Bela Hamvaš – Milarepa
1. Između dve visoravni sveta, između Perua i Tibeta, naizgled nema nikakve srodnosti. Južnoameričku visiju nastanjuju Indijanci; azijsku Mongoli. Prva živi gotovo sasvim u kamenom dobu; druga poseduje kulturu od više hiljada godina. Peru je izložen pljački, prvo Inka, zatim Španaca, a danas Amerikanaca; u zatvorenu zemlju Tibet stranac čak i danas teško može da stupi. Sličnosti ipak ima. Zajedno s visinom obično ide predstava svetlosti. Ali sličnost između Perua i Tibeta nije što su oba visoko, ali su tamni. Tako su visoki i tako tamni kao titansko sazvežđe Orion. Čak ne predstavlja sličnost ni što niko nije umeo da razreši tajnu naroda koji naseljavaju ove visije. Čak ni to što bi Peru i Tibet, ako bismo ih uveli među ostale narode i utkali ih među druge zemlje, uvek ostajali sami, osamljeni, daleki i zatvoreni. Ono užasno spokojstvo, ona orionska tamna visina, koju zrače duh Perua i Tibeta, granica su za čoveka. Osama, daljina, tama, zatvorenost takva je granica preko koje čovek ne može prestupiti bez žrtvovanja celovitosti svoga ljudskog bića. Postoji nešto i s druge strane granice, ali to već nije čovek. I Peru, i Tibet su granična carstva. Razlika je što je Peru carstvo prema dole, a Tibet prema gore. Ako čovek načini još jedan korak od peruanskog Indijanca, on prestaje da bude čovek; ako načini još jedan korak od tibetanskog Mongola, on prestaje da bude čovek. Zato su to magijske zemlje i zemlje magova. Samo je drugačija priroda magije prema prirodi zemlje. Granica je magijsko mesto. Teško onome ko pobrka ovostrano s onostranim. Ako magijsku granicu povredi na zabranjenom mestu, izazvaće duh granice, Moćnog Gospodara, koji nikome do sada uvredu oprostio nije. Jedna kap više od Perua i čovek prestupa granicu prema dole, rastapa se i biva uništen u svom podljudskom bivstvu; jedna kap više od Tibeta i čovek prestupa granicu prema gore, rastapa se i biva uništen u svom nadljudskom bivstvu. Peruanski i tibetanski magovi su to dobro znali. Zato nigde na svetu nije bilo strožeg reda, jednodušnijeg i surovijeg zakona, kruće i čvršće discipline nego u carstvima Inka i lama. Ostali delovi čovečanstva nikada nisu razumeli otkud ova samrtna vladavina ubitačnog, tvrdoglavog i krutog poretka. Upravo zato. Da ga nije bilo, u jednom neopreznom trenu preko magijske granice prestupio bi, obeznanjen, najpre jedan, pa još jedan čovek, zatim desetoro, pa pedesetoro, zatim ceo narod, i bili bi uništeni. Peruanci bi potonuli ispod bivstva, Tibetanci bi isparili iznad bivstva. Tamo gde više nema bivstva, gde nema ništa. Ni Peru, ni Tibet nemaju svoje istorije. Oba mesta su područja duha koja su izvan prostora i vremena. Što su u vremenu živeli, uvek je isto i jedno: biti na granici i čuvati je. Za druge narode su ljudi ovde tako strani, kao da su stanovnici s Meseca. Život kojim žive ne menja se nikada, odvajkada je jednoličan i istovetan. I život im se razlikuje od svih drugih naroda. Postoje zemlje gde je život brz, takva je Severna Amerika. Postoje zemlje gde on glatko leti, takav je svet Sredozemlja. Postoje zemlje gde vreme stoji, takvi su Peru i Tibet. Ali vreme ne stoji kao vazduh u bezvetrici ili srce u mrtvacu. Stoji kao neka užasna stena u praznom prostoru. Kažu da postoji jedna zvezda, Sirijus Beta, gde je materija navodno zdrobljena. Baš tako: zdrobljena. Svi atomi leže u ruševinama, nepokretni, skljokani, mrtvi. Tako se zdrobilo vreme iznad Perua i Tibeta.
