Piše: Aleksandar Đuričić
Znamo da pesnici nikad ne umiru, ali ima još bolja vest: jedan pesnik koji nije među nama celih 29 godina, popularniji je od svih današnjih estradnih zvezda i onih koji se tako osećaju.
Profil Mike Antića na Fejsbuku broji oko 400.000 fanova, a nastao je sasvim slučajno, kad je pre nekoliko godina Itana Koprivica, koja je kao srednjoškolka ispisivala njegove stihove po sveskama, udžbenicima, čak i po zidovima sobe, poželela da lajkuje stranicu svog omiljenog pisca i shvatila – da ne postoji. Od tada ona neprestano, obično našte srca, oživljava Mikinu poeziju na društvenim mrežama.
Nije ni slutila da će to postati jedno od boljih mesta za život u internet vasioni i da će joj biti potreban još jedan administrator, pa je upoznala Dušana, koji joj pomaže, a onda je virtuelno srela još stotine hiljada ljubitelja stihova koji su obeležili detinjstvo i odrastanje normalnih ljudi.
Tu pljušte pohvale, sugestije, molbe da se tačno određenim stihovima nekom čestita rođendan, izjavi ljubav, zaprosi devojka, a oni ekstremni šalju i fotografije tetovaža Mikinih stihova. Ima nade. Shvatili su poruku stručnjaka za detinjstvo:
„I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.“ Tako je jedan strasni zaljubljenik u boks (prvak Vojvodine u valter kategoriji), nesvršeni student slavistike, čovek koji je preživeo dve kliničke smrti, imao tri braka i šestoro dece, maestro koji je sa istom strašću pisao i poeziju i razglednice, borac protiv malograđanske učmalosti i uvek van šablona, poeta koji je nastupao kao „predgrupa“ na koncertima Tome Zdravkovića, još jednom dokazao da je smrt prolazna stvar.
Ove sezone na police knjižara vratio ga je i njegov sestrić Nemanja Rotar, knjigom „Sutradan posle detinjstva“ (izdavač „Arhipelag“, 2014), što su čitaoci dočekali aplauzom. Ovaj pripovedač i esejista dugo se dvoumio da li da ujakovu intimu iznosi u javnost. Kad je jednom vrsnom poznavaocu pesnikovog lika i dela rekao da razmišlja da napiše knjigu o Miki, i da to radi kod svoje kuće, dobio je savet:
„Ako hoćeš da pišeš o Miki, jedino gluplje mesto od stana bila bi biblioteka, moraš to da radiš u kafani, na stolnjaku, salvetama, dlanovima i zavesama. Moraš upoznati Cigane muzikante, moraš provesti noći za astalom uz čašu i probijati se kroz zidove dima i vriske. Svi ostali pokušaji deluju ne baš osobito.“
Onda je Nemanja iskapio pivo, pozvao prijatelja koju mu je to predložio i odveo ga uMokrin, tamo gde je sve počelo. U porodičnim spisima ostala je zabeleženo: „Godine 1932, 14. marta, rodio se, srce naše, Miroslav u Mokrinu, Banat. Ponedeljak uveče u pola deset. Na znamenju dobio ime Stevan. Krstio se 17. aprila iste godine…“
Danas pesnikova bista stoji u rodnom selu, na trgu, između škole i crkve. Dok je kao klinac išao sa ocem u šumu da cepa drva, pio je mutnu vodu pa je dobio paratifus, a preživeo je i difteriju. Vojsku je služio na Korčuli u ratnoj mornarici, kao radista i vezista. Bio je opčinjen morem, koje je prvi put video u sedamnaestoj godini.
„Ti misliš more je samo voda. More je ogromna muška sloboda.“ A želeo je da umre na moru, „makar to bilo i more mahovine“. Celog života je izmišljao svoju biografiju, podatke o porodici, životu, jer je prezirao klasične biografije koje su se nalazile na poleđini knjiga. Na taj način budio je i maštu čitalaca, a voleo je da njegova biografija počne rečima:“ Bio jednom jedan, a možda i nije bio…“ Čak je i fabrikovao priču o venčanju svojih roditelja, što je porodicu dovodilo do ludila zbog njegovih neverovatnih izmišljotina. A ovo je neizmišljena priča o Miki.
