Uoči rata, prvih dana aprila meseca, godine 1941, komedija u palati Borghese, traje i dalje, sa malim metamorfozama. Pregovori sa Mussolinijem — da se sačuva mir — ne vode se više, preko emisara našeg uspijenog princa, u Rimu, nego ih sad vodi nova vlada, u našoj zemlji sa poslanstvom Italije.
Sve je to bilo dockan. Sve je to bilo glupo. Sve je to bilo bedno.
Oxsenstierna, u svom testamentu, kaže sinu: Videćeš sa koliko se malo pameti upravlja državama.
Što se mene tiče, ja sam tih dana odlazio profesoru Zenu — ekspertu za Michelangela — kome me je bio preporučio profesor della Cloetta.
Bavio sam se Michelangelom već osam godina. Kao utehom u životu.
Aprila drugog ručao sam sa jednom svojom poznanicom, čiji je brat imao visoku komandu u mađarskoj vojsci (baronica A. L.) na terasi ,,Valadier“. Ona me pita, snuždeno, šta radim?
Bavim se, kažem, Michelangelom, kao utehom.
Kuda ću iz Rima?
To me i žena pita, kažem, a ne znam zašto?
Ta novinarka mi onda kaže prijateljski: Tenkovi se već kreću prema Bačkoj.
Kažem, znam.
Ja, nijedan dan, posle 27. marta, nisam verovao, u mir.
Ono što je, međutim, najteže, u takvim trenucima, u službi u stranoj zemlji: osoblje palate Borghese, do poslednjeg trenutka, ima da nosi na licu, masku. Prema osveštanim pravilima diplomatije, prema stoletnim običajima međunarodnim, mi moramo da se krećemo po Rimu, kao da smo uvereni, da će mir biti sačuvan, a da se pokazujemo razboriti, ljubazni sa osmehom pod maskom, kao da smo na balu u Stokholmu — kad je kapetan Anckarstroem ubio, iz pištolja, Gustava III.
Razlika je samo to, što nemamo pištolje, pa i da ih imamo, ne bismo smeli pucati, kad počne rat.
Proglasili bi nas za umobolne. Naprotiv, kad bude krvoproliće počelo, nas će neprijatelj, ispratiti, plavim vozom, do granice, gde će nas izmenjati za svoje diplomate.
Za sve to vreme, međutim, krijući to od žene, ja ne samo da gorim svoje papire, nego rasprodajem i svoj nameštaj. Tobože, očekujem činovnički premeštaj.
U svojoj prašnjavoj, staroj sobici, idućih dana, na Španskoj pijaci, preko puta spomenika bezgrešnom začeću Madonne, profesor Zeno posmatra me, mirno, kroz zlatne naočari. Porodica Buonarroto, kaže, zapisana je u Fiorenzi, već godine 1222. Aristokratska je. Michelangelo je, kaže, aristokratskog porekla i bio je ponosit.
Ja se, kažem, ne slažem. Kod Talijana je taj datum dvanaesti vek. Kod nas trinaesti. Znam da Buonarroti služe Fiorenzu kroz stoleća. Položaji, međutim, koje zauzimaju, u opštini, meni se ne čine visoki. Michelangelov otac zauzima položaj, koji se meni čini zvanje opštinskog carinika. Oholost Michelangelova nema taj uzrok.
Ne razumemo se, kaže profesor Zeno. Fakta nisu ista na papiru, i u mozgu i predanju jedne familije. Porodica Buonarroto bila je osiromašila, ali to ne znači da nije verovala, da ima u njoj krvi grofice Toscane, Matilde — dakle čak i imperijalne.
Ja se, kažem, čudim, što se taj podatak o imperijalnoj krvi — preko te grofice — kao vampir, javlja čak i u naše dane, u knjigama o Michelangelu. To uobraženje aristokratskog porekla nije retko, ni kod drugih porodica, u srednjem veku, u Fiorenzi. Machiavelli, koji se rodio šest godina pre Michelangela, imao je tradiciju u familiji, isto tako, da je poreklom od markiza Toscane.
Ne razumemo se. Ostaje fakt — a to je važan fakt — da je otac Michelangelov VEROVAO u to poreklo, pa je verovao i njegov sin.