2. Aleksandra Dejvid-Nil je neobična dama. Kao i mnogima, ni njoj nije bilo dovoljno što joj je Evropa mogla da pruži u oblasti religije, a nije imala ni strpljenja, ni vere da potraži ono više što joj je nedostajalo. Radije se zagnjurila u severni budizam i mnoge godine je ispunila time da ubedi sebe: ona je inkarnacija istočnjačke duše koja je zalutala na zapad. Ali u novije doba ima dovoljno specifičnijih religioznih slučajeva nego što je njen. Izuzetno je što je Aleksandra Dejvid-Nil otputovala na istok, naučila tibetanski jezik, više puta je odlazila u Tibet, katkada pod veoma opasnim okolnostima, primljena je u crkvu severnih budista, i posvetila se misterijama ove religije. O svojim putovanjima i iskustvima napisala je više knjiga, a ima onih koji misle da ova dela otvaraju do sada neslućeni svet. Možda. Knjige su zaista izuzetno interesantne. Gospođa Dejvid-Nil piše o tibetanskoj religiji, i kaže da Evropejac nema pojma o tome šta se događa religioznom Tibetancu, u njemu i s njim, kada možda mesecima živi bez reči u napuštenim planinama. Možda sam više stotina dana, u pećini ili u kolibi na steni, među surovo golim kamenjem, snižavajući u tolikoj meri svoje životne potrebe da je to za nas prosto samoubistvo. Ali ovakav usamljeni pustinjak upušta se u tako divalj i odlučan unutarnji poduhvat, koji prevazilazi svaku ljudsku maštu, da je već čudo ako iznese čitavu pamet. Gospođa Dejvid-Nil kaže za ove ljude da su unutarnji sportsmeni. Sigurno greši. Ovde nema ni govora o sportu. Avantura je to – i još više od toga. Čovek sličnog temperamenta jednom je samog sebe nazvao razbojnikom. Unutarnjim razbojnikom. Ista glad za pustolovinom čoveka koji ume da živi u napetosti smrtne opasnosti, odvažan je i ničega se ne plaši, okorela, drska egzistencija, on je drumski haramija, samo ne prema spolja, već prema unutra. Metod unutarnje discipline se na istoku naziva joga. Domovina joge je Indija. Ali su metode hindu-joge samo metode, kako bi čovek uz njihovu pomoć dosegao viši duhovni stepen. I ove metode, mada i nemoguće bile za nas, mogu se zamisliti da su ljudski ostvarljive. To može da bude i sport. Tibetanska joga nije sport. Sport prestaje u onom trenutku kada neko stavlja svoj život na kocku. Olimpijski igrač je bio sportsmen, Ahil više nije. Zašto? Jer je i ostao na ograšju. Hindu joga može biti sport, jer isprobava snagu duha nad telom, tibetanska joga nije sport, jer je to takva samoinkvizicija da se istinski ne može znati kada pobeđuje, da li ako uspe da ne preživi, ili ako uspe sebe da uništi.
