U našem radu pokušali smo da pronađemo i protumačimo koje su to karakteristike koje su zajedničke za sumatraizam Miloša Crnjanskog i mitskog modela sveta na kojima se temelji njegovo žanrovski hibridno delo Kod Hiperborejaca. Pored uputnice u naslovu dela, pokušali smo da u samom tekstu nađemo druge reference koje bi nas usmerile na starogrčki mit i njegovu ulogu u delu, kao i njegovu koegzistenciju sa sumatraističkim svetonazorom Miloša Crnjanskog. Ustanovili smo da su mnoge odlike mita srodne sumatraizmu, prvenstveno u slici sveta, likovima i tehnici pripovedanja. Cilj rada jeste objašnjavanje uočenih karakteristika i tumačenje njihovih funkcija u delu.
Gotovo sto godina nakon što je naša književnost obogaćena jednim lirsko-intuitivnim pesničkim programom – sumatraizmom – ne možemo još uvek sa tačnošću utvrditi koje su njegove glavne crte, primarne i sekundarne odlike, njegovo izvorište i uvir. Mnogi ovi problemi zapravo ne podležu racionalnom obrazloženju: pesnička misao Miloša Crnjanskog, ma koliko se sâm autor trudio da joj izbori opštevažeći poetički status i programski karakter, bila je zapravo jedna vrsta ličnog svetog grala. Pitanje porekla i geneze sumatraizma čini nam se zato izlišnim iz više razloga: on je strogo lirskog i neodredivog karaktera, i njegova geneza mogla bi se pratiti od početaka entuzijastičkog pesništva i pesništva uopšte. Određivati sumatraizam kao ekspresionističku varijantu poezije, vitmenovski derivat kosmopolitizma, romantičarski zanos za beskrajem ili starokineski svetonazor, ne osvetljava niti približava njegovu suštinu. Kako za „okidač” sumatraizma uzimamo strahote Prvog svetskog rata, tačnije pokušaj bekstva od njih, ne treba da nas čudi individualistička dimenzija ovog eskapizma. Međutim, kako je delo koje je naša glavna tema, Kod Hiperborejaca, nastalo sa žarišta i pepela jednog drugačijeg rata, globalnijeg i krvavijeg – mada ne i filosofski revolucionarnijeg – mora se imati u vidu da simbol Sumatre biva zamenjen jednim širim, opštijim, antičkim, simbolom – Hiperborejom. Razloge za ovu zamenu moramo tražiti u samoj osnovi mita o Hiperboreji, njegovoj prirodi, kao i ulozi u samom književnom delu Miloša Crnjanskog.
Antički mit o Hiperborejcima jeste svojevrsna predstava zemaljskog raja kod starih Grka. Hiperboreja je zemlja severnih ljudi, iza severnih vetrova, na rubu okeana; zemlja mira, zdravlja i blagostanja, čiji je zaštitnik Apolon i koji u zemlji večnog Sunca obitava zimi, dolazeći do nje kolima sa upregnutim labudovima. Kod Roberta Grevsa nalazimo tragove Hiperboreje u pričanju Silena, Dionisovog satirskog pratioca:
„Silen ispriča izvanredne priče o ogromnom kontinentu što leži preko okeanovog korita, sasvim odvojen od spojenog kopna Evrope, Azije i Afrike, i na kome ima sjajnih gradova naseljenih srećnim stanovnicima džinovskog stasa, koji dugo žive i imaju izvanredno društveno i pravno uređenje. Ogromna ekspedicija – najmanje deset miliona ljudi – krenu odande brodovima preko okeana u pohode Hiperborejcima; ali shvativši da je njihova zemlja lepša i bolja od svega što stari svet može da ponudi, povukoše se nezadovoljni i razočarani. Među ostalim čudima Silen pomenu i strašnu jamu preko koje nijedan putnik ne može da pređe. […] Plodovi sa obale druge reke vraćaju mladost, čak i u pozno doba čovekovo, u stvari, pošto se pređu unazad srednje godine, mladost i mladićstvo, čovek postaje ponovo dete, zatim novorođenče, i najzad iščezava” (Grevs 1995: 162).
