Mali je ovo grad. Zidovi se dižu, prostora je sve manje. Apsurd se diči krunicom, dok koncept tradicionalnih vrijednosti doživljava fijasko. Sijaset telećih pogleda punih bivolje frustracije hita ulicama besciljno. Stotine istrošenih, posrnulih kišobrana (od kojih je većina bez ručke) čame samotno u ćošku nekadašnjeg koncepta kulturnog centra, dok ljudske siluete bez odraza tumaraju među rafovima giga marketa i traže artikle sa popustom, uvozno meso i razblaženi jogurt. U redovima stoje seksualno frustrirani, misaono degradirani, politički labilni entiteti. Strahovito je uočljiv broj demotivisanih, psihički okrnjenih hromozoma, čija se korist jedino ogleda u nepobitnom dokazu da i svemoćni kreator ima pravo na grešku.
Ne tješe ni ekspanzija sirove agresije i potmuli udar pete Lucifera iz dubine sivog predgrađa. Oklembešena nedotupavnost bilježi vraški skok poslednjih godina. Manjak povoljnih okolnosti donekle upotpunjuje sliku vlažnog novembarskog dana. Golubovi su prilično nestašni.
Maloprije se dogodio okršaj među klincima u kvartu. Ružne riječi i vriska su pali. Srećom ništa više. Apatični pogledi komšija idu u prilog opštem sunovratu ljudskog duha. I dalje osjećam pumpanje u grudima, naviranje magme iz podnožja Atlantide. U tim trenucima zamišljam sebe kao aktera. Godine su, na moju sreću, od mene napravile izvornog posmatrača. Hvala im.
Nastavljamo, nedovoljno fokusirani čitaoče. Ono što nas kolektivno bode ispod rebra jeste širenje bolesti među populacijom – bukvalno i metaforički. Moral je pred kolapsom. Strah se mladalački isprsio i netremice ispunjava unutrašnjost ljudskih tjelesina. Ljubav je apstrakcija. Iskrenosti se posprdavamo time što smo je zametnuli u memljive foldere pluskvamperfekta. Čitaoci knjiga su prognani. Glumci jednolični. Pisaca je sve manje. Demokratija je privid, relikt, ako je uopšte i postojala. Doskočice više nisu dovoljne. Ples je površan. Rokenrol je isprskan sprejem. Tehnologija je uzjahala um, ispunila duhovne odaje bazom podataka. Poroci su komercijalizovani. Strast smo zamijenili jeftinom perverzijom. Poljubac se naziva ŽVAKOM.
Realnost moderne distopije, čiji smo svjedoci, ne možemo opovrgnuti. Možemo pokušati oživjeti davno izbušeno srce i vikati na sav glas odu ljubavi. Opet ništa nećemo postići. Sedamdesete su iza nas. Ali faktor spontanost još uvijek čuva ono ljudsko, koje nije dotrajalo. Jer, možda vidimo (a ne vidimo) kokodačemo (a ne govorimo) budni smo (a spavamo) i sve ostale tugaljivosti skupa, no nije li to poslednji poziv za buđenje, 12-ta runda i prilika za esencijalni aperkat sudbini u bradu, mudati potez palog smrtnika u inat bogovima koji su nas napravili ranjivim, podozrivim, sujetnim i trošnim.
Mali je ovog grad. Mali grad je svuda. U bilo kom gradu na svijetu on čuči i ispušta toksine noću, dok sanjamo svakojake košmare, izgužvani i laki (na tren).
…
(Da ne bude sve makabrično, završiću hipotezom… možda se u djeci krije ključ spasenja. Sagraditi fabriku koja štanca inteligentne bebe poput sapuna zasigurno zvuči obećavajuće. Možda ove redove neko pročita kroz stotinu godina i izdejstvuje suludu ideju još luđeg pisca istih, kao omaž vremenu posrnuća i stremljenja ka neuhvatljivom vihoru slobode).
Luka Minić