PRVO FATALNO ZALJUBLJIVANJE
Njegov otac je bio Bugarin, Antov, a tek na venčanju je postao Antić, tako što je uzeo prezime svoje supruge Melanije. Mika ga je uvek zezao što se odrekao svog porekla, a ostalo je nejasno da li je to uradio iz političkih razloga ili zbog ljubavi prema svojoj ženi, ili delom i zbog ružnog detinjstva, koje je po svaku cenu hteo da zaboravi.
A kad je Mika tragajući za očevim korenima stigao u Bosilegrad, da nađe grob svog dede Nikole, kupio je 50 sveća i zapalio ih na grobu. Bio je sumrak i neko je prijavio požar na groblju. Miku su priveli u policiju, ali kad su shvatili da nije u pitanju politička provokacija niti piroman, pustili su pripitog pesnika uz uslov da krene kući tek kad se otrezni.
Voleo je žene i bio je zaljubljive prirode. Njegov sestrić svedoči da se prvi put fatalno zaljubio na Korčuli u jednu Mariju i odmah je hteo da se ženi, ali su ga roditelji jedva sprečili.
Kao uspomena na tu ljubav ostala je pesma „Solaris“. Ali na prvu ženidbu nije dugo čekao – 21-godišnji student slavistike oženio se 16-godišnjom Ljubicom zvanom Buba, a tom braku su prethodili mnogobrojni zahtevi vlastima kako bi maloletnica stupila u brak. Bilo je i burnih porodičnih svađa začinjenih Mikinim pretnjama da će pobeći u Sloveniju ukoliko mu budu branili da se ženi, i da ga više neće videti. Na sve strane su vrcale majčine suze. Onda je pobegao od kuće, pa su ga pronašli kraj reke Tamiš, ispod mosta. Čitava drama okončana je venčanjem. Tada je radio kao urednik dečje strane u lokalnom listu i pisao pesme, a one koje nije smatrao vrednim potpisivao je pseudonimom Mira Antić.
Bračni život je tekao u nemaštini, što je dizalo tenziju u celoj porodici pa ga je otac zajedno sa suprugom izbacio iz kuće „gnevan što snaha po vasceli dan sedi dokono i ne zarađuje“. Preselili su se u Novi Sad, gde će Mika ostati do kraja života.
Redovno je ispraćao svoju Bubu na železničku stanicu, na voz za Beograd, gde je radila u listu Pionir kao korektor. Tog jutra, umesto da mu uobičajeno mahne kroz prozor, samo je tiho rekla: „Među nama je gotovo. Više se neću vratiti.
“Brak je trajao deset godina. Kad su se razveli, poslao je razglednicu porodici: „Buba i ja smo se danas sudski razveli. Nemojte ništa ružno govoriti o njoj. Ja sam bio kriv.“ Stalno je sebi stvarao fascinacije, pa se često i ženama fascinirao. Voleo je i tu meku, lirsku stranu života. Ili što bi on rekao: „Ja sam, u stvari, živeo oduvek kako sam hteo.“ Posle nastupa u jednoj osnovnoj školi na jugu Srbije, zainteresovao se za zgodnu učiteljicu i svom silinom šarma krenuo je da se udvara, što je njoj prijalo, ali je ipak htela da izbegne jednokratnu ljubav. Uspeo je da je ubedi da je otprati, a ona mu je pred kapijom poželela laku noć. Mika se odmah popeo na veliko stablo ispred njene kuće i zapretio da će pojesti sve lišće ako ga ne pusti unutra. Urlao je sa ustima punim lišća. I na kraju je bilo kako je on zamislio. Stalno je težio porodičnom životu, ali zbog impulsivne prirode teško je uspevao u toj zamisli. U drugom braku sa Svetlanom imao je četvoro dece, a u trećem sa Ljiljanom dvoje.
