U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisao io najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi barem mogao poljuljati blesavu opoziciju pisca – kritičara, po kojem je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritika, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih, opažaju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedramama koje već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih.
Tekst
prvobitno objavljen u časopisu Srpskog književnog glasnika, 1920.
godine
Kragujević
Ivo Andrić je književno ime koje još nije prodrlo u široke
čitalačke redove, ali kome je otvorena najlepša budućnost. Pisac
je relativno vrlo mlad, a njegov talent razvio se uglavnom za vreme
ratnih godina, koje je Andrić dokazao u najtragičnijim okolnostima,
po austrijskim političkim tamnicama. Plod tih telesnih i duševnih
muka bila je izvrsna knjiga autopsiholoških fragmenata »Ex Ponto«,
koja je naišla na nepodeljeno priznanje publike, i kritike ukoliko
je o njoj pisano. Ta knjiga je nama koji smo se posle dugotrajnih
lutanja naše zemlje i književnosti vratili u domaći život među
prvima pokazala da naša književnost oživljava novim snagama. Vrlo
lepo primljena, ona se ovih dana javila u novom izdanju.
Ivo
Andrić je produžio da objavljuje i dalje svoje psihološke i
filozofske fragmente. Te nove stvari pokazuju sve ranije vrline
Andrićeva talenta, i puno novih. Pored nesumnjive psihološke
sposobnosti, lirizma, jedne retke stilske moći, u njima se ogleda i
izvesno filozofsko shvatanje života i društva, koje je originalno,
interesantno i ne bez dubine. Ali ma koliko da su to stvari od
neporecive umetničke vrednosti, sve je to ipak samo fragmenata
književnosti, i prijatelji Andrićeva talenta počeli su bili da
izražavaju sumnju u sposobnost mladog pisca da zamisli i izvede delo
šire koncepcije, ili, ako on tu sposobnost zaista ima , da je ne
potrošiti u rasparčanim odlomcima, koji kao da mu postanu manir.
Međutim,
Ivo Andrić je objavio svoju ovu pripovetku »Put Alije Đerzeleza«.
Njegov talent se tu prikazao u potpuno novoj svetlosti, tako da treba
postaviti pitanje, šta ima da se kaže o novom delu i kakvi
zaključci smeju da se izvuku s pogledom na budući pisčev rad.
Ivo
Andrić, koji je Bosanac, hteo je u popularnom bosansko-muslimanskom
čoveku Aliji Đerzelezu da stvori jedan sintetizovan tip te sredine.
U isto vreme on je hteo da da jedan simbol. U tom pogledu Andrićeva
pripovetka ne predstavlja samo jedan lokalni interes, kao što je
slučaj sa delima mnogih naših pripovedača, nego ima svoj mnogo
širi značaj, jer joj se simbolom koji je u njoj izražen daje
karakter nečeg opšteljudskog. Drugim rečima, bosansko-muslimanska
sredina, sa svojim izrazitim tipovima kao što je baš popularni
Đerzelez, nije pripovedao poslužila i kao sredstvo i kao cilj. Ivo
Andrić je uzeo da slika ljude iz jedne egzotične sredine, ali,
nasuprot onome kako su radili romantičari, on u tim ljudima ne traži
ono što im je apsolutno specijalno i specifično, čime se oni
udaljavaju od nas, nego, naprotiv, ono što im je zajedničko sa
nama. Na taj način Andrić ide za omiljenom idejom nekih
neorealista, po kojoj su svi ljudi u osnovi jednaki, jer da se kod
svih, i pokraj mngobrojnih i na prvi pogled dubokih lokalnih, rasnih
i etničkih razlika, krije jedna ista psihološka suština.
Prema
tome, Alija Đerzelez je na prvom mjestu jedan simbol. On je oličenje
one večite i od »Don-Kihota« na ovamo nebrojeno puta opisuje borbe
između čovekovih težnji ka višem, lepšem, svetlijem, i
stvarnosti koja te težnje grubo sputava hiljadama sitnih, glupih i
neizbežnih okolnosti. Alija Đerzelez je čovek neobična kova. »On
nosi slavu mnogih megdana i snagu koja ulijeva strah«, gdjegod pođe
»pjesma ide pred njim«, »krvavih je očiju«, a svoju je »mladost
projao između Travnika i Stambola«. I kao i svi ljudi koji
sagorevaju nekim velikim vatrom, i Alija Đerzelez je imao svog
idola, i dok drugi posižu bogu, ili za slavom, ili za bogatstvom,
dotle je njemu jedini smisao života bila žena. On je bio rob ženske
lepote, svake velike ženske lepote, i, osećajući se u sebi ogromnu
snagu i silu, on je mislio da ima i sva prava. U tome je tragika
njegovog života. Mnogo puta bi poleteo za svojim ognjenim
prohtevima, ali, nemajući nikakav smisao za stvarnost i mogućnosti,
on bi se uvek lupio o društvenim pregradama kojih nije bio svestan.
