Pomislih: nisam lud da i dalje sedim za istim stolom sa ovim
tipovima. Svi oni nisu ni za moj nokat. Eno kakav je onaj u uglu: natmuren,
nosat, ružan. Pa onaj kod vrata, pa onaj do njega …Biti s njima — znači biti
ono što su oni. A ja hoću da ih nadvisim.
Ručak dadoh kržljavom pekaru iz … Zatim zgrabih
smotuljak ispod madraca i zatvorih se u kupatilo. Tu sam bio siguran da me niko
neće videti kako se divim svojoj mašni.
Ljudi moji, mislio sam, što sam srećan. Što imam mašnu.
Dugačku, od crvene svile s belim kružićima. Mislim da takvu mašnu niko nije
imao. Sećam se, kada sam bio mali, imao sam suseda koji je bio kao onaj kod
vrata, ili onaj kraj njega, i on je imao mašnu koja bi se možda mogla uporediti
sa ovom. Ali taj sused je umro, i ja sam mu bio na pogrebu. Moja mašna se nije
dopadala samo meni. Susetka je razrogačila oči kao da je videla tovar zlatnika.
— Što imaš, mladiću, mašnu!
I sused se začudio:
— Vredi vola! Rekao je.
I drugi sused je uzviknuo:
— Vredi dva!
I treći sused se začudio:
— Takve stvari se retko viđaju.
Drugovi su me uveravali: Bolja je od svake
iz inostranstva.Ili: — Ubiće te neko zbog nje. Ne idi bez oružja.
Tako su rekli. Jednom se toliko dopala da me je zamolio da
mu je pozajmim za jedno veče kako bi osvojio neku ženu. Ljudi su se
zaustavljali na ulicama, zaustavljali se naročito, ne kao kad gledaju u izloge,
već, kažem: naročito su se zaustavljali i uzdisali. A žene koje me ranije nisu
gledale laskale su mi:
— Divni ste s tom mašnom. Srce ste.
— Šta se to vas tiče, govorio sam, što sam ja divan, i što sam srce.
— Znate, divno vam stoji ta mašna, govorile su.
Pa neka stoji, to je moja stvar. Meni stoji, ne stoji vama,
govorio sam.
I dođoh do zaključka da se i te ženturače sa ulica, i ti
ljudi što su zastajkivali prolazeći pored mene, i ti drugovi koji su me
uveravali da mi je mašna bolja od svake iz inostranstva spremaju i dogovaraju
da mi je nekako otmu. Zato se od svih otuđih. Moja mašna nije bila bez istorije
kao one po izlozima. Deda je kazao ocu da je čuva jer je retkost, a otac je na
samrti rekao meni:
— Sve prodaj samo nju nemoj, jer ako se nje lišiš, sine, bićeš nesrećan. Sve će
ti ići naopako. Propašćeš. Istrebiće nam se loza.
Pomislih: ipak sam ja dobar unuk i sin kad ovoliko
volim mašnu – čak sam je, evo, i u bolnicu doneo, gde se ne smeju posedovati
ovakve stvari.
U hodniku se začu uštogljeni glas bolničara. Vrata
zatvoriše bujicu smeha. Još pomislih: navikao sam da mi se dive, da mi se svi
dive, i ovde mi je to potrebno. Pokazaću onim tipovima mašnu, onda će im,
valjda, biti jasno s kim imaju posla, onda me neće ismejavati, onda se neće
ponašati prema meni bezobrazno. Uđoh u sobu. Svi zapanjeno raširiše ruke,
raširiše ruke kao da su
videli najmilijeg prijatelja, kao da hoće da me zagrle. Priđe mi dečak:
— Što ti je lepa mašna!
S kreveta skoči brkajlija i prostreli me okom:
— Gde si je nabavio?
— Lepša je nego tatina, skoči među nas dečak.
— Ostala mi je od dede, odnosno od oca.
Ustade jedan bolesnik, za njim drugi, onda treći, na peti.
Ustadoše svi bolesnici, pa čak i oni ispod kreveta i oni sa kreveta, i oni
što su se držali za rešetke i smejali se suludo i oni što su se ogledali u
prozorskim oknima. Svi izgovoriše:
— Oooo ….
