Mogu li vam ponuditi svoje usluge, gospodine, a da ne budem nametljiv? [Tema: Kami]

Pad

Mogu li vam ponuditi svoje usluge, gospodine, a da ne budem nametljiv?

Bojim se da vas uvaženi gorila koji upravlja sudbinom ovog lokala neće razumeti. On, naime, govori samo holandski. Osim ako me ovlastite da zastupam vašu stvar, on neće pogoditi da želite klekovaču. Evo, mislim da me je razumeo; to klimanje glavom treba da znači da se priklonio mojim

argumentima. Pokrenuo se i hita sa mudrom sporošću. Imate sreće, nije zamumlao. Kad neće da vas posluži, on samo zamumla, i niko se ne buni. Biti gospodar svojih raspoloženja, to vam je povlastica krupnih zveri. Ali, ne bih se više nametao, drago mi je što sam vam bio na usluzi. Zahvaljujem, prihvatio bih kada bih bio siguran da neću smetati. Baš ste ljubazni. Staviću, dakle, svoju čašu pored vaše.

Imate pravo, njegovo ćutanje je zaglušujuće. To vam je tišina prašume, napeta do prskanja. Ponekad me začudi upornost s kojom naš ćutljivi prijatelj odbija da nauči civilizovane jezike. Njegov posao je da prima mornare svih nacija u ovom amsterdamskom baru koji je, uzgred budi rečeno, i ko zna zašto, nazvao Meksiko-Siti, S obzirom na takve dužnosti, njegovo neznanje po svoj prilici nije najsrećnije, zar ne? Zamislite kromanjonskog čoveka koji bi živeo u vavilonskoj kuli! Ako ništa drugo, patio bi od otuđenosti. Ali ne, ovaj ne oseća svoje izgnanstvo, tera svojim putem, ništa ga ne dotiče. Jedna od retkih rečenica koje sam čuo iz njegovih usta glasila je: „uzmi ili ostavi“. Šta je to trebalo uzeti ili ostaviti? Pretpostavljam samog našeg prijatelja. Меnе, priznaću, privlače ovakve ljudske gromade. Ako ste dugo razmišljali o čoveku, zato što vam je to struka ili poziv, ponekad osetite nostalgiju za primatima. Ako ništa drugo, oni nemaju zadnjih misli.

Naš domaćin, pravo govoreći, nije lišen takvih misli, premda su one nejasne. Baš zato što ne razume ono što se govori u njegovom prisustvu, postao je podozriv. Otuda taj izraz sumnjičave ozbiljnosti, kao da u najmanju ruku sumnja da među ljudima nešto nije u redu. Takvo raspoloženje otežava razgovore koji se ne tiču njegovog posla. Pogledajte, na primer, iznad njegove glave, onaj prazni četvorougaonik koji označava mesto s kojeg je skinuta slika. Bila je tu, stvarno, jedna posebno zanimljiva slika, pravo remek-delo. E pa, bio sam prisutan kad ju je vlasnik ovog lokala dobio i kad ju je prosledio dalje. U oba slučaja učinio je to sa istom nepoverljivošću, posle dugih nedelja premišljanja. Mora se priznati da je u tom pogledu društvo donekle iskvarilo iskrenu jednostavnost njegove prirode.

Pazite, ne osuđujem ja njega. Smatram da je njegova podozrivost opravdana i rado bih je sa njim podelio da se, kao što vidite, moja druželjubiva priroda tome ne protivi. Brbljiv sam, avaj! l lako se vezujem. Premda umem da držim potrebno odstojanje, svaka prilika mi je dobra. Dok sam živeo u Francuskoj, ne mogah sresti umnog čoveka a da se s njim odmah ne sprijateljim. Ah! vidim da ste se trgli zbog ovog imperfekta. Priznajem svoju slabost prema ovom glagolskom vremenu, i lepom jeziku uopšte. Zameram sebi na ovoj slabosti, verujte. Znam ja da sklonost ka finom rublju ne mora da znači da su nam noge prljave. Ipak, stil, kao i puplin, prečesto krije kraste. Tešim se mišlju da na kraju krajeva ni oni koji blebeću nisu čisti. Hajte, popijmo još po jednu kleku.