Ne slažem se. Možda je carinar Lodovico di Leonardo Buonarroti Simoni verovao u to poreklo, ali je verovatnije da je famu o tome širio iz razloga sasvim druge vrste. Pred tadašnjim tiraninom Fiorenze, Lorenzom Veličanstvenim (Il Magnifico), priznaje, da nije baš pismen i da je položajem carinika zadovoljan.
Michelangelo je jednom rekao da umetnost skulptora može savladati samo plemić.
Ne verujem da je to rekao — ni tako rekao. Kažu, da je rekao. Zna se kako se pišu biografije. A za njegovu strašnu oholost može biti sto drugih, dubljih, razloga. Uostalom, u nauci, u Italiji, davno su napustili, tu tradiciju Michelangelovog porekla, zar ne? Već u XIX veku pisano je protiv toga. Nema tome dokaza.
Postoji pismo grofa Alessandra da Canossa kojim je pozivao u goste Michelangela — kao svog rođaka.
Postoji, ali se zna, kako se pisalo slavnim i velikim umetnicima, a postoji podatak da Michelangelo pominje to pismo, podrugljivo. Nije otišao u goste. Čak i Vasari — moj brbljivi Vasari — kaže, da se o tom ,,priča“. Secondo che si dice.
Sve to ne isključuje famu. A fama porodična je psihološki uticajna.
Može biti, ali je to fama u porodici vunara. Uostalom, mene ne zanima TO pitanje. Mene zanima pitanje: ko je bila MATI Michelangelova?
Zašto me to zanima? Bila je Francesca de’ Neri di Miniato del Sera e di Binda Ruccelai.
Znam. To svi ponavljamo kao papagaji. Samo, ništa više i ne znamo o materi najčuvenijeg Talijana.
Znamo da se mlada udala, da je rano umrla. Zapisana je u knjizi umrlih.
Tačno. Zapisana žena takvog imena.
Žena tog Lodovica.
Žena tog Lodovica — ali da li i mati Michelangelova? Ja ne kažem da nije, ili ne može biti. Kažem da se o njoj ništa ne zna i da je to čudnovato, da se ništa ne zna, a još čudnije ono, što se o rođenju Michelangela, zna. Otac mu je živeo devedeset godina, Michelangelo doživeo osamdeset devet godina. Imali su godinama prepisku. Zar nije čudno da sin, nikada, ili samo jednom, kažu jednom, pominje onu koja ga je rodila. A da je NE pominju, ni otac, ni braća.
To se može protumačiti, savremenim, administrativnim, socijalnim, porodičnim, pa i slučajnim uzrocima.
Meni se čini da se NE može.
Svi se slažemo u danu smrti Michelangelove. To je bio 15. februar 1564. Februar je mesec pogreba u
Rimu, što sam i sam zapazio, a što je već Stendhal zabeležio. Slažemo se sad i u danu rođenja Michelangela. To je 6. mart 1475. Međutim njegov otac kaže, u krštenici deteta, da je to bilo godine 1474.
Sasvim razumljivo. U to doba bilo je tri kalendara. Fiorentinski, pizanski i rimski. Rimski je pobedio. Otac Michelangelov piše po fiorentinski.
Znam. Samo i oko tog rođenja, meni se čini, da ima mnogo štošta, što je čudno. Svi se danas slažemo, da je selendra Caprese (Kozjevo). mesto, gde se Michelangelo rodio. Znamo gde je to. Otac mu je bio poslat, kao podesta fiorentinski, u tu selendru, i obližnji Chiusi. Sin mu se tamo rodio. Bilo je predanja da je Lodovico odveo, tamo, svoju mladu ženu, da se porodi, jer je vazduh planinski smatran kao povoljan za porođaj. Ima biografa koji tvrde da se mlada žena, porodila, slučajno — jer je dojahala, sa mužem, u Kozjevo, na konju. Ja sve to smatram za naslage priča.
Profesor Zeno kaže da ne vidi, dosad, ništa, čudnovato, u svemu tome što sam rekao. Imamo krštenicu Michelangelovu, sa deset svedoka, iz mesta Caprese, koje je njegov otac okupio, pri krštenju, i, kojima je potpis uzeo.
Tačno. Deset viđenih Kozjevaca. Lepo. Mnogo. Deset. Ime materino, međutim, na krštenici nije pomenuto. Nije ni pomenuto.
Ima sto razloga, onovremenih, za to.
