U ovom tekstu nećemo se baviti biografijom Ivana Aleksejeviča Bunjina, niti njegovom bibliografijom. Spomenućemo nekoliko tekstova koji se bave njegovom književnošću. Analiza, po dubini i po širini, Vitomira Vuletića pod naslovom, Nemiri i traganja Ivana Aleksejeviča Bunjina iz knjige Ruski klasici, (Orfeus, Novi Sad, 2010), je sjajan putokaz za svaku dalju analizu Bunjinovog dela. Pogovor knjizi Tri rublje (Bernar, Stari Banovci, 2010) Dejana Mihailovića, predgovor u istoj knjizi Vladimira Jagličića, i predgovor Grejema Hetlindžera u knjizi Sunčanica (Bernar, Stari Banovci, 2010) su tekstovi koji umnogome mogu pomoći čitaocu u stvaranju predstave o velikanu ruske i svetske književnosti kakav je Ivan Aleksejevič Bunjin, posebno kada je reč o kratkim formama. Naravno da ima mnogo tekstova o ovom modernisti, naročito na ruskom, ali mi se nećemo baviti njima niti analizama za koje bi nam bili potrebni. Pisaćemo o njegovoj virtuoznosti prilikom izvođenja kratke, najkraće moguće, priče i vezi poezije i te forme. Spomenimo da je izdavač „Bernar“ mnogo doprineo da i naši čitaoci dođu do Ivana Aleksejeviča Bunjina.
Ko zna otkad se raspravlja o tome šta je u poeziji važnije: osećanja ili misao? Ne verujem da će se ikada raspraviti do kraja. Kraj po svojoj definiciji i nije dobar. Velika bi šteta bila zatvoriti ovako krasnu temu. Ljudi čim stave tačku misle da je tu kraj. A tačka je oznaka za tačku koja je i početak i kraj. Mislim da nema potrebe svoditi problem na poeziju. Ali ljudi su se već navikli na zubludu da je poezija prevashodno vezana za emociju. Ili, kao da je samo poezija vezana za emociju. Sva umetnost, poezija i proza, a tu se mogu smestiti i bravurozne kreacije iz nauke, slikarstvo i muzika, ima kao imanentno svojstvo ugrađeno sećanje na neko osećanje. U tom smislu Ivan Aleksejevič Bunjin kaže da „…stihovi nisu, kao što ljudi misle, osećanja (ona se javljaju rano) – stihovi su iskustvo.“ Ako se slažemo sa Bunjinom, onda moramo priznati da tu značajnu ulogu u tom iskustvu igra promišljanje, i to dugogodišnje promatranje, sažimanje, burgijanje, te da je ta misao koju zovemo stih srž misli. I da to nije tako ne bismo imali poeziju. A ne bi se ni vodila rasprava da li osećanje ili misao!
Kada se govori o iskrenosti u stvaralaštvu, onda se misli na prirodnost, onako kako je to radio Tolstoj. Ne znam da li je Pesoa mislio da je istinsko u ovom slučaju isto što i iskreno. Čini mi se da jeste. Reč je o prenošenju iskustva na papir, tj. o sećanju na ona iskustva koja su nekada bila osećanja. Kratko, reč je o sećanju na osećanja.
Čehovljeva sažetost, čega sam veliki pristalica, je poželjna s tim što treba razlikovati kratkoću od jasnoće. Ne kaže naš narod badava: kratko i jasno. Najbolje je ako su zajedno kratko i jasno. U Bunjinovim pričama nema „praznih priča“. Sve je to lepo spakovano tako da čitalac može to lako, bez imalo napora, da otpakuje i da ga proguta kao slatkiš. Samo sklizne. Nema sumnje da je to prihvatio od Čehova, ali je uneo više emocije. Maksimalno je skratio priču, pritom priča nije eliptična. Ona je potpuna. Nabijena. Bogata-višeslojna. U vreme Bunjina, na prelomu dva veka, svet se ubrzavao, pa je došlo vreme da se priča skraćuje. On je to osetio. Odvažio se i realizovao. Ne može biti bolje. A kraće može. To čitamo na tviteru. Ali to nije to!