Hiperborejstvo Crnjanskog iz rimskih dana (1938–1941) opisanih u delu „Kod Hiperborejaca” zasniva se na udvajanju stvarnosti, odnosno njenog prevladavanja. Ratom zahvaćena Italija, a sa njom i Rim, razlomljena je i rasparčana u svesti naratora, odnosno glavnog junaka. Povode i razloge Crnjanskovog posezanja za Hiperborejom, kako se kaže u delu, nalazimo u njegovom putovanju po skandinavskim predelima, nalaženju neposmatranih veza i snažno osećanje oslobođenja i mira koje severne zemlje mogu da ponude. Tako se stvarnost Rima zapravo predstavlja kao bleda varijanta mitske priče. Zapravo, predstava prostora mita, koju kod Crnjanskog nalazimo, bliska je onakvom kakvog ga tumači Mirče Elijade u svojim izučavanjima sveta arhajskog čoveka.
Crnjanskova Hiperboreja je „tačka oslonca”, „Centar”, „homogen” (sve su ovo termini Mirča Elijadea).
„Podsetimo da prvo iskustvo [iskustvo čoveka sakralizovanog sveta – prim. V.Š.] podrazumeva da ispoljavanje svetog prostora omogućava zadobijanje ’tačke oslonca’, orijentisanje u haotičnoj homogenosti, ’zasnivanje Sveta’, i stvarno življenje. Naprotiv, profano iskustvo podražava homogenost i, dakle, relativnost prostora. Iščezava svaka prava orijentacija, jer ’tačka oslonca’ nema više jedinstveni onotološki status: ona se javlja i nestaje prema potrebama svakodnevnog života” (Elijade 1986: 62–63).
Elijade ove reči navodi za arhajskog, svakako predistorijskog čoveka; ali to ne ukida mogućnost da Crnjanski, pisac HH veka mitopoetizuje svoj sakralni svet Hiperboreje na sličan način. Naprotiv, u prilog valorizaciji imamo mnoštvo citata, pa ćemo navesti jedan.
„Sa Talijanima imam odnose, u službi koju vršim u Rimu, realne, konkretne. A stvarnost, u ovakvim vremenima, nije, ni prijatna, ni laka. Pa se zato rado vraćam, u sećanju, u te hladne, ali lepe, severne, zemlje, kroz koje sam prošao, bezbrižan. Opštim, u mislima, sa tamošnjim poznanicima, ljudima i ženama, da zaboravim ovo, što se u Rimu čeka. Zato sedim i na tom trgu, i kod te fontane, i čekam. Besmisao onoga što se, znam, sprema, nekako mi je tamo lakši” (Crnjanski 2008b: 19).
Vreme ne postoji kao celina, već u ovom žanrovski hibridnom delu Miloša Crnjanskog nalazimo raspored vremenskih etapa u vidu nivoa: stvarnosti, sećanja i sna, odnosno mita. Na paradigmatskom nivou ono se može podeliti na dve ravni: „neostvareno” ili „nedoživljeno” sa jedne strane i „zaustavljeno” sa druge, pri čemu bi prve dve odgovarale ravni stvarnosti, a „zaustavljeno”, odnosno „ostvareno” vreme delimično ravni sećanja i u potpunosti ravni sna – mita.
Značaj koji Crnjanski daje snu dokazujemo na više načina. U prvoj glavi „Rimske noći i dani” Crnjanski se postavlja kao apologeta idealističkih filosofija i pobornik oniričkog shvatanja čovekova života:
„Ja se onda branim, da je ta misao, da je život san, prisutna u celoj istoriji sveta i čovečanstva. Šekspir kaže da je naš život ’od sna satkan’. San, kažu nemački filosofi. San, kažu i grčki filosofi. San, kaže i Sokrat, taj najčestitiji čovek Atine – koji je najveća uteha, bar meni. San, kažu i kineske taoiste. San, kažu i na Tahitiju. Svud to kažu, gde ljudska noga kroči” (Crnjanski 2008a: 21).
Međutim, kako ratna stvarnosti Rima nije zanemarljiva, dodaje:
„U svakom slučaju, znam već da stvarnost nije nimalo jednostavna. Ona dolazi i ispred, i iza, sna” (Crnjanski 2008a: 33).
