U državi i partiji se gasio život na njegove oči. Malaksavali su u sve starijim, i bolestima razdiranim telima. Vođe su umirale jedan za drugim. Umirao je sam sistem.
Piše: Momčilo Đorgović
Vrhovi SSSR ličili su na starački dom. Sve je bilo okoštalo, nepokretno, sve je bilo strogo KGB kontrolisano, paranoično. Pre nego da završi život na zemlji, dugo je gen-sek KPSS i predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR Brežnjev sedeo u svom kabinetu sa radnim kapacitetom na nuli i gledao u prazno. Nomenklatura ga je usluživala kao cara, ipak, slavila njegove misli, i dok je u potaji jedva čekala da on umre, uverljivo je glumila poniznost. Pod njegovim osamnaestogodišnjim neostaljinističkim kursom, izveštava Gorbačov, rasplamsala se borba bez presedana protiv onih koji drugačije misle – jedne su bacali u zatvor, druge zatvarali u ludnice, treće proterivali iz zemlje. Svuda se sejao strah.
I to je suština staljinizma, a Staljin može biti bilo ko i bilo kada i bilo gde u zaostalim i neprosvećenim zemljama. Uz kult ličnosti, uz narodnjačku demagogiju, uz podršku partijsko-državne elite, medija, vojske i policijsko-sudskog aparata, eto staljinizma koji uteruje strah u kosti celom društvu.
U Brežnjevljev kabinet su zatim lekari uneli Černjenka, sa jednom nogom već u grobu. Kad je i drugu stavio u večnost, za njim dolazi svim vatrama prekaljen, mudri lider KGB-a – Andropov. Osećajući da će brzo krenuti za prethodnicima, on krči put, za kremaljski stambeni red, netipičnom stanaru. Sa svojih 45 godina, Mihail Gorbačov je u vrhuški nomenklature bio omladinac. Paradoksalni nauk za totalitarna društva: obnova može doći samo uz ličnu naklonost i zaštitu bosa najtajnijeg i najrepresivnijeg dela sistema.
Pred tehnološkim preobražajem zapadne civilizacije sedamdesetih godina prošlog veka, Kremlj je poput ostrva Galapagos nastanjivao život iz davnih evolutivnih vremena. Rukovodioci su se u dugovečnosti takmičili sa kornjačama. Pravili su planove za veliku budućnost uz jastrepski pozornu asistenciju trijumfalne prošlosti, iscrpljivali su se u pisanju, čitanju i slušanju famoznih referata, vladali neprimetnim govorom tela – mafijaškim migovima, satirali druge ispod sebe u birokratskoj jurnjavi za rokovima, čestitali su sami sebi na uspesima, a Sovjetski Savez je zaostajao sve više. Mito, beda i demoralizacija bili su se raširili kao poplava, prava močvara. Gorbačovu se ponekad činilo da je celi Sovjetski Savez pijan, od vrha do dna. Kada je početkom osamdesetih prošlog veka bila isplanirana masovna politička kampanja za suzbijanje alkoholizma, Andrej Gromiko je otišao u kabinet kod Brežnjeva da dobije vrhovnu saglasnost za start. Brežnjev ga je primio, slušao o katastrofalnim razmerama alkoholizma i o društvenim, finansijskim i ideološkim posledicama, a zatim je dugo, dugo ćutao, pa rekao:
-Znaš, Andrej, ruski čovek bez toga ne može…
Gorbačov je bio humanista. Verovao je u predestiniranu dobrotu sovjetskog građanina i da će se trajno otrezniti samo ako mu se ukaže na pravi put. Kampanja je u početku imala uspeha. Ali je i Brežnjev bio u pravu, jer je uskoro, početkom devedesetih, Moskvom zavladao deset dugih raspadajućih godina autentični ruski čovek poznat kao Boris Jeljcin, koji je danonoćno vrludao između flaše votke i flaše viskija, i veselo podrigujući bacio Gorbačova, rugajući se njegovom humanizmu, u blato i prašinu. Iz blata uvreda i skrajnutosti iščupao ga je tek Putin.