Da li ćete dugo boraviti u Amsterdamu? Lep grad, zar ne? Fascinantan? Eto prideva koji dugo nisam čuo. Tačnije, otkako sam otišao iz Pariza, već dugo godina. Ali srce pamti i ja nisam zaboravio ništa od naše lepe prestonice, i njenih kejova. Pariz je prava varka za oko, sjajan dekor u kojem Živi četiri miliona senki. Blizu pet, po poslednjem popisu. Nego šta, pravili su decu. Nisam iznenađen. Uvek mi se činilo da naši sugrađani luduju za dvema stvarima: idejama i bludom. Ne praveći razliku, takoreći. Ali nemojmo ih zbog toga osuđivati, nisu oni jedini. čitava Evropa je spala na to. Zamišljam ponekad šta će o nama reći budući istoričari. Biće im dovoljna jedna rečenica za modernog čoveka: bludničio je i čitao novine. Posle ove jake definicije, tema će, ako smem da kažem, biti istrošena.

Holanđani, a ne, oni su mnogo manje moderni! Njima se ne žuri, роgledajte ih. Šta rade? Pa dobro, ova gospoda ovde žive od rada onih gospođa tamo. Uostalom, oni su vam, i muško i žensko, jedan poprilično malograđanski svet, došli su ovde, kako to već biva, iz mitomanije ili iz gluposti. Ukratko, zbog viška ili manjka mašte. Povremeno se ova gospoda igraju noževima ili revolverima, ali nemojte misliti da im je do toga baš stalo.

Takva im je, naprosto, uloga, umiru oni od straha dok ispaljuju svoje poslednje čaure. I pored toga, nalazim da su normalniji od drugih, od onih koji ubijaju u porodicama, lagano. Da li ste primetili da se naše društvo organizovalo za tu vrstu likvidacije? Čuli ste, naravno, za one majušne ribice iz brazilskih reka koje u jatima nasrnu na neopreznog plivača, očiste ga za tren oka sitnim i brzim zalogajima, pa od njega ostane samo besprekorno čist kostur? Е pa, takva je njihova organizacija. „Želite li čist život? Kao sav svet?“ Vi, naravno, kažete „da“. Kako reći „ne“? „U redu. Mi ćemo vas očistiti. Evo vam posao, porodica, organizovano slobodno vreme.“ I sitni zubi zagrizu u meso, sve do kosti. Ali, nepravedan sam. Ne treba reći njihova organizacija. To je naša organizacija: to vam je ko će koga da očisti.

Evo stižu najzad i naše klekovače. Za vaš uspeh! Da, gorilla je otvorio usta i nazvao me doktorom. U ovoj zemlji su svi doktori, ili profesori. Oni rado iskazuju poštovanje, iz dobrote, i skromnosti. Ako ništa drugo, kod njih zloba nije nacionalna ustanova. Uostalom, ja i nisam lekar. Ako vas baš zanima, bio sam advokat pre nego što sam došao ovde. Sada sam sudijapokajnik. Dozvolite da se predstavim: Žan-Batist Klamans, vama na usluzi. Drago mi je što smo se upoznali. Verovatno ste poslovan čovek? Otprilike? Odličan odgovor! I pronicljiv; u svemu smo mi otprilike. Hajte, dopustite mi da se igram detektiva. Otprilike ste mojih godina, iskusan pogled četrdesetogodišnjaka koji otprilike zna kako stvari stoje, otprilike ste dobro obučeni, to jest onako kako su to ljudi kod nas, i ruke su vam glatke. Dakle, buržuj, ili otprilike! Ali buržuj istančanog ukusa! Trgli ste se kad sam upotrebio imperfekat, što dvostruko pokazuje vašu kulturu, prvo što ga prepoznajete, a drugo što vam smeta. Najzad, nalazite da sam zabavan, što, bez sujete, pretpostavlja s vaše strane izvesnu otvorenost duha. Vi ste, dakle, otprilike… Ali zar je važno? Zanimanja me interesuju manje od sekti.

Dozvolite da vam postavim dva pitanja i odgovorite mi jedino ako smatrate da nisu neumesna. Da li ste bogati? Otprilike? Dobro. Da li ste bogatstvo рodelili sa siromasima? Ne. Vi ste, dakle, ono što ja nazivam sadukejem. Ako niste poznavalac Svetog pisma, ovo vam neće mnogo značiti. Znači vam?

Čitali ste, dakle, Sveto pismo? Sad me zaista zanimate. Što se mene tiče… Pa. prosudite sami. Po stasu, ramenima, i ovim licem za koje su mi često govorili da je divlje, pre ličim na nekog igrača ragbija, zar ne? Ali, ako je suditi po razgovoru, mora mi se priznati izvesna tananost. Kamila koja je dala dlaku za moj ogrtač mora da je bolovala od šuge; ali, nokti su mi izmanikirani. I ja sam iskusan, a ipak vam se poveravam, nesmotreno, samo na osnovu vašeg izgleda. Najzad, uprkos lepim manirima i lepom jeziku, ja sam redovan posetilac barova za mornare na Zedijku. Hajde, ne tražite više. Moj zanat je naprosto dvostruk, kao i samo stvorenje. Već sam vam rekao, ja sam sudija-pokajnik. Samo jedna stvar je jednostavna u mom slučaju, nemam nikakve imovine, Da, bio sam bogat, ne, ništa nisam podelio sa drugima. Šta to dokazuje? Da sam i ja bio sadukej… O! Da li čujete lučke sirene? Noćas će biti magle na Zuiderzeu.

