Iako tek dva naslova1 Mladena Leskovca nedvosmisleno upućuju na delo Miloša Crnjanskog, ovaj autor čini se važnim u kontekstu izučavanja Leskovčevog naučnog i kritičkog opusa.
Ime Crnjanskog provlači se kroz nekoliko Leskovčevih tekstova – kritika, novinskih intervjua i članaka, privatnih pisama.
O njihovom odnosu kazuju i delovi još uvek, u celosti, neobjavljene korespondencije. Ti razbacani redovi ukazuju na to da je delo Miloša Crnjanskog (a kako bi i moglo biti?) za Mladena Leskovca predstavljalo najveću vrednost savremene srpske književnosti.
S delom Crnjanskog Leskovac se susreo kao gimnazist, početkom dvadesetih godina dvadesetog veka: „Iz Novog Sad prešao sam u Sombor, tu sam učio sedmi i osmi razred gimnazije. Tu sam otkrio Dnevnik o Čarnojeviću. Kažem svesno otkrio jer tada, u Somboru, nije bilo nikoga da me uputi i kaže bilo šta o Crnjanskom. Bio je i on tada mlad i nepoznat, tek je stupio na književnu scenu; ipak, nekada ugledna somborska knjižara Milivoja Karakaševića dobila je nekoliko primeraka Dnevnika. I sada se sećam kako sam čitao tu knjigu: nešto mi se otvorilo, kao ozarenje, a puklo nešto pred očima i postalo blisko kao malo šta dotad. Nikada mladić ne može zaboraviti kad odjednom shvati da se može pisati i drukčije nego što su pisali Tolstoj i Dostojevski, i da tako, eto, neko već i piše, a o stvarima koje su bile juče.” 2
Decenijama kasnije, rekonstruišući svoje čitalačko stasavanje, Leskovac svedoči: „Moj naraštaj je bio izuzetno srećan: nekoliko sjajnih pisaca izraslo je gotovo na naše oči – Andrić, Krleža, Crnjanski.” 3 Pred sam kraj života, s po nekoliko epiteta okarakterisaće veliku trijadu jugoslovenske književnosti: „Od naših pisaca, ja mislim… pa, da vam kažem da je Andrić najveći pisac koji se javio od 1918. do danas, pa to zna i malo dete! Tu je onda, odmah, i Crnjanski, tu je i Krleža. To su tri džina, je li? Ako bih, od te trojice, napravio neki redosled, onda bih rekao ovako: najdarovitiji, to je sigurno, bar po mom mišljenju – Crnjanski, ali je neujednačen, haotičan, nedosledan, i nekako, da kažem – nezavršen. Andrić je latinski mudar, perfektan, precizan, dubok, a Krleža bučan i buran, plodan i zanimljiv.” 4
Ime Miloša Crnjanskog – odnosno njegovo umeće evokacije ambijenta zavičajne, tek minule prošlosti – ispisuje prvi put Mladen Leskovac, 1923, u tekstu kojim, kao kritičar, stupa na javnu scenu. U prikazu knjige pripovedaka Isidore Sekulić, Leskovac, pored ostalog, piše: „Zbirka, videli smo, nosi naslov Iz Prošlosti koji sam sobom kazuje i intonaciju cele knjige.
Događaji, sa kojima i o kojima se radi, – svi su oko četrnaeste; to je ta prošlost. Svi mi nju znamo. Bilo iz novina, bilo iz pričanja, iz romana – u koliko oni postoje. – Ali se tu ograničilo na neke ljude, na izvesne krajeve i događaje. Dalje, t.j. dublje nije se išlo. Niko nije uzeo u obzir jednu provinciju punu žita i vina, punu blage i široke pesme; zaboravilo se (osim jednog izuzetka: M. Crnjanski) na našu ’malu carevinu’, kako je zovu naši seljaci; na bele šćućurene kućice i oronule, stare kuće novosadske; na ’Narodni zavet’ onih ozbiljnih, u bradi i brkovima zaraslih, očiju novosadskih matičara. A I. Sekulić je izabrala baš tu, od jela i pića crvenu i tešku Vojvodinu, Novi Sad i amanet Matice novosadske”,5 zapaža mladi kritičar pod utiskom netom pročitanih stranica Dnevnika o Čarnojeviću.