Nema, po mom mišljenju, ali, bilo kako bilo, Michelangelo, kad kaže jednom gde se rodio, nije rekao da se u mestu Caprese rodio. Kaže da je Fiorenza gnezdo gde se rodio. Il nido ove nacquh’o.
Caprese je bilo fiorentinsko.
Znam. Znam i to kako je to lepo Walter Pater protumačio. Veli, da mu se to, u jednom trenutku nežnosti, za mesio u kom je odrastao, omaklo. To je dirljivo. Može biti. Andersen je napisao da se u Rimu rodio.
Ja, nisam protiv toga, da se Michelangelo na selu rodio. Caprese je sad očišćeno i ulepšano, za turiste. A kuća u kojoj je podesta fiorentinski odsedao liči na neku kuću familije grofova. Samo, ja sam je, na slikama i fotografijama iz XIX veka, video, ofucanu, bednu, seosku — kao kuću u kojoj postelja ukućana nije mogla biti daleko, od koza. Volim jedan stih jednog talijanskog pesnika, koji kaže, o svom detinjstvu, da se u detinjstvu sa kozom merio, i, da je koza bila viša. Kad su hteli, zavidljivci, da ga vređaju, Michelangelu su prebacivali da je selja. Baccio Bandineili izričito kaže mu da se na selu rodio. Nato in contado. Samo ja ne vidim ni da je Michelangelo bio u Fiorenzi, u detinjstvu. Nego u mestu kraj Fiorenze, a koje se zove Settignano.
Michelangelo se možda svog rodnog mesta stideo.
Ja ne kažem da se stideo. Kažem samo da mu mater, uz to rođenje, ne pominju. Znam da se sela nije stideo. Kad je, kao već star čovek, tražio pravo građanstva u Rimu, tražio je od familije, da mu pošalje krštenicu. Morao je znati da je u njoj Kozjevo — iako je on rekao da se u Fiorenzi rodio.
Tačno, ali u teritorijalnom značenju.
Dobro, dobro. Pitam se samo, kad je o njegovom rođenju reč, zašto mater ni njegovi, onovremeni, biografi, ne pominju? Da pređemo preko onog koji je, anonimno, pisao. Ne volim one koji anonimno pišu. Da pređemo i preko onog koji je bcznačajan. Billi. Pa i preko biskupa u Comu, koji ga je, očevidno, mrzeo, a koji je bio i veliki lažov, a zvao se Paolo Giovio. Taj klevetnik Michelangela izgleda da ga nije ni poznavao. Šta da kažemo, međutim, za onu dvojicu, koji su, godinama, živeli u njegovoj blizini, kojima je, svoj život, i kazivao? To su Condivi i Vasari. Ni jedan, ni drugi, ne kažu ko je mati Michelangeiova.
To nije tačno.
To je sasvim tačno.
Condivi, koji je — to svi smatraju — pisao onako kako mu je Michelangelo kazivao, ne pominje tu ženu. A Vasari je spominje, ali, kao ni Condivi, ne kaže ko je bila. Vasari joj, govoreći o njoj, čak ni ime nije pomenuo.
To je slučaj, ali ne može se uzeti kao nešto namerno.
Može, Vasari je, kao što je poznato, brbljivko. Michelangelo sam kaže da je brbljivko. L’haveva per un chiacchierone. Pa kad je tako, onda je čudno da o materi najvećeg Talijana – među slikarima i skulptorima renesanse — o kojima je Vasari svašta napisao, ne kaže ništa, iako je za života Michelangela pisao, i Michelangela slavio. Kaže samo ovo: Rodio se, gospodaru Lodovicu, dakle, sin.
To je, zar ne, zanimljivo? Kaže, dakle, dunque. Zašto?
A za mater kaže samo ovoliko: od ugledne žene plemenitog roda.
Pitam se zar to nije čudno?
Zašto je o njoj Michelangelo celog života ćutao?
Zato što je ta žena umrla kad mu je bilo šest godina.
Nije se matere svakako ni sećao.
Ne slažem se. Poznato je da se deca, matere, baš kad je izgube rano, sećaju, i te kako, bolno i često.
Apsurdno je i pomisliti da je ZBOG TOGA ne spominje, ni pred svojim prijateljima, ni u svojoj prepisci, ni u pisniima ocu, ni u pismima bratu, pa ni pred smrću.
Profesor Zeno ponavlja, da ne vidi u tom, sem slučaja ništa čudno.
Meni se još mnogo štošta, u svemu tome, čini čudno.