3. Karđipa, velika sekta Tibeta, imala je u drevna vremena četiri ogromna sveca: Tilopa, Naropa, Marpa i Milarepa. Možemo zahvaliti tibetanskom lami Kazi Dava-Samdupu, koji je pisao na engleskom, što se biografija Milarepe pojavila ne jednom evropskom jeziku. Ako se negde može saznati nešto o graničnom stanju Tibeta, biće to u ovom delu. Milarepa je još bio živ, ali jedva da je bio čovek. Kao da se već nalazio s druge strane. Ako igde čovek može da sazna nešto o unutarnjem gusarenju tibetanskih svetaca, onda je to u ovoj knjizi. Toj upornoj opsednutosti nema para. Evropa nešto slično nije umela da ostvari ni u zločincu. Milarepa je bio sin imućnog trgovca. Otac mu je rano umro, i brigu o njemu je preuzeo stric. Porodično imanje stric je uzeo, a Milarepa je kao sluga morao da radi i da gladuje. Majka je nagovorila dečaka da izuči crno znanje i da uništi strica. Milarepa je to i učinio, izučio je crnu magiju, izazvao oluju, koja je srušila stričevu kuću i pobila sve u njoj. Tada je Milarepa još bio dečak. Tako se upoznao s višim znanjima. Tako je došao u dodir s granicom nadljudskog. Milarepa se nije zadovoljio crnim znanjem. Potražio je učitelja i na kraju je nabasao na Marpu, Velikog Prevodioca, koji je prokrstario Indiju i prevodio na tibetanski jezik knjige Mahajane. U biografiji je opisano kako se Marpi javio njegov učitelj, Naropa: on ga je upozorio kako je Milarepa izuzetno biće i da mu može poveriti celokupno znanje. Pogrešno bi bilo poverovati da se Naropa pojavio u snu Velikog Prevodioca. I Naropa je bio čovek granice. Posvećeni su znali da je živ prelazio preko granice smrti. Dugim i napornim vežbama je preobrazio sebe – postao je duh -, iz ljudskog tela se svesno preselio u telo duha. A Naropa, mada je umro, mogao je uvek da se vrati, ako hoće, u svoj zemni oblik. Marpa ga je poslušao, prihvatio dečaka i uputio ga u tajna znanja. Evropa zna za ovakve žive preobražaje: svako zna kako je prorok Ilija odjezdio na vatrenim kolima. Napustio je zemlju u vidu vatre. U Tibetu slične stvari nisu retkost. I Milarepa se kasnije mogao pretvoriti u vatru. Mogao je da se preobrazi u svaki elemenat. Postao je mag. Šta je magija? Spuštanje na ono mesto gde je sve jedan, i delovanje s ovog mesta. Mag se pretvara u vatru, u vodu, u demona, izaziva oluju, lepo vreme, otvara izvor u pustinji, iz peska vadi zlato. Već nije čovek. Sila. Prevazišao je ljudsko bivstvo – prestupio granicu. Na mestu gde on stoji: vatra, voda, pesak, vazduh, sve je – jedan. Milarepa je postao učenik Marpe. Ko misli da je to neka evropska škola: uči se iz knjiga, rade se i pišu zadaci, taj je u zabludi. Marpa je tražio od dečaka da sagradi četiri kuće, ali je svaku od njih dečak morao da poruši tako savršeno da kamenove odnese nazad na ono mesto odakle ih je izvadio. Dečak je morao da ispašta zbog crnog znanja. Šta je crno znanje? Crna magija. A šta je to? Korišćenje natprirodnih sila u sebične svrhe. Crni mag svoje sposobnosti upotrebljava za svoju korist. Time on kalja natprirodno, ali i samu prirodu. Milarepa je morao da ispašta. Proveo je gorke godine kod svoga učitelja, koji je prema njemu bio tako surov kao sudije podzemlja. Na kraju je Veliki Prevodilac svoga učenika uputio u veliku tajnu i predao mu celokupno znanje. Milarepa se povukao u pećinu Dragkar-Taso, Biografija priča koliko godina je tamo proveo sam, ali čovek ne želi da ih broji. Trideset-četrdeset godina, ali možda