Kako bismo razumeli odnos između mitskog i konkretnog sveta – svetog i profanog – samim tim i dokazali kompleksnost njihovog međuodnosa, neophodno nam je naći reference mitskog sveta u življenom dobu (budući da se narator postavlja kao zapisivač svojih sećanja, dakle, kao memoarist, svedok življenog).
Mit odlikuje karakteristična slika sveta, određeno shvatanje života, likovi junaka i tehnika pripovedanja i za tim odlikama mi ćemo tragati. Kako ne bismo mogli bez ostatka da žanrovski odredimo knjigu „Kod Hiperborejaca”, zadovoljićemo se napomenom da ono u sebi sadrži odlike romana, memoara, eseja, autobiografije, putopisa. Upravo odlike poslednjeg žanra tvore sliku sveta: u putopisnom delu „Čupavi konji sa Islanda” predstavljen je svet koji nije usko vezan samo za ovu ostrvsku zemlju, nego i za celu Hiperboreju.
Primetne su spoljne oznake mitskog sveta i njegovi entiteti: mračno, nesigurno vreme i prostor smrti (zima od osam meseci) naspram „večnog proleća” Italije – Perpetuum ver est, citiraće Crnjanski rimske pesnike; zatim, životinjski svet snažnog simboličnog naboja, tj. konj i labud, koji su čvrsto vezani za antički mit, za Apolona i solarni princip. Iz pripovedanja o ledu severa izviru i nordijske sage koje upotpunjuju sliku sveta herojima: heroji poput Flokija Vilgerdarsona, bezimenih junaka koji imaju funkciju kao biblijski Noje, antički par Deukalion i Pira itd. Čak i nordijski svet ima svoje mitske pesnike, Gunlaugura i Hrafna. Naposletku, i glečeri, vulkani i jezera mitskim prizvukom svojih imena (Kraljev glečer, Blomstrand glečer, glečer Luja Tinera, glečer Luj Majer) nosioci su mitologizacije književnog dela. Preneti na prostor pripovedanja, ovi mitski modeli čine mitski prostor koji je diskontinuiran, znakovan i skučen; skup pojedinih objekata koji imaju vlastita imena; kolažno je organizovan i raspolaže sposobnošću da modeluje druge, neprostorne odnose.
To je ograničen, malen i zatvoren prostor, mada ima sposobnost širenja, i on to čini na račun stvarnosti.
O arhetipu labuda moglo bi se naročito govoriti u ovom delu Crnjanskog, pogotovu što on dolazi logično kao simbol Hiperboreje. Labud je prvenstveno vezan za ženski princip i zato ga i Crnjanski vezuje za žene. Tokom razgovora sa trudnicom, Crnjanski će reći da mu ona liči na crnog labuda; markiza, zaljubljena u papu, takođe će mu se u jednom trenutku pričiniti kao labud. Pripovedajući o svom boravku u Danskoj, Crnjanski će ispričati sudbinu i udes jednog bračnog para koji je izgubio dete. Sa muškarcem Crnjanski će progovoriti i saznati za njihovu zlosreću; žena će ostati daleka, nedostupna u svom bolu; pri vatri u kaminu učiniće jedan pokret koji će Crnjanskom ličiti na pokret crnog labuda. Ako bismo povezali motiv labuda sa širim stvaralaštvom Crnjanskog, setićemo se da je u „Lamentu nad Beogradom” labud jedan od glavnih pozitivno konotiranih simbola. Nije slučajno da je ta poema nazvana njegovom „labudovo pesmom”.
„Stvarnost i san biće uvek, u životu ljudskom, pomešani, a kad čovek počinje da stari, stvarnost slabi, a san jača”, kaže Crnjanski (Crnjanski 2008a: 28).
Ovaj princip saobražavanja nalazimo i u sumatraizmu dvadesetih godina kod Miloša Crnjanskog, tada kao bekstvo od rata. Takođe je značajno reći da se vrši i obratni proces saobražavanja, te junaci stvarnosti postaju mitski: Nobile (pilot), Trigve Gran (istraživač), Ble (kartograf), Amundsen, Elsvort, Malmgren, ekspedicija Andrea, Strindberga i Frenklena, Levanjevski, ruski pilot koji se izgubio na severu i od koga je ostao samo odjek dozivajućih Morzeovih signala…
Kao u svom romanu prvencu „Dnevniku o Čarnojeviću”, Crnjanski se i u svom delu iz šezdesetih godina služi motivom dvojnika. Dvojnički par, gotovo analogan Rajiću i Čarnojeviću, čine u ovom slučaju Crnjanski i Iperboreo. Već je Petar Džadžić uputio na strukturalni značaj dvojnika u romanima Crnjanskog.