Zanimljivo je, na primer, da nema tačnih podataka o tom gde je proveo rano detinjstvo. Svi se slažu u tom da je dete, odmah, ODMAH, posle rođenja, dato dojkinji, u Settignano. Tobože zato, što je njegov otac imao tamo, malo, imanje.
Nemamo nijedan podatak, KAD, je dete dato dojkinji u Settignano, ni DOKLE je tamo ostavljeno? Kad je dete vraćeno materi u Fiorenzu? Michelangelo je imao četiri brata. Prvi dokument koji govori o njegovoj pojavi u Fiorenzi, jeste onaj, iz aprila 1488, kad ga daju za šegrta u slikarsku i zlatarsku radionicu braće Ghirlandaio.
Mati mu je tada davno mrtva. Umrla je 1481. Čudnovato. Da li je njeno dete, za sve to vreme, bilo u Settignanu?
Ni za jednog brata Michelangelovog ne kaže se ništa slično.
Profesor Zeno kaže da ne vidi, ni u tom, nešto čudnovato. Običaj je bio u Fiorenzi, baš u aristokratiji, da se dete da dojkinji. Michelangelova je mati bila vrlo mlada kad se udala, to znamo, a rodila petoro.
Zašto bi bilo neverovatno da svoje dete daje dojkinji, u Settignano?
Pa recimo, zato, što se kaže, da ga je dala ODMAH po porođaju, a ne kaže se dokle je u Settignanu dete bilo, ni kad je materi vraćeno? Matere, baš kad su mlade, nerado se od svog deteta odvajaju. Vasari dodaje, pišući o Rafaelu, da Rafaelov otac nije dozvolio, da mu sin ima dojkinju, jer je znao, da zdravlje deteta u mnogome zavisi, od materinog mleka. Rafaelov otac to zna. Michelangelov, aristokrat, ne zna?
Čudno. Čudno i to, što Vasari kaže to u životopisima čuvenih slikara, kad piše i o Michelangelu.
Zanimljivo je i to, da je dojkinja Michelangelova, kćer jednog kamenoresca, i udata za kamenoresca. A
Michelangelo ima običaj da kaže, da je umetnost kamenoresca posisao u njenom mleku.
Profesor Freud ne bi preko te dojkinje prešao tako lako.
Znači li da smatram Michelangela za bastarda?
Ne znači. Znači samo da, oko rođenja Michelangela, slutim neku bolnu tajnu, kao što je toga bilo i u rođenju Andersena, Kierkegaarda, Ibsena, Strindberga, pa i Leonarda — pa se pitam, ko mu je bila mati?
Posisao je mleko kamenorezačeve žene. Ne mleko aristokratske. Nema dokaza da je vraćen Franceski de’ Neri. A nema te Franceske, ni u dokumentima familije dei Neri, iako ta familija, i sad, ima svoju ulicu u Fiorenzi. A nema te Franceske ni u papirima familije Ruccelai — koja je čuvena — pa ni u arhivi familije Buonarroti. Ima samo to ime: Francesca de’ Neri.
To svi ponavljaju kao papagaji.
A najčuveniji Talijan renesanse, o svojoj materi, ćuti.
Ja sam, preko svojih prijatelja u Fiorenzi, pokušavao sve, da ma šta nađem, više, o materi Michelangela, ali nisam uspeo.
Uostalom, o Michelangelu je napisano toliko učenih knjiga, da bi se tim knjigama dale ispuniti ogromne biblioteke.
O njegovoj materi, međutim, sem njenog imena — ni reči.
Ja možda nikad ne bih postavio sebi pitanje, ko je bila ta žena, da nisam na putu, na Sever, ka Hyperboreji, naišao na tu polaznu tačku i u istoriji života Andersena, Kierkegaarda, Ibsena, Strindberga, koji su rođeni od silovanih sluškinja, u čudnovatim brakovima, a očigledno celog svog života nosili u sebi neku bolnu ranu. Nisu se oni stideli svojih matera, ali ih je potreslo poniženje one, koja ih je rodila.
Leonardo je ostavio trag toga u svojim crtežima.
Tiberije u svom kompleksu Oresta.
Kraj svega toga, možda bih bio zaboravio tu sumnju, da to čudno rođenje, i tu žalost, za materom, nekom nesretnom materom, nisam našao u samom Michelangelu, u njegovim stihovima, koji su mi bili postali uteha u Rimu, uoči rata.
