Idućeg dana, vrlo rano, ja sam već u Rimu, na vreme za konferenciju osoblja poslanstva, kod našeg mandarina. Torsten Roslyn me je, vrlo rano, dovezao natrag sa brda Terminillo.
Prošli smo, brzo, kroz vanredne vidike u okolini Rima, kroz nebesa, iznad prevoja planina — koja su bledorumena, bledoplava, bledozelenkasta. Rieti je već imao, u svim prozorima, bukete nekog bilja, koje se u Italiji upotrebljava za odbranu od muva i tamanjenje muva.
Italija se priprema za rat koji traje večno. Protiv muva.
A pokazuje opet svoja divna, čudna, lelujava nebesa, kakva nema nijedna druga zemlja, u proleće.
Ulazeći u Rim, sećam se, da sam, pre dva dana, dočekao prve pupoljke na Palatinu. Pukovnik gardijski koji je ubio Kaligulu zvao se Kasijus Kereja. Imperator ga je ismevao i sumnjičio da je efeminiran, kaže Svetonije. Kereja je bio ostario. U mladosti to je bio onaj oficir, koji se, jedini, mlad i ponosit, probio sa mačem u ruci, kroz pobunjene vojnike u Germaniji. U to vreme, Kaligula, bio je još beba, i vojnici su ga zvali ,,čizmica“, jer su ga pokazivali trupama u čizmicama. Kaligula.
Konj, kaže Picasso, može da se pretvori u palmu.
A ljubav, iako to Picasso nije rekao, u smrtonosnu mržnju.
Vraćajući se, sa brda Terminillo, ja sam bio sasvim siguran, da treba, u takva vremena, otići u jedan drugi svet, iz naše stvarnosti, da bi se ta stvarnost mogla podneti i da bi dobila smisla.
Sećam se da sam, u Madridu, pred ministarstvom vojnim, posmatrao skretničara tramvaja, koji je, ceo dan, sedeo sa svojim sinčićem na klupici, pred ulaskom u park da skretnice premešta — sa zalogajem u ustima, ili cigaretom u zubima. Za sve to vreme, nije ispuštao iz ruku, neke novine, šarene, koje su bile neki roman, sa ilustracijama.
Bile su životopis jednog torera.
Našeg ministra u Rimu zatekao sam, tog dana, da, tiho, sija.
Smeška se zadovoljno.
Najgore je, kaže, prošlo. Izbegli smo rat. Sve se dobro svršilo. A rat nam je već bio, tako reći, na pragu. Sad možemo odahnuti, godinu, dve, dana.
Te Deum.
Svi smo mu odobravali.
On onda, kao svaki sin ministra, i unuk ministra, u takvim prilikama, pre svega, hvali našeg princa. Treba, kaže, u razgovoru sa strancima, isticati, naročilo, mudrost našeg princa. Treba isticati ono što smo u Beču dobili. Mir. Nijedan neprijateljski vojnik nije stupio nogom na našu teritoriju. Ostali smo neutralni. Nemci se prema nama ponašaju lepše nego prema drugima. Pakt, koji smo potpisali, u stvari je samo metamorfoza pakta koji je trebalo da potpišemo.
Princ je uspeo.
Svi se slažemo.
U stvari, ceo taj mali koktel — bez alkohola — prolazi u srdačnom razgovoru i trčkaranju, oko mandarina, kao u trčkaranju mrava oko pikavca. Svi puše, a niko u ogledalo ne gleda.
Zašto da gleda? Palata Borghese nema zašto, da pocrveni, nije ugasila sveće, kao tolike kuće tih, raznih, ambasada u Rimu, pre toga. Glob zemaljski je ogroman. Ogromni su Azija, Amerika, Afrika. Italija je prema njima samo čizma. Nešto malo. A naša zemlja još manja.
Ni Tiberijev Rim više nije ono što je nekad bio. To je sad prosto jedna prestonica koja će biti bombardovana. Podeljena je na tri kriške, kao jabuka razdora. Jednu drži kralj — il re soldato. Drugu Mussolini. Treću Papa, koji po svetu ima toliku vlast, koja je čitava ogromna religija. Šta smo mi? Mi smo u tom Rimu samo kirajdžije, u palati Borghese. A u toj palati, naša je samo polovina. Jedan mali, crni, čovek, oko koga smo se okupili, trtlja. Uplašen za svoju zemlju, a i za svoju decu, svoju kuću, a još više, za svoje novce u bankama.
