Kad se u mom društvu raščulo, da mi se žena vraća u Rim, započinju, u Rimu uobičajena, zadirkivanja (seccatura), supružnika, u takvoj prilici. Svi me pitaju: a šta će sad gospođica della Cloetta?
Pa se smeju.
Kome će sad da daje časove talijanskog jezika?
Gospođica, koju pominju, bila je ćerka čuvenog profesora, arheologa, pisca jedne poznate knjige o renesansi i slikarstvu Rafaela. Ona je bila mlada profesorka, a dobila je diplomu sa jednom studijom o Petrarki i njegovim delima, na latinskom. Bila je i pisac odličnog eseja, o jeziku kojim je pisan Decameron. Iako je njen otac bio imućan čovek, aristokratskog porekla, vrlo moderan, ćerku je vaspitao strogo, a svoj džeparac je morala da zarađuje, davanjem talijanskih časova po stranim ambasadama u Rimu. Pre nego što mi je žena otišla u našu zemlju, ona je uzimala časove kod gospođice della Cloetta.
A kad je otputovala, želela je da je zadrži, pa sam je, do ženinog povratka, za svog učitelja talijanskog, uzeo, ja. Moja žena bila je sa njom jako zadovoljna. Rekla mi je da je to vrlo dobra, ozbiljna, prijatna devojka, vrlo lepog ponašanja.
Posle odlaska moje žene iz Rima, gospođica della Cloetta davala je, dakle, talijanske časove, meni.
Nema ničeg luđeg od učenja stranog jezika, u godinama.
Isprva se to čini zanimljivo. Vremenom se učini glupavo i zaludno.
Maternji jezik buni se u nama, protiv toga. To je trebalo svršiti u detinjstvu. Detinjstvo predstavlja jedinu, pravu, filološku, internacionalu. Odrasli ne.
Naročito je to bilo tačno u ono doba, s početka prošlog rata i pre prošlog rata. Strani jezici se tada nisu učili sa aparata, nego od učitelja i učiteljica. To su bili, većinom, propali profesori engleskog, francuskog, talijanskog jezika, propali glumci, glumice, ili usedelice, ili raspuštenice, nesretne u braku. Parižanke koje su imale vanbračno dete. A bilo je među njima i mladih studenata, koji su bili siromašni, pa i literata, koji su lutali po svetu, u nadi da će, u tuđini, jeftinije živeti. A bilo je među njima i stranih agenata.
Ali, i kad se zna stran jezik, šta vredi znati ga, u tuđoj zemlji, u vreme ratova? Svi mi imamo samo jedna usta, jedan nos, a gomila, koja je pod mojim prozorima urlala, i tražila Dalmaciju, imala je hiljade usta i noseva. Viče, frkće, koluta očima. I da sam talijanski govorio kao Carducci, uzalud bi bilo. Niko me ne bi slušao.
Svet ostaje vavilonska kula. Kad se pređe grčka granica, svi su natpisi na jeziku Omira — bili su u ono doba. Niti se grčki zna, niti se čita, a kad se čita, uzalud se čita.
Meni se u Atini dešavalo da me stranci, razrogačenih očiju, pitaju, očajno: gde je najbliži nužnik?
Uostalom, ja sam govorio talijanski, tada, već dvadeset osam godina, kako-tako, a nisam ni imao nameru, da me gospođica della Cloetta, uči. Ja sam tada proučavao Michelangela i želeo sam da mi čita
Michelangela, pesnika, i to je bilo, sve, što sam od te gospođice tražio.
Da čita sa mnom, da mi tumači, stihove Michelangela — kad neku reč, ili stih, ne mogu da razumem, ili kad se pitam, šta koja reč znači?
Moje društvo, međutim, po običaju rimskom, zbijalo je neslane šale na račun tih mojih talijanskih časova sa jednom mladom devojkom, iako su se svi slagali u tom, da je to dobra i razborita devojka, vrlo lepog ponašanja. Albanka mi je, sem toga, prebacivala, da je to proučavanje soneta Michelangela, prosto razonoda, eskapizam, jednog buržuja, a ne potreba. Uplašio sam se, kaže, Italije. Uplašio, da ću biti interniran, ako dođe do rata, pa bih želeo da govorim talijanski, kao što su zarobijenici atinski, deklamovali Euripida, u sirakuškim latomijama.
Pa i kad bi te šale prestale, u našem društvu se, često, prepiralo, oko toga, vredi li uopšte učiti strane jezike — jer smo, pri našim sedeljkama, svi brbljali, po nekoliko jezika. Prepiralo se oko toga, koji je najlepši, koji je najpametniji, koji bi trebalo uzeti za opšti govor čovečanstva. Reč eskapizam, na primer, kaže Albanka, u francuskom, u vezi je sa korenom reči za konja, za skok. A na talijanskom, sa rečju koja znači bekstvo i neženju. Zar to nije ludo?
Ona je bila za esperanto.