Kao
uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi za tili čas svaki
razum o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za
stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako
mladu ‘i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas posumnjati u svoje
pravo; potrebno je samo da ruku pruži!
Takav
čovek, očevidno, ne može da bude običan i nezapažen u svojoj
sredini. Naprotiv, on grubo iskače u njoj, i putujući kroz život,
sudara se sa mnogim nezgodama. S jedne strane, njegova ogromna snaga,
naprasitost, »megdandžijstvo« pribavljali su mu izvesno poštovanje
kod ljudi. On je imao svoju stvorenu slavu, o njemu su priče
pričane, Ciganke su mu ispevale pesmu »Razbolje se Đerzeleze,
aman, aman!«, i kad bi se on tamo pojavio dočekivalo bi ga »ćutanje
puno divljenja i poštovanja«. Ali, s druge strane, on je ljudima
morao da bude prvo čudan, pa onda smešan od trenutka kad bi njegovi
neobuzdani i detinjasto naivni prohtevi sukobili se sa stvarnošću.
Druženje sa ljudima svlačilo ga je do njih, »Đerzelez je sa njima
pio, jeo, pjevao i kockao«, i na taj način se izjednačivao s
njima:
Za
nekoliko dana je posvećen čarobni krug oko Đerzeleza; jedan po
jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom
željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.
I
tako Đerzelez putuje kroz život nezadovoljen u svojim prohtevima,
čemu razlog nikako nije mogao da shvati, i ismevan od ljudi, zbog
čega je patio u svom nemoćnom i krvavom besu. U višegradskom hanu,
zbog jedne Venecijanke, »sa širokom zelenom haljinom i bijelim
velom«, Đerzelez je predmet najgrubljih šala. Drugi put, isto
tako, na komičan način strada zbog Zemke Ciganke, kojoj »niko nije
mogao na kraj stati«, i koja je bila »vitka, zelenih očiju, i
bijela mimo sve ostale Ciganke«. Pa Katinka, Vlahinja, »kruška
jerbasma, glatka a meka«!:
Nadimao
se od gnjeva. Ne moći do te Vlahinje; nikad ne moći! I ne moći
nikog ubiti!… Ili da ovo nije varka? Da njega ne magarče? Kakva je
ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do
boga? A isti čas je jasno osećao da su to pretanki konci za njegove
ruke i da — po koji to put već u životu!? — ne može nikako da
shvati ljude, ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se
odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i
suvišnom snagom…
U
takvim trenutcima sumnje i klonulosti, Alija Đerzelez, vitez velike
lepote i otmene strasti, odlazi Jekaterini, koja stanuje na kraju
varoši, i do koje se »jedino ide ravno«, prosto, bez prepreka! I
tu, kod žene bez žene, u njemu se javlja »misao sa kojom je sto
puta zaspao, nejasna, nikad do kraja do-mišljena, a uvredljiva i
jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i trajan, i zašto
on, sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze svi
gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, čio svoj
vijek pruža ruke kao u snu.«
Na
taj način Alija Đerzelez prestaje da bude lokalan tip jedne
interesantne sredine, samo njoj poznat i samo njoj intiman, nego,
snažno oživotvoren sintetičnim isticanjem jedne opšteljudske
osobine njegove prirode, on dobija značaj simbola, postaje
inkarnacija jedne mučne borbe koju svako čovečije biće ima da
pretrpi između svoga »hoću« i svoga »mogu«. Put Alije Đerzeleza
je put kroz život sreći jednog čoveka koji stvari shvata
apsolutnije nego što to mogućnosti dopuštaju. »Da se bude srećan
— rekao je neko — treba tako malo, pa ipak tako mnogo!« Alija
Đerzelez, »slavan i smiješan«, oličenje je toga dubokog
paradoksa, i on živi simbol onih koji »čio svoj vijek pružaju
ruke kao u snu«.
Očevidno
da jedina interesantnost ove lepe pripovetke. Ive Andrića ne leži
samo u tome simbolu. Za ovakav predmet potrebno je imati znatnu
psihološku sposobnost, da bi se modulirao čitav jedan karakter,
isto tako kao što je neophodno bilo raspolagati vrlo oštrom moći
posmatranja, da bi se što živo naslikala egzotična sredina u kojoj
se stvar dešava. I jedno i drugo je kod Andrića kombinovano sa
retko umetničkim stilskim osobinama, koje i ove pripovetke, kao i
svemu onome što on piše, daju jednu osobu poetsku draž.
U
pogledu psihološke analize ima u ovoj knjižici strana koje
zadivljuju. Sva tri glavna momenta u kojima je predstavljen tip Alije
Đerzeleza, njegovi susreti sa Venecijankom, sa Zemkom Cigankom i sa
»Vlahinjom« Katinkom, psihološki su izvedeni na vrlo brižljiv
način. Ima tu često zapažanja koja u jednoj rečenici kažu o
Aliji Đerzelezu i njegovom karakteru više no što bi se na čitavim
stranama moglo napisati. Isto tako, scena u višegradskom hanu u
kojima je izložena promena u raspoloženju gostiju prema Đerzelezu,
od strahopoštovanja do izrugavanja, i obratno, plod su finih
psiholoških zapažanja. Primera radi, navešću moment kad njih sve,
pošto su preterali u šali, obuzima ponovni strah od Đerzeleza:
U
jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i
odstojanje su mu vraćali sve što je bio izgubio u društvu s njima.