Uostalom čak i da je tom malom čoveku bilo hladno oko srca, šta je drugo mogao reći, u tom trenutku, jedan sin ministra, i unuk ministra? Za njega, kao i za ceo njegov stalež, diplomatija je bila pitanje: nijansa.
A najteže ga je čekalo tek posle toga.
Valjalo je pripremiti telegram, kojim izveštava našeg, uspijenog princa, o vanrednom prijemu našeg koraka u Rimu.
La bella telegramma.
A to je, za tog čoveka, bila najteža metamorfoza.
On je takve telegrame pisao satima. Sastavljao, katkad, danima.
U znoju lica svoga.
Često uz pomoć svojih činovnika.
Pitao je: koja je reč najbolja, kakva fraza? Gde je tačka? Gde je zapeta, najdramatičnija? Treba imati stila, kaže.
Nije važan sadržaj, nego stil. Treba imati dobar stil. Bilo je žalosno posmatrati ga.
Iako je u onom, što se u palati Borghese, i našoj zemlji, događa, moja odgovornost, i uloga u Rimu, najmanja, ona je u dodiru sa, takozvanom, svetskom, štampom, najveća.
Kad sam sišao sa sastanka kod ministra, otpočinje kod mene karavan posetilaca novinara, kojih je bilo u
Rimu, ne samo iz raznih zemalja potpisnika pakta, nego i okupiranih.
Kod okupiranih se radi o provokacijama. Kod potpisnika o ironičnim pitanjima. A najteže je sa Amerikancima. Među njima ima čuvenih imena. Packard je bio u Rimu tih godina — koji je bio sa mnom u Španiji. A jednog među njima smatramo za našeg prijatelja. To je bio Matthews. Među provokatorima, najinteresantniji je oficiozus maršala Petaina.
Deklamuje o Srbiji, o srpskoj vojsci, koje se i Hitler boji, pribojava, pa uzvikuje: zašto smo potpisali?
On, kaže, zna, iz sigurnih izvora, da je sam Mussolini bio nezadovoljan što smo pristali da potpišemo u Beču.
To je vrlo interesantno, zaista. Zaista, kažem. Pitaću ministra Rocca, odmah, telefonom — ako dozvoljava?
Bugarin, Georgijev, mi čestita, ali, u telefonu, osećam, da ni njemu nije do toga. Moja Bugarka, kaže, trijumfuje. Kod nje sad zaista imamo najbolje sklonište od bombi, čitavog Rima.
Matthews nije naivan. On me mirno ispituje, a ja mu kažem, da, na žalost, mi, u Rimu, ne znamo ništa.
Ni o prethodnim pregovorima, ni o potpisu u Beču. Molim ga da sačeka zvanične izjave, iz Beograda.
On je bio na našoj strani, kad je došlo do onog napada na našu kasu, u kojoj smo držali šifru i poverljiva akta. Hteo bih tom Amerikancu da kažem, bar neku, utešnu, reč. Kažem: kraj svega toga, moje je privatno mišljenje, da je ovaj korak poslednji, koji smo učinili u pravcu mira. Ako budu išli dalje, branićemo se.
Odlazim zatim, opet, na sprat, ministru. Referišem o pitanjima novinara i mojim odgovorima.
Zadovoljan je. Odobrovoljen, on mi onda priča o svojim besanim noćima, poslednjih dana, i, kako je učestvovao, kao mlad diplomata, u evakuaciji srbijanskog poslanstva iz Pariza, tokom, prvog, svetskog rata. Veli, nama su bila dodeljena dva kupea, a ruskoj ambasadi u Parizu dva vagona. Putovao je sa kučetom poslanikovice do varoši Bordeaux, kuda se evakuisalo osoblje iz Pariza. U jednom kupeu bili su ministar Vesnić, i Vesnićka. U drugom, sobarica Vesnićkina, i on, sa kučetom Vesnićke.
Sve se dobro svršilo. Ne znam zašto, ja onda dodajem: to jest, ako potraje?