Osim toga, Albanka, koja je volela moju ženu, govorila je otvoreno u našem drustvu da je to opasno, učiti stran jezik, kad mi žena nije u Rimu. Ta mlada devojka, koja je mojoj ženi davala časove, dobra je i čestita, ali ona zna da je vulkan — oličenje Vezuva. Šampion je trčanja na 100 metara. A sem toga i partijski fanatik.
Kraj svega toga, ja sam, svako jutro oko osam časova, imao čas talijanskog. Pošto, po običaju Rima — čvrstog morala — ta devojka nije mogla da mi daje časove u mom stanu, kraj Sant Angela, kad mi žena nije prisutna, rešili smo da mi te časove daje, peripatetično, na terasi ,,Valadier“.
A kad pada kiša u slastičari ,,Rosati“.
Ne kod ,,Rosatija“, na Via Veneto, gde je bilo sastajalište snobova, glumica, filmskih glumaca, nego kod ,,Rosatija“ na Piazza del Popolo. U blizini Kapije naroda, gde su u Rim, u prošlosti, ulazili carevi i kraljevi, vojske, i gomile putnika. Goethe i Stendal, Gogolj i Andersen. A sa svojim austrijskim bataljonom, i onaj moj sunarodnik, koji se bio napio, pa umalo nije rešio izbor jednog Pape.
Celog septembra, dakle, tu, pred tom slastičarom, pod šarenim suncobranom, uz čašu mleka, kokosa, čekam svog učitelja.
Tačno u osam ona bi se pojavila.
Dotle sam poznavao samo jedno ljudsko biće, koje je bilo u Rimu uvek tačno. To je bio moj poznanik, Lumby, dopisnik najčuvenijeg engleskog lista. Sad je to bila i ta devojka. Tačno u osam je dolazila.
Pojavila bi se brza, hitra, vrlo snažna, sa crnim naočarima na nosu, a bila je plavuša, što inače Talijanke nisu. Mati joj je bila Belgijanka, poreklom. Da nije bila tako stasita, ta devojka je mogla biti vrlo lepa.
Ovako je izgledala kao neka naduvana, mramorna, Venera, iz muzeja, koja sad hoda na gumenim nogama. Dolazila je uvek u kratkim, sportskim suknjicama, u belim, skoro providnim, majicama, u kojima su se, jako, ljuljala, dva topovska đuleta. Pošto se leti znojila, upotrebljavala je jake mirise iz Pariza, pa bi zamirisala već sa dva-tri koraka. Pre nego što bih stigao da dignem pogled, sa novina, namirisao bih je, a čuo kako mi dovikuje: Ciao.
Zatim bi skinula naočari, za trenut, pa bi me pogledala velikim crnim očima, tako čudnovatim u plavuše — koje su bile mirne kao u teleta. Katkad nepomične i tvrde, kao u labuda.
Čas bi odmah počeo.
Iako sam je, svaki put, ponova, nudio, da sedne i popije sa mnom kafu, ili pojede sladoled, ona je to uvek odbijala, kao što je odbijala i naplatu neodržanih časova. Povela bi me, odmah, preko Pijace lavova, pred Kapiju naroda, gde stoji obelisk iz Egipta, pa bismo brzo počeli da se penjemo, uz serpentine, na Pincio. Nad grobnicu familije Borgia. Nad grob Nerona. Duž tih serpentina, izrasla je gusta i visoka trava, a ona je prema toj travi, uvek, svako jutro, bila, nežno raspoložena. Provlačila je ruku kroz tu travu, kao da je provlači kroz neke talase zelenog mora. Uzalud sam je opominjao da u toj travi ima i kopriva.
I ne čekajući da stignemo do terase ,,Valadier“, niti da sednemo na prvu klupu, koja bi nas čekala, ona bi, od prvog koraka na Pinciu, počela sa ispitivanjem glagola i vremena, Uzvikivala bi prigušeno, koračajući kao neka skulptura, koja je pobegla iz muzeja, teška, i oznojena: Glagol proći? Passare.
Prošao? Proći će? Proći ćemo? Prošli smo? Prošlo vreme? Davno prošlo?
Rekla bi, tiše: tempo trapassato?
A ja sam imao da odgovaram. Brzo. Da bih stigao to vreme, trčeći po nebu.
Ona je pri tom koračala brže, mlatarala rukom brže, nego što se kreću vetrenjače u Španiji, u Manči.
Inače je to bila ljupka i prijatna poznanica i ja sam se bio ponadao, da će me pomagati, pri čitanju Michelangela, koga sam prevodio, sebi — nikom drugom — ali sam se i u toj nadi, u Rimu, prevario.
Ona je na časove donosila neku romančinu, koju je napisao Manzoni, pa je tvrdila da je to klasik, da to ima da čitamo, da je to najlepši jezik u Italiji. U tom romanu bio je neki, seoski, pop, Abbondio, a ja sam imao da učim, napamet, ono što je taj popa govorio.
Michelangelove sonete i madrigale nije htela da čita.
To je, kaže, nemoralna literatura. Sramota.
To je, kažem, velika poezija, kao i Campanella, ili Bruno.