Pred samu sovjetsku avganistansku ratnu kampanju, Gorbačov je 1979. godine bio na zimskom odmoru u Gruziji. Edvardu Ševardnadzeu, prvom čoveku gruzijske partije, jedne večeri je prekipelo i uzbuđeno je, van kontrole, rekao svom gostu:
-Sve je trulo od vrha do dna.
-Slažem se sa tobom – izletelo je i Gorbačovu.
Istina se više nije mogla sakriti, niti izbeći, laž je kuljala na sve strane probijajući se kroz blinde tajni. Gorbačovu je postalo jasno da je narod “tokom čitavog 20. veka “brstila” “stoka” koja se smenjivala na vlasti”. Shvatio je da je najveći mit narodnjaka i komunista u čijem pogonu je bio i on sam – Revolucija, bio prevara i obmana, pogrešan put, “pošto izbor za revoluciju vodi u haos, rušenje i neretko novu neslobodu”. Posledice Staljinovih čistki su pri kraju dvadesetog veka pretile društvu i sistemu raspadom. Đavo je došao po svoje. Tek tada su postali svesni šta su izgubili: milion partijskih rukovodilaca je bilo streljano; tri miliona oterano u logore; milioni najsposobnijih seljaka je kolektivizacijom ili istrebljeno ili naterano da pobegnu iz zemlje; inteligencija uništena…
Tek kada ga je vrhuška dovela u Kremlj, Gorbačov je video kako su se klanovi rukovodioca kao metastaze proširili na celo društvo. Andropov, šef KGB, skrenuo je Kremlju pažnju da mi “slabo poznajemo društvo u kojem živimo”. Po svim oblastima su vladale moćne mafijaške strukture sa direktnim pristupom partijskom aparatu. Niko od rukovodilaca nije razmišljao o poslovima i napretku, a svakog ko bi nešto pokušao zaustavili bi i optužili da ima, zapravo, neku ličnu korist. U svemu se videla podvala i lična netrpeljivost. Nepotizmu nije bilo kraja, u vlast se uvodila i zapošljavala rodbina čak do desetog kolena. Među radnicima partijskog aparata vladala je prava epidemija “odbrana” raznih disertacija i doktorata, kojima su se kitili, a ostajali neobrazovani i nestručni. Prezir prema inteligenciji je bio dubok i sveprisutan, podsmešljivo su ih nazivali inteligenčići i nemilosrdno ih izbacivali iz javnog života.
Razmere neznanja isfabrikovanih doktora i akademika pokazale su se tek kada se dogodio Černobilj. Dve nedelje niko od tih učenih magaraca nije znao šta se događa, dok im sa Zapada nisu došli timovi stručnjaka. Razoreni reaktor je ozračivao na hiljade ljudi, a ti partijski akademici su preporučivali masama – “najedite se, napijte se i bezbrižno spavajte”. Gorbačov je shvatio – sovjetskom društvu preti ponor. Svoj život je počeo da deli na onaj pre i onaj posle Černobilja.
Mihail Gorbačov je već jednom pisao memoare, sredinom devedesetih, ali i posle dvadeset godina imao je ponovo potrebu da još jednom objasni šta je radio, šta mu se desilo, šta se dogodilo sa njegovom zemljom, i da još jednom odbrani sebe od napada za izdaju. I kod naših bivših naprednih komunista a sadašnjih gorljivih nacionalista vlada uverenje da je za raspad SSSR, za pad Berlinskog zida, za raspad Jugoslavije, za njihovo kameleonstvo isključivi krivac – Gorbačov. Novi memoari Mihaila Gorbačova “Sam sa sobom” (prevedeni na srpski jezik) izašli su pre dve godine, pred sam početak rata u Ukrajini. To je čudesna priča o tome kako je siromašni dečak iz sevastopoljske stepe izrastao u svetskog i jednog od najznačajnijih sovjetskih i ruskih državnika. Uzbudljiv je opis ljubavi sa Raisom, kako ga je oplemenila i kako ju je izgubio. Najvećom ljubavlju u životu morao je, kao u antičkoj tragediji, da plati što se odvažio i drznuo da sruši poredak dotadašnjih bogova.