Kao da ga je zmija ujela, on se ljuti, i pita, šta hoću da kažem?
Hoću da kažem, da mi je hladno oko srca. Da neki naš general ne napravi čuda? Bio sam u Skoplju, upoznao sam tamo jednog generala, Naumovića. Ne znam zašto mi je pao na pamet, ali da sam princ, ne bi mi, noću počivala lako sad, na jastuku, glava.
Rekao sam to onako uzgred, niti znam zašto, niti sa slutnjom ma čega.
Naš mandarin se bio uzbudio od moje rečenice, uzgred rečene, ne znam zašto — preko svakog očekivanja. Vikao je. Srećom, lakej mu javlja da su k meni došli Talijani, nekoliko, i on me otpušta.
Talijani su došii da čestitaju. Nisu se tome nadali. Ponavljaju: Caro Crnjanski. Caro Crnjanski.
Tek dockan, uveče, vratio sam se u svoj stan, preko puta Sant Angela, a nalazim da me žena čeka. Tužna je. Sedi pored našeg radio-aparata.
Traži našu zemlju, Beograd; i sluša.
Da bih izbegao razgovor o onom što se događa, ja i njoj počinjem da pričam o Danskoj i svom putu u polarne krajeve, ali ona odmahuje rukom i jedva me sluša.
I to veče pregledam svoje filmove sa tog puta, i svoje beleške o tom izletu, do carstva večnog leda.
Mnogo sam, kažem, već zaboravio sa tog puta, a sećanje na taj put mi pomaže, da isključim — kao kad se lampa ugasi — sve, što je stvarnost oko mene, ovih dana.
Zatvorim mozak i odem u Štokholm, kao što zatvaram svoja vrata, kad iziđem iz palate Borghese.
Nemam nikakve veze sa sadašnjošću, neću da imam, dosadna mi je, kao i ti karabinijeri u kapiji.
Zašto sam baš Dansku izabrao među tim severnim zemljama?
Zato što je mala, kao što je i naša zemlja bila, a liči na moj zavičaj, donekle — bez Andersena. Ima tako čudno proleće. Isti jorgovan, Slavuje. Ima čudne, mirne, ljude.
Njoj je postala dosadna.
Može biti, ali bežim u Dansku, ponavljam još jednom, i iz Rima.
Odmaram se u Danskoj. Bilo mi je teško ovih dana, do suza. Izbegli smo strašnu opasnost. Ja znam Džingis Kana. Posmatrao sam ga, tri godine. Izbliza.
Uostalom, te severne zemlje, a naročito Danska, toliko liče na bajke Andersena, da u njima bajke postaju i sama fakta. To je moje Guliverovo putovanje, iz stvarnosti mog vremena, i života. Zar nije čudna jedna zemlja, koju sa zemljom vezuje samo šezdeset kilometara granica, a sa morem: pet i po hiljada? Zar nije čudno što se Holandija stolećima bori sa morem i uspeva, iako je niža od površine mora. A Danska u tom ima manje uspeha, iako ima višu zemlju, brdašca, i stenja. Kod Bovbjerga sam video kako se odronjava, pod udarcem Severnog mora.
A puna je, kao i Holandija, mirnih vetrenjača.
Holanđani imaju valjda više iskustva u borbi sa stihijama mora?
Ni to nije tačno. Morske bure u Danskoj svršile su, ponegde, posao Holanđana. Kod pristaništa Tyboroen video sam da su probile zemlju i omogućile vezu sa britanskim ostrvima. Hiljade brodova odlaze odatle, godišnje, u Okean, po volji mora. To je blagodat za Dansku.
Znači da je za nju more, ipak, sreća.
Ne razume samo kako mogu voleti te danske travuljine dina, dok je ona, i te kako, zadovoljna, na stenama Danača, u Dubrovniku, od kojih lepših na svetu nema. Ne voli, kaže, plićake u Danskoj.
Ja joj onda pokazujem slike obale kod Bovbjerga, kod Bulbjerga, gde je obala strašna, a hvalim žbunje dina, jer kad legnem u pesak, među njih, osećam da ima jedan peskoviti ćilim, ispod okeana, kojim bi, da je to moguće, mogao da odem preko okeana. U daljinu. Ako se NE osvrne, kod Skagena može da ima taj osećaj, potpuno, kao neku stvarnost.
