U genealogiji istorije koju skicira u više navrata, Niče povezuje istorijski smisao i !storiju istoričara. I jedno i drugo ima samo jedan početak na kojem nema ničeg čistog, na kojem je sve smešano. Iz jednog istog znaka, u kojem se mogu prepoznati kako simptomi bolesti tako i klica jednog divnog cveta, oni su izašli u isto vreme, da bi se tek potom razdvojili. Sledimo, dakle, ne praveći razliku između njih, njihovu zajedničku genealogiju.
Provenijencija (Herkunft) istoričara je nedvosmislena: on je niskog roda. Jedno od obeležja istorije jeste da ona nema izbora: njen je zadatak da sve sazna, bez hijerarhije po važnosti; da sve razume, bez razlikovanja po visini; da sve prihvati, bez pravljenja razlike. Ništa ne sme da joj izmakne, ali ni da bude isključeno. Istoričari će kazati da je to dokaz takta i opreznosti: otkud im pravo da upliću svoj ukus kada se radi o drugima, čemu da daju prednost kada je reč o onome što se zaista dogodilo? U stvari, to je totalni nedostatak ukusa, svojevrstan prostakluk koji pokušava da uspostavi prisne odnose sa onim što je najuzvišenije, to je zadovoljstvo u pronalaženju onoga što je nisko. Istoričar je neosetljiv na odvratnosti: ili bolje, on oseća zadovoljstvo u onome što bi trebalo da mu bude odvratno. Njegova prividna vedrina trudi se da ne prizna ništa veliko i da sve svede na najslabiji imenitelj. Ništa ne sme da bude uzvišenije od njega. Ako želi toliko da zna, i sve da zna, to je zato da bi otkrio tajne koje čine manjim.
„Prostačka radoznalost”. Odakle potiče istorija? Iz naroda.
Kome se obraća? Narodu. Govor koji on drži tom narodu veoma podseća na govor demagoga: „niko nije veći od vas”, kaže demagog, ,,a onaj ko bi imao toliko nadmenosti da hoće da vas nadmaši – vas koji ste dobri – taj je zao”; istorićar, dvojnik demagoga, služi mu kao odjek: „Nikakva prošlost nije veća od vaše sadašnjosti, a sve što se u !storiji može pojaviti sa izgledom veličine moje će vam pedantno znanje pokazati kao neznatno i zlobno, kao nesreću”.
Preci istoričara sežu do Sokrata.
Ta demagogija mora da bude licemerna. Ona mora da skriva svoju pojedinačnu mržnju pod maskom opšteg. I baš kao što demagog mora da se poziva na istinu, na zakon suština i večnu nužnost, istoričar mora da se poziva na objektivnost, na tačnost činjenica, na nepromenljivu prošlost. Demagog poriče telo da bi utvrdio suverenost bezvremene ideje; istoričar nastoji da izbriše sopstvenu individualnost kako bi drugi stupili na scenu i mogli da uzmu reč. On će, dakle, da se okrene protiv sebe samog: da umiri svoje pristrasnosti i da svlada svoja gađenja, da pomuti sopstvenu perspektivu kako bi je zamenio jednom fiktivno univerzalnom geometrijom, da podražava smrt kako bi ušao u kraljevstvo mrtvih, da stekne kvaziegzistenciju bez lica i imena. I u tom svetu, u kojem će zauzdati svoju individualnu volju, on će moći da pokaže drugima neizbežan zakon jedne nadmoćne volje. Brišući iz sopstvenog znanja sve tragove htenja, on će u predmetu saznanja pronaći oblik večnog htenja. Objektivnost istoričara je preokretanje odnosa htenja u znanje, što je, u isti mah, i nužno verovanje u Proviđenje, u krajnje uzroke i teleologiju. Istoričar pripada porodici asketa. „Ne mogu da podnesem te pohotne evnuhe istorije, sve te kokete asketskog ideala; ne mogu da podnesem te okrečene nadgrobne spomenike koji proizvode život; ne mogu da podnesem ta umorna i mlitava bića koja se ogrću mudrošću i koja posmatraju objektivnim pogledom”.