Putin danas pokušava da nadoknadi izgubljeni komad, Amerikanci i Zapad sve čine da zadrže osvojeni komad – to je taj Damaklov mač nad Ukrajinom, Evropom i svetom. Da li će Putinu uspeti da povrati moć imperije, ili će Amerikanci nastaviti da beru plodove pobede u Hladnom ratu i ipak globalizovati Rusiju? Sve je, međutim, počelo pre 25 godina, u Moskvi tek danas shvataju da između targetiranja Putina, rata u Ukrajini, ali i raspada SSSR, postoji analogija sa razbijanjem Jugoslavije.
Ruski 20. vek je počeo sa Lenjinom, a završavao se sa Gorbačovom. Iz smutnih vremena u smutna vremena. Ni Lenjin, ni Gorbačov nisu ostvarili svoje snove. I jedan i drugi su imali svog demona-naslednika, Lenjin – Staljina, Gorbačov – Jeljcina. U svojoj knjizi Gorbačov za izvitoperavanje perestrojke i raspad Sovjetskog Saveza optužuje pre svega Borisa Jeljcina, zatim nomenklaturu i masu loših, beskarakternih ljudi koji su isplivali na površini društva. Ključnu podršku za destabilizaciju velesile Istoka, smatra ovaj nobelovac, Jeljcinu su dali Amerikanci, uprkos javnim zalaganjem predsednika Džordža Buša da se očuva integritet Sovjetskog Saveza.
Svojevrstan Veliki prasak, Bing bang, koji su oslobodili perestrojka i glasnost otkrili su dubinu krize do tada sapetog, autoritarnog društva. U momentu je Sovjetski Savez postao poprište haosa podivljalih radikala od levice do desnice: radikala-demokrata, radikala-narodnjaka, radikala-liberala… Svi su se utrkivali, primećuje Gorbačov, u narodnjačenju i prostakluku. Građani su bili potpuno pometeni grmljavinom demagoške papazjanije u kojoj su se krčkali i stapali i Bog, i narod, i revolucija, i Staljin, i neoliberalizam, rusofilstvo i zapadnjaštvo.
Dve zavere, dva državna udara dogodila su se, smatra Gorbačov, 1991. godine. Jedan je bio u avgustu, kada su pučisti četiri dana Gorbačova i porodicu držali zatočene na Krimu, a drugi je bio decembarski noćni sporazum u dubokoj tajnosti, tik uz poljsku granicu, u pustoši Bjalovješke šume između Jeljcina, lidera Ukrajine Leonida Kravčuka i predstavnika Belorusije; još u toku noći, tvrdi Gorbačov, iz te puste Jeljcin je javio specijalnim telefonom Džordžu Bušu da Sovjetski Savez više ne postoji, pošto su iz njega upravo istupile Rusija, Ukrajina i Belorusija.
Iza oba puča stajala je vlastoljubiva nomenklatura koja je pozivajući se na liberalizam, slobodu i demokratiju, sprovela brzometnu pljačkašku privatizaciju. Preko noći se Jeljcin obogatio, uprkos njegovoj prethodnoj demagogiji da “svi moraju imati isto, i da rukovodioci ne smeju biti izuzetak”. Rusija je dobila “cara Borisa” i moćne oligarhe koji su raspolagali kapitalnim resursima zemlje. U toj munjevitoj pljački, tvrdi Gorbačov, učestvovali su brojni američki savetnici. Podrška zapadnih lidera je bila tolika da nisu “primetili” da je Jeljcin 1993, kako kaže Gorbačov, streljao tenkovima i topovima parlament. Vrlo brzo su mu oprostili gaženje demokratije i ljudskih prava, divlju šok terapiju, prevarantsku privatizaciju, pokvarenost i otimačinu oligarhijskog sistema. Podsmevali su se doskočicama ruskog predsednika, tapšali ga po ramenu i čestitali mu cinično kao “pravom ruskom demokrati”. A usled raspada Sovjetskog Saveza, uveren je Gorbačov, Rusija je bila oslabljena i pokazala se nesposobnom da nasledi onu “konstruktivnu ulogu koju je na međunarodnoj sceni igrao Sovjetski Savez u godinama perestrojke”.