Kažu da nije razumeo revoluciju. Te zamerke su ostale i posle njegove smrti. I ne samo u Rusiji nego i kod nas. Još se povlače po raznim tekstovima uglavnom onih autora koji nisu prežalili revoluciju, a ima ih i kod onih koji pomalo prepisuju. Zamerke su mu upućivali oni koji su se za revoluciju zalagali, koji su je izvodili, ali koji je nisu razumeli. Revolucija je propala. Niko nije razumeo zašto se rodila, a ni zašto je propala. Jednostavno, niko nije želeo da ljulja kopile. Zamerke su ostale. Brišu se polako, ali sporo. Ali i dalje te zamerke nemaju nikakve veze sa dužinom Bunjinove priče, niti se iko zabrinuo zašto revolucija nije razumela njega.
Posle poezije kratka priča je ubedljivo najteži žanr. Sredstva su mala a izraz golem. Treba ga savladati. Bunjinove minijature objedinjuju poeziju i priču, a to nije ono što je poezija u prozi kakvu srećemo kod drugih majstora, kao kod Borhesa, na primer. U pismu Bunjinu Čehov je to ovako ocenio: „…to je nešto sasvim novo, sasvim sveže i veoma dobro, a opet toliko kompaktno poput gustog buljona.“ Ivan Aleksejevič je kroz usta junakinje iz priče Nepoznati drug i sam iskazao u šta veruje: „U stvari, o svakom ljudskom životu mogu se napisati dva-tri retka. O, da. Samo dva-tri retka“. Primetio bih ovde u vezi sa prethodnim citatom da je Bunjin upražnjavao esejističke ocene sa kraćim ili dužim obrazloženjem i u svojim pričama (predugačko i nije moguće s obzirom da su priče prekratke). Ponekad je to bila i cela priča, kao Bernar, koja je sjajno ispletena da bi na kraju priče-eseja, Ivan Aleksejevič zaključio: „Čini mi se, da sam ja, kao umetnik, stekao pravo da, u svojim poslednjim danima, kažem za sebe nešto slično onome što je rekao Bernar na samrti.“ Ovo sam ovde napisao zato što se u našoj književnoj stvarnosti pojavljuju intervjui i članci u kojima se negativno ocenjuju književni tekstovi kao što su pesme, priče i romani u kojima su ispoljene u manjoj ili većoj meri esejističke tendencije, tj. ubacivani su u tkivo dela elementi koji su svojstveni sadržaju eseja. Reći ću da je sa umetničke strane važnije kako je taj sadržaj obrađen. I od te važnosti nema veće.
Nemoguće je ustanoviti motiv koji je tako snažno izazvao Bunjina da kroz priču Prsluk pana Miholjskog provuče portret Gogolja kome očito nije bio naklonjen što potvrđuje i kraj priče: „Ja, brate, svoj prsluk cenim više od svih njegovih „Mrtvih duša“.“ Vitomir Vuletić u svojoj knjizi Ruski klasici, koja, takođe, predstavlja klasiku u svojoj oblasti, piše:„ Aristokrata, potomak starog plemićkog roda, izuzetan umetnik, rafinovani esteta, Bunjin nije uspeo da u sebi obuzda negativna osećanja i da nađe primerenije reči za one prema kojima iz bilo kojih razloga nije imao naklonosti. Kada se uporedi Bunjinov umetnički opus sa onim što je rekao o simbolistima, futuristima i ostalim značajnim stvaraocima postaje očigledno koliko je umetničko ostvarenje šire, plemenitije od suda, koliko je talenat uzvišeniji od mržnje.“ Složićemo se sa ovom sjajnom Vuletićevom tvrdnjom da „je talenat uzvišeniji od mržnje.“
Znamo da se dva ne sadrži u jedan, ali u pričama Ivana Aleksejeviča to pravilo ne važi. One su tako pune sadržaja da čak i tri, i četiri pa i pet su sadržani u jedan. Pitanje je, kako? Odgovor je, teško. Ali je moguće. U stvari, on kaže da mu je ponekad bilo teško. Zato je čitaocu lako. On je dobio sve čisto, ispeglano i izglancano. U nepunih osam redova pričice Podne, koju ću prepevati i namerno napisati u formi pesme
PODNE
Podnevna jara,
zaslepljujući blesak nepomičnog žutog ribnjaka
i njegovih žutih , glinovitih obala.