Krajem dvadesetih godina Leskovac Crnjanskog pominje u nekoliko prikaza, afirmišući prevodilačke napore vojvođanskih Mađara (pre svih Kornela Sentelekija) u posredovanju između dela srpskih (i jugoslovenskih) pisaca i mađarskih čitalaca. Izveštavajući 1927. da: „Bačmeđei Naplo, dobro uređivani mađarski dnevni list koji izlazi u Subotici, donosi u svom božićnom broju … i nekoliko prevoda iz naše savremene lepe književnosti”,6 Leskovac, uz ostale, navodi i Crnjanskog, koji je predstavljen pesmom „Zamorenoj omladini” u prevodu Jovana Popovića. Sledeće, 1928, dva prikaza (u Letopisu Matice srpske i Srpskom književnom glasniku7) posvećuje „antologiji moderne srpske lirike” Bazsalikom (Bosiljak) u prevodu Jožefa Debrecenija i Kornela Sentelekija koji je i načinio izbor. U istom broju Glasnika, iza Leskovčevog teksta o ovoj antologiji, našao se i tekst Crnjanskog o istoj knjizi, tačnije njenoj kritičkoj recepciji: „Mađari o antologiji srpskih pesnika”. Osim uvodnih desetak redaka, tekst Crnjanskog svodi se na prevedeni izvod iz prikaza Karla Aslanjija objavljenog u „najviđenijem mađarskom književnom časopisu”, Njugatu (Zapadu).8
Nešto značajniji, u smislu tumačenja dela Miloša Crnjanskog, jeste Leskovčev tekst „Jugoslovenski pisci na mađarskom” (1941),9 u kojem se osvrće na poduhvat Kraljevske mađarske univerzitetske štamparije, koja je, u nastojanju da predstavi savremenu jugoslovensku književnost, kao prve tri, od zamišljenih deset svezaka, štampala Seobe Miloša Crnjanskog, pripovetke Slavka Kolara i roman Na klancu Ivana Cankara. Leskovčev prikaz odnosi se na prevod „iz srpske književnosti” Zoltana
Čuke. U odnosu na prevodioce dela s hrvatskog i slovenačkog jezika (Lasla Hadroviča i Agoštona Pavela) pred Čukom je stajao i najkompleksniji poduhvat. Prevodilac će znalački odabrati reprezantivnu vrlo dobru i jaku, sočnu knjigu. Međutim, iako ga Leskovac ocenjuje kao „dobar, vrlo dobar” prevod, Čuka, katkad nije umeo da se nosi s jezičko-stilskim osobenostima romana Crnjanskog: „Jer ako jezik g. Crnjanskog i nije nimalo idiom i narečje, onako kako je to u Njegoša ili Ljubiše, ako i nije onoliko prkosno izdvojen i ćudljiv kao u Laze Kostića, ipak je u njemu nešto osobeno i naročito, što je možda više rafinerija no dubina, više miris i slutnja nego drukše odredljivo. Što se pak stila g. Crnjanskog tiče, sve nam se čini da se g. Čuka pomalo ustručavao da ga svojoj publici preda onakvog kakav on doista jeste u originalu.” Očigledno vanredan znalac jezika, ne samo maternjeg već i mađarskog, zamera Leskovac Čuki što: „…malo-malo, pa tek siđe i sklizne sa stila g. Crnjanskoga u slog koji nije iznikao iz ’Seobe’, on je s vremena na vreme stil g. Crnjanskog uprošćavao, raščešljavao, njegovu baroknu bizarnost ublažavao, nekako racionalizovao…” 10
Jedini tekst Mladena Leskovca u potpunosti posvećen spisateljskom umeću Miloša Crnjanskog jeste kritika Knjige o Nemačkoj. Knjiga je izašla kod Gece Kona 1931, a već u januarsko-februarskom dvobroju Letopisa Matice srpske, iste godine, štampana je Leskovčeva kritika.11 Čijenica da su tekstovi Crnjanskog publikovani u ovoj knjizi („Tajna Albrehta Direra”, „Iris Berlina”, „Osmeh sinagoge hrišćanskoj crkvi”, „Vicburg”) prethodnih godina (1928–1930) bili objavljivani u časopisima i listovima (Srpskom književnom glasniku, Vremenu, Politici), objašnjava Leskovčevu kritičarsku ažurnost.12 Budući jedan od prvih prikaza ove knjige Crnjanskog, Leskovac se u njemu uzdaje isključivo u svoje impresije o njoj. Jasno je da je do tada budno pratio delo ovog pisca ali i kritičku recepciju o njemu. To otkriva, između ostalog, i navođenjem kvalifikacije koje o stihovima Crnjanskog izriče, tih godina, jedan od njegovih tumača – Marko Ristić. Leskovčeva afirmacija Knjige o Nemačkoj predstavlja suprotnost često negativnim kritičkim sudovima izrečenim na račun nosećih tekstova u njoj.