i četrdeset pet. Odeća mu se sasvim pocepala, na kraju je nosio samo parče izanđale vreće. Šta je jeo? Koprivu. Ništa drugo do koprivu. Brao ju je ispred pećine, između kamenja, bario i jeo. Ali zaboga! – ta u Tibetu je duga zima, i mesecima je deset-dvadeset stepeni ispod nule. Može li se to izdržati u nezagrejanoj stenovitoj pećini u dronjku izanđale vreće? I ako čovek ne jede ništa drugo do koprivu? Posvećeni Tibetanac se na to samo smeška. Učitelj joge poznaje takav metod disciplinovanja životnih sila koji čoveku omogućava da podnese i najveću hladnoću. Kako? Takozvanom unutarnjom toplotom. Tibetanci je nazivaju tumo. Primenjuju takav postupak kojim se odista skladišti toplota ljudskog bića, ovakva inflacija temperature, ovakva unutarnja peć koja neprekidno gori može se steći vežbom, što i jeste joga. Delo nije jednostavno. I to je magija. Mag čarolijom hladno pretvara u toplo, koprivu u meso, mraz u vrelinu. Ali Milarepa, kad je živeo u pećini, nije tako postupao, jer bi to opet bila crna magija, korišćenje moći i znanja u svoju korist: život bi učinio podnošljivim. Ono o čemu je sada bilo reči jeste: preživeti i podneti ono što postoji – proživeti i propatiti do kraja. Na hladnoći od dvadeset stepeni, pod udarima ledenog vetra Milarepa je sedeo u pećini, ogrnut samo izanđalom i iscepanom vrećom. Katkada bi naišao neki lovac ili razbojnik, ali bi pobegao glavom bez obzira. Pomislio bi da je to “bhuta” – zli duh planine. Dvadeset godina nije podrezivao kosu, ni bradu, nije se umivao i nije jeo ništa drugo do koprivu. Prljav, mršav, oči gore crvenilom, naborano i izmučeno lice. Sedi u pećini i meditira. Milarepa je u svom jednom jedinom životu želeo da postigne stupanj Bude. U jednom jedinom ljudskom životu hteo je da doživi i da preuzme na sebe sve patnje bivstva. Nije hteo da se više vraća na zemlju kao patnik. Hteo je da ode na večno smirenje, u čisto bivstvo. Kada ga je, negde u tridesetoj godini osamljenosti, pronašla mlađa sestra, saznavši gde živi, htela je da ga nagovori da se vrati među ljude. Milarepa joj je odgovorio: Ne idem, već sam proživeo sve užase bivstva, sve životinjske, biljne, mineralne, demonske i onostrane strahote, ali još imam tri Loke tri donja kruga pakla – koje nisam proživeo. Da bih pribavio večno smirenje, moram preuzeti na sebe i proživeti i ova tri kruga. Kada je Milarepa u svojoj pećini iscrpao sve patnje bivstva, postao je dostojan da se više ne rađa ponovo i da može prestupiti s druge strane granice. Odjednom je osetio: raspolaže takvom snagom kojom se može pretvoriti u senku, u vazduh i u nematerijalnost. Mogao je da se uzdiže u vazduh i da leti. U snu je mogao da obiđe ceo svemir. Sopstvenu ličnost je mogao da udvostruči i ustostruči, ali je svaka od tih ličnosti imala iste nadljudske sposobnosti kao i on. Mogao je da uzleti u nebo do bogova, i mogao je da sluša njihova učenja. Svoje telo je mogao da pretvori u vatru i u vodu. Milarepa je umro otrovan. Znao je da je pojeo otrov i za njega ne bi predstavljalo naročit napor da ga neutrališe. Bio je mag. Ali bi to opet bila crna magija, svoju sposobnost bi koristio u svom interesu. Umro je i kada se odselio, na nebu su ga dočekali, sred čudesnih svetlosti, svi bogovi i boginje.
