Piše: Mirko Kovač
Bio sam blizak s Danilom Kišom; delili smo mnoge životne zgode, nedaće, radosti, pa i neke male tajne. O njemu kao literati već sam toliko puta govorio i uvek s divljenjem uzdizao njegov talent i njegovu književnost. Taj je čovek bio od najbolje sorte pisaca. Čak i kad bi mu se imalo štogod zameriti, ne verujem da bih ja u tome uspeo, jer me negdašnja prisnost postavlja na obzirno mesto, a prijateljevanje sputava svaku razuzdanost i nameće ugodnu cenzuru. Ono o čemu sada kanim pisati, da su vremena normalna i svet bolji, gurnuo bih u neki zakutak podsvesti, ali refleks srca goni me da barem pokušam da odgonetnem ono što me kopkalo, malne rekoh tištilo za proteklih godina, a to je pokop Danila Kiša po pravoslavnom obredu. Često su me i dobronamerni pitali je li taj čin ukorenio onoga koji se osećao apatridom i povratkom u domovinu konačno ga odredio? Je li to bilo njegovo izjašnjavanje kojoj kulturi pripada?
Više sam puta slušao istu priču kako je to bio čin njegove zahvalnosti prema svim ukazanim mu počastima što su ga, u poslednjim godinama života, obasule iz Beograda, te o pomirenju i međusobnom oprostu nekoć zavađenih strana. Poznavajući prijatelja u dušu, on je mogao da se zahvali samo Bogu koji ga je obdario, pa i njemu se ne bi bez izvesne zadrške prepustio. Kiš je bio apsolutna ličnost, često nedokučiva, uvek u opiranju lakim i površnim procenama, pa se ne može tek tako objasniti što je izabrao verski pokop u času kad se taj čin mogao pretočiti u nacionalističku histeriju, što se i dogodilo. Jedan mađarski pesnik, moj prijatelj, gotovo me vragolasto uveravao, u Vespremu 1993. godine, da je Danilo izabrao buku i pojanje na svom odlasku, jer je bio sklon terevenkama i muzici, pa je već toliko puta „umirao”, u fijakeru ili nošen na rukama, pokatkad uz pratnju ciganskog orkestra i njegovih pajtaša muzičara. To je vesela i ateistička varijanta, zvuči šaljivo, ali oslobađa krute misli koje traže veliku ozbiljnost u simbolici toga pokopa.
Lično mislim da nije sporan Kišov izbor groblja i obreda, premda sam i ja bio zatečen njegovim zavetom i oporukom, pogotovu što sam znao da je bio ateista i da su ga religije zanimale samo kao kulturološki fenomeni. Mogu čak pouzdano i izbliza reći da ga je ponajmanje zanimalo pravoslavlje, čak je imao i neku odbojnost prema „sektaštvu i raskolništvu pravoslavlja”, jer je to, kako je pisao Berđajev, odgovaralo „ekskluzivnom komunizmu” i njegovoj religiji. Takođe, znam da je hrišćanstvu zamerao inkvizitorske lomače, te pritajeni i otvoreni antisemitizam. Pa ipak je u jednom svom kratkom autobiografskom tekstu napisao: „U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spasilo život.”
Pretpostavljam da je spas bio u tome što se pod mađarskom i nemačkom okupacijom poreklo muške dece izvodilo po očevoj strani, a ženske po majčinoj. Kako je progon Jevreja bio planski, to je bilo neminovno da će stradati otac i sin. Kišova majka bila je pravoslavka, pa je dete kršteno u njenu veru, a to je bila kakva-takva zaštita. Možda je upravo taj krsni list pomogao da u vreme pogroma Hladni dani dečak bude pošteđen, dok je njegov otac odveden na zaleđeni Dunav, ali je tada nekim čudom spasen da bi kasnije završio u Aušvicu. Ako je Danilo Kiš na samrtnoj postelji prizvao te potresne porodične slike, te prizore „čudom spasenih”, onda je moguće da je u tome izboru obreda za pokop samo zahvala za ondašnju darežljivost, neko vraćanje duga, a možda istodobno i povratak majci koju je obožavao. Ili je to bila samo ona „metafizička strepnja” u kjerkegorovskom značenju „da je strepnja blizu vere, a vera mogućnost spasa”. Dakle samo „blizina spasa”, a ne utočište u Bogu i religiji, niti konvertitski čin. No ma šta bilo, sve je obilato zloupotrebljeno, kako za vreme pogrebnih svečanosti tako i kasnije…
Ako se Danilo Kiš pribojavao političkih govora na pogrebu, onda je takav govor imao, ali iz usta crkvenjaka, episkopa Amfilohija koji je predvodio pogrebnu paradu, a njegova beseda vrvela je od pogrešaka i neznanja, te opštih mesta koja se mogu svakome utrapiti („pismonosac jovovskog kova”, „tragatelj duše”, itd.). Ali ono što je najgore i što bi tananog pesnika ljutilo, jeste Amfilohijeva laž u Večernjim novostima kako je on „već duže vreme bio Kišov duhovnik”, što će reći da mu se pisac ispovedao, a duhovnik ga pripremao za onostrane puteve i vraćao pravoj veri, da bi nad grobom mogao uzviknuti: „Sahranjujemo te molitvom Pravoslavne crkve koja te primila u svoja nedra…” Mislim da ga Kiš nije nikad upoznao, niti bi se takvom tipu ikad poverio. Uostalom, da je odlazio k njemu, to bih znao, jer sam bio upućen i u mnogo važnije Kišove tajne.
Prisvajanje Danila Kiša post mortem, počesto je prelazilo meru i dobar ukus. Nacionalizam gotovo uvek i svuda grca u paradoksima, pa su tako pesnikovu smrt i njegov izbor obreda masovno prigrlili upravo nacionalisti i za svih ovih godina od njegove smrti najviše ga citirali kao neprikosnoveni intelektualni autoritet, uprkos tome što je Danilo Kiš pisao britke i oštroumne tekstove o nacionalizmu kao „kolektivnoj i pojedinačnoj paranoji”, kao „negativnoj kategoriji duha”, „kiču i folkloru”, „komociji”, „ideologiji banalnosti” itd. A kako nije izričito spominjao srpski nacionalizam, što je za Kišovu poetiku nebitno, oni su uvek isticali da se ti njegovi razarajući tekstovi odnose na druge. Sahrana po pravoslavnom obredu nije neminovno i spektakl, ali svi su hteli, od Crkve do Akademije i Udruženja književnika, ubrati cvetak sa toga groba. Oko vrata mu je stavljen krst kao omča, a njegova se biografija ne piše bez te oznake. U leksikonu „Književna topografija Beograda XX veka”, nema slova o njegovim svetskim uspesima, nego se samo nevoljko kaže da je „zapažen kao prevodilac”, a onda nešto opširnije o sahrani po pravoslavnom obredu, te o „nadahnutoj besedi episkopa Amfilohija”.
U jednoj drevnoj knjizi nađoh zapis kako ima trenutaka kada svako svakoga čuje, mrtvi žive i živi mrtve. Ako doista u nekom trenutku nadahnuća mrtvi čuju, onda sam prijatelju došapnuo teskobnu priču, nekako uveren da se slaže sa mnom kako se pesnikova intima ne sme vulgarizovati, niti duševna čast oskrnaviti. Ako smo se u tom intervalu čuli, još sam rekao da pisac ne mora imati nikakvu svemirsku ulogu, ali njegova je moralna obaveza da ipak nekako postane „vitez nevidljivo pripreman za borbu protiv lažljivaca”.
(Iz knjige „Pisanje ili nostalgija”)
Mirko Kovač
