Među novim izdanjima „Gradca” je i knjiga razgovora Mirče Elijadea sa Klod-Anrijem Rokeom „Iskušenje lavirinta”, o Elijadeovom životu i njegovim idejama, o vremenu koje je proveo u Evropi, u Londonu, Lisabonu i Parizu, izvan rodne Rumunije, kada su fašistički režimi bili u usponu, a zatim su doživeli krah i komunizam bio uspostavljen u Rumuniji. I u najtežim trenucima verovao je u kulturu, urođeno stanje za čoveka, ali i političko oružje, kako je rekao. Elijade je govorio i o svom divljenju Solženjicinu, Bretonu, o tome da je izgnanstvo shvatao kao inicijacijsku vrednost, da prognani pisac treba da oponaša Dantea, a ne Ovidija.
„Odisej je za mene prototip čoveka, i to ne samo savremenog, već budućeg čoveka, jer on predstavlja progonjenog putnika. Njegovo putovanje vodilo je ka centru, ka Itaki, dakle ka njemu samom. Bio je vičan moreplovac, ali usud – ili drugim rečima inicijacijska iskušenja koja je morao savladati, primorava ga da na neodređeno vreme odloži povratak svome domu. Smatram da je mit o Odiseju važan za sve nas. Svi ćemo pomalo biti nalik njemu, tragajući sa nama samima, nadajući se da ćemo doći do kraja puta, i potom, stigavši u domovinu, na ognjište, nesumnjivo otkrivajući sebe same. Ali kao u lavirintu, kao tokom bilo kog putešestvija, postoji opasnost da ćemo se izgubiti. Ukoliko uspemo da izađemo iz lavirinta i pronađemo put do kuće, postajemo jedno posve drugo biće.”
Marina Vulićević