Doterale stado da predahnu za ručak,
krave zašle u plitke rukavce,
stoje u vodi do trbuha.
Kraj njih radosni povici, vriska, kikot.
Devojke se skidaju i skaču u vodu.
Jedna je preko glave svukla sivu kudeljnu rubašku
i tako se silovito bacila.
Odmah sam pomislio na Nil, na Nubiju.
Crnokosa, tamne puti.
Grudi – kao dve tamne, čvrste kruške.
pri čemu ima više od osam redova, kako bi čitalac video da kod Ivana Aleksejeviča nema razlike između pesme i priče, nema raspevavanja, odmah se nastupa, odmah se peva priča, stala je podnevna žega, krave u vodi do trbuha, devojke-kupačice, atmosfera života, njegove lepote i razdraganosti i izdvojena veoma ubedljiva komparacija: „Crnokosa, tamne puti. Grudi – kao dve tamne, čvrste kruške.“ Ubedljivo da dođe čoveku, onako u mislima, da se maši, da osveži dlanove. Da osveži maštu. Da napuni baterije. Podne nije među najboljim njegovim pričama, ali je među najkraćim. Odlična je i neki Bunjinovi savremenici su tvrdili da je njena esencija dovoljna za roman. U priči Aleksej Aleksejvič on se decidno izjašnjava: „…to nisu pesme – već čista proza, koja se sa istim zadovoljstvom može čitati i od kraja.“ Dakle, čitati poeziju ili prozu svejedno je. To bi trebalo da znači i da drukčija forma ne znači obavezno i drugu sadržinu.
Zameraju mu da nema psihologije u njegovim pričama. Tačno je da nema seciranja lika konkretnog junaka. Međutim, njegove priče nisu pričam ti priču. Kod Ivana Aleksejeviča su neprekidno uključeni brojni senzori i kada on registruje pojavu priče automatski se uključuju aparati koji beleže slike koje on potom izliva na belinu. Sada mi čitamo i raspoznajemo atmosferu, radost, vrisku, kikot… Kaže: „… silovito se bacila.“ Govori se o poniranju u ličnost neimenovane junakinje, potom u psihologiju grupe, pa na kraju i o psihologiji posmatrača, pisca-voajera, koji je nema sumnje voleo taj život iz svog detinjstva, iz svoje mladosti, i koji je, srećom, sećanje na svoje emocije doneo i do dana današnjeg, do nas. Tako posredno zaključujemo o psihologiji koju je Bunjin diskretno plasirao u ovoj višeslojnoj priči – pesmi. Dakle, ako neko i oseća ili misli da u Bunjinovim pričama nema dubinskog tretmana književnih likova, to ne znači da je u njima izostala liričnost ili pak da se priča zbog toga produžila, ili je postala kraća.
Poznat je kod starih ljudi strah od gladi. To je u stvari strah od nemoći ili iznemoglosti. Dešava se često da kada se nađu za trpezom sa ostalim ukućanima oni grabe da se što pre najedu. Ponekad sipaju i više nego što mogu da pojedu. Ovaj psihološki fenomen „gladnog starca“ je veoma upečatljivo dat u priči Dedica. Ovde je dat i odnos snahe i svekra, što je, naravno, stara priča, ali je sada bolje i kraće ispričana, pa je tako postala potpuno nova. I na svega pola stranice, najpre je opisan subjekt: „…raščupan, po ceo dan puši.“ potom su ubedljivo ispričana dva fenomena vezana za starije ljude. Bogato.
Čita se lako, bez napora, jer su slike jasne, nisu umrljane, a nisu ni blede. Snažne slike. Reč je o (o)sećanjima, o specifičnom senzibilitetu, ali i o majstoriji koju podupire snažna misao.
Još reč-dve o kompoziciji i sadržaju priče Ivana Aleksejeviča. Kompozicija varira od priče do priče. U minijaturama ona liči na voz sa samo jednim vagonom koji nikada nije pretrpan, ali je pun.