Već idete? Oprostite mi ako sam vas zadržao. Sa vašim dopuštenjem, nećete vi platiti. Vi ste moj gost u Meksiko-Sitiju bilo mi je posebno zadovoljstvo da vas ugostim. Biću sigurno tu i sutra, kao i svako veče, i zahvalno ću prihvatiti vaš poziv. Kojim putem da idete… Pa… Da li bi vam smetalo, bilo bi to najjednostavnije, da vas otpratim do luke? Odatle, zаоbilazeći jevrejsku četvrt, naići ćete na one lepe avenije kojim idu tramvaji puni cveća i bučne muzike. Vaš hotel je u jednoj od njih, na Damraku. Posle vas, izvolite. Ja stanujem u jevrejskoj četvrti, ili onome što se tako zvalo dok naša hitlerovska braća u njoj nisu napravila mesta. Kakvo čišćenje! Sedamdeset pet hiljada deportovanih ili ubijenih Jevreja, to je čišćenje prazninom. Divim se toj marljivosti, tom metodičnom strpljenju! U nedostatku karaktera, potreban vam je metod. Ovde je, bez ikakve sumnje, metod napravio čuda, i ja stanujem na mestu jednog od najvećih zločina u istoriji. Možda mi to pomaže da razumem gorilu i njegovu podozrivost. Tako mogu da se oduprem onoj prirodnoj sklonosti koja me neodoljivo nagoni na simpatiju. Kad ugledam novo lice, neko u meni zazvoni na uzbunu. „Uspori.

Opasnost!“ I kad je simpatija najjača,ja sam na oprezu.

Znate li da je u mom malom selu, tokom neke akcije odmazde, jedan nemački oficir ljubazno zamolio jednu staricu da izabere koji će od njena dva sina biti streljan kao talac? Da izabere, možete li da zamislite? Ovaj? Ne, onaj. I da gleda kako ga odvode. Pređimo preko toga, ali verujte mi, gospodine, sva iznenađenja su moguća. Poznavao sam jednog čoveka čista srca koji je odbacivao podozrivost. Bio je pacifista, slobodar, voleo je istom ljubavlju i ljude i životinje. Izabrana duša, svakako. Е ра, tokom poslednjih verskih ratova u Evropi, čovek se povukao na selo. Na pragu svoje kuće je napisao: „Odakle god da dolaziš, uđi i budi dobrodošao.“ Ko je, po vama, odgovorio na tako lep poziv? Pripadnici milicije, koji su ušli kao u svoju kuću i rasporili ga.

Oh, oprostite, gospođo! Nije, uostalom, ništa razumela. Sav taj svet, ha, tako kasno, uprkos kiši koja već danima ne prestaje! Sva sreća, tu je klekovača, jedina svetlost u ovoj tami. Osećate li zlatnu, bakarnu svetlost kojom vas ispunjava? Volim da hodam gradom, uveče, u toploti kleke. Hodam po čitave noći, sanjarim, ili sa sobom beskonačno razgovaram. Kao večeras, da, i bojim se da sam vas malo ošamutio, hvala, ljubazni ste. Ali, prepun sam; čim otvorim usta, rečenice poteku. Uzgred, ova me zemlja nadahnjuje. Volim ovaj svet koji vrvi po trotoarima, stešnjen na malom prostoru kuća i vode, okružen maglom, hladnom zemljom i morem koje se puši kao veliko pranje. Volim ga jer je dvostruk. Ovde je, i drugde je. Ali da! Dok slušate njihove teške korake na klizavoj kaldrmi, i gledate kako tromo prolaze između svojih radnjica, punih zlatnih haringi i dragulja boje suvog lišća, vi verovatno mislite da su oni ovde, večeras? I kao i svi drugi, držite ove dobre ljude za neko pleme suknara i trgovaca, koji broje svoje zlatnike i izglede za večan život, a jedina im se poetičnost sastoji u tome da povremeno, sa velikim šeširima na glavi, prisustvuju časovima anatomije?