Kad je tako, mogu čitati to i sam. Ona smatra da Michelangelove sonete niko ne bi čitao, kad se ne bi znalo, da ih je pisao Michelangelo. Tako misli i prijatelj njenog oca, čuveni filosof, u Neapolju, Croce.
Znam Crocea, kažem, ali nije sve što Croce kaže, važno. Nije dobro kad omladina prima, bez daljega, sve što stariji, i čuveni ljudi, kažu. Ja bih je molio da mi pomogne, da svaku reč Michelangelovu, filološki, obradimo.
Ne, nego da naučim ono, što kaže pop Abbondio.
U nadi da ću je naterati da popusti, ja joj, idućeg časa, donosim, jedno lepo izdanje soneta, u povezu, pa joj kažem: Poklanjam Vam to. Kažem: Lo regalo a Voi.
Ona mi kaže, da je pogrešno, ako jedan stranac, prema jednoj mladoj devojci, iz dobre kuće, u Rimu, upotrebljava ,,voi“. Taj izraz je za narod i upotrebljava se u partiji, ali za stranca priliči da kaže: Lei — kad jednoj Rimljanki govori. Uostalom moja frazeologija nije bila lepa: Trebalo je da kažem: Glielo regalo.
Ja onda kažem kako ona kaže, a zatim je molim, da čitamo Michelangela. Ona onda čita dva-tri reda, iz
Michelangela, pa mi, filološki, tumači, pojedine Michelangelove reči, a kad odbije devet sati, odlazi.
Vraća mi i knjigu koju sam joj doneo. Neće da je zadrži.
Naburen, ja, onda, da je ne bih pratio, kažem da ću ostati još malo na terasi, a posle koračam, sa gospođicom Dosadom, do crkve Svete Trojice, otkuda se, niz stepenište, silazi na Špansku pijacu. Te stepenice liče na vodopad od kamena, koji pljušti na fontanu Berninijevu, a ona ima formu barke, pa je narod rimski zove, prosto: la barcaccia. Tu je, pored cvećarki, i Ezra Pound sedeo. I toliki drugi.
I ja sam se tom barkom u smrt vozio.
Otuda nije daleko do mog stola u palati Borghese.
Posle čujem da je Albanka na telefonu — koja je mojoj ženi preporučila tu učiteljicu talijanskog jezika, koju sam ja nasledio. Albanka mi prebacuje da sam tražio od gospođice della Cloetta, da mi čita nemoralnu literaturu. Smeje se. Michelangelo je bio homoseksualac, kažu.
Njen muž i ona nisu bili, ovih dana, u Rimu, ali su se vratili. Smejali su se, na moj račun, kad su to čuli.
Zašto su se smejali?
Zato, što bi, mi, stranci, u Rimu, morali, prvo, da naučimo šta je jednoj devojci iz dobre kuće u Rimu dozvoljeno, a šta nije. Kud mi pade na pamet da od jedne otmene devojke tražim, da mi čita sonete, koji su, kao i Shakespeareovi, napisani jednom lepom mladiću. Ako tako nastavim, postaću predmet razgovora u Rimu.
Iznenađen, i razljućen, ja onda vičem u telefon, da ja nisam tražio od te devojke ništa, što bi bilo skaradno. Tražio sam da čitamo sonete, koje je Michelangelo — sasvim sigurno — pisao za markizu od Pescare, Vittoriju Colonna. To je bila platonska ljubav Michelangelova. Uostalom, nije tačno, ni to, da su Shakespeareovi soneti napisani jednom muškarcu, homoseksualcu. Najlepši su napisani jednoj ženi, crnki. A nemamo dokaza, ni za to, da je homoseksualac, Michelangelo. To je samo Aretino insinuisao — ali tek kad od Michelangela nije dobio crteže, koje je tražio. Kaže: Michelangelo ih daje samo Tomi i Febu. Cavalieriju i onom Fiorentincu, koji se zvao Poggio. To je sve. A zna se da je Aretino bio najveći klevetnik, i ucenjivač, tada, u hrišćanstvu. Ostaje — baš ako se hoće — da nagađamo. U svakom slučaju, na sonetima, od pederastije, nije traga ostalo.
Albanka mi se i dalje smeje, pa kaže, da je otac gospođice della Cloetta ćerku vaspitao vrlo moderno, ali od toga, do čitanja soneta, napisanih mladićima, još je daleko.
Ja onda vičem, da je sramota — za nju, koja je marksist — da govori tako, kao da je buržujka u nekom provincijskom talijanskom gradiću. Za Michelangela, niko — ponavljam niko — nije tvrdio da je pederast, dok je živeo. Leonarda je jedna klika osumnjičila zbog toga, i izvela pred sud, ali je sud i Leonarda da Vincija oslobodio. Michelangela niko, nikad, nije osumnjičio, javno. Halo, halo — pronto, pronto!
Nastaje neki prekid, neko krkljanje u telefonu.