Pomislih: sad će se bolje ponašati prema meni. Neće me
ismejavati. Videh: puno ošišanih glava tiska se oko mene; i sve te glave, i sve
te oči žele da vide moju mašnu i kružiće na njoj.
Još videh: na krevetu u uglu, kao smrznut, sedi bolesnik s
licem među šakama. Od svih je bežao, naročito od mene. Imao je razloga da me
izbegava, jer sam ga nekoliko puta udario, ali nikom nije bilo jasno zašto je
psovao i pljuvao ženu i ćerčicu koje su mu dolazile u posetu četvrtkom i
nedeljom od dva do četiri po podne. Na licu mu još nikad nisam ulovio osmeh.
Mislim da ga ni ostali nikad nisu videli nasmejanog.
Pomislih: zašto i on ne ustane da mi se divi? Treba
ga silom dovesti. Dovesti ga, dabome, kao što su moji drugovi dovodili komšiluk
da se divi mojoj mašni. Naterati ga treba da uzdiše, da širi ruke.
Svi videsmo: on se diže i pogleda oko sebe, šakom protrlja
obraze, zatim ćelu na temenu i pođe k nama. Svi zanemesmo. Neko šakom zaguši
penušavi dečakov smeh. Bio je to čudan smeh, bilo je to prosto rzanje. Videh:
on me prodorno pogleda.
– Što steže pesnice? Upita dečak.
Prepadoh se. Htedoh da viknem, ali se njegovo lice razvuče u
ljigav osmeh.
Pomislih: i ostalima je jasno da je, ovako nasmejan, ne
ružan, već
odvratan.
Primeti mašnu i obujmi je pogledom pijanice. Zakikota se i
primače lice mojim šakama.
— Šta je njuši? Upita dečak.
Mi svi videsmo i čusmo:
— Odakle tebi, momče, tako lepa mašna?
Rekoh mu. On odseče:
— Lažeš.
— Ne lažem. Ostala mi je od dede, to jest od oca.
— Ukrao si je, što mi ne priznaš?
Počeh mu objašnjavati kako sam je nasledio. Svi
videše: piljeći u
mašnu stade da se smeje, da viče. Tako se raduje davljenik kad ugleda u blizini
spasioca.
— Ozdravio čika-sudija, reče dečak u hodniku.
Neki su se radovali što se sudija smejao, nekima je bilo svejedno. I meni je
bilo svejedno. Sudija reče šapatom:
— Hoćeš li mi dati tu mašnu?
— Ne!
— A zašto, moliću lepo?
— Zato što je uspomena, kupiću vam novu.
— Ali ja hoću baš ovu.
— E, nećete.
— A šta ćemo ako bude moja?
— To se ne može dogoditi, planuh ja i sakrih mašnu. To se zapravo ne sme
dogoditi.
Ali mi sudija zavuče ruke u nedra.
— Daj mi je, molim te, zavapi debelo lice.
— Što vam se toliko dopala moja mašna, što će vam?
— E, ne pitaj, sići ću s uma zbog nje.
— Nećete sići s uma, počeh prestravljeno. Javiću majci da donese drugu mašnu,
javiću, ako hoćete, da donese puno mašni. A zašto vi toliko volite mašne?
— Ubiću se, ako mi je ne daš, zaplaka, ubiću se … još danas …
Pobegoh od njega na krevet. A kad mi se približi, pobegoh
za vrata. Onda se okačih na rešetke.
— Svake noći sanjam tu mašnu … i …
Pomislih: zbilja je čudna ova moja mašna. Čudo jedno kako se ovaj
svet rešio da me razdvoji od nje. Čudo jedno.
I stostruko je zavoleh.
— A zašto ne sanjate neku drugu?
— Samo ovu sanjam … stalno je sanjam …
— A otkad? Upitah.
— Godinama.
— Danas ste je prvi put videli. Kako ste mogli ranije da je sanjate? Rekoh.
On reče:
— Ne znam ni sam … ali …
Na sudijinim trepavicama visi suza. U njoj se ogledaju rešetke
prozora i moja podignuta ruka.
— Daj mi je, tako ti boga.
Obuze me čudno osećanje. Zamalo ne zaplakah. Rekoh mu:
— Slušajte, najlepše Vas molim, da se okanete i mene i moje mašne. Tražite što
god hoćete drugo, samo nju nemojte. Hoćete li para? Hoćete li odela? Hoćete li
žena?