Grešite. Oni, istina, hodaju pored nas, a ipak pogledajte gde su im glave: u toj izmaglici od neona, kleke i metvice koja se spušta sa crvenih i zelenih natpisa. Holandija vam je san, gospodine, san od zlata i dima, više zadimljena danju, više zlatna noću, a noću i danju taj san je nastanjen Loengrinima poput ovih što zamišljeno promiču na svojim crnim biciklima visokih upravljača, pogrebnim labudovima koji bez prestanka kruže po čitavoj zemlji, oko mora, duž kanala. Sanjare, sa glavom u svojim bakarnim oblacima, voze se ukrug, mole, mesečari u zlatnom tamjanu magle, i više nisu tu. Odlutali su na hiljade kilometara odavde, u pravcu Jave, dalekog ostrva. Mole se onim iskeženim bogovima Indonezije kojima su ukrasili sve svoje izloge, i koji u ovom času tumaraju iznad nas, pre nego što se, kao raskošni majmuni, zakače za natpise i stepenaste krovove, da bi podsetili ove nostalgične iseljenike da Holandija nije samo Evropa trgovaca, već i more, more koje vodi do Cipanga1 i onih ostrva na kojima ljudi umiru ludi i srećni.

Ali ja se zaboravljam, ja zastupam! Oprostite. Navika, gospodine, poziv, i želja da vam dobro objasnim ovaj grad, i srce stvari! Jer mi smo u srcu stvari. Da li ste primetili da koncentrični kanali Amsterdama liče na krugove pakla? Buržujski pakao, prirodno nastanjen lošim snovima. Kad stižete sa spoljne strane, kako prolazite kroz te krugove, život, pa i njegovi zločini, postaju sve gušći i mračniji. Ovde smo u poslednjem krugu. Krugu… Ah! I to znate? Do vraga, sve teže vas je svrstati. Onda razumete zašto kažem da je središte sveta ovde, iako se nalazimo na kraju kontinenta. Osetljiv čovek razume ovakve čudnovatosti. U svakom slučaju, čitaoci novina i bludnici dalje nemaju kud. Dolaze iz svih krajeva Evrope i zaustavljaju se na obodu unutrašnjeg mora, na bezbojnom žalu. Slušaju sirene, uzalud traže obrise lada u magli, ponovo prođu kanalima i vrate se kroz kišu. Promrzli, svraćaju u Meksiko-Siti i na svim jezicima traže klekovaču. Tu ih ja čekam.

Do sutra, dakle, gospodine i dragi zemljače. Ne, sad ćete naći svoj put; ja vas ostavljam kod ovog mosta. Nikada noću ne prelazim preko mosta. To je posledica jednog zaveta. Zamislite samo da se neko baci u vodu. Vaš izbor je sledeći: ili ćete i vi za njim, da ga izvučete, a po hladnom vremenu rizikujete najgore! Ili ćete ga tamo ostaviti, a unutrašnji skokovi ostavljaju katkad neobičnu lomnost. Laku noć! Molim? Ove dame, iza izloga? San, gospodine, jeftin san, putovanje u Indiju! Dotične se mirišu začinima. Vi uđete, one navuku zavesu i plovidba počinje. Bogovi silaze na gola tela a struje odnose luda ostrva, sa razbarušenom grivom palmi na vetru. Probajte.

Šta je sudija-pokajnik? Ah! Zagolicao sam vašu radoznalost ovom pričom. Bez ikakve zle namere, verujte, sad cu biti jasniji. U izvesnom smislu, to je deo mojih dužnosti. Ali, prvo moram da vam izložim neke činjenice koje će vam pomoći da moju priču bolje razumete. Pre nekoliko godina bio sam advokat u Parizu, i to, bogami, dosta poznat advokat. Naravno, nisam vam rekao svoje pravo ime. Specijalizovao sam se za plemenite sporove. Za udovicu i siroče, kako se kaže, ne znam zašto, jer pravo govoreći ima nepodnošljivih udovica i okrutne siročadi. Bilo mi je dovoljno, međutim, da na optuženom nanjušim i najslabiji miris žrtve pa da moji rukavi stupe u akciju. I to kakvu akciju! Bila je to prava mećava! Nosio sam srce na rukavima. Da poverujete kako pravda svako veče sa mnom leže u postelju. Pogođen ton, tačna emocija, ubedljivosti toplina, kontrolisana ogorčenost mojih govora sigurno bi izazvali vaše divljenje. Priroda mi je bila naklonjena u pogledu fizičkog izgleda, plemenitu pozu zauzmem bez napora, Osim toga, podržavala su me dva iskrena osećanja: zadovoljstvo što se u sudnici nalazim na dobroj strani i nagonski prezir prema sudijama uopšte. Taj prezir, naposletku, možda i nije bio toliko nagonski. Sad znam da je imao dublje razloge. Ali, gledano spolja, više je ličio na strast. Ne možemo poreći da su, bar u ovom trenutku, sudije potrebne, zar ne? Međutim, nisam mogao da razumem da čovek samog sebe odredi za vršenje ove neobične dužnosti.

