Piše: Dubravka Lakić
Berlin – Filmske zaluđenike ništa tako brzo ne spusti na zemlju kao Berlinale. Prema tradiciji, bombastične uvodne medijske najave o nastupu „velikih filmova, velikih rediteljskih imena” u glavnom takmičarskom programu, sa lakoćom stvore atmosferu visokih očekivanja, posle čega sva razočaranja bole više i jače nego što je to, možda, realno.
I na 65. Berlinalu sva očekivanja su se već prvih dana sa lakoćom rasprsla, poput mehurića od sapunice. Posle uvodnog filma „Niko ne želi noć” Izabel Koišet, na koja bi sećanja brzo izbledela da nije maestralnih glumica Žilijet Binoš i Rinko Kikuči, usledili su podbačaji Vernera Hercoga i Benoa Žakoa.
Nemački maestro Verner Hercog, koji je svetsku kinematografiju zauvek zadužio filmovima „Tajna Kaspara Hauzera”, „Vojcek”, „Fickaraldo”, „Nosferatu” i „Krik kamena”, sada je razočarao filmom „Kraljica pustinje”, ekranizacijom biografske priče (istinita istorijska ličnost) o britanskoj heroini Gertrudi Bejl, koja je u godinama s početka 20. veka bila poput ženskog Lorensa od Arabije. Ova mlada dama iz britanskog (kolonijalnog) visokog društva i visokog obrazovanja, po svojim stavovima i nezaustavljivom avanturističkom duhu, bila je daleko ispred svog vremena, igrajući u jednom periodu života i važnu ulogu u rešavanju „arapskog pitanja”. U maniru raskošnih epskih holivudskih filmova, ali veoma tromo, na trenutke čak i dosadno, Hercog prati svoju heroinu od britanske ambasade u Teheranu (tragična ljubav sa nižerangiranim službenikom, sa kojim je strasno delila i ljubav prema persijskom pesniku Omaru Hajamu, kulama tišine i rajskim vrtovima), do njenih aktivističkih pustinjskih dana u ulozi medijatora između Britanskog i Otomanskog carstva (tu se pojavljuje i mladi Čerčil), zbog čega je dobila nadimak Al Kaltum (plemenita dama)…
Australijsko-holivudskoj divi Nikol Kidman, pripala je čast da tumači lik Gertrude od Arabije. Posle prošlogodišnjeg neuspeha filma „Grejs od Monaka”, u kojem je takođe tumačila istorijski lik glumice i princeze Grejs Keli, a sada i evidentnog neuspeha filma „Kraljica pustinje”, Kidmanova bi mogla malo i da se zabrine za putanju dalje karijere. To ne važi i za njenog partnera u filmu Džejmsa Franka (Gertrudina teheranska ljubav). On je na Berlinalu prisutan kao glumac u još dva filma, a jedan od njih je i novi film Vima Vendersa…
U festivalska razočaranja spada i novi film francuskog reditelja Benoa Žakoa, koji se sada „dohvatio” rimejka proslavljenih filmova Žana Renoara (1946) i Luisa Bunjuela (1964) – „Dnevnik jedne sobarice”. Možda bi čak bilo ispravnije reći – novog čitanja čuvenog romana Oktava Miraboa, samo što je ovo njegovo „čitanje” prilično problematično. Uz svo poštovanje prema glumačkoj snazi i magičnosti Lee Sejdu („Život Adel…”, „Lepotica i zver”…), vizuelnoj, scenografskoj i kostimografskoj raskoši, Žakoov film se nije ni približio Bunjuelovoj verziji, a kamo li ga nadmašio. Žana Moro kao francuska sobarica (u Bunjuelovom filmu) i dalje je nezaboravna…
Igra hvatanja za slamke spasa, počela je delimično sa debitantskim filmom „Viktorija” nemačkog glumca i reditelja Sebastijana Šipera (uprkos trudu da napravi hiperrealistički film o berlinskoj problematičnoj mladosti, nije se izborio sa nekim od osnovnih dramaturških problema), a onda se nastavila zahvaljujući filmovima: „45 godina”, „Taksi”, „Biserno dugme” i „ Viteški kupovi”.
Britanac Endru Haj (reditelj, montažer i producent), koji u svojoj biografiji beleži film „Vikend” i popularnu HBO seriju „Muvanje”, osvetlao je obraz 65. Berlinala intimističkim i minimalističkim filmom „45 godina”, u kojem kao partneri blistaju Šarlota Rempling i Tom Kortni, u ulogama sredovečnog bračnog para što se suočava sa tajnama prošlosti. Hajov film do sada je najbolji u glavnom takmičarskom programu, a ovoj poziciji se sa lakoćom približio i maestralni dokumentarac „Biserno dugme” legendarnog čileanskog autora (oskarovca) Patrisija Guzmana. Guzman sada dokazuje kako je more sećanje planete Zemlje, ujedno predočavajući gledaocu svu surovost fizičke eliminacije indioskih plemena, koja su živela u idealnom balansu sa prirodom, prelazivši tokom života na hiljade kilometara vodenim putem, sa ostrva na ostrvo, širom razuđene i dugačke čilenaske obale na Pacifiku…
Sasvim dobre ocene zavredio je i „Taksi”, novi film zatočenog iranskog reditelja Džafara Panahija (još uvek je u kućnom pritvoru), iako su u njemu uočljivi i tragovi rediteljskog narcisizma. U maniru sirovog realizma, Panahi beleži svoje susrete sa ljudima koji tokom vožnje taksijem, a u trenucima kada ga prepoznaju, iskreno komentarišu njegove dosadašnje filmove. Simpatično, na trenutke i veoma zabavno…
I novi film Terensa Malika uvrstila bih u kategoriju „slamke spasa” u velikoj berlinskoj „buci ni oko čega”. Malikov film „Knight of Cups“ („Viteški kup”), kao da je sasvim prirodan nastavak njegovog prethodnog filma-stanja „Ka čudu”, u kojem je na vizuelno poetičan način, a bez tradicionalno postavljenog narativnog toka ili klasično detaljne karakterizacije likova, promatrao život, ljubavne odnose, odnos prirode i čoveka, temu braka, temu kulturnog nasleđa. Na sličan način sada u „Viteškom kupu” prati svog junaka- losanđeleskog scenaristu Rika (Kristijan Bejl) tokom svih njegovih pokušaja da u događajima oko sebe i u sebi pronađe neki smisao. I ovaj film je sav satkan od visoko estetizovanih kadrova, sazvučja slike i muzike. Još jedna Malikova filmska poema o životu. Samo što u ovoj osim Bejla vidimo i Kejt Blančet, Natali Portman, Imodžin Puts, ali i Antonija Banderasa, Rajana O’Nila… Čujemo i srpski jezik, u scenama kada Riku proročica čita iz tarot karata… Zanimljiv i emotivan film, koji će poput svih drugih artističkim Malikovih filmova podeliti i kritiku i publiku. U tome i jeste Malikov šarm, zar ne?
Dubravka Lakić
objavljeno: 09.02.2015.
