„O tragičnom osećanju života“, izuzetno delo Migela de Unamuna: Iz očaja rađa se junačka nada

Mi nismo zbog naših ideja optimisti ili pesimisti, već je naš pesimizam ili optimizam uzrok naših ideja – napisao je Migel de Unamuno u knjizi “O tragičnom osećanju života”

Reč je izuzetnom delu nedavno objavljenom u biblioteci “Alef” izdavačke kuće “Gradac” u prevodu Olge Košutić. Smatra se najznačajnijim naslovom čuvenog baskijskog pisca, filozofa I eseiste Migela de Unamuna (1864-1936), jednog od preteča egzistencijalizma, koji u svojoj filozofiji preispituje odnos razuma I vere, religiju, slobodu misli, pitanje odnosa prema smrti… Knjiga “O tragičnom sećanju života” kroz desetak poglavlja,eseja i ogleda, predstavlja sintezu njegove celokupne filozofije.

U njoj, kako ističu znalci, formuliše dijalektiku vere i razuma koja se kreće između težnje za večnim životom i straha od smrti i ništavila, a čoveka definiše kao biće determinisano principom jedinstva i kontinuiteta u vremenu. Prijemčiva i, slagali se sa napisanim ili ne, veoma inspirativna bivala je pred čitaocima i ranije, davnih dana, a novo objavljivanje iznova je privuklo naročitu pažnju.

Od krvi i mesa

Na stranicama prvog poglavlja – “Čovek od krvi i mesa” – piše da je, za razliku od više drugih filozofa, predmet njegovog interesovanja stvarni čovek, da je “taj stvarni čovek, kao vi i ja, istovremeno i uzrok i glavni predmet cele filozofije bez obzira da li to prihvataju ili ne prihvataju takozvani filozofi.”

A filozofija nam je, veli, preko potrebna, da bismo stvorili poimanje sveta i života.

– Naša filozofija, tj naš način shvatanja ili neshvatanja sveta proističe iz našeg osećanja vezanog za sam život. A život kao i sve osećajno ima podsvesni začetak, možda i besvesni. /Mi nismo zbog naših ideja optimisti ili pesimisti, već je naš pesimizam ili optimizam uzrok naših ideja – bilo da su filozofski ili patološki – jedno koliko i drugo./ Kažu: čovek je umno biće. Ne znam zašto ne rekoše da je osetljiva i osećajna životinja. Osećanje, možda pre no razum odvaja ga od ostalih životinja. Češće videh mačku kako mudro postupa nego kako se smeje ili plače.

Pišući o Imanuelu Kantu napominje da je čuveni nemački filozof, anlizom ispitao i uništio dokaze koje predanja izlažu o Bogu, aristotelovskom Bogu, apstraktnom Bogu, o Bogu kao tvorcu i pokretaču svega…

– A potom ponovo stvara Boga, sada Boga svesti, tvorca moralnog poretka. (…)Kant je obnovio srcem ono što je razrušio umom. (…)Ko bude čitao pažljivo i nesputano “Kritiku praktičnog uma” videće jasno da je postojanje Boga izvedeno iz besmrtnosti duše, a ne besmrtnost duše iz postojanja Boga. Kategorički imperativ upućuje nas na moralni postulat koji, opet, u teleološkom poretku, ili, bolje reći eshatološkom zahteva besmrtnost duše; i zbog opstanka te besmrtnosti pojavljuje se Bog. Sve ostalo je zabašurivanje profesionalaca filozofije.

Duša se otkriva preko lepote

U poglavlju “Polazna tačka”, između ostalog, piše:

– Ljudi se bave filozofijom da bi sebe ubedili, ne uspevajući u tome. I ta želja za samoubeđivanjem, to jest ta želja da se prisiljava sama ljudska priroda, često je u suštini prava polazišna tačka mnogih filozofija./odakle dolazimi odakle dolazi svet u kojem živim i od kojeg živim? Kuda idem i kuda ide sve ono što me okružuje? Šta to znači? Tako se čovek pita čim se oslobodi zaglupljujuće potrebe da bi materijalno opstao.

Na stranicama petog dela “Racionalno razrešenje” napominje i:

– Ono što nazivamo dušom nije ništa drugo do reč kojom označavamo individualnu svest u njenoj celini i trajanju, da se menja, da se isto tako integriše i dezintegriše, stvar je jasna. Piše dodajući da ju je Aristotel zvao entelehija, a ne supstancija, modernisti epifenomenom, te da on kaže da je dovoljno zvati je fenomenom.