A zatim se javlja Albankin muž, pa mi kaže, da je della Cloetta veliki znalac renesanse i pisac knjige o
Rafaelu, u kojoj je i Michelangela dodirnuo, pa i njegovu abnormalnost. To je svakako i ćerci poznato. Taj čovek je vrlo ugledan, ohol, aristokrat, a strog. Kćer je strpgo vaspitao. On je bez žene. Žena ga je napustila. Živi na ostrvu Capri. On ne voli tog uobraženog masona, ali to, što sam tražio, da mi čita njegova ćerka, nije lektira za mladu devojku.
Kako to? Čuo sam da je ona polagala ispit na Univerzitetu, esejem o knjizi novela, koja se zove Il Decameron. I ta je knjiga skaradna, ako se hoće.
Jeste, ali je ona, o toj knjizi, govorila, samo kao filolog.
Pa neka mi, i te sonete Michelangelove; čita, kao filolog.
Albankin muž mi dovikuje, da ne treba biti tako tvrdoglav. Čitala je ona te sonete, svakako, ali ne u društvu muškaraca. Mogu ja to da čitam i sam.
Divni su. Velika poezija. Najnesretnijeg čoveka u renesansi.
Dobro, dobro — ali valjda znam Michelangelovu prepisku? Pisma, koja je pisao mladićima, lepotanima? To su pisma jednog abnormalnog čoveka. To je očigledno.
Može biti. Tako se pisalo u Fiorenzi, u ono doba. Tako piše i Lorenzo Medici, i Ficino, i Pico, i Politian — tako su, svakako, i oni pisali. To jos ne dokazuje pederastiju. Dokazuje samo da je, čak i
Michelangelo, zatvoren u tamnicu, svog vremena. Vidim samo da smo svi mi iza rešetaka svog stoleća.
Da još niko nije izišao iz tog zatvora. Ni Tiberije. Ni Cezar.
A šta kažem onda za one golišave mladiće, koje je Michelangelo unosio u sve svoje crteže, i slike, pa čak i u Sikstinu — kapelu, gde se vrši izbor papa? Svakako znam i za crteže koje Michelangelo poklanja svom ljubimcu, koji se zvao Toma. Crleže, koji predstavljaju mitološke scene. Simbole. Tityus. Ganimed. Pheaton. Pa one scene golih efeba na slici Madonne Doni. Jasno je da to otkriva Michelangelovu tajnu. Nije bio normalan.
Ja ne kažem da je bio normalan. Kažem da nema dokaza, da je bio peder. Na ikonama Luke Signorelija, mnogim drugim, takvi se efebi tumače razlozima koji su teološki — zašto da ih kod Michelangela tumačimo kao dokaz homoseksualnosti? Uostalom, da je bio heteroseksualac, o tom ima dokaza. Mogao bi biti dakle samo, i homoseksualac, a ne samo homoseksualac. Čak ni to ne mora značiti pederast.
Nego je to sad, kad je reč o Michelangelu, u modi. Senzacija. Tumačenje umetnosti.
Predilekcija Michelangela za muško telo — čak i za polne organe — može se dokazati, i u njegovom slikarstvu, i u njegovoj skulpturi, i u njegovim sonetima.
Isto toliko i predilekcija za lepotu ženskog tela. A osim očiju, Michelangelo, u tim sonetima, skoro ništa drugo i ne spominje, kad je reč o ženi. Spominje, u jednom sonetu, o onoj nepoznatoj u Bologni, njenu haljinu, kao da je reč o nekoj Flori.
Venac cveća, zlatnu kosu, svileni podvez grudi, pojas zlatni, koji pritiska — pa dodaje: šta bi tek njegove ruke radile, kad bi mogao da je zagrli. Or che farebon dunche le mie bracia. Tako piše. Tako homoseksualac nikad ne piše. Nikad pisao ne bi.
Albankin muž mi dovikuje da sa mnom ne vredi govoriti. Zar ja ne znam za čitav niz muškaraca, koji su mu bili, očigledno — abnormalno — bliski? Perini? Cavalieri? Fabio di Poggio? Pulci i toliki drugi — pa i njegove kalfe, garsoni? Preko toga ne možemo preći.
Ni ne treba preći. Čitao sam i ja ta pisma. Nama se, danas, mogu učiniti abnormalna, pa očigledno i čudnovata, možda i homoseksualna, ali dokaz, nisu. Većina tih pisama mnogo je zanimljivija kao dokument socijalni, nego za psihoanalizu. Ja vidim da je Perini neki otmen i plemenit čovek. Da se Cavalieri, Michelangelu, divi. Stoji kraj postelje samrtnika, a poveo je i svog sinčića, da to vidi. Ne verujem da to pederast čini. U takvom trenutku. Ja primam ono što kaže biograf Michelangelov, Condivi, koji ih zna, obojicu, izbliza. Kaže da je Michelangelo voleo tog Tomu, onako, kako je Sokrat voleo šašavog Alkibijada — koga je Sokrat, branio, mačem, u bici. Neka mi niko ne dira, bar Sokrata.
On je najveća uteha u ljudskom životu.