A u tim travuljinama čovek se oseća kao u zagrljaju mora, u zavetrini, koju ima danska zemlja — koju zovu MATI.
Tako su zvali zemlju svi narodi u prastarim vremenima.
Holandija je delo ljudskih ruku.
Ne voli dela ljudskih ruku.
Ponoć je bila prošla, tog dana, kad je u našem stanu svetlost ugašena.
Sutradan, rano, odlazim u poslanstvo. Očekujem da će me zvati iz centrale, koja nam daje, u inostranstvu, uputstva.
U neuobičajeno doba — moglo je biti devet sati — javljaju mi, da me traži, i čeka, u mom predsoblju, direktor talijanskog lista ,,Tribuna“.
Zvao se Puccio.
Ulazi sa nekim jetkim izrazom lica.
On, ni inače, nije bio nežan prema palati Borghese, ni pre, ali sad je, u njegovim očima, vidna, mržnja i srdžba. Seda i gleda me ćutke, dva-tri minuta.
Začuđen, pitam ga šta želi. Nudim ga cigaretama. Ja ne pušim.
On me onda pita, podrugljivo, da li znam šta je novo?
Da li sam slušao novosti?
Meni onda sinu kroz glavu, da, zaista, kao za pakost, pri doručku, u svojoj kući, tog dana, nisam slušao radio, koji sam inače slušao pre polaska na posao.
Kakvim ćemo Rim lažima kljukati, danas, radoznao je, kaže, iz palate Borghese?
Začuđen još više, pitam, šta hoće da kaže. Upozoravam ga da pazi šta govori.
On onda, ljutito, kaže, da je u Beogradu buknula revolucija, vojna pobuna, da su svrgli princa, proglasili kralja, i da je to komedija koja nas može skupo stati. Takvih vizantijskih, prevrtljivaca, kao što smo mi, svet još nije video, do današnjeg dana.
Ja onda ustajem, dišem — a duboko uveren da je to provokacija — molim ga da prekinemo razgovor. To je burgija. Revolucija kod nas, državni udar, svrgnut princ? — koješta. Pa svakako bi moj ministar — mal ne rekoh naš mandarin — znao nešto o tome, da to nije novinska patka.
Videvši, valjda, da je znak čuđenja, na mom licu, iskren, Puccio se smiruje, pa mi, promenjenim glasom, kaže, da je to što kaže sasvim sigurno. Izvršen je državni udar u Beogradu, ove noći, pohapšena je vlada, svrgnut je princ. On mi to jamči časnom reči. Hoće da vidi moga šefa, ministra. U Rimu je uzbuna velika.
Zaprepašćen, ja mu onda kažem, da do jedanaest časova, naš ministar nikad nikog ne prima, a pitanje je da li će ga uopšte primiti, sa takvim vestima. Obećavam da ću, čim ode, pokušati da ga prijavim kod svog šefa i dajem mu reč, da nijednog novinara neću pustiti, pre njega.
Puccio se onda smeška i smiruje malo, pa, naširoko, i nadugačko, počinje da hvali našeg princa, i predviđa, da će posledice toga, što mi je rekao, ako se pokažu tačne — a da su te vesti tačne ne sumnja — skupo stati i nas u Rimu, i našu zemlju. Lagali smo svet do poslednjeg trenutka, a sva je ta komedija bila, pripremljena.
Italija će sačekati šta će reći Nemačka.
Ne sumnja, međutim, da je sad, među nama, situacija sasvim pogoršana, Vratiće se u jedanaest časova.
Drži me za reč.
Ispratio sam ga do vrata.
Pokušavam da govorim sa ministrom, preko telefona, ali na spratu, kao da nikog nema. Telefon ministra ćuti.
Tražim telefonom, našeg generala, kod njegove kuće, ali mi kažu, da još spava. Naređujem da mi traže centralu, u Beogradu, odmah.
Posle nekoliko minuta, traži, mene, gospođa Nordstroem. Smeje se u telefonu, i kaže, da mi to nikad oprostiti neće. Da sam ćutao o tom, šta se u našoj zemlji sprema. Divno je. Mi smo najbolji aranžeri takvih kadrila. Čestita.