Šta god budegte zaželeli, ja ću vam dobaviti, jer sam skoro
svemoguć, samo mi mašnu ne tražite.
— Ako mi je budeš dao, prestaće moje muke, reče on.
A ja pomislih: onda bih ja poludeo, šenuo bih, sišao bih s uma,
poslali bi me u ludnicu, tamo bih umro, tamo bih bio upropašćen, tamo bih bio
udavljen.
— Pa daj mu je, reče brkajlija.
— Nije poludeo da pokloni takvu dragocenost.
— Pokloni mu je, pogledaj ga kako plače na podu.
— Vozi malo brže, prijatelju. Već smo zadocnili reče kržljavi pekar iz …
— Daj mu je, reče brkajlija.
— Ako mu je budeš dao, ozdraviće.
— Biće veseo … biće veselo … oh, što će biti veselo … biće prosto
strašno! Oh, što he biti veselo i strašno!
Pomislih: moram se držati čvrsto, jer se još uvek ne
ponašaju prema meni kako treba, jer su još uvek bezobrazni.
— Ne dam mašnu pa makar ovog trenutka crkao! Ne dam mašnu pa makar mu duša
ispala na nos istog trenutka! Je li vam jasno?
— Gadan si, cicijo, reče brkajlija.
— Na kojoj smo visini? Reče kržljavi pekar iz …
— Oh, što će biti veselo, što će biti veseo, što će iti strašno. Daće
mu je i on će se smejati … oh, što će bti veselo …
Uđe bolničar. Pobegoh pod krevet i videh: sudija se namršti
i lice sakri prstima. Pomislih da će mnogo vremena proći dok se opet ne
nasmeje. Bolničar ga prodrmusa, ali sudija se ne pokrenu. Uveče mi sudija
šapnu:
— Ceo svet sam obigrao, ali takvu mašnu nisam video.
Sutradan mi opet šapnu:
— Zar zbilja nećeš da mi je daš? Da se ne šališ sa mnom?
— Ne šalim se!
— Suđeno je da ta mašna bude moja, reče sudija s patosom.
— Nije suđeno, rekoh.
Onda svi videsmo: sudija zgrabi metlu iz ugla i podiže je uvis kao
vojskovođa sablju:
— Rajo! Stoko! Još vi ne znate ko sam ja! Sve ću vas povešati i
podaviti!
— Uhvatilo opet čika-sudiju — reče dečak u hodniku.
Dođe nekoliko ošišanih glava. Videh: po sudijinom čelu izbi znoj, usta mu
zapeniše. Okrenu se k meni onako namršten:
— Ti, mali, muke mi zadaješ! Kao jarca ću te odrati!
On zamahnu metlom. Sakriše me nečija leđa.
— A mašna mora biti moja! Suđeno je, suđeno, je li ti jasno, balavče? Ako ti to
nije jasno, onda si lud! Onda si sto gradi lud! Onda te
treba strpati u ludnicu! Ti si za tamo! Ti si lud!
— Nije suđeno, — lanuh iza nečijih leđa.
On zaplaka ne znam no koji put:
— Dobri moj, daj mi je, noćas sam je sanjao. Umreću bez nje …
Počeh ga izbegavati, ali on stade da me prati. Ja u sobu – on za
mnom. Ja u hodnik – evo i njega. Morao sam se po ceo sat gnezditi dok negde
sakrijem mašnu, jer je stalno bio uza me. Jedne noći skočih iz postelje: sudija
je klečao kraj mog kreveta.
Naizmenično sam gledao mesec, zaglavljen u rešetkama, i
sudiju. Mesec je bio nem i ćelav, a sudija je plakao:
— Daću ti mnogo para ako mi je pokloniš. Bogami, hoću, bogat sam, vrlo sam
bogat.
A ja prevrnuh jastuk i pokrih se ćebetom po glavi. On je plakao
kraj mog uzglavlja, u tami.
— Još noćas pisaću ženi da proda sve što imamo da bih od tebe
mogao kupiti mašnu, mrmljao je.
Drhtao sam u krevetu kao uhvaćen zec.
— Koliko je ceniš? Hajde, reci …
Ćutanje, tama i igranje mog srca u košulji.