Pređimo na Entstehung istorije; njegovo mesto je Evropa XIX veka: domovina mešanaca i kopiladi, epoha čoveka-mešavine. U odnosu na trenutke visoke civilizacije, mi smo, evo, kao varvari: pred našim očima su razrušeni gradovi i zagonetni spomenici; zastali smo pred razvaljenim zidinama; pitamo se koji su bogovi obitavali u tim praznim hramovima. Velike epohe nisu bile toliko radoznale, niti su imale toliko poštovanja; one nisu poznavale prethodnike; klasicizam nije znao za Šekspira. Dekadencija Evrope nudi nam grandiozan prizor čiji se najjači momenti uskraćuju, odnosno gube. Pozornica na kojoj se danas nalazimo ima svojstva pozorišne scene; bez spomenika koji bi bili naše delo i koji bi nam pripadali, mi živimo u metežu kulisa. Ali to nije sve: Evropljanin ne zna koje; on ne zna koje su rase izmešane u njemu; on traži ulogu koja bi mogla da bude njegova; on je bez individualnosti. Prema tome, razumljivo je zašto je XIX vek, spontano, istoričar: malokrvnost njegovih snaga, mešavine koje su izbrisale sva njegova svojstva, proizvode isti učinak kao i asketska mučenja; nesposobnost da stvara tu gde je, nedostatak dela, obaveza da se oslanja na ono što je bilo učinjeno pre i na drugom mestu, sve to ga prisiljava na prostačku radoznalost plebejca.
No, ako je genealogija !storije upravo takva, kako se može dogoditi da ona sama postane genealoška analiza?
Kako to da ona ne ostaje demagoško i religijsko saznanje?
Kako ona može, na toj istoj sceni, da promeni ulogu? Kako drugačije ako ne tako što je zgrabimo, što zagospodarimo njome i što je okrenemo protiv njenog rođenja. To je, za pravo, svojstvo Entstehunga: to nije nužni ishod onoga što je tako dugo bilo unapred pripremano; to je scena na kojoj se sile izlažu opasnosti i sukobljavaju, na kojoj mogu da trijumfuju, ali mogu da budu i zaplenjene. Mesto nastanka metafizike bila je upravo atinska demagogija, prostačka Sokratova mržnja, njegova vera u besmrtnost.
Platon je mogao da se dokopa sokratske filozofije i da je okrene protiv nje same – i bez sumnje je, više nego jedanput, pokušao to da uradi. Njegov poraz je u tome što je postigao samo to da je utemelji. Problem XIX veka je što nije učinio za pučki asketizam istoričara ono što je Platon učinio za Sokratov asketizam. Ne treba ga utemeljiti u filozofiji istorije, već ga pocepati u paramparčad, počev od onoga što je proizveo: zagospodariti !storijom da bi se upotrebljavala genealoški, to jest strogo antiplatonski. Tada će se istorijski smisao osloboditi nadistorijske istorije.
7. Istorijski smisao može se upotrebiti na tri načina koji se, tačku po tačku, suprotstavljaju trima platonskim modalitetima istorije. Prva upotreba, ona koja parodira stvarnost i poništava je, suprotstavlja se reminiscenciji, odnosno prepoznavanju, kao temi istorije; druga upotreba, koja razlaže i poništava identitet, suprotstavlja se istorijikontinuitetu, odnosno tradiciji; treća upotreba, ona koja žrtvuje i poništava istinu, suprotstavlja se istoriji-saznanju.
Ma na koji način da se upotrebi, reč je o tome da se istorija zauvek oslobodi istovremeno metafizičkog i antropološkog modela pamćenja. Reč je o tome da se od istorije stvori jedno protiv-pamćenje – i da se tu, potom, razvije jedna sasvim druga forma vremena.
Najpre parodijska i lakrdijaška upotreba. Tom mešancu i anonimusu, Evropljaninu – koji više ne zna ni ko je, niti koje ime sme da nosi – istoričar nudi rezervne identitete koji su, naizgled, individualizovaniji i stvarniji od njegovog.
Ali čoveka sa istorijskim smislom ne srne da prevari zamena koju mu istoričar nudi: to je samo prerušavanje.