Albankin muž podseća me onda, na Savonarolu, koji je, u svojim propovedima, u crkvi, označio sodomiju, kao najčešći porok Fiorentinaca. Trebalo bi da primetim da je Michelangelo neženja, a da u njegovom životu, i u njegovoj kući, žena i nema.
Nema žena? Ima nekoliko žena — puna mu je kuća žena.
Posluge.
Zar posluga ženska nisu žene?
Savonarola nije uzalud vikao o sodomiji.
Nije, ali viče — kao što moraju da viču, propovednici, fanatici, reformatori. Ja ne kažem da sodomija nije bila raširena, u to vreme, u Italiji — i u Italiji. To ne znači, međutim, da, kad vladaju boginje, svi od boginja moraju oboleti. Bilo je toga i drugde u Evropi, a da Aziju i ne pomenem. U Italiji je bilo i sodomije i Michelangela. Drugde sodomije, bez Michelangela. Bubašvabe se u Nemačkoj nazivaju Rusi, drugde Nemci, a vole ih u Kini. Ja mislim da treba zapaziti da čak i Cellini trza nož, kad mu, u Francuskoj, kažu, da se sodomija smatra za talijansku vrstu ljubavi. A što se tiče ženidbe, ima sto drugih razloga, što Michelangelo ostaje neženja. Ne možemo neženje smatrati da su pederasti. Bio je Michelangelo ženjen. Sam kaže da je ženjen grobnicom, Julija II, koju je spremao i tucao, iz kamena, skoro četrdeset godina, a koja mu je uzela, tako kaže: mladost, imanje, pa i čast. A sprečila ga da se ženi. Tor donna — kaže. Tajna Michelangelova ostaje. Ja nisam protiv toga da svaki o tome stekne svoje mišljenje. Ja sam protiv toga, da se, BEZ dokaza, to pitanje, u naše doba, stalno, pokreće i nameće. Ni pisma, ni soneti, ni crteži, ne govore. Nema, ni danas, nema, SIGURNIH, dokaza o tom, koji su soneti pisani za žene, a koji za muškarce. Ima kartona čak, na kojima su, neki, pisani za žene, prepisani za muškarce, i obratno. Upotrebljeni su kao formulari. Nema ni sigurne hronologije za sonete. Nikad je više ne može ni biti. Nagađa se. Prošlost, kao i ljubav — za koju je Bruno rekao da ima kapije, dijamantne i crne — ne otvara vrata nikom.
Albankin muž mi dovikuje, da je sve to uzalud: svaki ko pročita šta Michelangelo tim muškarcima piše, znaće.
Ja kažem da neće. Čitamo reči, fraze, pisma, ali ne znamo šta treba da znače. Amore — kaže Michelangelo, i kad onom prijatelju, koji se zvao Riccio, piše. Niko nikad nije sumnjičio Michelangela da to ima seksualno značenje. Sumnjiče ga, da je homoseksualac, jer piše epitafe, pri smrti sestrića tog bankara, koji je imao petnaest godina kad je umro, a zvao se Cecchino Brazzi.
Albankin muž onda dodaje, da je Michelangelo pisao Cavalieriju, da je mislio, s početka, da ulazi u potok ljubavi. Sad vidi da je to more. A rado bi se vratio, da može.
Tačno — ali dodaje Michelangelo i to: a kad se ne može, treba od srca napraviti kamen, pa ga nositi kao što se nosi kamenje. Tako homoseksualci ne govore.
Homoseksualci se kriju.
Michelangelo tu ljubav ne krije. Voli Cavalierija, ali, čistom ljubavlju, kaže: Un casto amor. Ne treba slušati šta o njima govore. Oni koji brljaju njihovu ljubav, oni koji ih blate, obično su oni, koji bi i sami želeli da se valjaju u blatu. DUŠA nas — kaže Michelangelo — brani, i od najvrelijih strela ljubavi, i kad smo skoro već na drugu obalu stigli. L’ alma quasi giunta all’ altra riva fa scudo a’ tuo di piu pietosi strali…
Branim Michelangela — ali onda branim i ostale.
Ne branim. Naprotiv, gadim se dilbera. Smešni su mi. Nisu mi, međutim, smešni, miševi. Ako se ne varam, životinje i zveri nisu pederasti, a miševi, jedini, jesu. Tome nisu krivi miševi. Nemaju drugog puta u ljubavi. Bog ih je takve stvorio. Organizam im je takav. Michelangela je opijala lepota telesna. Takvo je vreme bilo. Lepoti Cavalierijevoj divio se — znamo — i Papa.
Muž Albankin, kad to rekoh, u telefon, glasno protestuje.
Zatim dodaje, da pisma, koja je Michelangelo pisao, jasno govore.