Prihvatao sam to, jer sam to video, ali pomalo kao što sam prihvatao skakavce. S tom razlikom što mi najezde tih ravnokrilaca nikada nisu donele ni groša, dok sam raspravljajući sa ljudima koje sam prezirao zarađivao za život.

Ali eto, bio sam na dobroj strani, i to je bilo dovoljno da mi savest bude mirna. Osećaj za pravo, zadovoljstvo što smo u pravu, radost što sami sebe cenimo, dragi gospodine, snažne su opruge koje nas drže uspravnim ili nas podstiču da idemo napred. Ako ih ljudima oduzmete, pretvorite ih u besne pse. Koliko je zločina počinjeno samo zato što vinovnik nije podnosio pomisao da greši! Upoznao sam jednog industrijalca, čija je žena bila savršena i izazivala opšte divljenje, a on ju je ipak varao. Čovek se bukvalno grizao od jada što je kriv, što nije mogao ni da primi, niti da samom sebi dodeli svedočanstvo o vrlini. Što je više njegova žena pokazivala svoje savršenstvo, to je on više besneo. Na kraju mu je sopstvena krivica postala nepodnošljiva. I šta mislite daje učinio? Prestao da je vara? Ni slučajno. Ubio ju je. Tako sam ga upoznao.

Moj položaj je bio neuporedivo bolji. Ne samo da nisam bio u opasnosti da se pridružim taboru zločinaca (između ostalog, nije bilo nikakvog izgleda da ubijem ženu jer sam bio neženja). već sam ili branio, pod uslovom, jedinim, da budu dobre ubice, kao što su drugi dobri divljaci. Sam паčin na koji sam vodio tu odbranu pružao mi je velika zadovoljstva. Bio sam stvarno besprekoran u svom profesionalnom životu. Nikada, naravno, nisam uzeo mito, ali se nisam ni ponizio da nešto molim. I, što je ređe, nikada nisam laskao nijednom novinaru da bih zadobio njegovu naklonost, niti bilo kom činovniku čije prijateljstvo je moglo da mi bude korisno. Imao sam čak sreću da mi dva ili tri puta ponude Legiju časti, koju sam odbio sa dostojanstvenom uzdržanošću u kojoj sam nalazio svoju pravu nagradu. Najzad, sirotinji nikad nisam naplaćivao, i nikada to nisam udarao na velika zvona. Nemojte misliti, dragi gospodine, da se hvalim. Nije tu bilo nikakve zasluge s moje strane: pohlepa koja, u našem društvu, zamenjuje ambiciju, oduvek mi je bila smešna. Moj cilj je bio viši; videćete da je u mom slučaju ovaj izraz prikladan.

Već sad možete suditi o mom zadovoljstvu. Uživao sam u sopstvenoj prirodi, a svi znamo da je to prava sreća, premda se, da bismo se uzajamno umirili, katkad pretvaramo da osuđujemo takva zadovoljstva nazivajući ih egoizmom. Uživao sam, ako ništa drugo. u onom delu svoje prirode koji je tako tačno reagovao na udovicu i siroče i na kraju, usled duge prakse, ovladao čitavim mojim životom. Na primer, obožavao sam da pomažem slepcima da pređu ulicu. Čim bih sa velike udaljenosti ugledao kako neki štap okleva na uglu trotoara, jurnuo bih, preduhitrio za sekundu milosrdnu ruku koja se već pružala, oslobodio slepca svačije brige osim moje i poveo ga blagom ali čvrstom rukom preko pešačkog prelaza, između prepreka saobraćaja, ka mirnoj luci trotoara gde bismo se rastali podjednako uzbuđeni. Osim toga, oduvek sam, na ulici, prolaznicima rado pružao razna obaveštenja, palio im cigaretu, pomagao da se pokrenu preteška kolica, gurao automobil u kvaru, od pripadnice Vojske spasa kupovao novine, ili od stare prodavačice cveće za koje sam znao da ga je ukrala na monparnaskom groblju. Voleo sam takođe, ah’, to je teže priznati, da udeljujem milostinju. Jedan moj prijatelj, iskren hrišćanin, priznao mi je da je naše prvo osećanje kad ugledamo prosjaka kako prilazi našoj kući – neprijatno. Sa mnom je stvar stajala gore: ja sam bio presrećan. Pređimo preko toga.