TITO I „GOLF“
I pre nego što je postao slavan bio je zvezda onoga što se tada nije zvalo žuta štampa.
„U Zrenjaninu sam dobio batine, nisam baš pao, ali sam meč izgubio. I bio sam jako iskrvavljen. Takav sam prolazio kroz svetinu, posle batina, kroz publiku iz koje su mi svašta govorili, i to ružno. A jedna mala neprijatna žena mi se unosila u lice, vikala je da sam peder. Ja sam je nokautirao. I onda su sve novine donele vest kako je bokser siledžija nokautirao ženu. Bio sam pred isključenjem iz gimnazije.“
Jednom je proveo i noć u zatvoru, što je bila posledica druženja s nekim lošim momcima.
Retko je spavao, celog života je više dremao. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna. Pre nego što je otkrio kafanu, znao je da s društvom celu noć provede u vinogradu, gde se pilo i pevalo, a onda bi ujutru zabrinutim roditeljima doneo pune ruke grožđa.
Legenda, koja se u književnom svetu prenosi s kolena na koleno, a koju mi je ispričao Duško Kovačević, kaže da je jedne burne večeri – mada je većina njegovih večeri bila burna – s društvom zaglavio u kafani, a ni pred samo zatvaranje nije mu padalo na pamet da ide kući. Zapravo, imao je samo jedan uslov: „Možemo, ali jedino ‘jaguarom’.“ Iako je zvučalo kao šala, on je bio krajnje ozbiljan u svom zahtevu. Ubeđivali su ga da ne postoji šansa da nađu „jaguar“, ali on je, kao i uvek, bio uporan. Kad su shvatili da zaista neće otići, našli su kompromisno rešenje. Neko je dovezao „mercedes“, a Mika se popeo na haubu i glumio „jaguar“.
Za 54 godine bio je i zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari i na pristaništu, bavio se vodovodom i kanalizacijom.
„Voleo je te zanatske stvari, da popravlja krov na kući, da majstoriše, da postavlja pločice u kupatilu, da ih lakira, farba i od toga pravi neku vrstu umetničkog dela“, priča Mikin sestrić.
„Postavljao je i nama pločice u kupatilu, i kad smo prodavali taj stan mojoj mami je najteže bilo da se odvoji od pločica koje je napravio njen brat. I stvarno su bile posebne, nekako su sijale. Svašta je umeo, umeo je da živi i da bude boem, da ne izbiva iz kafana, umeo je i da piše poeziju, da pravi filmove, da slika, a bio je i drugarčina.“
Sedamdesetih je poželeo da ima novi „golf“ i otišao je u Sarajevo, gde je direktor fabrike dočekao velikog pesnika, pokazao mu katalog tek završene serije novih automobila. Mika je odabrao jedan, izvadio novac na sto, direktor je sipao viski, da nazdrave, i rekao da će mu za dve nedelje isporučiti „golf“. Mika je odmerio direktora i namrštio se: „To nikako ne mogu da prihvatim. Vidim da ću morati da pozovem svog druga.“ Direktor je sumnjičavo pogledao: „A kog druga, ako se sme znati?“ „Ovog“, reče Mika i dade mu fotografiju na kojoj su Tito i on zagrljeni na proslavi neke Nove godine.
„Što ne kažete, mislim da je upravo jedan automobil spreman za probnu vožnju.“
TAJNI DNEVNIK
U njegovom tajnom dnevniku, koji je objavljen u ovoj poslednjoj knjizi o Miki, između ostalog piše:
„Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili u slivniku, u korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču. Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetama, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima.“
A opet, samo nekoliko dana ranije, zapisao je: „Ponekad pomislim da pesme pojeftinjuju kad se izgovore ili napišu. Mnogo su čestitije, bolje, veće i čistije kad su u čoveku.“
Oskar Davičo mu je bio prvi recenzent, Mika je imao 17 godina i prvu zbirku pesama i bukvalno mu je pokucao na vrata, ponudio stihove Daviču, kome se to dopalo. Oskar je bio alfa i omega književnog života i kad bi on dao zeleno svetlo za nešto, onda se to cenilo, tako da ga je on na neki način uveo u književnost.