Iako moj običaj nije da se ružno ponašam prema poznanicama, spuštam slušalicu telefona, bez obzira.
Tek tada mi pada na pamet da imam, i na stolu, aparat radija. Otvaram ga. Trešti od muzike patriota.
Tek u podne tog dana, naš mandarin, drži, opet, sa svojim činovnicima serkl. Sedi pred nama potišten. Izgubljen. Kašljao je, ali nije pljuvao. Hodao je gore-dole, ali nije obuću, o nogavicu, brisao. Ne krije da je zanemeo.
Iako je bio sin ministra, i unuk ministra, trebalo mu je mnogo vremena, dok je opet progovorio. Ako nas napadnu, kaže, trajaće svega, svega, dve nedelje. Četrnaest krvavih dana. Ne više.
Što se tiče osoblja, ono je, kad je prvo zaprepašćenje prošlo, počelo da se oduševljava, pa se čak i grlilo.
Najgore je prolazio uspijeni princ.
Niko ga nije branio.
On je bio kriv svemu.
Već davno je pravio gluposti, kažu. Već davno je bio na krivom putu. Jako je efeminiran. Upotrebljavao je ruž za usne. Bio je tuđin među nama.
Jedina enigma, koju niko nije znao da odgonetne, bilo je pitanje: kako je moguće da taj princ, anglofil, anglofil, postane pre dva-tri dana, germanofil, germanofil.
Naš mandarin na to nije odgovorio.
Naš general je to tumačio kukavičlukom. Princ nikad nije bio, ni potporučnik, u vojsci. Sam je sebe proizveo za generala. A to ni Napoleon nije uradio.
Neko je onda uzviknuo: Živeo kralj.
Mandarin se zatim povukao. Otišao je da spremi svoj telegram. La bella telegramma.
Celog dana nikog nije više video. Zatvorio je vrata.
Meni ga je bilo žao. U prvom svetskom ratu, u Parizu, o njemu se pričalo, da je bio ljubavnik Mata Hari, pa je osumnjičen, i, pošto nije bio, ni kriv, ni dužan, hteo je da izvrši samoubistvo. Nije uspeo.
Kroz godinu dana, u ovom ratu, u Švajcarskoj je uspeo. Obesio se, klečeći, o postelju. Taj čovek, koji je bio tako plašljiv u Rimu, bio je ludački hrabar iduće godine, pri samoubistvu. Izvršiti samoubistvo, u klečećem stavu, vrlo je teško, kažu.
Kao što satovi, kad neko umre, stanu, a posle opet prorade, kad ih naviju, i naš šef se, sutradan, opet, pojavio, i opet je proradio. Bio je, siromah, počeo, opet, da se nada. Izdaje nam naređenja grozničavo.
Kaže: još nije sve izgubljeno. Mir i sad još može biti spasen. Rat i sad još može biti izbegnut.
Rešio se da ode u audijenciju talijanskom mandarinu.
Trčkara, kao miš u mišolovci. Spašće nas, kaže, možda, baš Mussolini? Ne želi rat, on ne želi rat, ne može želeti rat. Italija ne želi još jedan rat. Kralj nam je prijatelj. Il re soldato.
Nada je jedan od najluđih fenomena, i u sinu ministra, i u unuku.
Što se mene tiče, ja sam ćutao.
Moj telefon je tek po podne, toga dana, zazvrjao.
Na telefonu je presbiro.
Čujem kako mi neko, veselo, dovikuje: Halo, halo, maestro.
Halo, maestro.
Ko je to?
Halo, maestro, kako ste, maestro?
Molim vas uozbiljite se. Ko je to?
Vaš novi šef, maestro. Halo. Što se ljutite, maestro?
Ko je tamo?
Kažem vam: vaš novi šef, maestro. (Kaže ime.)
U prvi mah — pošto su se naši razgovori, sa centralom, prebacivali u Trijestu, i SLUŠALI, ja proveravam to ime, taj glas, ali vidim da taj glas ima pravo. Vlasnik tog glasa bio je, nedavno, prilikom posete našeg princa, u Rimu. Imao je sobe u hotelu „Ambasciatori“. Nije sobe platio. Ja sam platio.
Poznajem mu glas.