On sam, Michelangelo, kaže, da postoje, dva sveta.
Svet Sunca i svet Meseca. A od jednog jedinog trenutka zavisi, kome svetu pripadamo, posle rođenja.
Njemu je, kaže, bilo određeno doba tame, već pri rođenju, već u kolevci.
A me consegnaro il tempo bruno, come a simil nel parto e nelia cuna.
Profesor Zeno me je tešio da sve to nije tako crno.
Preterujem.
Fakt je samo to, da je ta mlada mati umrla rano, i da detinjstvo Michelangelovo nije bilo sretno. Otac mu se ženio dva puta. Iduća žena mu je bila Lucrezia Ubaidini da Cagliano. I ona je bila aristokratskog porekla. To treba primetiti.
Mnogo štošta treba primetiti. Čovek od sedamdeset tri traži, u Rimu, svoju krštenicu. Pominje, u prepisci oko toga, sa familijom, mnogo štošta. Mater svoju, ne. U životu i RADU Andersena, Kierkegaarda, Ibsena, Strindberga, ima jedna mračna tačka. Jedna melanholija: ili mati ili otac. A sav njihov svet, sva njihova dela, obeleženi su tim ,,mrakom“. Ni Michelangelov OTAC, u svojoj prepisci sa sinom, nikad ne spominje sinovljevu mater. Vasari, moj brbljivi Vasari, kaže, da se gospodaru Lodovicu ,,dakle“: rodio, sin, pa dodaje: pod sretnom i fatalnom zvezdom, od ČESTITE i plemenite gospe. A ne kaže ime te „čestite i plemenite“ gospe, o čijem sinu imamo prvi dokument, tek kad mu je trinaest godina. Danas se u nauci smatra, da je Michelangelo bio drugorođeni. A do svoje rane smrti, u velikoj mladosti, Francesca je, kažu, imala još tri sina. Svega pet. Pominje se i jedan šesti Buonarroti, samo nije sigurno, da li je iz prvog braka očevog, ili drugog. Ni za jedno od te dece se ne pominje dojkinja, Settignano, ni Caprese.
Profesor Zeno kaže: zato što nisu pomena vredni.
Može biti. Svi se, međutim, slažemo, u tome, da je sećanje na predele njegovog ranog detinjstva, na primer, kod Leonarda, osnovna pozadina njegovih slika. Val d’ Arno, dolina, kraj druma, kraj krčme, gde mu je mati bila sluškinja.
Predeli Leonardovi, stene, vode, brda, su: snovi.
Ne slažem se. Pristajem uz one, koji tvrde, da je cveće, na njegovim slikama, prava ciklama, jasmin, i ruža divljaka, koje je video u detinjstvu. Iz Venezije, Leonardo nije poneo, u sećanju, kapu duždeva, nego ljubičice. Imao je želju da probija tunele kroz Alpe, da skrene tok reka, a da crkvu San Giovanni prosto premesti, skelama. Pokušavao je da protumači tamnu stranu meseca, pomračenje Sunca.
Tačno, kaže profesor Zeno, a ja bih tog renesansnog čoveka da pretvorim u slabića, koji plače, jer je vanbračno dete.
Ja to nisam rekao — ni za Michelangela.
Imao je pet godina, kad je Francesca de’ Neri umrla, pa nije mogao ni da pamti, sve, u porodici.
Priznaje, međutim, da MATER oplakuje u kamenu celog svog života, u svojoj skulpturi, i, da je na Madonni Rondanini radio sve do svoje smrti. To međutim ne znači da mu se ne zna mati.
Ne možemo preći preko čudnovatih lešinara, ptica grabljivica, na crtežima Leonarda, koje sleću na mater i dete. Ne možemo preći preko Leonardove Marije i Ane, koje su, na slici Leonarda, skoro istih godina. Očigledno zabrinute za dete, Madonna sedi na krilu matere, kao neka Afrodita sa Partenona, u krilu Didone. Freud je došao do uverenja da je jedna od tih žena mati Leonardova, Catherina, a druga, njegova maćeha, donna Albiera. Zar nije čudno, da Leonardo, crta tu pticu grabljivicu, uvek, uz sliku matere sa malim detetom, a ima, u svojim crtežima i seksualne aluzije, na Avicenu, Galena, Hipokrata?