„Mučim se dok pišem. Mnogo bacam i spaljujem. Čitave noći uspevam da iscedim iz sebe dva-tri uspela stiha. Praveći pesmu, zapravo se porađam.“
Razglednice je pisao do kraja života. Te razglednice nisu bile samo običan vid komunikacije i nije im olako prilazio. I od toga je pravio literaturu. Inače, pisao je olovkom na papiru u svim mogućim momentima, pa je posle prekucavao. I stalno je vršio popravke, čak i objavljenih pesama. Uzimao je njih, pa ih je dorađivao i kao sasvim drugačije objavljivao u novoj knjizi.
„Težio je savršenstvu, neprestano“, priča Nemanja. Imao je više od osam hiljada susreta s decom od Istre do Makedonije. Obišao je sve škole u Jugoslaviji i nikad nije odbijao poziv – bila škola seoska ili gradska, svaka mu je bila podjednako važna.
Nikad se nije ponašao kao zvezda – a bio je. Čak je i danas. U tajnom dnevniku ostao je isečak:
„Čekaj, kažem, nekom klincu iz sedmog reda doma kulture u dalekoj provinciji, zašto mi se smeješ, burazeru, ja sam sve svoje pesme krvlju pisao i pošteno sam platio kiriju što sam živeo među ljudima.“
Bio je otvoren, kosmopolitski orijentisan, nije bio nacionalno obojen. Njegovi prijatelji bili su Zuko Džumhur, Kapor, Arsen Dedić. Jedino nikad nije uspeo da uspostavi odnos sa Ivom Andrićem.
„Na osnovu nekih dokumenata i istraživanja koja sam sproveo, vidi se da tu nije bilo konekcije“, tvrdi Rotar. Verovatno je boemski Mikin život bio neprihvatljiv za Andrićevu kancelarijsku prirodu i asketizam pa nije hteo kontakt s takvim društvom. A bilo je nekoliko pokušaja. Jednom je Mika bio s našim džudistima, reprezentativcima u Aranđelovcu. Voleo je džudo i smatrao je da je to filozofija života. Oni su hteli da porazgovaraju i da se slikaju s nobelovcem, koji je večerao u izolovanom salonu „Starog zdanja“ i gustirao crveno vino. Zamolili su Miku da posreduje, ali Andrić je to odbio – nije ga zanimalo. Mika je voleo Desanku Maksimović i ona je volela njegovu poeziju, prijateljevao je s Perom Zupcem, a njegov najbliži beogradski prijatelj je bio Brana Petrović, koji ga je prozvao „vojvodom Vojvodine“.
Najviše i najpodrobnije o njemu je pisao Draško Ređep. Kad se iz Pančeva preselio u Novi Sad, došao je praznih ruku. Tad ga je primio pesnik Mihail Babinka i ponudio mu jednu svoju sobu i nešto novca. Tu je živeo s prvom ženom Bubom. (Kasnije je Mika u znak zahvalnosti ulicu u kojoj je živeo u Novom Sadu nazvao po svom Mihailu Babinki.) Dobio je posao u Dnevniku, gde je pekao novinarski zanat, a nakon razvoda od Bube podigao je plate za godinu dana unapred, da bi nju isplatio kad je završena brakorazvodna parnica. Tako je 12 meseci živeo bez primanja, imao je samo neke honorare i dosta se zlopatio. I tada je Mira Banjac brinula o njemu. Odlazio je kod nje i njene majke na ručak, poklanjala mu je čarape da ne ozebe. On to nikad nije rekao svojoj majci i sestrama, nikad se nije jadao. Čak je sakupio pare i kupio sestri cipele za matursko veče. Nije umeo da kuka. Nikad se nije žalio na izdavače, na cenu pesme, nije govorio o svojoj pesničkoj sudbini na javnim skupovima, a čak jednom kad su ga pokrali maloletnici iz popravnog doma u Kruševcu – uopšte nije bio ljut. Samo je rekao da će lopovima napisati otvoreno pismo i pitati ima li smisla da se brukaju i on i lopov koji krade od običnog srpskog pesnika svega 500 starih dinara.