4. Najtajanstvenija misterija severnog budizma jeste: čed. Ako čovek čita spoljašnjosti misterije, njene čarobne reči, gleda fotografije o njoj, mora da upita: po čemu se razlikuje ovaj nesumnjivo nečuveno uzvišeni, čisto duhovni obred posvećivanja od kanibalizma? Po čemu se ovaj uznemireni i obesni samoubilački nagon jarosti razlikuje od indijanskog stuba za mučenje? Južnoamerički Indijanci imaju obred: selo se opija pićem pripremljenim posebno za ovaj praznik i počinje da igra, igra se dan i noć, jedan dan, dva dana, ko se umori, pije ponovo i igra dalje. Petog dana igraju samo najsnažija petorica muškaraca. Tada se pojavljuje “đavo”, čarobnjak, sa svojim pomoćnicima. Đavoli počinju da šibaju igrače bičem od kokosovih vlakana. Ko jaukne, napušta igru, sram pada na njega. Kada sa igrača počnu da vise trake mesa, oni preuzimaju bičeve i šibaju đavole dok s njih ne počne da curi krv. Onda opet đavoli šibaju igrače. Na koncu od celog plemena niko ne ostaje čitav: onesvešćeni i pijani polegaju da spavaju, u vrućici od rana, izgubljene svesti. Čed je ovakav obred, ali ovde vino, igra, đavo, bič, sve se odvija unutra, u jednom čoveku. To je tibetanski metod: sve je unutra – to je unutarnja magija, unutarnje gusarstvo. Veliki Lama stoji i govori reči onome koga posvećuje. Usmerava na njega demone. A unutarnja snaga, koja može da stvara toplotu, koja od koprive stvara meso, ume da oživi demone koje je svest zamislila tako da oni, kao đavoli Južne Amerike, zaista napadaju onoga ko čeka na posvećenje. On sedi i oseća na sebi kandže demona. Treba da im ponudi svoje oči, nos, uši, usta, stomak, srce, treba da se odrekne svojih osećanja, misli, uspomena – treba da odbaci sa sebe sve što bi nagoveštavalo sumnju prolaznosti. Mora da izgovara užasne molitve u kojima preklinje da u pustinji može da sedi sam, da bi mu lešinari mogli u krpama kidati meso s kostiju. Kako bi minulo sve što je prolazno i da ostane ono što ni lešinari, ni demoni ne mogu da ubiju: Večno Duhovno Ja. Ni grčki praznik Dionisa nije bio drugačiji. Bio je kao i misterija bičevanja Indijanaca koji igraju. Jedna vrsta čeda. Raspomamljene žene su čerečile životinje; ubijale Orfeja, kidale mu glavu i bacale u reku. Čed ima dvojako značenje: jedno se nalazi u svakoj religiji, odvajanje od prolaznosti, bacanje zemne materije, razapinjanje na krst prolaznog ljudskog namenjenog smrti, Ja. Drugoga nema nigde, samo u Tibetu i Peruu: čuvajući celokupnu svetlost svesti, videći i preuzimajući na sebe celokupnu užasnu metamorfozu, svesno se pokušava da se prestupi Najveća Granica. Čed je umilostivljenje Gospodara Granice. Žrtvuje mu se zemno Ja. Carina se plaća, a Gospodar tada propušta. To je jedini novac koji Gospodar prima: prolazno Ja. Čed je prestupanje preko granice, svesno umiranje. S punom svetlošću svoje svesti čovek preuzima smrt. Ne onesvešćuje se, ne skljoka se, ne beži, ne cvili i ne urla. Svest ostaje čista, kao ogledalo, čak i ne zadrhti kada prestupa: to je čed. Ovde je sve važno: mrcvarenje, plaćanje carine, prestupanje preko praga, važno je ono što se zbiva, ko to radi, đavo, kanibal, gusar, mag, haramija, važno je da je rvanje s đavolima i demonima svesno, da je bestijalno, sveto i uzvišeno. Ali je najvažnije da onaj ko se posvećuje sedi ispred Velikog Lame dopola sklopljenih očiju, nema više užasa od kojeg bi zadrhtao, nema divote koja bi ga opila, propatio je sve udarce biča, šibala ga je sunčeva svetlost, gubici, zanos, slava, rad, znoj, ljubav, i njemu od svega toga vise ne treba ništa i niko, i on je već s one strane ljudskog bivstva, i prestupio je preko granične linije.