Parcelisanje junaka neizbežno sa sobom imaginirajuću svest dovodi do uobli- čavanja u poredak druge stvarnosti; te dve stvarnosti – nazvali bismo ih ratna i nasuprot joj sumatraistička – antipodne su. Kada mitopoetski junak prevlada u romanu, nastaje udaljavanje od stvarnosti Italije. Zanimljivo je kojim rečima Crnjanski određuje Rim: on Rim sa svojim ruševinama vidi kao grobnicu, a od biljnog sveta za njega vezuje kiparise (čemprese) i pinije, antičke simbole Hadovog carstva i simbole za tugu. Budući da je prostor svog obitavanja Crnjanski nazvao grobnicom, ne čudi što se u Rimu on oseća kao senka:
„Kroz ceo mesec avgust, te godine, neka me melanholija, kao senka, pratila, kroz palatu Borgeze. Čujem je kako mi šapuće u uši, da je moja zemlja svakim danom sve dalje od mene, i da sam u tuđini, uoči rata, a da je to svoje vrste nesreća u ljudskom životu. Meni nije nepoznata. Meni se to po drugi put događa” (Crnjanski 2008b: 19).
S druge strane, čini se da pripovedač postaje najživlji upravo onda kada njegova iperboreovska priroda prevlada, tj. kada svojim slušaocima pripove- da o severnim zemljama ili prikazuje fotografije načinjenih tokom svog boravka u Skandinaviji.
Tako se otvara pogled na shvatanje života u delu „Kod Hiperborejaca”. Ono je prevashodno mitopoetsko. Uočavamo paralelnost i korespondenciju stvarnosti, sećanja i sna. Simbol tih odnosa svakako je kupola bazilike Svetog Petra ili, kako je Crnjanski naziva „Mikelanđelova kupola”. Kao konkretno, materijalno zdanje, ono je istovremeno sećanje koje čuva nasleđe prošlosti, kao nebo natkriljuje Rim i u isto vreme figurira kao Sunce. U Mikelanđelovoj kupoli dolazi do prepleta svetova iz kojih se rađa shvatanje života kao večnosti kojoj čovekova duša teži; ta večnost svakako se nalazi u zagledanosti čoveka u nebeska, sumatraistička prostranstva, koja su pandan mitskim valhalama i drugim oblicima (ne)zemaljskog raja. Sumatraizam i hiperborejski mit, reći ćemo, susreću se u kupoli Mikelanđelovoj; ona čini axis mundi tog sveta.
Naposletku, važno je reći da i poimanje vremena u „Hiperborejcima” jeste jedan kompromis mitskog, tj. cikličnog i linearnog ili istorijskog vremena, i po tome je Crnjanski moderni pisac, a ne mitski pripovedač. Mogućno je pratiti godine, pa čak i mesece romaneskne radnje, ali čestim reminiscencijama, postupkom esejizacije i fragmentarizacije proznog teksta, kao i doslednim ponavljanjem čitavih misaonih sklopova ili karakterističnih rečeničnih obrta, stvara se utisak ciklizacije, poznat još iz ranijih Crnjanskovih dela.
Četvorostruko ponavljanje motiva slomljenog galebovog krila i senke koju kamera hvata pri njegovom fotografisanju lajtmotiv je književnog dela:
„Ja sam u Skagenu, iz hotela, išao obalom, sve dok pesak ne prelazi u more. Na pesku sam naišao na skrhano krilo jednog galeba. Hteo sam da to fotografišem, ne znam zašto, a slučajno sam, sa tim, snimio, i moju senku na pesku. Bila je opomena” (Crnjanski 2008a: 51).
Kasnije, gotovo identičan pasus se ponavlja dva puta, da bi četvrti bio eksplicitna misao o smrti u Rimu:
„Primetio sam na pesku jedno, skrhano, krilo galeba, sa tragom krvi, i rešio sam se da ga snimim. U žurbi, da me ne stignu talasi, slučajno sam snimio, sa tim krilom, i svoju senku, koja je na njega bila pala. Ne mogu to da zaboravim. Ta uspomena me je dopratila do Rima” (Crnjanski 2008b: 378).