Govorimo radije o mojoj uljudnosti. Bila je čuvena, a ipak nepobitna. Učtivost mi je zaista pružala velike radosti. Ako sam imao sreću da ujutro, u autobusu ili metrou, ustupim mesto osobi koja ga je očigledno zasluživala, podignem predmet koji je ispustila starija gospođa i predam joj ga uz moj osobeni smešak, ili naprosto ustupim taksi osobi kojoj se više žurilo nego meni, čitav dan mi je bio ozaren. Uživao sam čak, moram i to reći, kad mi se pružala prilika, za vreme nekog štrajka javnog prevoza, da sa autobuskih stanica povezem po nekoliko svojih nesrećnih sugrađana koji nisu mogli da se vrate kući. Najzad, u pozorištu sam ustupao svoju fotelju, kako bi neki par mogao da sedi zajedno, a na putovanju devojkama ubacivao prtljag u mrežu koja je za njih bila previsoka; u sve te poduhvate upuštao sam se češće od drugih jer sam sa većom pažnjom vrebao prilike za njih i u njima uživao više.

Smatrali su, osim toga, da sam darežljiv, a takav sam i bio. Mnogo sam davao, i javno i privatno. Ali daleko od toga da sam patio kad je trebalo da se rastanem od nekog predmeta ili sume novca, to je za mene bio izvor nepresušnih zadovoljstava, a vrsta melanholije, koja me je povremeno obuzimala kad mi se predočavala jalovost tih darova i verovatna nezahvalnost koja će im uslediti, nije bila najmanje među njima. Do te mere sam uživao u davanju, da sam mrzeo da na njega budem prisiljen. Tačnost u pitanjima novca me je zamarala i ja sam joj se priklanjao sa zlovoljom. Bilo mi je potrebno da budem gospodar svoje darežljivosti.

To su tek sitnice, ali ćete zahvaljujući njima razumeti neprestana uživanja koja sam nalazio u svom životu, а naročito u svom pozivu. Kad vas, na primer, u hodnicima Palate, zaustavi supruga optuženog koga ste branili iz čiste pravdoljubivosti ili sažaljenja, hoću reći besplatno, kad čujete kako vam ta žena tiho kaže da nema tog priznanja za ono što ste za njih učinili, а vi odgovorite da je to sasvim prirodno, da bi to svako učinio, ponudite čak pomoć da se prebrode teški dani koji predstoje, a zatim, da biste zaustavili izlive osećanja i sačuvali im pravi ton, poljubite ruku sirotice i stvar tu presečete, to vam, dragi gospodine, znači da ste postigli više od obične ambicije, i vinuli se do onog vrha gde se vrlina hrani isključivo sobom.

Zaustavimo se na tim vrhovima. Sad razumete šta sam hteo da kažem kad sam rekao da je moj cilj viši. Mislio sam upravo na te vrhove, na kojima jedino i mogu da živim. Da, osećao sam se lepo jedino na uzdignutim položajima. I u sasvim beznačajnim životnim okolnostima osećao sam potrebu da budem iznad. Više sam voleo autobus od metroa, kočije od taksija, terase od poluspratova, Bio sam ljubitelj sportskih aviona u kojima nam je glava usred neba, na brodovima sam se uvek šetao na višim palubama. U planini sam bežao od usečenih dolina ka prevojima i visoravnima; u najgorem slučaju, bio sam čovek zatalasanih ravnica. Da me je sudbina primorala da izaberem neki fizički posao, da pravim grnčariju ili pokrivam krovove, izabrao bih krovove i sprijateljio se sa vrtoglavicom. Užasavao sam se magacina, brodskih trupova, suterena, pećina, provalija. Posebno sam mrzeo speleologe koji su drsko zauzimali prve stranice novina, a od njihovih podviga mi se gadilo. Zapeti da biste stigli do kote minus osamsto, izlagati se opasnosti da vam glava ostane priklještena u nekom kamenom grliću (sifonu, kako kažu ti vratolomci!), ličilo mi je na podvig izopačenih ili traumatizovanih ljudi. Bilo je u tome nečeg zločinačkog.

Prirodni balkon, na petsto ili šesto metara iznad još vidljivog i svetlom obasjanog mora, bio je, naprotiv, mesto gde sam najbolje disao, naročito ako sam bio sam, visoko iznad ljudskog mravinjaka. Shvatao sam zašto su pristupačne uzvišice bile pogodne za propovedi, sudbonosna proročanstva, ognjena čuda. Po meni, nemoguće je meditirati u podrumima ili zatvorskim ćelijama (osim ako se ne nalaze u nekoj kuli odakle puca vidik); u njima se čami. I razumeo sam onog čoveka koji je, zaredivši se, odbacio mantiju jer mu je ćelija, umesto da gleda na široki predeo, kako je očekivao, bila okrenuta ka zidu. Što se mene tiče, verujte, nisam čamio. U bilo koje doba dana, u sebi i u društvu, peo sam se na uzvišicu, palio vidljive vatre i radostan pozdrav bi se peo ka meni. Tako sam, ako ništa drugo, uživao u životu i u vlastitom savršenstvu.