Šest fragmenata čine svedenu Leskovčevu kritiku. Sve samim superlativima označava Leskovac Crnjanskog. „Dočaravalac, mag i sanjar, g. Crnjanski putuje sa srcem na dlanu; cela njegova knjiga – i poezija – je penušava, ekstatična. Najneukrotljivija koju smo možda ikada imali”, poetski nadahnuto piše Leskovac. I kvaliteti Knjige o Nemačkoj, zapaža Leskovac, proizilaze iz već prepoznatljivih poetičkih odlika Crnjanskog. Podvlači jednu od osnovnih stilskih karakteristika (i) njegove putopisne proze: žanrovsku hibridnost tekstova koji su istovremeno „i putopis, i esej, i poezija, i ’literarna reportaža’” … ali poezija najviše i najbitnije, kao sve što g. Crnjanski piše”.13 Govoreći o „Irisu Berlina”, u kojem „je dao vanredno svedočanstvo o modernoj Nemačkoj”, kakva do tada nismo imali, osim izuzetno kod Vinavera, zapaža kritičar i sumatraističku crtu ovih putopisno-esejističkih tekstova: sveopštu povezanost, nevidljivu isprepletanost stvari i pojava: „G. Crnjanskova knjiga … ne znači samo da je posle rata, u ekonomskom i idejnom smislu, sve užasno izmenjeno i ispreturano, nego i to da je svugde sve oduvek grozno isprepletano, čas iznenada povezano, čas neočekivano razdvojeno. Da je život takav. Kao kada se, odjednom, i bez prethodnih obaveštenja, grune u kakav Šekspirov treći čin.” 14 Otkriva Leskovac u ovoj knjizi, koja „mnogim svojim osobinama jasnije obeležava g. Crnjanskog i tumači ga”, i jedan od zajedničkih imenitelja avangardnih „-izama”, vizionarski zanos i fascinaciju tehničkim dometima civilizacije: „ljubav za današnjicu, ovu najmoderniju i buduću, ljubav koja je obeležje mnogih današnjih evropskih i američkih pisaca”.15
Izdvaja kritičar tekst, „Tajna Albrehta Direra”, koji je, istovremeno, uveren je: „…jedna od najboljih stvari koje je g. Crnjanski napisao”. Na kraju, Leskovac notira snažnu čitalačku impresiju i katarzično njegovo dejstvo: „Na stranu teza ovog eseja – nađena, uostalom, vrlo fino – ostaje nerazdvojivo vezan s njom vanredno tumačeni način prilaženja pesnikova slikaru, davanje toga odnosa, u kome je nešto silno, neizbrisivo u sećanju. Posle njega čoveku je lakše, gorče i mirnije na duši.” 16
Leskovac ne imenuje ono što naziva tezom, kao što ne argumentuje uverenje o izuzetnosti ovog teksta. Šta bi se, dakle, Leskovcu, moglo svideti, šta bi odgovaralo njegovom senzibilitetu? To je svakako biografizam Crnjanskovog teksta zasnovanog, dobrim delom, na dokumentu – porodičnoj hronici ispisanoj rukom velikog slikara, njegovim pismima i „dnevniku putovanja po Niderlandiji”. Morao je Leskovac uživati u stranicama na kojima Miloš Crnjanski piše o slikarevim precima i poreklu: „Po majci, dakle, tekla je u Albrehtu Direru gusta franačka krv. Moć početka, zrna materinog, proklijala je u svemu njegovom biću, nevidljivom snagom, u koju najviše verujemo. Imao je u sebi i dubok osećaj veze sa bivšim životom svojih roditelja, sažaljenja zbog prolaznosti i saznanja neprekidne smene i nastavka života.” 17 (Poslednji redovi, kao da se tiču i Leskovčevog odnosa prema rodu i korenima.)
Međutim, insistirajući u početku na činjenicama, pisanim tragovima, Crnjanski, docnije, izneverava očekivanja. Pomenuta teza, izvedena je upravo na ekspresionističkom odricanju moći logičko-kauzalne argumentacije, pozitivizma i istorizma. Leskovac, pristalica metodologije istorijske kritike, tezu prećutkuje, ne komentariše je jer, verujemo, ne prihvata Crnjanskovu tvrdnju da: „…njegovu [Direrovu] tajnu skriva, a ne otkriva njegov život”.18 Pa ni sva esejiziranja i studije, u odgonetanju materijalnog, konkretnog, znanog, ne otkrivaju tajnu umetnika, koji je: „…stvorio dela kojima razlog nije porudžbina, već neki tamni nagon stvaranja da bi se, potmulim užasom, održala dvostrukost vidljivog i nevidljivog”.19 Uvodeći i u esej o Albrehtu Direru, u taj, lični prikaz, pisan samo zbog rezultata mentalnih i skoro spiritističkih,20 tezu o melanholiji umetnika („da li je to bila melanholija, ili preziranje života i okoline, ne znamo” 21), kao pretpostavci stvaralačke genijalnosti, Crnjanski ne može biti blizak Leskovčevim stavovima o nužnosti vitalističkih načela u umetnosti, njenom bodrilačkom, „zdravom” karakteru.
Direr kakvim ga vidi Crnjanski, postaje paradigma one stražilovske dvostrukosti, kojom su prepleteni život i smrt, svetlost i tama, Eros i Tanatos, čovek i njegova senka: „Primer, prosto, za dvostrukost života znanog i neznanog, za žar bića vidljivog i pritajenog. Sumorno nešto što guši smeh, jednako ide za Direrom, tako da on brzo ostavlja radost, privatnu i umetničku kao što je brzo ostavio školu igranja u Mlecima.” 22 Direr, a kasnije dominantno Mikelanđelo, svojevrsni su alter ego, našeg pisca, Crnjanskog.
