoetike, Novi Sad: Svetovi.
Petrović 2001: G. Petrović, Sitničarnica „Kod srećne ruke”, Beograd: Narodna knjiga/ Alfa
Pijanović 1992: P. Pijanović, Proza Danila Kiša, Priština: Jedinstvo, Gornji Milanovac: Dečje novine, Podgorica: Oktoih.
Šulc 1961: B. Šulc, Prodavnice cimetove boje. Sanatorijum pod klepsidrom, ‹https:// www.rastko.rs/rastko-umetnost/knjizevnost/umetnicka/schulz/bschulzdela. php› 12. 6. 2021.
Šulte 2003. J.Šulte, Bašta, pepeo kao komentar na Prodavnice cimetove boje i Sanatorijum pod klepsidrom, Čačak: Gradac, 148–149, Čačak, 141–147.
Rudnev: V. Rudnev, Džon Uiljam Dann v kulture XX veka ‹https://gtmarket.ru/laboratory/ basis/5339/5340› 24. 6. 2021.
Tatarenko 2020: A. Tatarenko, Život, literatura: „šulcovski gen” u prozi Danila Kiša, u: Književnost, kultura, identitet: međunarodni zbornik radova u čast prof. dr Jovana Delića, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 453–464.
Tompson 2021: M.Thompson, Danilo Kiš. Žamor povijesti, Zagreb: Fraktura.