SUKOB S KRITIKOM
U svom tajnom dnevniku je zapisao: „Istina je da su od mene podosta toga prepisali i da su mi krali ideje kad god su mogli, klevetali i smejali mi se što mucam. Došaptavali su se iza mojih leđa da sam pijandura, da sam patetičan i pesnik estrade. U Beogradu su mi tražili da se izjašnjavam kao Srbin, a ja sam čvrsto ostao pri stavu da sam Vojvođanin, čak su mi i nos razbili Brana, Pekić, Mihiz i još neki… U dvorani Lisinski su mi Hrvati priredili nezaboravnu noć. Nije bilo mesta za stajanje. U Sarajevu sam štampao svoje knjige. Beogradska kritika je bila nema za moja dela ili bi mi odali šturo priznanje samo za dečju poeziju. Umro sam dva puta pre konačne smrti i dva puta sam ih prešao. Taman su hteli da odahnu, a ja vaskrsnem iz mrtvih. Samo da mi doktor Čanji nije odsekao pola jezika, održao bih ja njima posmrtno slovo.“
Vrlo je zanimljiv taj odnos Beograda i Mike – beogradska kritika ga nikad nije prihvatila u punoj meri. Sve je stalo na „Plavom čuperku“. Smatrali su da je patetika, koja kod njega nesporno postoji, naročito u ljubavnoj poeziji, bila obična stilska slabost. I zamerali su mu taj odnos s publikom – tu estradnu žicu nisu mogli da mu oproste. A on ja znao zašto to radi.
„Estrada me je vukla ka javnim kazivanjima. Voleo sam da fantaziram, glumatam, da oneobičavam stvarnost, da malo nemam plan, da skitam svetom kao Jevrejin lutalica, naoružan onim što nemam, bez noža, bez krika. Šta će mi biografija koju sam već doživeo? Bežao sam u svet poezije, to je bila moja naivnost. Bežao sam usvet slikarstva, to je bila moja lukavost. Odlazak u svet filma, to je bila moja potreba da budem surov. Od novinarstva sam živeo.“ U umetnikovoj glavi često su se borili Bim i Bum.
„Vidite, postoje dva Miroslava Antića, oduvek je bilo tako. Čitavog života borio sam se sa svojim dvojnikom. On je bio bolji, prirodniji Antić, koga je moja majka obožavala, a koji je meni neprekidno stvarao nevolje. Nisam mogao da ga podnesem upeglanog, namirisanog i očešljanog kako čita stihove mojim plavušama. Bio je toliko razmažen aplauzima, nagradama, položajem u društvu da mi se obraćao osorno, kao slugi, nekom nedoraslom tipu. A ja sam mu čak i pesmu napisao,najdivniji epitaf, na rukama doktora Savića, u neuropsihijatrijskoj klinici, koji me je prvi izlečio od hiljadu neverovatnih bolesti vezanih za votku, konjak, vinjak… I ta upeglana stoka je pre mene uskočila u sve čitanke i zauzela moju večnost. Trebalo je mnogo ranije da ga se rešim.“
BORBA S ALKOHOLOM
Ta bitka s nemanima bila je žestoka, kakav je, uostalom, bio i ceo život.