U poglavlju “Vera, nada, ljubav”, između ostalog preispituje pomenute kategorije odvajajući ih od mitova i uobrazilja, približujući ih suštini života i prirodi čoveka ističući da se duša otkriva preko lepote. Poslednje stranice nose naziv “Don kihot u savremenoj evropskoj tragikomediji”, a na njima ispisuje i:

– Šta je zaveštao Don Kihot? – reći ćete. A ja ću vam reći da je zaveštao samog sebe, i da čovek, živ i večan čovek, vredi koliko sve teorije i filozofije. Drugi narodi su nam pre svega ostavili ustanove, knjige; a mi, mi smo ostavili duše. Sveta Tereza vredi koliko ne znam koji institut, koliko ne znam koja ‘Kritika čistoga uma’./Tačno je da je Don Kihot promenio verom. Da, da bi umro, jadnik. Ali onaj drugi, stvarni, onaj koji se zaveštao i koji živi među nama oživljavajući nas svojim dahom, on se nije promenio, on nas i dalje podstiče da budemo smeš ni, on ne može da umre. A drugi, onaj što je preverio da bi umro, on je mogao da preveri pošto je bio lud, i njegovo ludilo, a ne njegova smrt ili preobraćanje u veru, obesmrti- lo ga je, i preko njega je zaslužio oproštenje za prestup što se rodio. Felix culpa! Nije se ni izlečio, već je samo promenio ludilo. Njegova smrt bila je poslednji viteški doživljaj; s njom je prodro u nebo, koje podnese to nasilje. Umro je, veli, taj Doh Kihot i sišao je u pakao.

– I uđe sa spuštenim kopljem, i oslobodi sve osudene kao što je oslobodio robove sa galija, i zatvori vrata od pakla i skide natpis koji je video Dante, i stavi drugi koji je glasio: živela nada! – i u pratnji oslobodenih osudenika, koji mu se podsmevahu, ode u nebo. I Bog mu se očinski podsmehnu, i taj božanski smeh ispuni mu dušu večnom srećom./A drugi Don Kihot ostade ovde, medu nama, boreći se očajnički. Zar njegova borba nije posledica očaja? Zašto se medu rečima koje je Englez pozajmio od našeg jezika nalaze pored reči siesta, camarilla, guerilla i druge, kao desperado, to jest očajnik? Taj duhovni Don Kihot, o kojem sam vam govorio, koji je svestan svoje tragične komedije, zar on nije očajnik? Desperado, da, kao Pisaro i Lojola. Ali „Očaj je gospodar nemogućeg”, kazuje nam Salasar-Tores (u Elegir al enemigo, čin 1), i iz očaja, i to samo iz očaja rađa se junačka nada.

To nije malo

Veli dalje da je Don Kihot, koji je bio usamljen, tražio je još više samoću.

– Tražio je samoću da bi se prepustio, sâm i bez svedoka, najvećim ludorijama kako bi olakšao duši. Ali ne beše tako sâm, jer Sančo bi pored njega. (…)Postoji takođe i tragedija Sanča. Ovaj koji je lutao sa Don Kihotom koji je umro, za njega se ne zna tačno da je umro, mada ih ima koji veruju da je on umro potpuno lud, tražeći koplje i verujući u stvarnost svega onog što je njegov gospodar na samrtničkoj postelji i preobraćajući se u veru poricao. Ali nije pouzdano ni da je umro dak Sanson Karasko, ni paroh, ni berberin, ni vojvode ni kanonici, i protiv njih treba da se bori junački Sančo./Sam lutaše Don Kihot, sâm sa Sančom, sâm sa svojom samoćom. Zar nećemo i mi koji smo zaljubljeni u njega lutati isto tako sami, gradeći sebi kihotsku Španiju, koja postoji samo u našoj mašti? I opet će nas pitati: šta je Don Kihot zaveštao Kulturi? A ja ću reći: „Kihotizam, i to nije malo!” Čitav način postupanja, čitavu epistemiologiju, čitavu logiku, čitavu etiku. Iznad svega čitavu religiju; to jest čitavu ekonomiju o večnom i božanskom, čitavu nadu u besmisleno racionalno. Zbog čega se borio Don Kihot? Zbog Dulsineje, zbog slave, zbog življenja, zbog večnog trajanja, a ne zbog Izolde, koja je večna plot, ne zbog Betriče, koja je teologija; ne zbog Margarete, koja je narod… Borio se zbog Dulsineje, i osvojio ju je, pošto ona živi. I ono što je najveće u njemu jeste to da je bio ismejan i pobeden, jer, pošto je bio pobeden, on je likovao; i gospodario je svetom pruživši mu mogućnost da mu se podsmevaju.