U Revoluciji se nudio rimski model, u romantizmu viteški oklop, u vagnerijanskoj epohi mač germanskog heroja; to su, međutim, samo dronjci čija nestvarnost upućuje na našu vlastitu nestvarnost. Ko god hoće slobodno može da obožava te svetkovine i da u Bajrojtu slavi uspomenu na novu onostranost; njemu je dopušteno da od sebe pravi starinara praznih identiteta. Dobar istoričar, genealog, znače šta da misli o čitavoj toj maskaradi. On neće da je odgurne duhom ozbiljnosti; naprotiv, doteraće je do krajnosti: on će da iskoristi veliki karneval vremena u kojem će se maske bez prestanka iznova pojavljivati. Umesto da poistovetimo našu bledu individualnost sa snažnim identitetima prošlosti, reč je o tome da se i mi sami rasplinemo u brojnim vaskrslim identitetima; i ponovo stavljajući sve te maske – Fridriha od Hoenštaufena, Cezara, Hrista, Dionisa, Zaratustre možda – iznova započinjući lakrdiju !storije, preuzećemo u našu nestvarnost još nestvarniji identitet Boga koji ga je vodio. „Možda ćemo ovde otkriti oblast u kojoj nam je originalnost još uvek moguća, možda kao oni koji parodiraju !storiju i kao božji pajaci”. Prepoznajemo na ovom mestu parodijski duplikat onoga što je drugo Nesavremeno razmatranje zvalo „monumentalna istorija”: !storija koja je sebi postavila zadatak da obnovi velike vrhunce postanka, da ih zadrži u večitoj sadašnjosti, da ponovo pronađe njihova dela, akcije, tvorevine, prema monogramu njihove unutrašnje suštine. Ali 1874. godine Niče je toj !storiji, potpuno posvećenoj obožavanju, zamerao što preprečuje put aktuelnim silama života i njegovim tvorevinama. U poslednjim tekstovima, naprotiv, reč je o njenom parodiranju kako bi se pojavila kao parodija sebe same. Genealogija, to je istorija kao usklađeni karneval.
Druga upotreba istorije: sistematsko razlaganje našeg identiteta. Jer, taj ipak veoma slabašan identitet, koji pokušavamo da osiguramo i okupimo pod maskom, nije ništa drugo do parodija: u njemu obitava mnoštvo, nebrojene se duše u njemu prepiru; sistemi se ukrštaju i jedni nadvladavaju druge. Kada izučava !storiju, čovek se oseća „srećnim što, nasuprot metafizičarima, u sebi pruža utočište ne besmrtnoj duši, nego mnogim smrtnim dušama”
U svakoj od tih duša istorija neće otkriti zaboravljeni identitet, uvek spreman da se ponovo rodi, nego složeni sistem mnogostrukih, različitih elemenata, kojima ne dominira nikakva moć sinteze: „Svesno sačuvati i verno naslikati neke faze razvoja koje beznačajni ljudi proživljavaju gotovo ne razmišljajući, a zatim ih brišu s table svoje duše, to je znak nadmoćne kulture… Prvi rezultat je da ljude razumemo kao takve sasvim-određene sisteme i kao predstavnike raznih kultura, to jest da shvatimo njihovu nužnost, ali i njihovu promenljivost. I obrnuto, da izdvajamo i samostalno razmatramo pojedinačne delove sopstvenog razvoja“
Svrha genealoški usmerene istorije nije da ponovo pronađe korene našeg identiteta, već naprotiv, da ga sa strašću rastvori; ona ne radi na tome da otkrije jedinstvenu postojbinu iz koje potičemo, tu prvu domovinu kojoj ćemo se, kako nam obećavaju metafizičari, vratiti; ona čini vidljivim sve diskontinuitete koji prolaze kroz nas. Ta je funkcija obrnuta od one koju je, prema Nesavremenim razmatranjima, obavljala „antikvarna istorija”. U antikvarnoj istoriji trebalo je prepoznati kontinuitete u kojima se ukorenjuje naša sadašnjost: kontinuiteti tla, jezika, grada; reč je bila o tome „da se, brižljivom rukom negujući ono što je odvajkada postojalo, sačuvaju, za one koji će potom doći, uslovi pod kojima smo rođeni mi”. Takvoj jednoj !storiji Nesavremena razmatranja su prigovorala što rizikuje da spreči svako stvaranje u ime zakona vernosti. Malo kasnije – i to već u delu Ljudsko, suviše ljudsko – Niče ponovo preuzima zadatak starinara, ali u sasvim suprotnom smeru. Ako genealogija postavi pitanje tla koje je videlo kako se rađamo, jezika kojim govorimo, odnosno zakona koji nama upravljaju, to čini da bi osvetlila raznorodne sisteme koji nam, pod maskom našeg jastva, uskraćuju svaki identitet.
Treća upotreba istorije: žrtvovanje subjekta saznanja.
Prividno, ili pre s obzirom na masku koju nosi, istorijska svest je neutralna, lišena svake strasti i predana samo istini. No, ispita li samu sebe i, uopštenije, istoriju svake naučne svesti, ona otkriva oblike i preobražaje volje za znanjem: instinkt, strast, inkvizitorski bes, svirepu istančanost, zlobu; istorijska svest otkriva nasilje opredeljenja: opredeljenja protiv neznalačke sreće, protiv snažnih iluzija kojima se čovečanstvo štiti, opredeljenja za sve što je opasno u istraživanju i uznemirujuće u otkriću. Istorijska analiza tog velikog htenja-za-znanjem koje prožima čovečanstvo, pokazuje, dakle, da ne postoji saznanje koje ne počiva na nepravdi (da u samom saznanju, dakle, ne postoji pravo na istinu, odnosno temelj istinitog) i da je instinkt saznanja loš (da u njemu ima nečeg ubilačkog i da on ne može, da ne želi, ništa da učini za sreću ljudi).