„Bilo je perioda kad nisam popio čašicu alkohola čitavih pet meseci. A onda mi nešto grune iznutra, neka bol pomešana sa strahom i strepnjom, i ja pomahnitam. Spustim se u kafanu i popijem za deset dana ono što normalan čovek popije za pet meseci. Svi me, naravno, vide i kažu: ‘Evo, pijandura, opet se vuče ulicama.’ Ja pijan ne mogu da pišem, slikam, režiram, uređujem novine, zidam kuću, negujem porodicu i uspavljujem decu. Oni što upiru prstom u mene ništa ne rade u međuvremenu. A ja sam pravio spektakl od pijanstva… Zar treba da se pravdam mozgu koji nije bio nikad moja istinska priroda? Bila je to lažna materija prokrijumčarena u ovakvu vrstu mišljenja.“
Dva puta je doživeo kliničku smrt, što je opisao kao eksperimente. Prva je bila na neuropsihijatrijskoj klinici u Novom Sadu. O tome je pričao Drašku Ređepu:
„Imao sam utisak da sam sam sebi izašao na usta, nadneo sam se nad sebe, gledao šta rade sa mnom. Jedna žena, bila je očni lekar, konstatovala je još hladno: ‘Ovaj je odapeo.’ Čuo sam sve lekarske razgovore. Jedan drugi lekar, i on je bio tu, šamarao me je: ‘To je Miroslav Antić, nećete, valjda, pustiti da umre!’ Vratio sam se kroz svoja usta u sebe, i oživeo.“
Drugi put je to bilo na VMA u Beogradu, posle turneje po Jugoslaviji sa Tomom Zdravkovićem, gde su osim stihova i pesama tekli i galoni alkohola.
Treći put smrt, ali ne samo klinička, zatekla ga je u kući u Ulici Mihaila Babinke, baš tog jutra kad je primio Avnojevsku nagradu. Bio je uzbuđen i legao je da se odmori. Pošto je odremao, izašao je u baštu i pao pored baštenskog stola. Nemanja Rotar priča o poslednjim danima:
„Pio je gotovo sve, a pušio je neprestano, maltene je vario jednu na drugu cigaretu. Oboleo je od kancera vilice i kad je operisan, odstranili su mu deo jezika. Više nije mogao da govori i to je za njega bila najveća kazna. Pesnik bez jezika. To ga je dotuklo i posle te operacije je nastavio da pije, a onda mu je srce oslabilo. Nekoliko godina je živeo bez jezika, onda je pisao cedulje, ali to više nije bio taj Mika.
Tada je najviše slikao, i to strastvenim, ekspresionističkim potezima, tako je i nastao fantastičan ciklus suncokreta. Radio je sa tom zlatnom bojom i kad je umro na rukama mu je ostao zlatni prah, koji nisu mogli da mu skinu, tako da je onaj svet otišao zlatnih ruku.
“ Na sahrani na novosadskom Novom groblju, gde je oporukom bilo zabranjeno držati govore, pred desetak hiljada ljudi, tačno u pola šest, orkestar Janike Balažaodsvirao je romsku baladu „Pira manđe korkoro“, glumac Miodrag Petrović recitovao je „Besmrtnu pesmu“, a pesnik Mita Golić pročitao je poruku:
„Kad umrem, ovde će se u Novom Sadu držati govor. Ležaću pred njima. Ali to ću biti neko drugi. Zato idi u Mokrin, i tamo zovi pesnike da govore stihove, neka mi to bude prava sahrana. Zovi Branu Petrovića, zovi Desanku Maksimović, Ršuma, Branu Crnčevića, Izeta Sarajlića…“
Uveče u Mokrinu, tako je i bilo, pravo književno veče, a njegova majka Melanija zapisala je: „Umro je moj Mika, moj jedini sin, 24. juna 1986. godine u pola osam uveče; moje voljeno čedo, moj genije, moje pametno dete…“
DOBROVOLJNI NASTAVLJAČI ILUZIJA
Iza Mike je ostalo šestoro dece. Neke od njih sam pronašao. Vuk Antić je nosilac autorskih prava.