Sad kad je bio tristotine koraka daleko od njih i valjao se prema
njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i
najbezbrižnije među njima ispuni strah…
Pa
onda psihološki portre Katinke »Vlahinje«, »nesrećne rad svoje
ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svojoj Bosni«, u svojoj
vrsti teško da ima ravna u našoj književnosti:
Na
kuću su im udarili rad nje… Dešavalo se poslije burnih večeri,
kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod
prozora i udarali na vrata, da bi majka, ni krivu ni dužnu, grdila
iu čudu se pitala »u koga se umetnu«, da je rad nje grad lud i
kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na
grudima, bez traga razumijevanja u velikim očima. Ona je često po
vazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom
proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud
mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to
»bezobrazno i tursko« na njoj što zaluđuje muškarce i rad
čega se uspaljuju i mame oko njene kuće askeri i balije, i rad čega
to mora ona da se krije i stidi, a njeni da žive u strahu…
Da
li je potrebno naročito isticati da je Andrić, sa ovako nesumnjivom
sposobnošću zapažanja, umeo da istakne i sve ono što u sredini u
kojoj slika predstavlja lokalni interes, da tzv. »lokalnu boju« ?
Sam Alija Đerzelez je vrlo popularan tip u muslimanskoj sredini
bosanskoj, o kome i danas žive još mnoge priče i anegdote. Pored
toga jedan veliki broj karakterističnih lokalnih ličnosti,
čaršinlije trgovci, Cigani i bekrije kao što su dva brata Morića,
»lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu«, i
dr., a zatim čitav niz scena svojstvenih tome društvu, terevenke i
bekrijanja na sevdalijski način, đurđevdanski običaji, ramazanska
dosađivanja itd. — sve je to složeni svet — svi i sve — u
jednu celovitu i skladnu sliku. Ivo Andrić je uopšte dobar slikar.
Kao retko ko u našoj književnosti, on majstorski rukuje svojim
zapažanjima, koja su puna živopisnih »konkretnih pojedinosti«.
Primera radi navešću sliku Ciganke Zemke na Ijuljašci, koja je, s
mnogo pokreta i linija, dostojna kičice kakvog španskog majstora:
Ljuljaška
je bila svezana na jednoj takuši, i vila se visoko zajedno sa
Zamkom. Sa leđa su potiskivale Gigan-eice, a ona se raskriljenih
ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veće zamah. Imala je
blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i
ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto
bora, lepršale i šibale nebo…
Ko
bude pažljivo pročitao sve navode koje sam ovde uneo mora zapaziti
da Andrić piše prozom koja je puna ritma. U tom pogledu on teško
da ima takmaca. Njegov stil može i treba da bude predmet naročite
analize, iu jednoj većoj studiji o delu mladoga pisca njegovom stilu
bi se imao posvetiti naročiti odeljak. Ja ću se zadovoljiti
konstatacijom da Ivo Andrić, kao retko ko, ume da očuva ono što bi
se moglo nazvati rečeničnom ravnotežom. Zgodnom upotrebom epiteta
i drugih podmetnih i priročnih dodataka, srećnom po-delu rečeničnih
delova, na izbegavanje preopterećenosti jedne rečenične partije na
štetu druge, isto tako kao što smišljenim rasporedom reči daje
rečenicu boju koja je potrebna: više ili manje emocionalnu.
I
kad je reč o tehničkoj strani ove njegove dobre pripo-vetke,
naročito je potrebno istaći jednu njenu osobinu, koja, na žalost,
u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca.
Pripovetka je komponovana na način koji se može nazvati savršenim.
U tri momenta kazana je ćela, ali tako da nijedan od njih nije
razvijen na štetu drugoga, i da nigde nema preskakanja, zaobilaženja
ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od
epizode, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini. U tom pogledu
ova pripovetka Ive Andrića predstavlja jedno malo remek-delo.
Oni kojima bi se moja kritika učinila suviše pohvalnom reći ću na kraju da sam siguran da se nisam prevario u sudu o značaju dela. Ivo Andrić je pisac čiji talenat daje prava da od njega očekujemo mnogo zamašnije koncepcije.
Ova
pripovetka, prema tome, kao i njegovi raniji fragmenti, samo je
pouzdani znak da se nećemo prevariti. Ali zato je baš bilo pravedno
i potrebno istaći sve mnogobrojne vrline, koje se jasno vide već iu
ovim njegovim prvim i takoreći početnim skicama.
https://livano85.blogspot.com/2023/04/milan-bogdanovic-o-ivi-andricu.html