I u svojim najširim dimenzijama, kakav je danas slučaj, htenje-za-znanjem se ne približava opštoj istini; ono ne daje čoveku priliku da spokojno zagospodari prirodom; naprotiv, htenje-za-znanjem ne prestaje da umnožava rizike; ono svuda uvećava opasnosti; ono ruši sve iluzorne zaštite; ono slabi jedinstvo subjekta; ono u njemu oslobađa sve ono što ga sa strašću razlaže i poništava. Umesto da se znanje, malo po malo, odvaja od svojih empirijskih korena, odnosno od prvobitnih potreba koje su ga stvorile, kako bi postalo čista spekulacija potčinjena samim zahtevima uma, umesto da bude vezano u svom razvoju za uspostavljanje i potvrđivanje slobodnog subjekta, ono sa sobom uvek nosi sve veću pomamu; instinktivno se nasilje u njemu ubrzava i uvećava; stare religije su zahtevale žrtvovanje ljudskog tela; znanje danas poziva na eksperimente na nama samima, na žrtvovanje subjekta saznanja.
„Saznanje se kod nas pretvorilo u strast koja ne zazire ni od kakve žrtve i, u osnovi, plaši se jedino sopstvenog gašenja… Možda će čak strast za saznanjem dovesti do propasti… Ako strast ne dovede do propasti čovečanstva, onda će čovečanstvo propasti zbog slabosti. Šta bismo više voleli? To je glavno pitanje. Želimo li da čovečanstvo završi u vatri i svetlosti ili pak u pesku?”. Vreme je da dva velika problema koja su podelila filozofsku misao XIX veka (uzajamno utemeljenje istine i slobode, mogućnost apsolutnog saznanja), te dve teme koje su nam većim delom zaveštali Fihte i Hegel, zamenimo temom o tome kako bi „propast, koju donosi apsolutno saznanje, mogla da bude deo utemeljenja bića”. Što ne znači, u smislu kritike, da je volja za istinom ograničena konačnošću saznanja, već da ona gubi svaku granicu i svaku usmerenost istine u žrtvi koju mora da prinese subjektu saznanja. „Možda tu postoji samo čudesna ideja koja bi, još i sada, mogla da poništi sve druge aspiracije, tako što bi odnela pobedu nad onim najpobedonosnijim – hoću reći: ideja čovečanstva koje se žrtvuje. Možemo se zakleti da ako se ikada sazvežđe te ideje pojavi na horizontu, saznanje istine će ostati jedini veličajan cilj kojem bi takva jedna žrtva bila srazmerna, jer za saznanje nijedna žrtva nije isuviše velika. Međutim, problem nikada nije bio postavljen”.
Nesavremena razmatranja govorila su o kritičkoj upotrebi istorije: tu se prošlost izvodi pred lice pravde, nožem se odsecaju njeni koreni, briše se tradicionalno obožavanje kako bi se oslobodio čovek i kako mu se ne bi ostavilo drugo poreklo izuzev onog u kojem on želi da se prepozna.
Toj kritičkoj istoriji Niče je zamerao što nas odvaja od svih naših stvarnih izvora i što jedino brizi za istinu žrtvuje samo kretanje života. Malo kasnije vidimo da Niče preuzima isto ono što je prethodno odbijao. On to preuzima, ali sa sasvim drugačijim ciljem: nije reč više o tome da se našoj prošlosti sudi u ime istine koju bi naša sadašnjost da zadrži; reč je o tome da se subjekt saznanja izloži opasnosti od uništenja u beskonačno raširenoj volji za znanjem.
U izvesnom smislu genealogija se vraća trima modalitetima istorije koje je Niče razmatrao 1874. godine. Ona im se vraća bez primedbi koje im je tada bio uputio u ime života, u ime njegove moći da potvrđuje i stvara. Ali ona se tim modalitetima vraća preobražavajući ih: obožavanje spomenika postaje parodija; poštovanje starih kontinuiteta postaje sistematsko razlaganje; kritika nepravdi prošlosti poisredstvom istine koju čovek poseduje danas, postaje destrukcija subjekta saznanja putem nepravde svojstvene volji za znanjem.
Mišel Fuko