Napominje potom i:

– A danas? On danas oseća svoju ličnu komiku i taštinu svog napora u vezi s onim što je prolazno; on vidi sebe spolja – kultura ga je naučila da postane predmetan, to jest da se otuđi umesto da se vrati sebi – i gledajući sebe spolja, on se smeje samom sebi, ali čemerno. Možda je iskreni Margute bio najtragičnija ličnost koji je, kao i Pulči, umro za cenivši se od smeha, i to smejući se samom sebi./ Umirući, smrtni Don Kihot shvatio je svoju ličnu komiku i oplakivao je svoje grehe, ali besmrtni Don Kihot, shvatajući takode svoju komiku, uzdiže se i pobedi je, ne odbacujući je. I Don Kihot se ne predaje, jer nije pesimist, i bori se. Nije pesimist, jer pesimizam je sin taštine, i stvar mode, čistog snobizma, a Don Kihot nije ni taŝt ni sujetan, ni moderan ni na koji način – još manje modernist – i ne shvata šta je to snob dok mu se ne kaže po hrišćanskom starošpanskom. On nije pesimist, jer, pošto ne shvata šta znači ‘joie de vivre’, ne zna ni ono što je oprečno tome. Ne shvata ni futurističke ludorije. Don Kihot nije upoznao doba životne dosade, koja se obično ispoljava onom tako svojstvenom topofobijom u većine modernih ljudi, koji provode život trčeći neumorno od mesta do mesta, ne zbog ljubavi prema onom kome su se uputili, već zbog mržnje prema onom iz koga dolaze,beżeći od svakoga. I to je jedan oblik očaja./ Medutim, Don Kihot čuje svoj vlastiti smeh, čuje bo- žanski smeh, i kako nije pesimist, kako veruje u večni život, treba da se bori napadajući moderno naučno inkvizitorsko pravoverje kako bi doveo novi i nemogući srednji vek, du- alistički, protivrečni, strasni./„Razum govori, a osećanje nagriza” – reče Petrarka: ali i razum nagriza, i to posred srca. I nema mnogo topline pri velikoj svetlosti. „Svetlosti, svetlosti, još više svetlosti!” kažu da je rekao Gete na umoru. Ne! topline, topline, još više topline, jer od studeni se umire, a ne od mraka. Noć ne ubija: mraz ubija.

Tatjana Nježić

blic.rs

dlomak

Homo sum; nihil humani a me alienum puto (Čovek sam; ništa ljudsko nije mi strano) – kazao je latinski komičar. Ja bih radije rekao: Nullum hominem a me alienum puto (čovek sam i nijedan čovek mi nije tuđ). Jer pridev humanusjednako mi je nepouzdan kao i mislena imenica humanitas (čovečanstvo). Ni ljudsko, ni čovečanstvo, ni običan pridev ni poimenični pridev, već stvarna imenica: čovek. Čovek od krvi i mesa, onaj koji umire, jede, pije, veseli se, spava, misli, voli, pušta vetrove… čovek koga vidimo i čujemo: brata, istinskog brata. 

Postoji nešto drugo što isto zovemo čovek i što je uzrok mnogih naših manje-više naučnih pričanja. To je nepernati dvonožac iz starih priča, Aristotelov ζῷον πολιτικόν, Rusoov društveni ugovarač, Homo oeconomicus Mančesterske škole, Lineov Homo sapiens, ili, ako hoćemo, uspravni sisar. Čovek koji ne pripada ni ovom ni onom mestu, ni ovom vremenu ni nekom drugom, koji ne pripada ni muškom ni ženskom rodu, koji nema domovine – jednostavno, čista ideja. To jest nešto što nije čovek. Naš je čovek drukčiji, on je od krvi i mesa; ja, ti, čitaoče moj, onaj, još dalji, svi mi koji hodamo zemljom, a koji je istovremeno i uzrok i glavni predmet cele filozofije, bez obzira da li to prihvataju ili ne prihvataju takozvani filozofi. 

Možda će ova moja razmišljanja nekome izgledati nezdrava. Nezdrava? Ali, šta je bolest? A šta zdravlje? Možda je sama bolest neophodno stanje onoga što se zove napredak, a sam napredak bolest.