Mladenu Leskovcu, u to vreme, daleka je teza o tajni, neuhvatljivosti i nedokučivosti, sudbinskoj predodređenosti, slučaju. Spekulativne kategorije, imanentne umetnosti, daleko su od logičkih postulata, nauke (pa i istorije književnosti), u uverenju da je sve moguće dovesti u uzročno-posledičnu vezu, empirijski utemeljiti, spoznati. Za razliku od tada mladog kritičara sa sve izraženijim aspiracijama prema književnoj istoriji, „..Crnjanski je shvatio da čovek traži neke druge puteve dostizanja do istine … Esejistički i poetski vid saznanja imaju, prema ovom autoru, od samog početka primat i prednost nad naučnim, kauzalističkim tumačenjem sveta.” 23
Vođeni, svaki svojim pozvanjem, Leskovac diskurzivan, ali s latentnim poetskim senzibilitetom, Crnjanski „…čovek osećanja, naslućivanja, evokacija i invokacija…” 24 sačuvaće zajedničku jednu crtu – usmerenost na zavičajni prostor, Vojvodinu;25 okrenutost baštini srpskog naroda, i traženje inspiracije u njegovoj istoriji; konačno, ljubav prema svom narodu, determinisanu, u obojice, činjenicom da su rođeni „na severnoj granici” u vreme kada je ona još uvek označavala rub jedne tuđe zemlje, Austrougarske. O tome šta je bitna karakteristika njegovog stvaralaštva u mladosti, ali i tom svom usudu, Crnjanski se, u leto 1964. ispoveda: „Nacionalni osećaj pre svega, kao i kod cele moje generacije. Ljubav prema svom, ne baš sretnom narodu. Ljubav prema našoj zaostaloj književnosti. Ta ljubav nije nikakva zasluga. Ona je prosto posledica mog rođenja na severnoj granici našeg naroda. To je imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma. Ja time tumačim pred samim sobom skoro sve što sam radio, pisao, pretrpeo, do završetka godine 1934…” 26
Ta patriotska nastrojenost, reflektovaće se na Crnjanskov, ali i Leskovčev nejednak odnos prema domaćoj (srpskoj) i stranim književnostima. Tako se 1933, iako svojim intelektualnim profilom daleko od prirode polemičara, člankom „Kako ćemo da podižemo svoju književnost” Leskovac deklariše kao istomišljenik Crnjanskog u polemici začetoj tekstom „Mi postajemo kolonija strane knjige” (1932),27 svojevrsnim nastavkom hajke otpočete 1929/30. diskreditujućim kritikama o Ljubavi u Toskani i „Irisu Berlina”. U navedenom članku Leskovac piše: „Naša književnost, da ovde govorimo samo o njoj, ima jedno veliko vaspitno preimućstvo nad stranom, kad je bliska našem životu. Zato jače dejstvo ima književnost sadašnja nego ona iz prošlosti, nacionalna književnost jače će pobuditi ljude nego strana … Zato joj moramo obezbediti uslove za razviće. Između ostalog ona ima kao takmace i te strane književnosti, na kojima se uči. A slab je to učenik koji celog veka ostaje učenik… Mi moramo da se branimo od uticaja istih tih koji nam daju primer razvitka. Suviše kopiranja je opasnost za našu kulturnu individualnost … A nije gotovo nikakva teškoća u tome kako ćemo doći do dobrih stranih dela, nego kako da pomažemo stvaranje naših. Mi imamo pisaca koji mogu da stanu u red s najboljim stranim. Zato je nerazumljivo zašto su se toliki ljudi podigli u odbranu strane knjige, kad bi pre bilo mesta odbraniti domaće knjige…” 28
I to je bezmalo sve što je Mladen Leskovac javno izrekao o Milošu Crnjanskom u decenijama između dva svetska rata. Bezmalo, jer pišući 1939. „O Dušanu Vasiljevu povodom petnaestogodišnjice smrti”, Leskovac pominje i Crnjanskog. Stavljajući Vasiljeva u sam vrh među piscima koji tematizuju ratnu i poratnu stvarnost, navodeći specifičnosti svakoga od njih ponaosob (Miroslava Krleže, Dragiše Vasića, Veljka Petrovića), za Miloša Crnjanskog će ustvrditi: „…niko u ratna pričanja nije uneo toliko mesečarske, nihilističke bolećivosti koliko Miloš Crnjanski”.29
Kaogod što Leskovac prati rad Crnjanskog, kritičko pero Crnjanskog, tridesetih godina, usmereno je i na Leskovčeva pregnuća. O tome kazuje njegov prikaz „Novo izdanje Mažuranićevog epa ’Smrt Smail-age Čengića’” koji je priredio Mladen Leskovac, štampan 9. marta 1935. u časopisu Ideje.30 U tom tekstu, uz primedbe koje se odnose na, po uverenju Crnjanskog, nepotrebna tumačenja leksike, izrečena je pohvala Leskovčevom literarnom nervu i književnoistoričarskoj spremi.