Crtao je i vaginu, crtao i embrio u materi. A zna se i to da je taj najlepši čovek svoga vremena imao neko gađenje, od koita.
Ima svega toga i u crtežima i stihovima Michelangela.
Profesor Zeno mi se smejao.
Posmatra me svojim očima, koje su umorne, iza svojih zlatnih naočara, prijateljski. Kao što me je Unamuno posmatrao u Salamanki, Sloveni su u očima Latina, uvek ćaknuti.
Nema, veli, nema, ničeg tajanstvenog u pitanju: ko je bila Michelangelova mati. Bila je Francesca de’ Neri. Neka gospođica iz dobre porodice, koja se rano udala, za čoveka mnogo starijeg, izrodila petoro i, iscrpena, umrla, rano. Možda je Michelangelo dat dojkinji samo zato što je mlada žena bila slaba, posle tog porođaja. Možda su i njegova braća davana dojkinji, u Settignano, samo o njima to nije zapisano, pa se ne zna. Settignano je predgrađe Fiorenze, tako reći. Deca su dolazila i odlazila. Tačno je da Michelangelo kaže da nije imao sretno detinjstvo. Imao je maćehu već u šestoj godini. Znamo da su ga tukli. Sve to ne znači da nije bio sin Franceske de’ Neri.
Može biti. Samo, ostaje to čudno ćutanje, do smrti, o Franceski de’ Neri, i ta melanholija, koju pokazuje, kad o svom ROĐENJU govori. Kaže u jednom svom drugom sonetu: model di poca stima mio parto fu.
Uzimam suviše doslovno te uzdahe ostarelog čoveka o svom detinjstvu.
Uzimam, jer je MATI čudna, na svim njegovim skulpturama iz mladosti, i na reljefima u Fiorenzi, i na skulpturi PIETA, u Rimu, gde je Marija lepa, kao devojka od devetnaest godina, a Hrist, lešina, na njenom krilu, sin koji je tada imao trideset tri. Ista ta mlada mati je i ona skulptura matere, koju sam gledao, u mračnoj crkvi, u flamanskoj varoši, Brugge. A još su čudnije matere na njegovim skulpturama u starosti. I ona u Palestrini, i ona u Fiorenzi, a naročito ona, koju je vajao sve do šesti dan, pre smrti, na takozvanoj Pieta Rondanini. Mati i sin, kao ljubavnici, tako reći, u kamenu koji je nedovršen. Neka tajna mora da se krije iza tog kompleksa o materi.
Profesor Zeno mi predlaže onda, da odem, još jednom, u crkvu Svetog Petra, i vidim još jednom skulpturu Michelangela, koja se zove PIETA, i koja je, među tim skulpturama Michelangelovim, o materi, koja oplakuje sina, najčuvenija. Pa da se vratim idući dan i da onda diskutujemo još jednom, konkretno.
Idući dan nismo diskutovali. Bio je 5. april.
Naš mandarin u Rimu imao je neke informacije, o tom, da će Moskva dati, o nama, neki bilten, o nekom paktu, koji će sa nama zaključiti, pa smo svi bili, opet, veseli. Beli medved, polarni — naš ujak — ispružio je dakle šapu, da nas, kao i Bugarsku, brani.
Ministar i naš general su bili uvereni da će Hitler da spusti durbin.
Kao i u prvom svetskom ratu, Rosija nas brani.
U palati Borghese ta metamorfoza izazvala je neku opojnu radost.
Nismo dakle sami.
Razišli smo se dockan u noć kući.
Bio sam bunovan kad je, u mom predsoblju, sutradan, ujutru, zazvrjao telefon. Kroz prozor svoje sobe vidim da je napolju, preko Tibra, Sunce i da sja, kao da gori. Na telefonu je bila gospođa Nordstroem.
Kaže mi, promuklo, da treba da se spremim, da čujem zle vesti.
Pitam: znači rat?
Za jedan trenutak nastaje tajac, zatim mi kaže, francuski, da Nemci bombarduju Beograd i da varoš gori.
Sad su joj prijatelji javili. Ona će pokušati da čuje više, ali je htela da mi to kaže, da bismo se spremili na sve što će doći. Ona će doći kod moje žene u posetu. Treba da se držimo hrabro.
Ja sam bio spustio slušalicu i ne čujem dalje šta govori.