Uopšte, motiv senke opsesivni je motiv Crnjanskog, sa svim njenim mitskim, arhetipskim i poetskim slojevima, ona je stalni nagoveštaj postojanja nekog zlokobnog drugog sveta u svakodnevnom, neke tamne pretnje koja se ljudima javlja u vidu zloćudnih, „fatamorgana i snova” koje rastu u strašnim razmerama. Pored toga što senka može da bude signal opasnosti, ona je takođe i obris konkretne osobe, iz prošlosti (rimski car Tiberije ili Mikelanđelo, koji je „senka svetlosti i dim na vetru”) ili sadašnjosti (otud se i sam Crnjanski ponekad oseća kao senka i svoje lutalaštvo tako karakteriše; senke su i ljudi koji u kafiću Valadi), najubedljivije, čini se, Crnjanski senku vezuje za prošlost vidu zločina ili traume skandinavskih pisaca. Senka čini još jednu vezu između sumatraizma, odnosno ranijih romana Miloša Crnjanskog („Dnevnik o Čarnojeviću” i „Seoba”) i Hiperboreje. Odmak od sunčanog oreola Hiperboreje, sa druge strane, predstavlja stalno prisustvo smrti, u svoj njenoj mnogostrukosti. Teško je i pobrojati sve smrti koje Crnjanski pominje, ali činjenica je da ona prati junaka još od prvih stranica5. Bila ona lagano i prirodno umiranje kao kod staraca na severu, bilo da sazreva kao kruška, u očajanju i samoći kao što je Kjerkegor vidi, besmislena kao smrt majke i deteta prilikom porođaja, Crnjanskom se čini da jedino smrt na ledu deluje kao veličanstveni san:
„Kad pričam toj, trudnoj, gospi, o svom izletu na Špicbergen, ja zastupam mišljenje, da tamo, u carstvu večnog leda, smrt mora biti, kao neki veličanstveni san” (Crnjanski 2008a: 78).
Predstava o smrti kao u snu nije izvornog mitskog porekla, već knjiška. Ipak, ne može se poreći da se ona dotiče i predstave o smrti najvećih heroja mitskog sveta. Zato možemo reći da i poimanje smrti jeste još jedna tačka u kojoj se mit i sumatraizam susreću.
Miloš Crnjanski, veliki sanjar i tragalac neposmatranih veza, pokušaće da kroz sumatraističku prizmu rekonstruiše prošli svet Hiperboreje, bilo putem umetnosti, arheologije, geologije, botanike ili na neki drugi način.
Sreten Marić primećuje da su mnogi naučnici i mislioci mit pokušavali da svedu na svoj sistem:
„I drugo, naučnici i mislioci pre svega teže da mit svedu na svoj sistem. Od K. Milera do Frojda, Junga, Levi-Strosa, mit je prisiljavan da se povinuje, da bude milerovski, frojdovski, jungovski, strosovski. Dokaz njegove slobodne dovitljivosti je i činjenica da je on u mnogome to i bivao. Iz prostog razloga što je mit – mitsko biće, pa može da poprimi razne oblike, a da ostane što jeste i da se, na kraju balade, izmigolji iz sistema i opet slobodno zaigra” (Marić 1986: 12).
Dakle, i Crnjanski, za razliku od prethodnih kao pisac, imaće svoje svođenje mita na sopstveni „sistem”. Više je nego očigledno da se u navedenim naukama u naučnim disciplinama nalazi sumatraističko traženje neposmatranih veza:
„Sve je u vezi, kažem, i Skitija Slovena i pesnici Rima” (Crnjanski 2008a: 173).