U ideološkom smislu dvojica pisaca su se tridesetih godina morali razilaziti: Leskovac je naklonjen građanskoj levici, Crnjanski desničar. Dugo nakon Drugog svetskog rata o Crnjanskom u komunističkoj Jugoslaviji ne piše niko, pa ni Mladen Leskovac. Ipak, u njegovoj esejistici katkad se provuče ime Crnjanskog. Njegova lirika je – i po Leskovčevom uverenju – etalon, a on sam ključna pojava posleratnog modernizma. Tako, esejizirajući o poeziji Žarka Vasiljevića, 1949. godine, Leskovac će u ranim stihovima ovog pesnika primetiti: „Ima tu nešto i od Crnjanskog”.31 Opet, godine 1952. u tekstu „Živan Milisavac o Dušanu Vasiljevu”, povodom Milisavčeve studije Pesnik poraza, komentarišući autorove nalaze, Leskovac kazuje i o sopstvenoj neuverenosti u uticaj Endrea Adija na jugoslovenske pesnike posle Prvog svetskog rata: „Ostavljam po strani veoma sporno pitanje Adijeva uticaja na Krležu i Manojlovića; čak ni kod Crnjanskog mislim da ne može biti govora o nekom određenom i odsudnom ’uticaju’.” 32
Da li je i šta je Leskovac, kao jedna od ključnih ličnosti u Matici srpskoj, mogao učiniti da delo Miloša Crnjanskog, za njegove emigracije u Londonu, ne bude zaboravljeno? U Matičinom Letopisu, dok se na njegovom čelu nalazio Marko Maletin, Crnjanski je 1927. štampao eseje „Pesme starog Japana”, „Haikai”, a 1929, za uredničkog mandata svog prijatelja, Milana Kašanina, sećanja o književnosti u godinama 1919/20. „Posleratna književnost”. Vasa Stajić je 1935/36, u vreme svog sekretarstva i redakcije Letopisa (kada mu je desna ruka mladi Leskovac), pokušao da ga angažuje ali je odustao, po svoj prilici, zbog pritisaka ostalih saradnika.33 Docnije, posle rata, sve do 1967/68. godine, priloga Crnjanskog u Letopisu nema. Crnjanski, doduše, nudi prilog: Živan Milisavac u pismu Crnjanskom od 3. novembra 1956. zahvaljuje piscu na pismu i prilozima (Stajićevo pismo i testament Isaka Isakoviča). Veli da su zanimljivi, ali ih neće objaviti u Letopisu, izgovarajući se time da štamparija ne raspolaže drugim slovima sem savremenih ćiriličnih. „Stoga sam te hartije predao Mladenu Leskovcu, koga Vi verovatno poznajete, da ih objavi u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik. On Vas je o prijemu verovatno već izvestio. Inače, razume se, biće sačuvane u arhivi Matice srpske.” 34 Ipak, Leskovac ne zaboravlja Crnjanskog, kao što ne zaboravlja ni nekolicinu drugih proskribovanih književnika i naučnika. Tako će pomoći da se dela pisaca poput Momčila Nastasijevića, Veselina Čajkanovića, Vladimira Ćorovića, Slobodana Jovanovića, pa i sami pisci (Todor Manojlović, na primer), vrate u javni prostor. Kada 1959. za zagrebački Jugoton, zajedno s Ivom Frangešom, Marijanom Matkovićem, Franom Petreom i Dragutinom Tadijanovićem, načini Antologiju jugoslovenske literature, među devetnaest autora našao se i Crnjanski.
Priređujući zbornik Laza Kostić (1960), Leskovac je složio i tekst „Laza Kostić” potpisan imenom Miloša Crnjanskog, načinjen od fragmenata iz predgovora Crnjanskovog izbora za Pesme i misli o poeziji Laze Kostića (Beograd, 1935) i Itake i komentara (Prosveta, Beograd, 1959).35
A kada, deceniju ranije, početkom pedesetih, od Milana Tokina dobija vest o mogućem povratku Crnjanskog, Leskovac, ne znajući ništa o tome, ne skriva uzbuđenje: „…jedva čekam da nešto sigurnije o tome saznam. Ukoliko Vi budete čuli i načuli išta, javite mi odmah. Mene to silno interesuje. Ne treba se zavaravati: Posle Đure Jakšića i Laze Kostića, Crnjanski je najpoetskiji i najautentičniji liričar srpski. Bezmerno bih se radovao da dođe kući, da ponovo počne pisati. Ne Ideje, nego pesme, uzletanja i vaznesenja, na nebesa i u podzemlja, srpska i nesrpska, – bila bi to svečanost naše knjige. Ne znam šta da Vam kažem: Sa kakvim osećanjima će se vratiti, ako se vrati? Sa kakvim namerama, kojim tonom, kakvim srcem i umorom, i razdraganošću, i brigom? Znam da je imao težak život napolju, – kako ga je podneo, sa skrušenošću ili sa gorčinom? sa tugom ili sa žaokom? – Sve je to, Tokin, važno, – skoro bih rekao sudbonosno, po njega, po nas, po budućnost. Voleo bih da se vrati sa mnogo volje za rad, sa spremnošću da se i svađa (bez toga i ne ide!)… ako je Crnjanski još momak – može biti od ogromnog značaja za našu književnost. Sve to mene mnogo uznemirava, i verujte nema reči koja me je za poslednjih pet godina toliko uzbudila koliko Vaša vest o mogućnosti njegovog povratka. Osećam: to može biti ogromna stvar. Ne znam da li će biti. To zavisi od mnogo i mnogo stvari, i u nama, ali još daleko više od onih oko nas”, piše Leskovac Tokinu iz Novog Sada 10. avgusta 1951.36 A godinu dana ranije, istom adresantu, poverava i sledeće: „Slučaj M. Crnjanskog sve mi je strašniji i tragičniji,” i nastavlja da komentariše primanje vesti o povratku Crnjanskog u beogradskim književnim krugovima: „…niko, sem I. Sekulić, u Beogradu se zbog toga nije uzbudio: niko ne razume, ne voli, ne shvata šta M. C. znači, šta mora