Vidim u dnu predsoblja sobaricu svoje žene, koja se bila trgla, kao i ja, iz sna. Ima crnu sobnu jutarnju haljinu na sebi.
Da li je naslutila šta mi Šveđanka javlja, ne znam, ali vidim da se trese od plača. Dajem joj znak da ćuti.
Polako, odlazim do vrata sobe u kojoj mi spava žena.
Pošto je u njenoj sobi mrak, palim tiho jednu svetiljku, kraj njene postelje i, da bih je probudio, milujem je po glavi.
Ona se trza i uzdiže u postelji kao da hoće da skoči.
Oči su joj ogromne.
Naslutila je šta ću joj reći, i pre nego što sam otvorio usta.
Kažem joj da treba da se spremi i čuje zle vesti.
Ona me gleda uplašeno i pita: rat?
Kažem: Beograd gori.
A pošto znam šta za nju to znači, stežem joj obe ruke.
Znam da će sad, za jedan jedini trenutak, videti sve one koji su otišli i koji se nisu vratili, a videće i one koji su joj bliski. Oca, koga su odveli, kad su taoce vešali. Mater, na podu okupatorove policije, na crvenoj ciglji. Milutina, koji polazi na juriš u onoj večnoj pozi, u kojoj na juriš polaze hrabri oficiri, koji ginu u prvoj bitki. Kao svi muževi, u takvoj prilici, kažem svojoj ženi ono, što je najgluplje, u takvom trenutku, reći.
Ona ima u varoši koja gori dve sestre i dva brata.
Kažem, treba čekati. Otići ću u palatu Borghese da čujem novosti.
Na žalost, mi moramo sad biti hladni, i strpljivi. Svi ne možemo da se nadamo, da ćemo ovaj rat preživeti. Ne sme plakati.
Nije plakala, niti vikala, zatvorila je oči. Čuo sam samo kako, nekako jezivo, cvili. Nikad je dotle nisam bio čuo da cvili. A taj tihi plač bio je gori, nego što su naricanja. I te suze, zalepljene za trepavice, užasnije, nego one koje se liju.
Treba stegnuti srce. Ima ih sad bezbrojnih u našoj zemlji, koji su nesretni. A kao da je baš TO što će je utešiti, kažem: nismo sami. Ni 1908, ni 1912, 1913, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918. nismo bili sami. Sa nama su bili Rusi. Treba izići. Treba da odemo do poslanstva. Ne znam šta nas čeka. Treba se savladati.
Ona se spušta na jastuke i ne otvara suzne oči. Ne viče. Potpun je neki mir u sobi. Samo tiho cvili. Nikad je dotle nisam bio čuo da tako cvili.
Dvadeset i šest dana, posle toga, provodim u Rimu, u nekoj vrsti kućnog zatvora. Pred vratima moga stana sedi policaj. Drugi stoji dole u kapiji. Našim ženama, međutim, dozvoljeno je da se slobodno kreću po Rimu. Ne prate ih. Ja nikud više ne mogu sam. Pored mene korača detektiv.
Moram priznati, vrlo uljudno.
Prekinute su nam i veze. Telefon ćuti.
Ne možemo ništa da pitamo. Ni našu zemlju. Ni palatu Borghese. Ni Rim. Uostalom, i kad moj stražar dozvoli, da telefoniram — iz slastičare ,,Rosati“ — svi čim čuju ko zove, spuštaju slušalicu. Svi ćute.
Detektiv mi, idućih dana, vrlo ljubazno, donosi novine. U njima vidim porušeni Beograd i varoš kako gori. Prepoznajem zgrade u koje sam zalazio, ulice kojima sam prolazio, pa mi se čini da po njima hodam. Ponegde na slici leži leš. Pored vatre i dima ima i senki. Ogromne su i pretvaraju fotografije novina u slike senki.
Posle tri dana detektiv pristaje da me otprati u bioskop.
Idemo u bioskop diplomatije i snobova, koji se zvao: ,,Quirinetta“ Pored slike moje porušene varoši, pokazuju i fotografije iz rata. Tri naša vojnika, izlaze, kod Debra, iz jednog žbuna, sa rukama dignutim uvis. Očigledno je, da je to namešteno. Bedni su i barusavi, razoružani. To je, kažem detektivu, svinjarija. Porceria.
Što se uzbuđujem? Sve je namešteno. Rat između moje zemlje i Italije, izgleda neka DOGOVORENA komedija. Tako kaže.