— Daću ti koliko god zatražiš.
Neki bolesnici su se kikotali. Dečakov smeh je nemio. Jedan
bolesnik je vikao kako će biti veselo i prosto strašno. Sudija je kukao:
— Ne mogu više da živim. Vidiš li do čega sam došao? Da mi je ili me ubij.
Spasi me od svega ovoga …
Kad sam zaspao, mislim da je otišao. Dva dana docnije, za
vreme ručka, uštogljeni glas bolničara zapita:
— Gde je sudija?
— … prispi mi još.
— Nema ga.
— Malopre je bio ovde, reče neko.
Ha, taj mora da je digao moju mašnu i nekud strugnuo s njom,
posmislih. Verovatno kući. Možda i u svet, preko granice, u Ameriku.
Bolničarev uštogljeni glas komandova:
— Tražite ga!
Pod madracom nije bilo smotuljka. Vrisnuh za gomilom:
— Nema mi mašne! Nema je!
Pretražih sve sobe: nema ga. I kupatilo: nema ga. Sa drugog kraja hodnika neko
viknu:
— Evo ga! Evo ga! Evo hulje! Evo probisveta! Pojurih. Progurah
se kroz gomilu i videh: žute se sudijini tabani: od njih do poda nema
ni pedalj.
— I to tvojom mašnom!
Pokriše ga ćebetom. Kad lekar dotrča sa prvog sprata, pobegosmo u sobe.
— Otkud ova mašna?
— Ne znam, gospodine doktore.
— To je mašna onog iz sudijine sobe, reče neko. Ne dođoše da me traže, niti mi ko
šta reče. Pojurismo u hodnik. Zamotan u čaršav, leži sudija.
Kraj njega stoji žena. Plače i devojčica. A ja se pitam:
zašto plaču kad je onako ružan? Plačem i ja, ali ne za sudijom, već za mašnom,
koja viri iz bolničarevog džepa.
— Na kojoj smo visini? Reče kržljavi pekar iz … Žena se osvrnu.
— Gospođo, na kojoj smo visini? Reče kržljavi pekar iz …
— Oh, što je veselo, oh što je veseo, oh što je strašno.
Uzalud sam danima tragao za mašnom kao za srećom. Najzad je
ulovih u ambulanti.
— Gde je opet ta mašna?
— Pa gde si je juče ostavio?
— Ne znam, gospodine doktore.
— Da je nije ukrao onaj iz sudijine sobe?
— Verovatno, gospodine doktore.
Kod mene je ne nađoše.
Majka je bila zadovoljna što sam ozdravio, a ja sam bio srećan
što sam opet satima bio sam sa mašnom. Majka primeti da volim mašne, pa mi kupi
za rođendan čitavo tuce, ali ih ja sve pobacah u peć.
Svaka sreća je kratka. Jednog jutra kad sam se udešavao za
izlazak u grad, upravo za sastanak s nekom devojkom koja je bila zaljubljena u
mene, iznenadno zadrhtah; u ogledalu spazih: sudija visi a lice mu više nije
mesnato, već malo i modro kao glavica kupusa. A ja zavezujem mašnu na njegovom,
a ne na svom vratu. Pritrčah prozoru, mašna pade na trotoar. Oko nje se skupi
mnogo naroda. Umeša se i milicija. Neki dečak u bundici zgrabi je i pobeže.
Odjednom se setih
dedinih i očevih reči. Obli me hladan znoj. Istrčah na ulicu.
Prestižu se kišobrani. Lake kao guščije perje, pahuljice se
viju iznad moje glave i zameću trag trolejbusu.
— Da ko nije video dečaka s mojom mašnom?
— Pa zar je ono tvoja mašna, čoveče božji? Reče neko.
— Jeste, moja je. Ostala mi je od dede, odnosno od oca. Otac je
rekao da ću biti nesrećan ako se nje lišim. A deda je rekao …
— I mi tražimo toga dečaka, rekoše ljudi.
Istrčah pred druge prolaznike.
— Nismo. I mi ga tražimo.
— Sigurno će umaći? Rekoh.
Kišobrani odjuriše.
— Neće umaći, vojska već opkoljava grad.
— Molim vas, da ko nije video dečaka s mojom mašnom?
Pahuljice su neme i tužne.
Zaplakah.