značiti, šta će još imati da znači za našu poeziju”. I od pisaca saznaje za Crnjanskovu (sve)prisutnost: Erih Koš naizust kazivao mu je pesmu „Gardista i tri pitanja”, Dušan Matić, slučajni je svedok razgovora dvojice mladića, koji se slažu u tome da je Crnjanski naš najveći pesnik i kazuju stihove „Serbije”. Interesuje se Leskovac i gde je izašao drugi deo „Stražilova”: „(Prvi je u SKG.) Ja sam sve to imao prepisano, pa mi je uzeo Žarko Vasiljević; kada je umro, nisam to našao među njegovim hartijama. Danas imam u prepisu sledeće: 1) Stražilovo, 2) Serbija, 3) Ovo leto, 4) Sumatra, 5) Stenje, 6) Poslanica iz Pariza. Koliko se sećam, onde u rukopisu koji sam dao Žarku bilo je više. Šta Vi još imate? Javite, i recite gde to mogu naći”, piše Leskovac 4. maja 1950. Milanu Tokinu, dodajući u post skriptumu: „Vidite li Vi da mi svi prepisujemo stihove M. C?! Ko to može zbrisati! Crnjanski se možda neće vratiti, ali, evo, on je među nama, bez ikakvih preterivanja.” 37 Radovaće se Leskovac kada otkrije tih godina raritetna izdanja Crnjanskog: „Sada, u Beogradu, u antikvarnici, našao sam nov-novcat, neisečen primerak Dnevnika o Čarnojeviću. Uzeo sam ga smesta, – ne dam da se onde kalja. Ako negde nađete čist, čitav primerak Lirike Itake, za mene, uzmite mi ga: moj je sav raskupusan, doduše, sa posvetom autora”, moli Tokina.38 Na policama lične Leskovčeve biblioteke Crnjanski, očevidno, zauzima posebno mesto. Leskovac će biti i jedan od prvih privilegovanih čitalaca poeme Lament nad Beogradom. Naime, kada je poema štampana u Johanesburgu 1962. izdavač će, po piščevom nalogu, jedan od malobrojnih počasnih primeraka uputiti Leskovcu.39 Do Crnjanskog, u London, stižu vesti iz otadžbine; uz ostalo i glas da: „Leskovac govori o knjizi u superlativu”.40 Jasno, Leskovac je Crnjanskog poznavao. Mogao ga je viđati za svojih studentskih dana u Beogradu, od 1923. godine. Mogli su se, generacijski relativno bliski, susretati, u literarnim krugovima i debatama vođenim u kafani Hotela „Moskva” i drugde; ili je Leskovac, u redakciji lista Vreme, gde radi honorarno kao korektor tokom 1926. i 1927. godine, mogao upoznati Crnjanskog? S velikim piscem Mladen Leskovac je iznova stupio u kontakt pre no što se ovaj vratio u zemlju 1965. godine. Dvadeset jedno pismo razmenjeno je između njih na relaciji London – Novi Sad, uglavnom tokom 1962/63. godine.41 Publikovani deo te korespondencije, pisma Crnjanskog Leskovcu,42 kazuje o planiranom objavljivanju piščevih sabranih dela u Matici srpskoj. Sve se izjalovilo budući da 1963. Crnjanski prekida sve kontakte s izdavačima u Jugoslaviji zbog nemogućnosti da mu se isplate honorari.
Zna se i za njihov susret nakon piščevog povratka u zemlju.
O toj poseti Novom Sadu (da li i Matici srpskoj?) biograf Miloša Crnjanskog beleži: „Početkom oktobra 1965. odlazi u Novi Sad. Došao je na obdanicu, a dočekali su ga Mladen Leskovac i Boško Petrović. Ručali su na ’Tvrđavi’ – dan je bio lep i sunčan. Crnjanski je bio u svom iznošenom londonskom odelu, ali ga je ’nosio gospodstvenom jednostavnošću i ležernošću’.” 43 U Leskovcu je mogao Crnjanski imati sagovornika, na šta navodi piščevo vajkanje, u pismu Bošku Petroviću, datiranom 2. juna 1967: „Leskovac mi se nikad nije javio u Beogradu. Gde je?” 44
Sve činjenice, svi pisani tragovi, vidimo, ne daju definitivne odgovore. Zašto, na primer, Leskovac, iako pesnika Miloša Crnjanskog označava superlativima (najdarovitiji, najpoetskiji, najautentičniji), ni jedan svoj tekst ne posvećuje njegovoj lirici? Makar evokativno, s obzirom da nije bio kritičar koji se rado upušta u analize. Dok je Leskovac urednik Letopisa Matice srpske (od 1958. do 1964) tekstovi Crnjanskog nisu štampani. Ipak, o njegovim knjigama za časopis pišu Draško Ređep (o Konaku 1959. i Lamentu nad Beogradom 1962) i Boško Novaković (o Drugoj knjizi Seoba 1963).45 Opet, zašto Leskovac ne štampa dokumenta koje Crnjanski šalje iz Londona 1956. godine? Znamo za njegov respekt prema delu i ličnosti Vase Stajića. Isakovičev testament je upravo dokument kakvim su krcate stranice Leskovčevog Zbornika. Da li mu uopšte Milisavac uručuje te hartije, ili ih bez reči pohranjuje u Matičin arhiv?46 Obojica, više nego složene ličnosti (Crnjanski – čovek paradoksa, Leskovac – divergentan: istorik pesničkog senzibiliteta, usmeren na poslove od javnog značaja ali istrajan i u, kako će reći, sebičnim zadovoljstvima…47), neprestano izmiču mogućnosti racionalne spoznaje. Obojica su predodređeni, dakako, ličnim kapacitetima, pa i kapricima, ali i okovani vremenom i okolnostima u kojima su se zatekli. Leskovac, i sam, decnijama posle prvog susreta s Crnjanskovom „Tajnom Albrehta Direra” uviđa: „Čovek je veća tajna no njegovo delo.” 48
Ostaju pitanja šta je za sebe, u svojim dnevničkim beleškama, svojim sitnim rukopisom, zabeležio Leskovac o Crnjanskim? Dragoceno bi bilo zaviriti u te stranice – pod uslovom da smo uvereni u mogućnost razotkrivanja tajne.