U žižu američke pažnje, po Gorbačovu, dospeo je Jeljcin još 1987. godine, a u septembru 1989. njega je u kabinetu Bele kuće primio pomoćnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost general Skoukroft. Kao slučajno je na 15 minuta svratio Džordž Buš i otišao sa nepovoljnim utiskom o vlastoljubivom i hvalisavom ruskom političaru. Nasuprot establišmentu Stejt departmenta ministar odbrane Dik Čejni je uporno ubeđivao predsednika SAD da uskrati podršku Gorbačovu, a u milost primi Jeljcina.
Konsultovao sam neke američke izvore o ovom važnom događaju, sa reperkusijama i na našu prošlu, današnju i buduću sudbinu, i uporedio ih sa pričom Gorbačova da su Jeljcinovu razbijačku liniju podstakli “nosioci interesa vojnoindustrijskog kompleksa, obaveštajnog sektora, naftnih monopola. To su Čejni, Ramsfeld, Gejts itd.”
U američkoj publicistici se, međutim, tvrdi da nije bilo CIA zavere, već se jednostavno iskoristila nastala prilika, slabost protivnika. Tim Viner (Tim Weiner) ističe u svojoj knjizi “Legacy of ashes – the history of the CIA” (za koju je dobio Pulicerovu nagradu) da je u to vreme agencija imala nesposobnog šefa za Sovjetski Savez koji je u svojim analizama uzimao zdravo za gotovo lakirane podatke iz sovjetske štampe. Po njemu SSSR je bio tada na vrhuncu moći i stabilnosti. A CIA odeljenje u Istočnom Berlinu i Moskvi je KGB razbucao u 1986. i 1987. godini. Sovjetski obaveštajci su prvo upecali i provalili CIA oficira Ed Hauarda, koji je prema Vineru bio “pijanac, lažov i lopov”. Američki obaveštajci su zatim hapšeni jedan za drugim, dok na kraju nije pao i “kapitalac” Adolf Tolkačev, vrhunski sovjetski vojni naučnik, koji je 20 godina bio najveći izvor podataka o sovjetskim istraživanjima novih oružja. Agencija je, tvrdi Viner, bila iznenađena i zatečena eksplozivnim razvojem događaja u Sovjetskom Savezu tokom perestrojke. Ali se i brzo snašla.
Presudnu ulogu u promeni američke strategije prema Moskvi je izgleda imao upravo Dik Čejni, i tu je Gorbačov bio na dobrom tragu. Stiven Hejs (Stephen F. Hayes) u svojoj knjizi intervjua sa Čejnijem (predstavio je kao “Neispričanu priču o američkom najmoćnijem i najkontroverznijem vice predsedniku”) prenosi sledeće reči ovog moćnog čoveka:
-Napravili bismo veliku grešku da smo podržali reforme Gorbačova. Jasno je da ne bi bilo dobro za Sjedinjene Države da ima jedan revitalizovani Sovjetski savez, sa jakom, zdravom ekonomijom i sa ojačanom politikom prema ostatku sveta kojim je dominirao u posleratnom periodu. To znači da bismo bili suočeni sa mnogo sposobnijim protivnikom nego što smo danas.
Čejni je prema sopstvenom priznanju dugo “uzimao meru” Gorbačovu. Nekoliko puta je putovao u Sovjetski Savez i radeći tamo u malim ekspertskim grupama, osmatrao sovjetskog predsednika “iz daljine”. U Rejkjaviku je sedeći na večeri sa Reganom imao priliku i da razgovara s Gorbačovom oči u oči, jedan na jedan. Nije ga impresionirao. Za formiranje stava o sovjetskom predsedniku bio mu je vrlo značajan njegov odgovor na pitanje da li Sovjetski Savez ima šta da nauči iz privrednog prodora tzv. azijskih tigrova na svetsko tržište. Gorbačov je odgovorio sa “ne”, a Čejni je zaključio da je on “standardni marksistički linijaš koji samo brine da radnička klasa ne bude eksploatisana i da ništa što imalo liči na kapitalizam ne može da bude prihvatljivo. Jedino su komunisti u pravu. On je želeo da malo popravi sistem, ali on nije bio tip spreman da razori sovjetski komunizam”.