Naređuje mi da, odmah, idem u nadležno ministarstvo u Rimu i da notifikujem deklaraciju nove vlade: da se ona NE odriče internacionalnih obaveza, koje je bivša vlada potpisala u Beču. Dodaje da će zvanična novinarska agencija ,,Avala“ objaviti izveštaj u tom smislu.
U prvi mah ja opet mislim da neko tera sa mnom šegu.
Te metamorfoze, u ovakvim trenucima, čine mi se neverovatne.
Proveravam jos jednom taj glas, to ime, da li je to zaista presbiro u Beogradu, ali već posle nekoliko pitanja i odgovora, vidim, opet da je sve u najlepšem redu.
Kažem da sam razgovor zabeležio, da ću odmah referisati ministru.
Žurim na sprat, mandarinu.
On kaže: zna. Imamo naređenje da izvršimo.
Nudi mi svoja kola, što inače zaista nije bio njegov običaj.
On traži audijenciju kod talijanskog mandarina.
Da ne bih u takvom raspoloženju otišao kući, ja posle — posle zalaska Sunca — opet sedim na terasi ,,Valadier“. Nije mi lako.
Sedam na jednu klupu.
Proleće je došlo.
U aleji preda mnom mlade matere guraju kolica sa decom.
Kube Michelangelovo je postalo bledo.
Na celom svetu — i prosjacima — neka klupa može da bude uteha.
Klupe na celom svetu teše i smiruju.
A senka nas naša, ma gde bili, na nekoj klupi, pri zalasku Sunca, prati verno.
Već posle minut, dva, širim ruke kao da grlim klupu, ili kao da sam raspet, i uspevam, se vratim u prošlost, kao utehu. Nisam ja u Rimu, hodam ulicama u meni dragom Aalborgu, u Danskoj. Sličnih, čudnih, promena bilo je i tamo. Metamorfoza. Krvavih sukoba za vreme reforme. Za vreme ratova sa Švedskom. Tako često. Godine 1814, Danska je, sama, ustupila Aalborg, Norveškoj. Halo, maestro.
Bio sam se smirio na klupi, pod terasom, ali mi se pričinjava, da mi neko viče i dalje u uši: halo, halo. Treba otići dalje. Dalje i od Danske, u Meksiko. Kod Maya. Profili, boje, peruške na njihovim glavama, međutim, liče na freske na Kritu. Cnossos.
Kralj stoji među ljiljanima, na freski, meksikanskoj.
Našao sam bio tih dana, neke pompejanske uticaje u Rafaelu.
Zašto ih ne bi bilo i u mom Michelangelu?
Halo maestro. Molim vas da ne terate sa mnom šegu.
Znate li kako je Alkibijad prošao, kad je misterije eleuzinske ismevao?
Tiberije je prekinuo bračne veze sa Julijom, kad im je dete umrlo.
Šta mislite o njegovom odlasku na ostrvo Rod?
Sve postaje, na kraju krajeva, smešno — seljaci to već davno znaju. Posle tragedija dolaze komedije. A komedija je, kažu, seljačka reč. ,,Kome“, kažu, znači selo. Konji i jarci postaju glumci tragedija.
Ljudi, glumci iz jadnih komedija.
Hajdemo još jednom iz Rima, daleko, u Švedsku. Da vidimo, još jednom, u Riddarholmenu, grob Karla XII. Priroda ne saoseća sa čovekom, nimalo. Ma šta se u palati Borghese dogodilo, brdo Cavo, iznad provalija, iznad Rima, neće ni mrdnuti. Lišće će ozeleneti uskoro. Verde tenerello. Nijedan list neće pasti sa drveća, kad u mojoj zemlji, kad kod nas, na ulici, budu ležala mrtva, pocepana, krvava, deca.
Život mi je, eto, takav, da bih brže mogao stići do Afrike, nego do mojih.
U ratu, u prvom, svetskom, ratu, preda mnom je isčezao čitav jedan svet. Izumrli su toliki gradovi.
Čitave porodice, i mojih poznanika. Katkad mi se već čini da i nisam više na ovom svetu.