Poneka od ovih pričica je veoma kratka i prođe takoreći dok trepnete. Samo blesak. Tu je, naravno, važno iznenađenje koje Bunjin često koristi za kraj priče. Naime, on vas vodi kroz vagon kao da vam traži mesto gde će vas smestiti da se mirno vozite i kada ste već spremni da odustanete, istom, pojavi se mesto. Iznenađenje je potpuno. Čitalac ne može zaboraviti priču.
Priča može biti i malo duža. Priča može imati i više vagona. Oni se vezuju jedan za drugim i u tom slučaju kažemo da je kompozicija linearna. Kompozicija može biti i modularna, pri čemu se dodaju (ubacuju u tekst) moduli (pričice, likovi, događaji…) sa raznih strana, tako se sadržaj priče obogaćuje, ali u kratkim pričama je to gotovo nemoguće. Eventualno se u nekim pričama mogu pričati istovremeno dve ili više priča tada bismo rekli da je kompozicija paralelna. Broj vagona se mora pažljivo odmeriti tako da mašina-misao može da pokrene voz i da ga vuče do kraja puta. Vagoni ne bi smeli biti pretovareni, jer će se voz kretati sporo. Priča će biti dosadna.
Kad god priča ima nekoliko vagona, ona se može kretati samo ako je pruga dobro napravljena, ako je osnova priče dobra. Pruga je ideja vodilja. Nije sporno da se prvo pravi pruga. Jer, ako nabavite vagone, a posle niza godina pokušate da napravite prugu, i nekako to i uspete da smandrljate, onda sa zaprepašćenjem konstatujete da su vagoni istruleli, zarđali i da više nisu za upotrebu, a možda i nisu za tu prugu. Prugom se mogu kretati razni vozovi. Znači da se na istu temu mogu pisati različiti tekstovi, i mogu ih pisati različiti pisci, a može i jedan isti pisac. Mogu se izvoditi razne varijante, danas uz korišćenje kompjutera to se i radi. Spomenimo samo ime Rejmona Kenoa i njegove Stilske vežbe. Ako je pruga sa trulim pragovima, vagoni će izletati sa nje. Ako ima mnogo krivina mora se svaki čas prilagođavati brzina. Mora se kočiti pre svake krivine. Putnici se moraju pridržavati da ne ispadnu sa sedišta, da ne ispadnu iz priče. Ako je kočenje često i naglo, čitalac će na kraju priče biti sav ugruvan. Naravno da nije dobra pruga sa tunelima. Svakog časa morate paliti i gasiti svetlo. Ako je uz to i tunel dugačak i svetlo u vagonima čkiljavo, onda bi čitaocu bile potrebne ko zna kakve naočare da bi pronikao u priču. A tek, ako se u vagonu svetlo i ne pali, onda, kao što znate, nastaje prekid čitanja. Ako je takvih prekida nekoliko, onda ste potpuno uzalud putovali kroz priču. Takvih se priča treba kloniti. Bolje je sačekati drugi voz.
U vagone se trpa sirova ruda, sirovi materijal priče, on se mora preraditi. Mora se pre svega očistiti. Iz njega se mora izbaciti višak materijala, reči i rečenica, pasusa, a bogme, ponekad se mora otkačiti i poneki vagon. Čistite dok sve ne zasija. Slojevitost priče je prevashodno u materijalima koji su u vagonima, retko kada i u celom vozu. Znači, višeslojnost se može postići i u samo jednom vagonu. Što je često slučaj u pričama Ivana Aleksejeviča.
Po pravilu priče velikog majstora Ivana Aleksejeviča Bunjina su linerne. Šine na Bunjinovim prugama su dobro zavarene tako da prilikom vožnje vagoni u njegovom vozu ne kloparaju. Čuje se poj a i tišina. Najbolje je nabavititi neku Bunjinovu knjigu. Sesti u neku od njegovih kočija koja će vas odvesti do njegove Rusije. On je inače Rusiju nosio sa sobom gde god je putovao. Rusija je bila u njegovim kočijama, u vozovima, u vagonima prve i druge klase, Rusija je bila okolo, Rusija mu je bila u duši. Rusija mu je bila u svakoj ruskoj reči. Rusija.
Nije isključeno da ću nekada o Ivanu Aleksejeviču Bunjinu po istim pitanjima napisati nešto drukčije od ovoga, čak suprotno, ali danas o njemu mislim sve naj!
Stojan Bogdanović