Donosi mi fotografiju predaje jednog našeg generala. Kaže: pozdravlja na fašistički način. Ja posmatram novine razrogačenim očima.
Prepoznao sam ga. Taj general, imao je brata, sličnog kao blizanca. To su bila dva vanredno stasita i lepa muškarca. Imali su običaj, kad prođu pored terase kafane ,,Moskva“, da puste da im se sablja vuče po kaldrmi. To mora da je nekako udešeno. Taj pozdrav. Ne mogu da verujem da su dotle spali.
Još strašnija je slika jednog ilustrovanog lista. Prva strana. Na slici silaze, sa kamiona, tri zarobljenika.
Prvi je, siromah, očigledno potresen, zastiđen. Spustio je ruku do kolena i zavija svoj šinjel oko kolena.
Da bi video kud silazi. Gologlav je. Jadan. Gledam ga sa suzama u očima. Taj, jedan, za SVE, predstavlja sad, u Rimu, našu osramoćenu vojsku, koja tome nije kriva.
Drugi iza njega, leden je i mirno posmatra šta se sa njim zbiva. Treći je, izgleda, neki podoficir. Silazi kao sa nekog manevra. Smeška se, kao da želi da kaže: to nisam ja, taj koga vidite, to je neko drugi. Konj može da se pretvori u palmu. A može to da se desi i palmi.
Kroz deset dana bilo je sve svršeno i kažu nam da nećemo biti strpani u logor u varoši Foggia, nego da odlazimo iz Rima, kroz koji dan, u Portugal — pa ćemo, posle, preko okeana, u London, iz Portugala.
Mi onda idemo skoro, svako veče, na Pincio, sedimo na terasi ,,Valadier“ i posmatramo kube
Michelangela — katkad do ponoći. Ćutimo. Govorimo malo. Čekamo dan odlaska iz Rima. Karin Nordstroem je uzalud pokušavala da dozna nešto o familiji moje žene, iz Beograda. Znamo samo da je naša varoš danima gorela i da je sva u ruševinama. Čujemo da ima mnogo mrtvih od nemačkih bombi. Kažu šezdeset hiljada. Ćutimo.
Maja drugoga, najzad, dolazi dan odlaska. Osoblje palate Borghese odlazi na rimsku stanicu, opkoljeno karabinijerima, na motociklu. Kao neko putujuće pozorište, koje je propalo.
U našem stanu, iznad Sant Angela, kao pri selidbi, stoje povezani komadi nameštaja, koji je moja žena počela da kupuje, a sad prodala. Radnici će to razneti, kad iziđemo. Moja žena, dok je krišom posmatram, skuplja samo stare fotografije svojih mrtvih, i slike iz svog detinjstva, kad je bila sretna.
Dozvoljeno je da ponesemo, na put, samo dva putnička kofera, a sve se drugo raznosi, ili ostaje za nama. 194 Ja sam tih dana, valjda po sećanju na Vergilija, ili malu fontanu na terasi profesora della Cloette, bio nabavio jedan mali, sobni, vodoskok, a smestio ga, na stolu, u sobi gde mi je žena spavala.
Sanjaj da si u Cordobi — kažem joj — ili u Herculanumu.
Ne izlazi mi iz glave fontana koju sam, pred jednim kraljevskim dvorcem, video, na svom putu na Sever. Kako skače uvis, bukne, pretvori se u raskošnu vodenu palmu, u pomamnog belca, u plamen od pene, a zatim smanji u vanredne slike cvetova, igara, igračica, parova, zagrljaja. Da posle klone i uzme formu precvalih bilja, pognutih glava i pehara koji se preliva. To je sve. Slika sveta, čoveka, ljubavi, revolucija, veselja i plača. Teče i ponavlja se.
Mala fontana, u sobi gde je moja žena spavala, otvarala se i zatvarala, pritiskom na jedan mali prsten. Kad smo polazili na stanicu, poslednje što se sećam da sam video, u tom stanu iznad Sant Angela, bila je ruka moje žene, koja je bila prišla toj fontani, minijaturnoj, koju nismo mogli poneti. Ruka je pritisla prsten i fontana je prestala da, tiho, žubori. Voda je prestala da se preliva iz nje, kao krv iz ranjenog srca.
Dok smo zatvarali vrata na stanu ostala je za nama tišina.
Miloš Crnjanski