Ne govore. Svakako zna da postoji jedan talijanski esejist, koji dokazuje, da su pisma upućena Cavalieriju, u stvari, za Vittoriju Colonna, da bi se zatrpao trag. Da bi se sačuvala markiza. Da se ne bi kompromitovala. Ja smatram da je to budalastina — ali fakt je, da je Cavalieri odlazio u posetu Vittoriji, i da je markiza Cavalierija upotrebila, da prenosi neke poruke Michelangelu. Michelangelo, o tom, u jednom svom pismu Vittoriji, jauče. Postoji i jedno pismo Cavalierija, iz kog se vidi, da mu je Michelangelo zatvorio vrata. Cavalieri, u tom pismu, jadikuje. Šta je među njima bilo, ne možemo znati.
Prećutkujem ostale. A Perini? A Pulci? A Febo?
Zašto da ih prećutkujem? Perinija više niko u nauci ne smatra za dilbera. Samo idioti, i sad, smatraju, za dokaz pederastije, to, što mu Michelangelo piše. Piše mu, na primer: „Gherardo, danas nisam mogao doći“. Gherardo io non o potuto oggi ve… Tako piše. Ortografija nije baš sjajna. Aljkava je. Dokaz pederastije to nije. Uostalom, ja sam od gospođice della Cloetta tražio samo da čitamo sonete. Mene, Michelangelo, ovih dana, samo u njegovim sonetima, madrigalima, kanconama, interesuje. Da li je bio homoseksualac, ili nije, nimalo me ne zanima.
Naučnike zanima. Della Cloettu zanima.
Ja smatram, katkad, i naučnike, za idiote — kad o Michelangelu govore. Ima idiota, koji za dokaz Michelangelove homoseksualnosti, smatraju, i to, što je, kažu odlazio, često, u starosti, već skoro slep, da miluje onaj mramorni torzo, koji sad krasi Papin ,,Belvedere“. To jest muzej u Vatikanu. Ja to smatram, prosto, za žudnju jednog skulptora, da bar rukom dodirne lepotu, koju više očima ne stiže. Kretenizam je, po mom mišljenju, smatrati, za dokaz homoseksualnosti, i to, što Michelangelo piše u jednom pismu familiji. Kaže: ,,Nemam neprijatelja u Rimu, nijednog, a ni ne želim da ih imam“. Idiot na to dodaje: Eto, Michelangelo se boji iskušenja.
Pa to je logično pomisliti.
Onda je logično pomisliti, i to, da je Michelangelo imao homoseksualne vizije, i onda, kad je izlazio u manastir, van Rima — ad Vincoli — gde su bila dva antička stuba, kraj fontane. Kažu da je tamo sedeo, satima, zagledan u te antičke, mramorne kolone. Govorio je da su prava čudesa ovog sveta. Milovao ih je. Imao je ruke kamenoresca. I Bog je morao da pipa i miluje Adama, kad ga je od blata stvarao.
Nije valjda Michelangelo, u ta dva antička stuba, video, muške phalluse?
U mozgu čuvenih profesora može i to da bude.
Znači nije dokaz ni Fabio di Poggio?
Za trenut Albankin muž, kad to ime pominje uspeva da me ućutka.
Govorim tiše.
A Fabio di Poggio? — ponavlja pitanje Albankin muž.
Priznajem, da sam sad neki branilac Michelangela, pred sudom, ja bih se — i ja bih se — osećao, nelagodno. Pisma koja je Michelangelo pisao tom balavcu, i pismo koje je taj lepotan pisao Michelangelu, na prvi pogled, dokaz su. Kraj svega toga, ja ne primam, kao dokaz, pederastije, ni to. A evo zašto.
Znamo da je, od prepiske Michelangelove, sačuvan samo jedan mali deo, slučajno. Znamo da je Michelangelo, u starosti, mnoge svoje papire, i kartone, pogoreo. U prošlosti, možda je Michelangelo, Febu, i druga pisma pisao. A možda i Febo Michelangelu. Da i ta pisma imamo, videli bismo jasnije.
Ovako, naziremo. Nagađamo.
Dovoljno je to što se sačuvalo — slučajno.
Nije dovoljno. Ta pisma, koja su se sačuvala, čudna su, a nama danas nerazumljiva, sasvim sigurno.
Ko zna kako ih mi tumačimo? Pomenuh pismo Aretinovo, u kom taj plaćenik, sumnjiči Michelangela — naročitom naklonošću Michelangela — prema Fabiju i Cavalieriju. Znamo da je Aretino tražio od Michelangela bar jednu sliku, crtež, bar jedno njegovo delo. A nije dobio. Znamo da je — kad je Michelangelo slikao kapelu Papinu, sliku Strašnog suda — Aretino, požurio, da mu napiše pismo, u kom mu savetuje KAKO bi trebalo naslikati tu sliku. Michelangelo mu je odgovorio, ironično: na žalost, dockan. Već je naslikano. Aretino je besneo. I krunisane glave tražile su, često, bar neko delo od Michelangela, kad se u Evropi bio raščuo. Ko sve nije tražio. Ko sve nije dobio. Kome sve nije odbio.