Natalija Ludoški
1 „Jugoslovenski pisci na mađarskom jeziku. (Miloš Crnjanski: örökös vandorlás. Forditotta Csuka Zoltan).” SKG, n.s., Beograd 1941, LXII, 7, 549–554 i „Miloš Crnjanski: Knjiga o Nemačkoj. Beograd, izd. Geca Kon, 1931”, LMS, Novi Sad, CV, knj. 327, 1/2, 159–160.
2 Dragoslav Adamović, „Mladen Leskovac (1904)”, Razgovori sa savremenicima, Beograd 1982, 197.
3 Isto.
4 Josip Babel, „Poslednji razgovor sa Mladenom Leskovcem. Pesnik u liku naučnika”, NIN, Beograd, 15. februar 1991, br. 2094, 40–41.
5 M. Leskovac, „Isidora Sekulić: Iz prošlosti”, Mlada Jugoslavija, 1923/II, Zagreb, br. 6, 179–180.
6 M. Leskovac, „Naši pisci na mađarskom”, LMS, god. CI, sv. 1–2, 1927, 243.
7 Knjigu, objavljenu u izdanju subotičke Minerve, predstavio je u Letopisu Matice srpske (CII, knj. 315, sv. 2, februar, 314–317), pod naslovom „Srpska lirika na mađarskom”, a u Srpskom književnom glasniku (n.s. XXXIII, br. 3, 237–239) pod naslovom „Mađarska antologija moderne srpske lirike”.
8 SKG, navedena sveska, 239–240.
9 SKG, n.s. , knj. XII, br. 7, 549–553.
10 Isto, 550–551.
11 „Miloš Crnjanski – Knjiga o Nemačkoj”, Letopis Matice srpske, CV, knj. 327, sv. 1–2, 159–160. Iste, 1931. godine, ime Miloša Crnjanskog navodi Leskovac i u prikazu knjige Branimira Ćosića Deset pisaca – deset razgovora, ne izričući nikakve ocene o Ćosićevom intervjuu s njim. (Videti: LMS, knj. CV, 328, sv. 1–2, april–maj, 1931, 145–146).
12 Osim navedenih naslova Knjiga o Nemačkoj sadrži još 6 tekstova.
13 M. Leskovac, „Miloš Crnjanski – Knjiga o Nemačkoj”, 159. Kasnija istraživanja, samo potvrđuju Leskovčevo zapažanje. Marko Nedić, u studiji „Putopisna proza Miloša Crnjanskog”, zaključuje: „Teorija sumatraizma nije, dakle, predstavljala samo ranu i trenutnu pesničku temu i egzaltaciju Miloša Crnjanskog, već je, posle prvobitnog, isključivo lirsko-meditativnog, značenja, docnije sve više dobijala značenje jednog stvaralačkog stava i jedne stalne, skoro opsesivne misli o životu, da bi u izvesnim slučajevima postala jedan od osnovnih sadržajnih i tematskih elemenata u njegovoj putopisnoj prozi.” (Književno delo Milo{a Crnjanskog, zbornik radova, IKUM, BIGZ, 1972, 287).
14 M. Leskovac, „Miloš Crnjanski – Knjiga o Nemačkoj”, 159–160.
15 Isto, 160.
16 Isto.
17 Miloš Crnjanski, „Tajna Albrehta Direra”, Eseji, Izabrana dela, Beograd 1983, 345.
18 Isto, 351.
19 Isto¸ 354.
20 Isto, 364.
21 Isto, 385.
22 Isto, 378.
23 Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog, Sremski Karlovci – Novi Sad 2005, 383, 389.
24 U tome je Marko Ristić, na stranicama Enciklopedije Jugoslavije, sa puno krivih, nepravedno izrečenih sudova o ovom piscu, u pravu.
25 Možda na ovom mestu treba ukazati na još jedno Leskovčevo zapažanje, ali i vrednosni sud – tiče se i Crnjanskog: „Svi znamo: naš roman, i baš kada je najbolji (Matavulj, Stanković, Andrić, Crnjanski), izrazito je regionalan: istorija ga je osudila da takav bude.” (Videti: „’Pevač’Boška Petrovića”, Srpske književne teme, Novi Sad 1988, 391).
