Jeste, ali ko će nas da izleči od gluvog ognja, od bezbojnog ognja koji predveče tutnji Ulicom Išet izlazeći iz crvotočnih kapija, malih predvorja, od ognja bez lika koji liže kamenje i vreba iza vrata, kako ćemo se oprati od njegove slatke opekotine koja traje, koja se nastanjuje da bi potrajala združena sa vremenom i uspomenom, sa lepljivim tvarima koje nas zadržavaju s ove strane i koje će nas slatko peći sve dok nas ne sažežu. U tom slučaju bolje je paktirati poput mačaka, poput mahovine, uspostaviti neposredno prijateljstvo sa nastojnicima promuklog glasa, sa bledom i izmučenom decom koja vire iza prozora i igraju se nekom suvom grančicom. Goreći tako bez predaha, trpeći središnju opekotinu koja napreduje kao postupno sazrevanje u plodu – biti bilo lomače u ovoj šikari nepreglednog kamena, hodati noćima našeg života uz poslušnost krvi u svom slepom kolu.
Koliko sam se puta zapitao nije li ovo tek puka književnost u veku u kome hrlimo obmani sred nepogrešivih jednačina i mašina za konformizme. Ali zapitati se da li ćemo umeti da nađemo drugu stranu navike ili je možda zgodnije da se prepustimo njenoj veseloj kibernetici – nije li to opet književnost? Pobuna, konformizam, teskoba, zemaljska hrana, sve same dihotomije: Jin i Jang, kontemplacija ili Tätigkeit, ovsene pahuljice ili prepelice faisandées, Lasko ili Matje,1 kakva ljuljaška reći, kakva džepna dijalektika sa olujama u pidžami i kataklizmama za dnevni boravak! Već sama činjenica da se postavlja pitanje o mogućem izboru kvari i pomućuje ono što bi se moglo izabrati. Que sí, que no, que en ésta está… Izgledalo bi da izbor ne može da bude dijalektički, da ga samo njegovo postavljanje osiromašuje, odnosno izvitoperuje, tj. pretvara u nešto drugo. Između Jin i Jang – koliko eona? Od da do ne, koliko možda? Sve je pisanje, odnosno bajka. Ali čemu nam služi istina koja umiruje poštenog vlasnika? Naša moguća istina mora da bude izum, odnosno pisanje, literatura, slikarstvo, skulptura, hortikultura, akupunktura, sve neka tura. Vrednosti, svetinje, društvo, ljubav – čista tura (Ura! Ura!). Lepota – tura nad turama! U jednoj od svojih knjiga Moreli govori o čoveku iz Napulja koji je godinama sedeo pred kućom i posmatrao zavrtanj na podu. Noću bi ga podizao i stavljao pod dušek. Zavrtanj je isprva izazvao smejanje, šegačenje, srdžbu, komšijsko okupljanje, postao je znak kršenja građanskih obaveza, naposletku i sleganje ramenima, mir, zavrtanj je postao mir, niko nije mogao da prođe ulicom a da se ne osvrne na zavrtanj i oseti da je on mir. Čovek je umro od srčane kapi a zavrtanj je nestao čim su susedi pristigli. Jedan od njih ga čuva i možda ga u potaji vadi, posmatra ga i opet sklanja, zatim ide u fabriku i oseća nešto što ne razume, neko nejasno neodobravanje. Mir uspeva da povrati jedino kad vadi i gleda zavrtanj, on ga gleda sve dok ne začuje neke korake a onda ga užurbano sklanja. Moreli smatra da je zavrtanj nešto drugo, neki bog ili tako nešto. Previše lako rešenje. Možda je greška u prihvatanju da je taj predmet zavrtanj samo zbog toga što ima oblik zavrtnja. Pikaso uzima igračku u obliku automobila i pretvara je u vilice pavijana. Možda je Napolitanac bio idiot ali i on je mogao da izmisli nekakav svet. Od zavrtnja do oka, od oka do zvezde… Zašto se podati Velikoj Navici? Može se izabrati tura, izum, tj. zavrtanj, dečiji automobilčić. Eto kako nas Pariz razara, sporo, slasno, kako nas mrvi zajedno sa uvelim lišćem i papirnatim stolnjacima izmrljanim vinom, sa svojom bezbojnom vatrom koja predveče kulja iz crvotočnih kapija. Žeže nas jedna izmišljena vatra, jedna usijana tura, jedna beznačajna sprava rase, jedan grad koji je u stvari Veliki Zavrtanj, užasna igla sa svojom noćnom ušicom kroz koju teče konac Sene, sprava za mučenje u najfinijem vezu, agonija u kavezu prepunom pomahnitalih lastavica. Sagorevamo u svom delu, u toj basnoslovnoj počasti samrtnika, u tom visokom izazovu feniksa. Niko nas neće izlečiti od gluvog ognja, od bezbojnog ognja, koji predveče tutnji Ulicom Išet. Neizlečivi, bespovratno neizlečivi, mi biramo kao turu Veliki Zavrtanj, naginjemo se nad njim, ulazimo u njega, svakog dana ga svakom novom mrljom vina izmišljamo iznova, svakim poljupcem plesni u osvit Kur de Roan. Mi izmišljamo svoj požar, gorimo iznutra prema spolja, možda je to taj izbor, možda reči ovo obavijaju kao što salveta obavija hleb, možda je unutra miris, možda se unutra brašno briše sunđerom, možda je unutra da bez ne, ili ne bez da, dan bez Maniheja, bez Ormuza ili Arihmana, 2 jednom za svagda, u miru, i dosta.
1 Georges Mathieu, savremeni francuski slikar koji je brzo stekao popularnost svojim »psihičkim enformelom«.
2 Ormuz i Ahriman su načela Dobra i Zla u dualističkoj mazdejskoj religiji starih Persijanaca. Podvlačenjem disjunktivnog ili Kortasar iskazuje svoje odbijanje takvog dualizma.
Hulio Kortasar
Školice
Sa španskog prevela Silvia Monros Stojaković