„Brigu o zaostavštini i izdavanju knjiga ne posmatram kao obavezu nego kao čast i priliku da bolje upoznam oca i njegovo delo. Iako je svakodnevni život bio izuzetno sadržajan i dinamičan, najradije se sećam običnih porodičnih stvari, tih odnosa na relaciji otac – sin. Pamtim ga po neverovatnoj energiji i vrednoći. Kao otac je bio izuzetno neobičan i maštovit i dugo sam mislio da su svi očevi takvi. Kad je preminuo, ja sam imao tek deset godina i jako mi je nedostajao. Na mene nije mnogo uticao pošto sam bio mali, ali mislim da je dosta uticao na stariju braću i sestre. Uvek je govorio da se vredi truditi, da je sreća stvar odluke, a da je ljubav najvažnija… Volim knjigu ‘Horoskop’, koja je meni posvećena, često citiram pesmu ‘Opomena’.“
U knjizi „Sutradan posle detinjstva“ stoji: „Mika zasigurno nije bio jednostavan čovek za život u porodici. Ne samo zbog sklonosti prema alkoholu već i zbog neukrotivog temperamenta i izrazite dinarske plahovitosti. Bio je prznica i eksplozivan u trenutku, sklon žestokim svađama i prepirkama, često i zbog sitnica. Ono što se njemu dogodilo, sukob sa ocem i odlazak iz porodičnog doma, vratilo se kao zalutali bumerang s najstarijim sinom Igorom, koji se oženio rano, s nepunih dvadeset, i koga je on, zbog učestalih neslaganja, oterao iz kuće.“ Igor Antić je danas priznati vizuelni umetnik, živi u Parizu, a na desetak postavljenih pitanja odgovara jednim pasusom:
„Bila bi šteta da ja, Sanja, Ženja, Boris, Vuk ili Jug pokušavamo da našim privatnim anegdotama odvučemo pažnju sa onoga što je suštinska poruka Miroslava Antića, a to je da se u njegovoj poeziji mogu prepoznati svi ljudi i sva deca. Čitajući je, u njoj svako može potražiti zrno svoje istine, odlučiti da krene u potragu za nekom svojom tajnom ili se setiti svega onog značajnog što ga je gradilo kao osobu. Mi Mikina deca smo, dakle, svi bili od ranog doba učeni da te tajne i ta osećanja, koji su se budili kod njegovih čitalaca, a koje su nam ljudi rado prenosili, ne razobličavamo, nego da ih pustimo da se razvijaju. Ili da to drugačije kažem: ‘Mi smo bili i ostali dobrovoljni nastavljači iluzija.’ Bili smo na taj način ujedno usmereni i da u sebi razvijamo kreativnost i stvaralaštvo, jer su oni prečica ka upoznavanju samog sebe. Kad danas čujem da moja deca i mnoga druga deca i odrasli čitaju stihove Mike Antića, iskreno se obradujem zbog činjenice da i dalje žive i šire se njegove iluzije. Zato citiram jednog drugog pesnika, Alfonsa de Lamartina, u čijoj ulici sada stanujem:
‘Život je sastavljen od iluzija. Neke uspevaju, druge čine realnost.’“
Ćerka Sanja se otisnula u svet, ne ostavljajući za sobom nikakve tragove. „Ona je višestruko talentovana, ali o njoj najmanje znamo, ona je netragom nestala, javlja se povremeno, kad ona hoće, i to pismima koja pravi isecajući slova iz novina. Povukla je na Miku taj likovni talenat“, kaže njen brat od ujaka.
A na razglednici iz Petrovaradina, koju je Mika poslao majci u decembru 1974, piše: „Draga moja, ne brini se, ja još uvek blesavo živim. Čitav sam! Srećna ti slava. Zapali sveću tati. Tvoj M.“
I zaista sam uveren da još uvek blesavo živi. Zato, zapalite sveću Miki.
http://www.newsweek.rs/kultura/48611-mika-antic.html