5. Letnja noć na palubi broda, ako čovek leži nauznak na ćebetu, on posmatra ozvezdano nebo. Gore pet planeta: na istoku Mesec, na vrhu Saturn, Mars, Jupiter, na zapadu Venera. Ljudi odavno poznaju prirodu planeta. Znaju da je Mars simbol razdora i sirove sile, Jupiter dobronamerne moći, Venera emocija koje povezuju suprotnosti. Nauka se smeška ovim simbolima, ali zalud. Nauka prolazi, simboli ostaju. Zašto? jer su istiniti. Ali noćas nije to u pitanju. Brod plovi tamnim morem. Paluba je prazna. Obala se već izgubila. Kako li Zemlja izgleda odonud? Ova naša Zemlja gde živimo, kakav li je naš simbol tamo, i kako je naše ime na Marsu, na Veneri i na Jupiteru? Spolja je boja Zemlje sigurno crvena. Ne kao Saturna, boja koja bode oči. Nije kao Venera, zlatna i ružičasta i blago sjajna. Nije kao Mars, zadimljen, kao svetlost plamene baklje. Zemlja je boje rubina, kao sveže prolivena krv, gorka i mučenička crvena, crvena od bičevanja, joga crvena, dionizijski crvena. Buda je učio da je sve patnja. Indijanci se međusobno šibaju do zamrlosti. Derviši noževima seku svoju glavu. Milarepa je u ledenoj kamenoj pećini živeo četrdeset godina na koprivama. Kanibali peku i jedu jedni druge. Dionisa su titani raščerečili tako da mu je Zevs skupljao udove. I nema na zemlji čoveka, naroda, plemena, religije koji ne bi znali da je bivstvo patnja, da nas mrcvare nepoznate sile, da se mi međusobno čerečimo, uz mržnju, ratove, zavist, curi krv iz tela Indijanaca, iz Dionisovih udova. Svako zna za stub mučenja, za jogu i za Dionisove misterije, bilo da je Australijanac, Papuanac, Crnac, Eskim, Grk, Indijanac, Japanac, Patagonac. Samo jedan Bog živi ovde na Zemlji, Bog Zemlje – Bog koji krvari – Bog Patnik – der leidende Gott – Dionysos der Gekreuzigte – O, Niče, Niče, pa ti si sve znao? Mi nećemo doneti drugim planetama dobronamernu moć, kao nama Jupiter, razdor, kao Mars, sjedinjavanje, kao Venera. Mi njima dajemo: Boga Patnika. To je naš simbol. Tako nas zovu onamo i naše ime možda samo posvećeni smeju da izuste, i misterije govore o zagonetnom životu kojim mi ovde živimo. Čed? Joga? Dionis? Pasija? Bog Paćenik? Zemni život, ako je potpun i istinski, nije srećan, nije zadovoljan, nije građanski. I ako neko želi sreću, zadovoljstvo, građansku udobnost, upravo gubi celovitost bivstva. Naš istinski život je patnja. To je naša plemenitost. Naše herojstvo. To je naše kosmičko dostojanstvo. Raspeti Bog je rang zemlje u svemiru. Tako nas i po tome poznaju srodne zvede. Čini nas ljudima to što nas, kako kaže Heraklit, čuvaju bičem – pan herpeton plégé nemetai. Božanskim nas čini ako svesno prihvatamo krst.
6. Videći znojnu ili ranjenu životinju čovek već odavno pati kada ona još ništa o tome ne zna. Zastaje mu dah, lice se iskrivljuje. Životinja pita: šta je? šta se zbiva? šta boli? Čovek kaže: tvoj znoj, tvoja rana boli – pa zar ti ništa ne znaš o tome? A životinja će: ne znam. Čovek je biće najosetljivije na patnju, kako kaže Niče. On traži višestruku i što bogatiju patnju. A i Niče smatra da je zadatak: samom sebi i drugima stvoriti nove patnje, kako bih učinio sebe dostojnim najvišeg života. Čovek se meri po tome ko šta i koliko može da uzme na sebe. Niče je učinio nedvosmislenim za modernog čoveka da je suština bivstva patnja. I ljudska je plemenitost: primiti na sebe ljudsku sudbinu onakva kakva jeste. Amor fati. Nice je prvi evropski hrišćanin. Danas već znamo da “među ljudima prispelim u zrele godine nikoga ne možemo uzeti ozbiljno ko ne zna i ne uviđa: život je patnja”. – “Naša sudbina je tako užasna da se neuporedivo veći deo čovekove tvoračke snage troši da bi on sakrio ovu sudbinu i da bi je izbegao.” Ali obmane, manevri, trikovi, beskrajna samozavaravanja i samoobmane ništa ne vrede. Patnja je time samo veća. Čovek treba da se osvesti, da bude