Ružica je žena bez mirisa. Možda ga nikada nije imala. A možda ga je izgubila. Kolege smo, i pored moje žene, to je osoba sa kojom provodim najviše vremena. Svetla koža, zelene oči, blistav osmeh. Ne pamtim da sam osetio i nagoveštaj želje za flertom. To je neobično.
Ružica je ambiciozna i stepenice u poslovnoj hijerarhiji prelazi takvom brzinom da, ako ne požurim, uskoro će mi postati nadređena. To je status u kom nikako ne bih voleo da se nađem. Ne zato što sam sujetan. Godinama radimo zajedno i nismo imali poslovnih konflikata. Ipak, nešto mi govori da ne bih smeo da dozvolim da mi Ružica postane šef. Možda zbog perfekcije sa kojom obavlja stvari. Možda zbog priča o ličnom životu u kome je sve savršeno. Možda zbog gladi koja nije duhovna, a ni sasvim efemerna, nešto kao svestrana karakterna proždrljivost.
Mislimo da se poznajemo, delimo radni prostor, razmenjujemo dnevne informacije. Verovao sam da će tako ostati zauvek. Tada maleni zavrtanj iz njene Pandorine kutije slučajno kliznu iz ležišta. Razgovaramo o koleginoj devojčici koja sve teže prolazi kroz adolescentsku krizu. Počinje da se gubi i opasno zatvara. Moja pretpostavka je da se radi o težoj neurozi. Govorim o potrebi za traženjem stručne pomoći i opasnosti od oklevanja. Ružica me gleda.
– Ja znam sve o toj nevolji. I ne znam ništa. Svakog leta su me slali kod bake i dede u provinciju. Mislim da je baka znala šta se dešava.
– Ali, čekaj. Nije li to onaj savršeni deda, kog si najviše volela?
Ružičine zenice se skupljaju, ali me i dalje gleda. Čujem kako maleni zavrtanj nevidljive kutije koju drži u naručju, u potpunoj tišini pada na pod. Vidim samo njega, kao što se vidi zrnce lebdeće prašine i mogu da ga pratim u padu i kotrljanju. Mesto sa kog je skliznuo ostaje tačka tame iz koje će kapnuti nešto što može da progori svaku tvar.
– Ko još zna za ovo? Tvoj muž? Deca? Čime sam zaslužio da mi ovo ispričaš?
A u sebi pitam – “Šta ću sa ovom tajnom?”
Sada kada vidim letnje popodne, malovaroški letnjikovac i starčev stakleći pogled. I kada najzad znam gde je ostao Ružičin miris.
Zorica Bajin Đukanović