U poglavlju „Vergilije kod Skita” Crnjanski iznosi svoje tumačenje Hiperboreje kod starih Rimljana, kao i njihovu vezu sa Skitima (koje smatra za svoje pretke, Slovene). Međutim, to nije kraj paralela Rima i Hiperboreje, stvarnosti i mita. Crnjanski „Hiperborejcima” zove velike skandinavske pisce – Strindberga, Ibzena, Andersena, Kjerkegora, pa čak i Gogolja. Po viđenju Crnjanskog, oni će tek postati Hiperborejci nakon iskustva Rima. (Zato i u jed- noj svojoj sentenci Crnjanski kaže da biti Hiperborejcem nije stvar rođenja ili podneblja; Hiperborejcem se postaje!) Drugim rečima, mora postojati jedan duhovni kontakt između ljudi i kultura, između materijalne datosti i idealističke projekcije na stvarnost. I bitno je napomenuti da freske na zidovima kuća u Herkulanumu koje kao da su delo nekog davnog kineskog slikara, ne svedoče o uticajima, već o dosad neposmatranim vezama koje kroje sumatraistički, a i mitski svet6, te samim tim omogućavaju, šire posmatrano, Hiperboreju u Rimu.
Iako za „Sumatru” i sumatraizam prvenstveno vezujemo ekspresionističke boje – crvena, bela i plava – ne može se poreći da se nebo Crnjanskog uvek smeši drugačijom bojom. Metaforom neba zapravo želimo da predstavimo svet sumatraizma u ovom književnom delu. Led mitskog sveta severa u knjizi „Kod Hiperborejaca” poprimio je zelenu, plavu i crvenu boju, pored svoje svetlosne beline. Smatramo da bi se i u tom pogledu moglo govoriti o dodiru sumatraizma i mita; ovoga puta drugi član je taj koji je oplemenjen pesničkim koloritom.
Možemo reći da u epohalno burnom nevremenu četrdesetih godina XX veka, Crnjanski nalazi načina da paralelno postavi stvarnost i mit iz kategorije aura aetas. Rešenje istorijsko-poetskog sukoba koje nam se nameće pri čitanju dela „Kod Hiperborejaca” jeste svojevrsna koegzistencija jave i mita, odnosno meteorske kiše rata i sumatraističkog svetonazora. Dakle, u delu se ne može govoriti o tematskoj i problemskoj podudarnosti sa mitom, niti o osloncu na mitsku građu, ali se može govoriti o približavanju i srastanju ovih dvaju mitopoetskih modela. Rečima Crnjanskog:
„Lepo mi je Strindberg govorio, da ima nečega u svetu, što nije stvarnost. Nije ni san. Nego san na javi” (Crnjanski 2008b: 398).
Upravo san na javi je princip po kome oživljava sumatraistička poetska ideologija, baš na isti način na koji se i Hiperboreja ostvaruje u memoarskoj prozi rimskog doba našeg pisca. Isto kao i Sumatra, i Hiperboreja, ma koliko žuđena, ostaje nedostižna za njegovog jedinog sledbenika, tačnije snevača.
Sa tom svešću, i jasnom predstavom da je između antičkog mita i pesničkog (životnog) programa Miloša Crnjanskog došlo do izvesnih i izvrsnih poklapanja, zaključujemo da se u delu „Kod Hiperborejaca” radi o sumatraizmu novih visina i dimenzija, plemenitim, koliko svojom doslednošću, toliko i širinom i ukorenjenošću u zapadnoevropsku kulturnu i književnu tradiciju. „Kod Hiperborejaca” je, u tom pogledu, summa sumatraistica.
Viktor Škorić
Literatura
Grevs 61995: R. Grevs, Grčki mitovi, Gordana Mitrinović-Omčikus (prev.), Beograd: Nolit.
Elijade 1986: M. Elijade, Sveto i profano, Zoran Stojanović (prev.), Novi Sad: Književna zajednica.
Marić 1986: S. Marić, Arhajski čovek i mit, u: M. Elijade, Sveto i profano, Novi Sad: Književna zajednica, 7–48.
Crnjanski 2008a: M. Crnjanski, Kod Hiperborejaca I, Milo Lompar (prir.), Beograd: Štampar Makarije, Oktoih.
Crnjanski 2008b: M. Crnjanski, Kod Hiperborejaca II, Milo Lompar (prir.), Beograd: Štampar Makarije, Oktoih.
Crnjanski 2008v: M. Crnjanski, Eseji, Milo Lompar (prir.), Beograd: Štampar Makarije, Oktoih.
Džadžić 1995: P. Džadžić, Povlašćeni prostori Miloša Crnjanskog, Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Ševalije, Gerbran 2009: Ž. Ševalije, A. Gerbran, Rečnik simbola, Novi Sad: Stylos art, Kiša.