Moj poziv je, srećom, zadovoljavao ovu posvećenost vrhovima.

Oslobađao me je svake gorčine prema bližnjem kome sam uvek činio usluge a nikad mu ništa nisam dugovao. Stavljao me je iznad sudije kad bi došao red da ja njemu sudim, iznad optuženog koga sam prisiljavao na zahvalnost. Prosudite dobro, dragi gospodine: živeo sam nekažnjivo. Ničiji sud me se nije doticao, u sudnici se nisam nalazio na sceni, već negde na svodovima, kao oni bogovi koje, povremeno, spuštaju pomoću mašina, kako bi preobrazili radnju i dali joj smisao. Najzad, živeti iznad, ostaje jedini način da vas najveći broj ljudi vidi i pozdravi.

Uostalom, neki od mojih dobrih zločinaca rukovodili su se istim osećanjem kada su ubijali. Čitanje novina, u bednom stanju u kojem su se nalazili, očigledno im je pružalo neku vrstu nesrećne nadoknade. Kao i mnogi drugi, nisu više podnosili anonimnost i to nestrpljenje je delimično moglo da ih navede na nezgodne krajnosti. Da bismo se proslavili, dovoljno je zapravo da ubijemo svoju nastojnicu. Na nesreću, takva slava je kratkotrajna, jer mnogo nastojnica zaslužuje nož i dobije ga. Zločin je stalno u prvom planu, a zločinac tek nakratko i odmah biva zamenjen. Ovi kratki trijumfi, najzad, plaćaju se preskupo. S druge strane, odbrana nasih nesrećnih pretendenata na slavu donosi nam, istovremeno i na istim mestima, samo ekonomičnijim sredstvima, stvarno primanje To me je podsticalo da ulažem hvale vredne napore kako bi cena koju će platiti bila što manja: jer, plaćali su je delom i za mene. Za uzvrat, ogorčenost, talenat, emocija koju sam trošio, oslobađali su me svakog duga prema njima. Sudije su kažnjavale, optuženi se kajali, dok sam ja, oslobođen svake dužnosti, van domašaja suda i kazne, slobodno vladao u rajskoj svetlosti.

Nije li raj baš to, dragi gospodine: život u neposrednom uključenju? Takav je bio moj život. Nikad nisam imao potrebu da se učim životu. U tom pogledu, sve sam znao čim sam se rodio. Nekim ljudima je problem da se zaštite od drugih, ili barem da se sa njima nagode. Što se mene tiče, nagodba je bila gotova. Prisan kada je trebalo, nem ako je bilo nužno, sposoban za neusiljenost koliko i za ozbiljnost, svemu sam bio dorastao. Zbog toga sam bio veoma omiljen i nisam više ni brojao svoje uspehe u svetu. Nisam loše izgledao, bio sam i neumoran plesač i nenametljiv erudita, polazilo mi je za rukom, što uopšte nije lako, da istovremeno volim i žene i pravdu, bavio sam se i sportom i umetnošću, elem, zaustavljam se, da ne biste posumljali da sam samodopadljiv. Ali zamislite samo, molim vas, čoveka u najboljim godinama, savršeno zdravog, svestrano obdarenog, vičnog telesnim i intelektualnim veštinama, ni siromašnog ni bogatog, koji dobro spava i duboko je zadovoljan sobom, а to pokazuje jedino u vidu prijatne druželjubivosti. Složićete se da sa punom skromnošću mogu da govorim o uspešnom životu.

Da, malo je ljudi bilo prirodnije od mene. Moja usklađenost sa životom bila je potpuna, prianjao sam uz njega u celosti, ne odbacujući ništa od njegove ironije, njegove veličine, ili prinuda koje je nametao. Naročito mi je telo, materija, ukratko fizička strana, koja zbunjuje ili obeshrabruje tolike

ljude u ljubavi ili u samoći, donosila jednake radosti. a da joj pri tom nisam robovao. Bio sam stvoren da imam telo. Otuda taj sklad u meni, ta opuštena nadmoć koju su ljudi osećali i katkad mi priznavali da im je bila od pomoći u životu. Moje društvo je, dakle, bilo traženo. Često su, na primer, verovali da su me već sreli. Život, njegova bića i njegovi darovi izlazili su mi u susret a ja sam te počasti prihvatao blagonaklono i ponosno. Uistinu, bio sam čovek u tako punom i jednostavnom smislu reči, da sam se pomalo osećao kao natčovek.