26 Anđelko Vuletić, „U Londonu, sa Milošem Crnjanskim”. (Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, Beograd 1992, 75).
27 Vreme, 9. i 12. mart 1932.
28 Pravda, Beograd, 11. III 1933, XXIX, br. 10179, 9.
29 Iz srpske književnosti, II, Novi Sad 1968, 276. Konačno, notira Leskovac ime Crnjanskog u Napomenama uz Antologiju starije srpske poezije u vezi s pesmom Milovana Vidakovića „Nadgrobni stihovi”, kako je naslovljava Crnjanski preuzimajući je iz romana Usamljeni juno{a i štampajući u časopisu Misao (Beograd 1923. XI, 1, 23–24). „Iz knjige Milovana Vidakovića, pečatane 1810. god. prepisao radosno god. 22. M. Cr.” (Videti navedenu Antologiju, 332).
30 Preštampan u knjizi Eseji, Sabrana dela Milo{a Crnjanskog , knj. 10, Beograd 2008, 457–459.
31 „Žarko Vasiljević”, Iz srpske književnosti, II, 307.
32 Isto, 282.
33 „Pisma Vase Bogdanova Vasi Stajiću”, O Crnjanskom. Arhivalije, priredili Stojan Trećakov, Vladimir Šovljanski, Novi Sad 1993, 101–106.
34 O Crnjanskom. Arhivalije, 23.
35 U izvesnom smislu Miloš Crnjanski mogao je podstaći Leskovčev rad na Kostićevom delu. Naime, Crnjanski, još 1935. godine, čitamo to u ovom tekstu u Zborniku, piše da žali što nisu sakupljeni Kostićevi autobiografski odlomci, pozorišne kritike i njegovi eseji za koje misli da su izvrsni. Tako za biblioteku „Srpska književnost u sto knjiga”, priređujući dvotomni izbor iz opusa Laze Kostića, Leskovac, 1962. godine, pored pesama i tragedija, čini izbor i iz proznog opusa i esejistike o pozorištu ovog pisca. Ispod Leskovčeve priređivačke ruke, pod naslovom Iz moga života, godine 1988, štampani su memoarski odlomci Laze Kostića. A kao redaktor Kostićevih Sabranih dela u izdanju Matice srpske Leskovac se pobrinuo i za četiri knjige ovog autora u kojima su, osim pripovedaka, 1990. godine publikovani i piščevi tekstovi o pozorištu, umetnosti, politici, kao i novinski članci.
36 O Crnjanskom. Arhivalije, 121.
37 Isto, 115–116.
38 Isto, 124–125. Pismo datirano 15. novembra 1951.
39 U pismu Drašku Ređepu od 28. 8. 62. Crnjanski piše: „Gospodin Leskovac mi javlja da je Lament od izdavača dobio. Vi niste na izdavačevom spisku. Izdanje je vrlo skupo, pa je izdavač počasne primerke poslao samo na četiri adrese…” (Draško Ređep, Onaj drugi Branko: razgovori, pisma, ogledi, Novi Sad 1985, 51.) Iz Crnjanskove prepiske s izdavačem Draganom Aćimovićem, čija je kuća „Garamond” objavila Lament, vidimo da je izdanje razaslato ne na četiri, već pet adresa; poimence na Kristu Đorđević, Tanasija Mladenovića, Mladena Leskovca, te na redakcijske adrese Politike i Borbe. (Radovan Popović, Beskrajni plavi krug, Beograd, 2009, 281).
40 Radovan Popović, nav. delo, 290.
41 Šest pisama upućeno je iz Londona na adresu Mladena Leskovca, a petnaest pisama upućeno je iz Novog Sada na adresu Miloša Crnjanskog. Vođena je, manje-više, kontinuirano, intenzivno tokom 1962. (17 pisama) i sledeće 1963. (3 pisma). Jedno Leskovčevo pismo (potpisuje zajedno s Boškom Petrovićem) datirano je 5. 5. 1977. godine. Prvo datirano pismo potpisuje Mladen Leskovac 26. 2. 1962, poslednje (ne računajući ono iz 1977), od 9. 4. 1963, potpisuje Miloš Crnjanski.
42 Nada Mirkov, „Iz prepiske Miloša Crnjanskog sa Mladenom Leskovcem”, Na{e stvaranje, 1–4, Leskovac 2002, 12–20.
43 Radovan Popović, Život Milo{a Crnjanskog, Beograd 1980, 233.
44 O Crnjanskom. Arhivalije, 140.
45 „To, da pre, nisam sarađivao na LETOPISU, samo je slučajnost, a ne neki stav”, piše Crnjanski Bošku Petroviću 1967. Isto, 139.
46 „Šta bi s testamentom Isakoviča koji sam davno poslao?”, pita se Crnjanski u pismu Leskovcu od 6. 6. 1962.
47 M. Leskovac, „Srpska pisma”, Iz srpske književnosti, I, Novi Sad 1968, 352.
48 „Novinar Laza Kostić”, Laza Kostić, Novi Sad 1991, 316.