Naučio sam davno, kažem opet sebi, da ništa nije stalno i da ničeg izvesnog nema. Ovakvim metamorfozama, ipak se nisam nadao. Posle tolike kuknjave u mojoj porodici, koja je bila željna, da se vrati, u milu nam postojbinu, ja se vratih, ali se pitam, eto, da li sam sad na pravom mestu — gde bi imalo smisla biti? Tavorio sam neko vreme i u svojoj zemlji, u životu koji nije bio samo težak, nego i gorak, i ponižavajući. Samoobmana, kažem opet sebi, koja me je dugo hvatala, da patimo za nešto svetlo i da učestvujemo — a ja prednjačim čak — u stvaranju nečeg što je dobro i veliko, radi čega je bilo vredno živeti, ta samoobmana me ne drži više. Eto, međutim, ni u stranom svetu nije dobro.
Šta sve nisu radili sa čovekom, i u Rimu?
Profesor Pais tvrdi, da se, u antičkom Rimu, pokušalo, da kraljeve Rima pretvore u nešto lepše, i grčko.
U imitaciji Pitagore i Solona. Tarkvinija u Pizistrata, a Koriolana u Temistokla. A zar se to ne radi i danas? Tiberija pretvaraju u Mussolinija. Septimija Severa i Karakalu tumače, kao afričke internacionalce, a tačno je samo to, da se crte lica ponavljaju. Adrijan liči na Alberta, supruga Viktorije.
Zamor, to veče, na toj klupi, na terasi, gde je Pincio najlepši, pretvaraju taj moj poslednji čas odmora, na toj terasi, u polusan. Vidim samo jednu neprekidnu, besmislenu, promenu, u svom životu, koju pre ipak nisam toliko zapažao. Hammerfest, koji je bio najsevernija varoš na svetu, u mom detinjstvu, nije to više. Šta li je sa Beni Os, tamo? Iznad varoši tamo ima ogromna bolnica. Da li je, od pranja pragova, obolela i Beni Os? Nadnica je tamo — kraj svih obećanja socijalista — i sad, niska. A samo je koža polarnih medveda jeftina. Sto kruna?
Ni kitovi se više ne love u tom Polarnom moru.
Preselili su se u južno. Sve beži od čoveka. Čak se i okean za kitove, menja.
Ko zna koliko se promenio i dvorac Skokloster, kraj Štokholma posle tri godine, otkad ga nisam video. Lepo mi je Strindberg govorio, da ima nečeg u svetu, što nije stvarnost. Nije ni san. Nego san na javi.
I on je već bio protivnik simetričnih, matematičkih, francuskih, konstrukcija ljudskih dijaloga. Tražio je da uvidimo, da mozak ljudski radi neregularno. I u životu.
A slažem se sa njim, i u tome, da, i u snovima, ima više bola, nego uživanja.
Ništa se novo ne bi moglo reći ni o Ciceronu.
Otkad živim u Rimu, i ja počinjem da mislim nepovoljno o čoveku provincijalcu. Ciceron je bio, pre svega, to.
TO je bila nesreća u političkom životu, u Rimu.
Nije on voleo čak ni svoju ćerku, i nju je udavao za ljude, za koje je mislio, da mu mogu zadobiti aristokratiju u Rimu. A to je tim odvratnije, što je, posle, tobože, za njom, mrtvom, toliko kukao.
Nisam, međutim, dugo, sam, ni na brdu Pincio.
Pa se rešavam da odem kući.
Već je Lukrecije rekao, da je, iz Rima, bežao u prirodu, a iz prirode, u varoš — svaki, znači, beži od sebe samog? Hoc se quisque modo fugit. I ja sam bežao čak u Upsalu. Sarkofagu. Swedenborgu, želeo sam da vidim, tamo, kuću Malmgrenove matere.
Pa šta je od sve te Švedske ostalo? Ostala mi je samo ta čudna ljubav za tog ludaka, oholog, i samovoljnog, koji je dobio metak u glavu od svojih vojnika, a koji je verovao U SEBE do kraja.
Kad sam se vratio kući, moja me žena pita, tužno: ima li šta novo?
Traže mi, kažem, da pošaljem izveštaj o boravku našeg, uspijenog, princa, u Rimu, o njegovoj poseti Mussoliniju, pa?
Neću poslati. Žele da ga još više upljuju. Čemu to?
Baviću se proučavanjem pitanja: ko je bila mati Michelangelova?
Miloš Crnjanski