A Jeljcin se nudio da razori i Sovjetski Savez i komunizam. Čuveni vašingtonski kolumnista i novinar Robert D. Novak u svojoj autobiografiji tvrdi da je američki vrh dugo odbacivao Jeljcina, čak i bojkotovao njegove posete Sjedinjenim Državama. Eksperti iz Stejt Departmenta i CIA ubeđivali su Buša da je Gorbačov nada za mir između nuklearnih velesila, dok bi Jeljcin mogao da bude nesmotreni okidač za Holokaust. Novak se u Tbilisiju i Moskvi više puta sreo sa Borisom pripremajući se da piše reportaže za Reader’s Digest o tome šta se događa u Rusiji. Jeljcin ga je fascinirao kada je pred njim skinuo sliku Lenjina sa zida kancelarije uz reči: “Evo, ostao je samo ekser”. U zemlji za koju je simbolizam toliko značajan, napisao je potom Novak, ovaj gest se može uporediti sa prelaskom Rubikona. To Gorbačov nikada ne bi uradio, pošto je pokušavao, po Novakovom mišljenju, da “humanizuje” Lenjinovu nehumanu kreaciju. Istovremeno, Jeljcin se otvoreno nudio preko CNN:
-Komunistička partija danas ima stvarnu moć, i ona je danas u ofanzivi… KGB je monstrum. On je mamutska država unutar države… Gorbačov se bori za najmoćnijeg i jedinog vođu, i gotovo da je u tome uspeo… Autokracija… Krajnje je vreme da mister Buš i mister Bejker konačno uvide šta se zapravo događa u Sovjetskom Savezu… Ja mislim da je došlo vreme da ja uspostavim kontakt sa američkim predsednikom… Gorbačov i drugi, ceo administrativni sistem moraće da se sruši… Pre svega, ja ne pripadam ni jednoj stranci. Drugo, ako bih birao neku pripadnost na međunarodnom spektru stranaka, izabrao bih da budem socijal-demokrata.
Po svemu što je do kraja svoje vladavine uradio, smatra Gorbačov, Jeljcin je zapravo bio radikal-liberal.
Čejni je zaključio da je Gorbačov vrlo zaslužan što nije odobrio vojnu invaziju kada je srušen Berlinski zid. Ali već samo njegovo hapšenje na Krimu, pa nastupi Jeljcina su potkopavali pozitivne korake koji su bili učinjeni da Sovjetski Savez postane integralna i pozitivna snaga u svetskim poslovima. Zato svako veličanje bilo bi preterano, jer po Čejniju, Gorbačov je samo “otkrio da se Sovjetski Savez sam raspada, da se oni sa Zapadom ne bi mogli ekonomski takmičiti, a čak ni vojno”.
Danas Gorbačov priznaje da se još i u vreme perestrojke već zakasnilo s reformisanjem Sovjetskog Saveza i sa reformisanjem komunističke partije. On ta istorijska kašnjenja naziva greškama. Na žalost, to nisu bile samo dve greške rukovodstva, već nešto mnogo dublje. To je bilo bitno ograničenje koje su i kod nas i kod njih u državu uneli masovni narodnjački i komunistički pokreti na kraju 19. i početkom 20. veka. Zaostalost i istorijsko kašnjenje smo i mi i oni uzdizali i učvršćivali kao naše prednosti nad Zapadom. Vlast i društvo su izgrađivani na izolaciji od Zapada, na suprotstavljanju modernizaciji i prosvetiteljstvu. Gajilo se mesijansko ubeđenje da ćemo i mi i oni preskočiti, izbeći i pobediti “truli” kapitalizam, i uskočiti na vodeće mesto na planeti. Neminovno je, dakle, bilo da Gorbačov sa svojim idealima ostane – sam sa sobom.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/ko_je_izdao.26.html?news_id=298766