Moje poreklo je bilo časno, ali skromno (otac mi je bio oficir), a ipak je bilo jutara, priznajem skrušeno, kada sam se osećao kao sin kralja, ili kao zapaljena kupina. Nije to bilo uverenje, s kojim sam inače živeo, da sam pametniji od ostalih ljudi. To uverenje je beznačajno jer ga dele tolike budale.

Ne, toliko mi je sve išlo naruku da sam se, ustručavani se da to priznam, osećao kao izabran. Izabran lično, među svim ljudima, za taj dugi i stalni uspeh. Bila je to, zapravo, posledica moje skromnosti. Odbijao sam da taj uspeh pripišem isključivo sopstvenim zaslugama, a nisam mogao da verujem ni da je spoj tako različitih i izvanrednih osobina u jednom čoveku bio posledica čistog slučaja. Zato sam, živeći srećno, na neki način osećao da sam za tu sreću bio ovlašćen nekim višim dekretom. Ako vam kažem da uopšte nisam bio religiozan, još bolje ćete shvatiti koliko je to uverenje bilo neobično. Obično ili neobično, tek ono me je dugo uzdizalo iznad svakodnevnog života i ja sam bukvalno lebdeo, godinama, za kojima, da budem iskren, još žalim u srcu. Lebdeo sam sve do večeri kada… Ali ne, to je druga priča i nju treba zaboraviti. Uostalom, možda i preterujem. Sve mi je, istina, išlo od ruke, ali istovremeno nisam bio zadovoljan ničim. Jedna radost budi želju za drugom. I ja sam iz slavlja išao u slavlje. Dešavalo mi se da igram po čitave noći, sve luđi za bićima i za životom. Ponekad, u sitne sate, kad bi me igra, laki alkohol, neobuzdanost, sveopšta silovita opuštenost, bacali u neko umorno i prijatno ushićenje, činilo mi se, na vrhuncu umora, i samo za trenutak, da sam najzad otkrio tajnu bića i sveta. Аli umor je sutradan nestajao, a sa njim i tajna, i ja bih opet pojurio. Jurio sam, tako, uvek pun, nikad sit, ne znajući gde da stanem, sve do dana, sve do večeri, tačnije, kad je muzika stala, a svetla se pogasila. Praznik u kojem sam bio srećan… No dozvolite mi da pozovem našeg prijatelja primata. Klimnite glavom u znak zahvalnosti i, molim vas, pijte sa mnom, potrebna mi je vaša naklonost.

Vidim da vas je ova izjava iznenadila. Niste li nikad osetili iznenadnu potrebu za naklonošću, za pomoći, za prijateljstvom? Da, naravno. Ja sam naučio da se zadovoljavam naklonošću. Lakše ju је naći i ne obavezuje ni na šta. „Verujte u moju naklonost“, u unutrašnjem govoru, neposredno prethodi onom „a sad pređimo na druge stvari“. To osećanje dolikuje predsedniku saveta: daje se olako, posle katastrofa. Prijateljstvo je manje jednostavno. Stvara se dugo i teško, a kad je tu, više ga se ne možemo rešiti, s njim se moramo suočiti. Nemojte misliti da će vam prijatelji telefonirati svake večeri, a trebalo bi, kako bi saznali da li ste baš te večeri odlučili da se ubijete, ili naprosto da li vam је potrebno društvo, da li ste raspoloženi za izlazak. Ma ne, ako se I jave, budite bez brige, biće to baš one večeri kad niste sami i kad vam je život lep. Pre bi vas oterali u samoubistvo, zbog onoga što po njihovom mišljenju dugujete samom sebi. Nek nam je Bog u pomoći, dragi gospodine, ako prijatelji imaju visoko mišljenje о nama! А oni čija je dužnost da nas vole, hoću reći roditelji, saveznici (kakav izraz!), to je druga priča. Oni imaju pravu reč, ali ta reč je metak; oni telefoniraju kao što se puca iz puške. I dobro gađaju. Ah. sram ih bilo!

Kako? Koje večeri? Doći ću do toga, malo strpljenja. U izvesnom smislu, držim se teme sa tom pričom o prijateljima i saveznicima, Vidite, pričali su mi o čoveku čiji je prijatelj bio u zatvoru, a on je, da ne bi uživao u udobnosti koja je bila uskraćena čoveku koji mu je bio drag, svake večeri legao na pod svoje sobe. Ko će, dragi gospodine, ko će za nas spavati na podu? Da li sam ja sposoban za tako nešto? Čujte, želeo bih da jesam i biću. