Prostranstvo jedne tačke
Piše: Draško Ređep
Bio je to najveći Novi Sad
koji se mogao zamisliti.
Miroslav Antić
U uspavanom i po mnogo čemu jednospratnom gradu kakav je Novi Sad bio početkom šeste decenije, dakle kada je Miroslav Antić u njemu počeo da spava, sanja, piše, lumpuje i provocira, sve je bilo nalik na mrtvaju za koju su, inače, veoma marili i Tišma i Ugrinov. Kao u pesmi Žarka Vasiljevića, vremešni novosadski graždanin, onaj preostao između dvaju ratova, koračao je sitno, sudio mrzovoljno svemu, od Orfelina do pomenutog Ugrinova, i sve je tonulo u tipičan sivo-ljubičasti sumrak naselja, koje je još bilo optočeno ritovima, a izlazak na Dunav se snatrio tek kao perspektiva. U tom vremenu, kada su ulicama kloparala stara peštanska tramvajska kola, a međunarodni voz se zaustavljao na onom anegdotičnom peronu tek jedan minut, Antić je budio dremljive i mamurne žitelje sasvim neočekivanim, to jest malenim i velikim pričama o ljudima koji su u bescenju gušili svoj identitet. On je te putnike života čiji su odjeci tek stizali do grada drugog reda, dakle onog koji samo osluškuje naredbe, Antić je stopu po stopu, od petka do petka, u lokalnom, tad isto porodičnom listu podsticao na uspravan pogled, na život kao jedinstven doživljaj, sreću kao mogućnost istinite vere u nespokoj. Nigde se, valjda, kao u tom podlisju ne putuje toliko radi putovanja. Bezbrižno ali u isti mah i žestoko, za ljubavlju, navijačkom strašću, za uspomenama. Taj maleni grad postajao je globtroterska agenda.
Hroničar nemira bića i naših sirotih oduševljenja, na ovim stranicama postajao je, kako su godine prolazile, sve više dobrodušno ironičan kritičar života. Sa svim rekvizitima čehovljevske tuge, neostvarene strasti, cvećem i suzama, vozovima koji žure na sever i peronima večitih naših iščekivanja. Večnost je merilo našeg nespokoja. „Privremeni su izmislili vreme.“
U jednom društvu, u rigidnim onim režimima, Antić je čarolijom običnog rasipnički razmahnuto ukazivao na socijalnu slojevitost, na dno, na onu prvorazrednu visoravan gde večito sijaju njegove ravničarske zvezde zavičaja, u gostima.
Ako je iko u nas nastojao da svoj zaštitnički vokal, poput svoda nad banatskim rodnim njivama, nadnese nad gubitnike, bespomoćne, zaboravljene od svih, onda je to bio upravo ovaj novinar malotiražnog lista, odjednom ozračen sindromom važne misije. Razaznavajući goste u „Oraču“ i tolikim drugim starim, sad nestalim novosadskim kafanama, Antić je pronalazio put kako da najuspešnije stigne do sebe samog. Nije samo Tišma imao svoj naseljeni svet, nego ga je baš i Antić overavao danonoćno, ali ipak po pravilu internog praznika obično petkom. Vozovi i zadimljene stanične restoracije nisu bile samo relikvije jednog bivšeg, devetnaestovekovnog sna, nego su ostajale da važe kao dinamična ispovedaonica, pokretna studija, putujuća pozorišta za koja je mario jednako kao za cirkus. Ništa neobično: velike brige malog života, naoko, bile su mu izazovi. Njegove maštarije i njegovi fantomi, sve u zakovrdžanim naznakama domišljatosti, bili su namenjeni ciljnom fenomenu velike i male dece u nama, jedinoj svetinji do koje je držao. Svakako na tragu onih pisaca koji su od Ernesta Hemingveja do Miloša Crnjanskog, i od Antona Pavloviča Čehova do Trumana Kapota ispisivali svoje raporte na novinskim stupcima. Antić je, bitno je napomenuti, bio baš to: novinar koji razinu svoje pismenosti i svojih glagola osobito uznosi do tihe razumljivosti. Do izgradnje same. Ne predaju se jedino uspomene, te prestonice snova. Jedini izbor, koliko je meni poznato, iz tih neprekinutih lirskih reportaža, sačinila je Smilja Antić (Obično petkom, 1998). U tom poletnom saboru mnogobrojnih Antića, sa tumačenjima Vaska Ivanovića, uzbudljivog naslova Zakon novinarski krši pjesnik, ima srećno iznađenih primera koji otkrivaju neisceljenu potrebu autora da prestupnički mahnito čini nemoguće: bekstvo od sivila svakidašnjice. A, zna se, samo od prestupa umetnost i živi i traje.
U našim šezdesetim i sedamdesetim godinama, kada su se nazirale izvesne pukotine otvorenosti i slobode u žurnalizmu, obnova podliska kao tipičnog žanra slobode, najbližeg eseju, bila je zakonomerna, veoma čitana. Tada je visokotiražna Borba uvela četvrtkom književni podlistak s autorskom trojkom: Vereš, Danojlić, Ređep; Risto Tošović je u Politikinom kulturnom dodatku popularisao razložnost odstupanja od matrice socijalističkog realizma, a Dragoslav Zira Adamović je u Ninu okupljao one čiji su nestašluci bili zanimljivi i za tajne službe, ali i za nov čitalački naraštaj. Vladavina feljtona naslov je jedne moje davne, kragujevačke knjige (1975) koja je – često smo to navodili Igor Mandić i ja – postala signal, ali i stigma čitave jedne zone polumraka. U takvim okolnostima Miroslav Antić, raskuštran i rapsodičan, bogato asocijativan i sav prenapregnut u nastojanju da se identifikuje ili bar imenuje što veći broj naših originala u mnoštvu, porodici čovečanstva, ne samo da nije odoleo toj matoševskoj slavnoj tradiciji sažetosti, duha i ironije, nego je upravo u njoj propoznao jedno od svojih slobodnih, prozračnih i dobrodušnih zanimanja. Žurnali njegovog grada imali su male tiraže, a novokomponovani sreski list Tribina unosio je isto izvestan nemir, sve motreći na metropolu, ali se vajkajući novosadski. (Uzgred, po uzoru na Beogradsko ogledalo, po uzoru na beogradsku Republiku, Vasa Kazimirović je meni namenio, u istom, svom listu Novosadsko ogledalo.) No, osećanje inata nikako nije posustajalo. Antiću osobito. Tako je on od svog – veoma brzo neprikosnovenog – ugla u niskobudžetnom listu, s omiljenim rubrikama čitulja, večitog rivalstva dvaju fudbalskih klubova, Vojvodine i Novog Sada, nepodnošljivo patetičnim uvodnicima, sa večitom začkoljicom kako na praznik treba obući čistu košulju i sličnim nipodopštinama, stekao vidikovac koji je rastao iz sebe. Antić je, naime, bio sve slobodniji u poimanju sveta oko sebe, neposredan, ironičan, tragajući za ličnim strastima, podvizima, ali i nesrećama i nepravdama. Istraživanje je bilo jedan od onih duhova iz njegove Pandorine kutije, koji ga nikad više nije napustio.
Kada se danas, kao u pasijansu, nadnosimo nad tim požutelim papirima lokalnih novina, može se uočiti da je Antić pre mario za uočavanje nesaglasnosti, ako hoćete i različitosti, nego što je himnično ponavljao svoje rane, često upotrebljavane i zloupotrebljavane stihove o domaji i Vojvodini staroj. I u tom smislu on je bio preteča: postmoderna, kao mozaični preplet, sa bogatom tradicijom predaka, Matoša i Isidore i ponajviše, ovde, u jednom zaboravljenom žanru, imala je svoj novi smisao.
Tri kartice, dve ideje, reći će i sad prezrivo poneko. Ali kakve kartice, kakve upadice, kakve rečenice!
Mi se života igramo, a nekima je to navika, duhovito i svakako autobiografski zapisuje Antić u svom Izdajstvu lirike. Kada se danas posmatra šta je to i kako poučavao nepoučno i savetovao neporočno i usred zona potmulog mamurluka i blizine onih pobješnjelih krava o kojima je pevao Tin Ujević, onda se može utvrditi kako je tu igrivost u svakom trenutku, taj sad banalizovani kvalitet života i iznenađenja, iz nedelje ispovedno i ubedljivo savetovao ovaj pesnik mekog i blagog štimunga. Igra se on večernje razonode, sabrat Džona Travolte, ali se, isto tako, prikrada čarima Prevera, pre nego Pariza. Njegov teleskop ima suštinsku protivrečnost u svojoj dioptriji: može da nas odagna zauvek sa svojih vidika, a opet je kadar takoreći u isti mah da nas okupi za kafanskim stolom ili u visoko zaštićenoj stolici kraj šanka. Inače, poverljivo je slao jednu od poslednjih poruka: šank u Banji Junaković je najduži na svetu, njemu najdraži. I poslednji.
Ni mravinjak nije preferirao ako nije mahnit, odnekud sulud i nepravovremeno i varljivo uskomešan. Istraživati i istrajati na svom putu, ne na tuđem. Može biti da upravo prostrana naša hronika Obično petkom ponajviše razmatra ali inspiriše one koji računaju sa relativizmom sveta i svetlosti: Daleko je uvek očaravajuća blizina. Blizu, to je uvek poražavajuće daleko. Porodični gradovi istorijskog pedigrea nikada kao u ovom Antićevom podlisju nisu bili živopisnije upamćeni.
