Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Beč. U revoluciji. 1918.
Za studentesu, Idu Lotringer
Komentar uz Mizeru
U zimu 1918, ja sam u Zagreb došao posle onog krvoprolića na Jelačićevom trgu (koje je bilo naša velika nesreća).
Zagreb je bio mračan, zapušten, prepun. Hoteli zauzeti od svakojakih patriota i političara. Skupoća velika.
Uzalud tražim prenoćište.
Najzad me odvode (ako me sećanje ne vara) u neku zgradu Univerziteta gde za oficire ima besplatnih kreveta. Pored mog imam onaj jednog hrvatskog pesnika (Feldmana?).
Atmosfera je teška.
Neki među oficirima nose trikoloru kao kokardu na mestu rozete Habsburga; drugi imaju crvene somotske šapke, a za kokardu tri zlatom izvezena slova: SHS. Izgleda, katkad, da će doći do tučâ i do pucanja iz revolvera. Dolazi do burnih diskusija.
Na mojoj crnoj oficirskoj kapi, na mestu rozete Habsburga, nema ni srpske trikolore. Nego rupa.
Idem u kuću Benešića a posle i Konjovića.
Ostao sam bez novaca.
Benešić, samac, epikurejac, literata, dočekuje me kao starog prijatelja. On je bio završio štampanje Maske i ona izlazi tih dana, u izdanju Društva hrvatskih književnika (ne onakva kakva je u rukopisu bila, i sa mnogo štamparskih grešaka). Benešić mi isplaćuje i honorar za to moje prvo štampano delo. Kruna 970, ako me sećanje ne vara. Benešić se smeje i kaže da je dosta za početnika. Tih dana je u kazalištu priređena proslava patriote konta Iva Vojnovića. Predat mu je i dar Narodnog vijeća: 100.000 kruna.
Pored Maske, Benešić je štampao i jedno moje pismo, u obliku beleške o piscu. Ja sam mu to pismo bio poslao iz Beča, ali ne tako da ga štampa. Uz Masku je, prema običaju DHK, i moja slika. To je jedna moja fotografija, snimljena u stanu moga brata, na nekoliko dana pre početka rata.
Benešić je od mene, pored ostaloga, štampao u Savremeniku, i jednu prozu pod naslovom Legenda, koja mu se bila jako dopala. On je tu prozu hteo da štampa u luksuznom izdanju, sa crtežima. Takva izdanja priređivao je, tada, u DHK, prof. Šnajder. On je već imao bakroreze ilustracija (čini mi se slikara Trepše).
Ta knjiga nikad nije izišla.
U originalu, ta proza je bila strašno skabrozna.
Ona je posle, retuširana, štampana u zbirci Priče o muškom. Bogdana Popovića, ta moja stvar jako je ljutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.
Da bi me nekako razveselio u mom siromaštvu, Benešić me vodi u Zagorje, po kućama, a naročito kod Domjanića, čije kajkavske stihove jako voli.
Benešić je bio gurman, i u literarnim poslasticama. Ja nimalo nisam cenio stihove Domjanića. Ali je bilo lepo što mi je rekao o Matošu. Da je Matoš rekao da ono „kaj“ izgleda kao suza.
Benešić je hteo da izda i zbirku mojih pesama.
Pošto se, u ono doba, nisu pravile kopije rukopisa, to mnoge moje rukopise nisam video nikad više, ni od Benešića. To je bio čovek neobično, kod nas neobično, lepog ponašanja, sa vanrednim čulom za zvuk stihova. Rukopise, dabogme, ni on nije čuvao. Ja nikad nisam video aljkavijeg i efikasnijeg urednika od Benešića.
U bolnici takozvanih milosrdnih sestara, tih dana, upoznao sam i Ivu Andrića.
Bio je slab, nežnog zdravlja. Posle te posete, mene su uzeli, nominalno, i za člana redakcije časopisa Književni jug, jer smo imali nameru da se redakcija, sad, posle rata, preseli u Beograd.
Pošto, kraj svega toga, u svojoj zemlji nisam niko i ništa, a pošto su i prenoćišta skupa, ja sam se rešio da pokušam da uđem u srbijansku vojsku, za oficira. Nisam znao nikakvog sem vojničkog zanata, a znao sam da je i moja mati jako osiromašila. Nisam verovao da ću moći ponova da nađem volje, i novca, za svršavanje studija na univerzitetu. Obijam zato pragove Komande mesta i molim da me prime, za potporučnika, u ma koji puk, ma kog garnizona.
U to doba, srbijanska vojska primila je bila nešto oficira iz bivše austrijske vojske, ali je počela bila takve molbe da odbija.
Imam posla sa jednim od onih oficira, u Komandi mesta, za koje je Uskoković napisao, u jednoj svojoj noveli, da sav sretan nosi u čakširama, čitalac već zna šta.
On mi kaže da će najbolje biti da se mi, bivši austrijski oficiri, raziđemo kućama. Veli, nema više primanja. Rat je svršen. Neće biti primljeni više ni oni koji čekaju po talijanskim zarobljeničkim logorima, a kojima je prijem, principijelno, već odobren.
Da ga ostavim na miru i da mu ne dosađujem.
A kad se ja nerviram i kažem mu da mi je budućnost sasvim nesigurna i da sam siromah, on mi podvikuje: da ne tražim možda da mi se izdaje plata, ili da me prime pravo u puk cara Dušana?
Ja onda sedim i ćutim, u Zagrebu, po kafanama, još nekoliko dana, i posmatram kako svet prolazi pored prozora. Kako napolju veje i pada kiša. Osmejkujem se nemoćno, pa posle rešavam da odem iz Zagreba.
Miloš Crnjanski