Nema ničega smešnijeg, nego kad Aretino skreće pažnju Papi, da je slika Strašnog suda puna golišavosti, divota — bestidnih divota, kako reče — ali sramnih. Aretino je uspeo. Ne znamo, međutim – nema traga, tome — da je Michelangeto, i za Aretinovo pismo o Fabiju i Cavalieriju, znao. Znamo da je Fabio u Fiorenzi poznavao Michelangela. Svi pišu da je Fabio bio lepotan. A otkud znaju, ne kažu. Svi pišu da je Michelangelo pisao sonete Fabiju, a da su to oni soneti, u koje je igre reči, sa imenom Fabio, Febo — Sunce — smestio. Može biti. Ne mora biti. Daleko od toga da je sigurno. Znamo i to, da je taj mladić voleo trke, i na trkama gubio. Tačno je da je od Michelangela novaca tražio. Nema traga da je dobio. Svi misle da je to pokušaj ucene, među homoseksualcima. Ja ne mislim tako. Poggio, u pismu, oslovljava Michelangela, kao što se očevi prijatelji, u pismima balavaca, oslovljavaju: poštovani oče, padre honorando. A potpisuje se u pismu, što ostaje jako šaljivo: vaš sinčić, figliolo. Danas, istoričari umetnosti zastupaju mišljenje, da se lik tog mladića i njegovo lepo telo vide u skulpturi Michelangela, koju zovemo: Pobednik. Nema nikakvog dokaza za to.
Nije nužno. Imamo pisma. Govore jasno.
Ponavljam da ne govore jasno. Iz pisma koje je Michelangelo napisao tom mladiću, vidi se, da piše, uoči svog odlaska iz Fiorenze, u Rim. Piše tom svojom, fiorentinskom, nežnošću, onoga doba, kojim se prijateljima pisalo. Pošto je među njima, po godinama, velika razlika, jeste to pismo čudno. Recimo i abnormalno. Nije, međutim, jasno.
Prelazim preko sadržaja. Sasvim je jasno.
Meni nije jasno. Tačno je da je Michelangelo, tada, morao biti oko svoje šezdesete. Febo nije mogao biti stariji od sedamnaest ili devetnaest. U tom pismu Michelangelo žali što ga je, kaže, Febo omrznuo. —
Mi portate odio grandissimo. — A kaže da ne zna zašto. Misli, da nije, valjda, zbog velike ljubavi prema Febu, nego valjda zbog nečeg što drugi brbljaju. Ne bi trebalo da Febo veruje to. On, Michelangelo, odlazi u Rim i neće se, kaže, više vraćati u Fiorenzu, ali ma gde on bio, uvek će biti gotov na usluge Febu, verno i sa ljubavlju. Više nego ma koji drugi prijatelj Feba na svetu. Želi njegovo dobro, više nego što želi duši svojoj spasa.
Šta kažem na to?
A šta bih mogao reći? Meni je smešno. Šta sve nije, što je prošlo u svetu, smešno. Zar iznošene haljine, iz prošlih vekova, nisu smešne? Za Cicerona — ponavljam — samo je čovek lud, igrao.
Prelazim preko odgovora, koji je na to pismo, Michelangelo, dobio.
Nije sigurno da je ono što se sačuvalo od Feba, odgovor, na to, baš na TO pismo. Znam to pismo. Febo piše da je dolazio u Michelangelovu kuću, ali da je Michelangelo već bio otišao.
Je li i to smešno?
Jeste. I tužno.
A ono drugo koje je Febo pisao?
Žalosno. Taj mali lepotan kaže da je Michelangelo obećao da će mu, ako mu što treba, pomoći. Neka ode gospodinu G-tiju. (Možda to znači gospodinu Gianottiju? Tako profesori danas tumače to ,,G-tiju“.
A Feba nazivaju „mali đavo“.) Febo piše da je išao, ali da u banci, kažu, da ništa o tome ne znaju. Miehelangelo bi, veli, trebalo da malo više brine o njemu. A dodaje: nemojte da mi ne odgovorite. To profesori danas smatraju da je ucena homoseksualca — očigledno. Nema traga da je pare dobio. Nema drugih pisama. Priznajem da to pismo, ta Michelangelova korespodencija, nije ruža koja miriše. Miriše kao što analne ljubavi homoseksualaca mirišu. Dokaz ni to nije. Ko zna šta se sve, iza tog pisma, krilo.
Jedni, sve to mogu tumačiti kao cinizam jednog omatorelog čoveka, prema jednom mladiću sa kojim se poigrao. Drugi, kao duboku razočaranost Michelangela, kad je video sinčića nekog svog prijatelja, poznanika, u Fiorenzi, napismeno. Sunce, koje je na trkama gubilo. Od starijih para tražilo.
A Cecchino Brazzi?