Kome je nepoznata mitska tragedija o Raju? Tamo življahu naši praoci u savršenom zdravlju i čednosti i Jahve im dozvoli da se hrane plodovima sa drveta života i stvori sve stvari za njih. Zabrani im samo da jedu sa drveta znanja dobra i zla. Ali onda dođe zmija, uzor mudrosti po Hristu, navede ih onako benaste na iskušenje i oni okusiše plodove sa drveta znanja dobra i zla i postadoše podložni svim bolestima, kao i onoj koja je završetak svih bolesti – smrti – i postadoše podložni radu i napretku. Jer napredak je, po ovoj legendi, posledica praroditeljskog greha. I tako zlehuda znatiželja žene, Eve, tog izvanrednog plena organskih potreba i održavanja vrste, bi uzrok pada, a s padom uzrok iskupljenja, i pokaza nam put ka Bogu, dozvoli nam da stignemo do Njega i da budemo u Njemu. 

Hoćete li možda drugu verziju o našem postanku? Neka bude. Takođe je tragična. Po ovoj, čovek je, doslovce, samo vrsta gorile, orangutana, šimpanza ili neka slična životinja, i postao je onda hidrokefal, ili nešto takvo otprilike. Elem, jednom antropoidnom majmunu razboli se jednog dana mladunče, s gledišta strogo zoološkog, razboli se, odistinski se razboli, i ta bolest osim toga što je postala slabost, postade korist u borbi za opstanak. Ukoči se, dakle majmunče, i poče da se drži pravo. Postade uspravljeni sisar, čovek. Uspravan položaj oslobodi ga da se oslanja na ruke prilikom hodanja, zatim je mogao da protivstavi palac drugim prstima, da hvata predmete i izrađuje alatke. A ruke su, kao što je poznato, veliki graditelji uma. Taj isti položaj je podesio i pluća, dušnik, grkljan i usta za artikulisani govor, a reč je razum. I taj isti stav, omogućivši glavi da stoji uspravno na trupu, dozvoli joj da bude teža i da se bolje razvije u onom delu gde joj je um. Zatim, zbog toga su bile potrebne tvrđe i otpornije karlične kosti nego u vrsti gde se trup i glava naslanjaju na četiri ekstremiteta, i žena, vinovnik pada po Knjizi postanja, moraše da rađa plod velike glave koja prolazi između tvrdih kostiju. I kao i kod Jehove, pošto je zgrešila, moraše da rađa nadalje u mukama. 

Gorila, Šimpanzo, Orangutan i njima srodni moraju, objektivno filozofski, da smatraju čoveka za jadnu, bolesnu, tragičnu životinju. Zašto? Razlozi su mnogi.

Ljubav je, na primer, čitaoci i braćo moja, nešto najtragičnije u svetu i životu; ljubav je kći zablude i otac razočaranja; ljubav je uteha u tuzi, jedini lek protiv smrti – pošto joj je sestra. „Braću, istovremeno, Ljubav i Smrt zače Sudba…” – kao što je opevao Leopardi.

Ljubav besomučno traži, preko voljene stvari nešto iznad ovozemaljskog i, kako to ne nalazi, ona očajava. Rečeno je da je ljubav uzajamna sebičnost. I zaista, svaki od ljubavnika nastoji da zagospodari onim drugim, i ako preko njega traži, ne misleći na to niti predlažući sebi svoje vlastito trajanje. Svi ljubavnici su neposredno jedno drugome oruđe za uživanje i, posredno, za trajanje. I tako su istovremeno jedan drugom i nasilnik i rob. Čista tragedija. Da li je neobično stoga što najdublje versko shvatanje osuđuje čulnu ljubav i uzdiže čednost? Gramzivost je uzrok svih greha – govoraše Apostol – zato što ona uzima bogatstvo kao svrhu, a ona je samo sredstvo a u tome je upravo srž greha: uzimati sredstvo kao svrhu, zanemarivati i potceniti svrhu. A čulna ljubav, koja uzima uživanje kao svrhu, a ono je samo sredstvo, šta je drugo do gramzivost? I dešava se da ima ljudi, koji da bi bolje večno trajali, čuvaju svoju čednost. Da bi očuvali u trajanju nešto što je čovečnije od ploti.

Miguel de Unamuno

https://hiperboreja.blogspot.com/2014/12/o-tragicnom-osecanju-zivota-migel-de.html