savršeno budan, i da tako preuzme svoju sudbinu. Najviši i najljudskiji simbol i bog budne i svesne patnje, amor fati jeste: Bog Patnik – Raspeti. Patnja nije besmislena. Nijedan trenutak patnje nije zbog nje same. I preuzimanje patnje ne zbiva se zato što čovek pati s uživanjem. Jer ako još “voli da pati” – zapravo ne pati. Još hoće sreću. Još je titan. I u tom slučaju preuzimanje patnje je magija, kojom samo želi da ukreše sreću. A magija je nedopuštena i nelegalna aktivnost: bundžijsko naprezanje titana. Svaka magija je zabranjena – izuzev jedne. Kajzerling kaže: patnju sudbine ne preuzimam na sebe zato da bih vežbao podnošenje i strpljivost. To bi bilo samo negativno, sam moralitet, sve u svemu samo vrlina. Patnju treba da preuzmem zato što me ona podstiče na uzvišenije. To uzvišenije je potpuno bivstvo. Celovito Bivstvo i njegova Istina. Jer “samo ono što boli obuzima čoveka, celinu čovekovu i potpunog čoveka”. Samo onaj ko njemu namenjeni deo sudbine bez ostatka i do kraja propati, kao Milarepa, može stupiti u božansko bivstvo. Kajzerling je onaj mislilac koji uvek podstiče, ali stvari ne kazuje do kraja. Primećuje da patnja nije besmislena, ali i da je to jedino čovekovo stanje koje obuhvata celokupnog čoveka. Ali da on time proživljava ukupnost bivstva, lažan je zaključak. Na dobrovoljno preuzetom krstu u čoveku se rađa: Poslednja Duša. Patnja ume da bude najbrži at, kaže Majstor Ekhart: ona ume da bude božiji ždrebac koji čoveka brzo vodi cilju. Na božijem ždrepcu patnje čovek najbrže stiže iz titanskog bića Prve Duše preko okeanske tame do svetlosti Poslednje Duše. Svesno prihvatanje patnje, preuzimanje krsta na sebe, istrajno i nepokolebljivo strpljenje sudbine bili bi nedopustiva magija ako bih time postigao samo potpunost bivstva. Ali stižem u Poslednju Dušu. Svaka magija je zabranjena, jer svaka nelegalno čara. “O, kad bih mogao da odbacim magiju, kad bih mogao da zaboravim sve čarobne reči, o, Svete! – postao bih čovek, i onda bi još vredelo živeti.” Samo je jedna magija dopuštena; ne snage, ne zavođenja, ne znanja, jedino magija ljubavi. Jer čovek čak i beskrajnu patnju sudbine uzalud preuzima na sebe, i zalud prihvata krst ako to čini uz pomoc snage, znanja i nedopuštene magije. Jedino se sme voleti. Jer je ljubav Poslednja Duša. Poslednja Duša je krajnja i najposlednja od svih duša. To je vrhunac i kraj sveta. To je tesko dostižni planinski vrhunac. To je kraljevski presto: tu stoluje Tihi Kralj Ljubavi. Čak se i patiti sme samo u njegovo ime. On opravdava čak i amor fati – njegov duh mi dopušta da uzmem na se krst i da ga nosim. Bez njegove saglasnosti čak i bol, tuga, žalost, saučesce, strpljenje predstavljaju magiju, nelegalno, nedopušteno, zabranjeno se želi, jer se želi za Ja. Sve je to dole, duboko, duboko ispod Poslednje Duše, jer je središte svake duše Ja, jedino nije poslednje: Duha Ljubavi. Poslednja Duša više ne zna šta je Ja, ne zna u tolikoj meri kao što Prva Duša ne poznaje moral, govor, zajednicu, ni lepotu. Ona živi još sasvim dole, u dubinama okeana, u neznanju, s titanskom snagom se bori za jedno jedino što joj treba: za sreću. Poslednja Duša je napustila svaku materiju, svako znanje, volju, nagon, želju – ona živi prevazišavši prirodu, zajednicu, čoveka, znanje, samo u blistavilu ljubavi. Smem da preuzmem na se patnju i smem da je nosim svesno, trpeljivo, ako mi Ljubav dopusti, i onda će božiji ždrebac otkasati sa mnom u carstvo Poslednje Duše. Peru i Tibet, dve visoravni: granica. Obe su srodne po tome što bez bilo kakvog posrednika, bez bilo kakvog prelaza suprotstavljaju dve najveće suprotnosti ljudske sudbine: Prvu i Poslednju Dušu. To su divlja krajnost i napetost: titan i Raspeti – suočeni jedan s drugim: to su Peru i Tibet.
https://hiperboreja.blogspot.com/2016/08/milarepa-bela-hamvas.html