Rekao sam već da je bedno, da profesori traže, u svakoj ljubavi Michelangela — pa i prema tom dečku, prijateljevom nećaku, kome je bilo petnaest kad je umro — pederastiju. Zar bi to Ricci, ujak, koji je Michelangela od smrti spasao kad je Michelangelo bolovao — trpeo? Da je zapazio da mu Michelangelo, nećaka, merka? Treba li da verujemo, da svi ti omatoreli ljudi, oko tog bankara, i Michelangela, koji se sastaju na letovanju, šetaju zajedno, čitaju sonete, merkaju, kao pederi, malog nećaka svog domaćina — jer je dete lepo? Zar je moguće verovati — kad bi tako bilo — da ujak traži od Michelangela, ne samo da izradi poprsje dečka koji je umro rano, nego i da napiše epitafe, na smrt tog lepog dečaka, čijoj se lepoti ceo Rim divio? Ti epitafi su, uostalom, najburlesknija literatura Michelangelova. Puna smeha. To jest, ona pisma, kojima je Michelangelo poklone, koje mu je za epitafe, Rici slao, propratio. Ni traga, seksualnosti, u tim epitafima, nema.
To je literatura Rima, Michelangelovog stoleća.
Albankin muž kaže: homoseksualna.
Može biti, kažem umorno. Onaj ko, i slučaj smrti, Cecchina Brazzija, i tu nežnost, prema jednom lepom detetu, od strane ostarelog i usamljenog, nesretnog, neženje, Michelangela, uzima kao dokaz njegovih pederastičkih nagona, počinje da mi liči na one čuvare parkova, u Parizu, koji obilaze čoveka, ako pomiluje decu, koja se oko klupa igraju. Možda je od onijeh?
A Pulci? Koji je bio običan makro jedne kurtizane — čuvene kurtizane — u Rimu ?
Po mom mišljenju, ni taj Pulci, među simpatijama Michelangela, ne dokazuje mnogo. To, što je Michelangelo opštio sa mladićem koji je, u ono doba, u Rimu, bio dilber, ne mora da znači da se i više krije iza tog poznanstva. Ja ne znam za pisma Pulciju. Znam samo, kako je to poznanstvo počelo. Condivi priča — a to Michelangelo priča, kažu — da je Michelangelo sedeo, jednog leta, sa društvom, u Fiorenzi, noću, i uživao u noći, koje su lepe u Fiorenzi, u proleću, i letu. U mraku se, iznenada, začu, kako neko peva uz lautu. To je onda bio običaj u Fiorenzi, gde se na ulici živelo. Glas pevača bio je lep i mio. Michelangelo, znamo, voleo je pesmu i muziku, kao što je vole svi koji nisu baš sretni u životu.
Pozvao je svoje društvo, kaže Condivi, da vide ko to tako lepo peva? Bio je Pulci.
Pitanje je kako se to poznanstvo završilo? — kaže muž Albanke.
Ne znamo kako se završilo. Znamo samo da je lauta danas pomalo smešna u svetu, ali da je, za lautu, i Monteverdi pisao.
Moj prijatelj mi onda, srdito, skreće pažnju, da je nemoguće preći preko sodomije, protiv koje se crkva borila, stolećima, u Italiji. A to je baš i bio porok, u nižem staležu, nemoral slikara, skulptora, po radionicama. Michelangelo je, voleo, upadljivo, baš to društvo, kalfi, mazala, garsona, čak je sa njima i spavao, na jednom krevetu. To je fakt.
Da, to je fakt. Socijalni, ali ne seksualni. Tu optužbu smatram za najluđu, najsramniju. Vasari kaže da je Michelangelo bio vrlo moralan. Svetac. — Di santi costumi. — Michelangelo o sebi ne kaže to. A da je sa dvojicom svojih kalfi u Bologni na jednom krevetu, spavao, i to znamo — zašto. Prsnuo mu je bio sliv za spomenik Papin, koji je u Bologni radio, pa je imao štetu. Imao je samo toliko da kupi jednu postelju, za sve troje i da se useli u radionicu. Kaže to jasno u pismu familiji. Bio je i ostao kamenorezac celog svog života. Sirotinja ne znači pederastiju. Ma šta još dodao, ja ostajem pri svome. Čovek, koji je pisao sonele, za koje možemo reći, sigurno, da ih je ženama pisao — Michelangelo, koji je pisao one sonete, koje sad nauka uzima da su pisani onoj nepoznatoj, koju „donna crudele“ nazivaju, ne može biti homoseksualac po mom mišljenju. Takve stvari pederi ne pišu. Tako homoseksualci nikad ne žele, ne vole, ženu. Uostalom, ako Michelangela, na osnovu svih tih, takozvanih, dokaza, smatramo za homoseksualca, šta da kažemo za Papu, koji proizvodi za kardinala, mladića, kome je bilo devetnaest godina, a čijoj se lepoti divio? Što je najlepše, taj mladić nosi ime ,,Nevini“ — Inocencije.
Kad to rekoh, čuh kako neko tresnu slušalicu.
Tako se, eto, završio, moj dijalog o sodomiji Michelangela, sa mojim prijateljem, amerikanskim novinarom, piscem jedne knjige o Papi.
Uzalud pokušavam da uspostavim prekinutu vezu, u telefonu. Umešao se klub lovaca na lisice — koji je u drugom krilu palate Borghese — gde je Alfons XIII češće večeravao i ručavao.
Miloš Crnjanski
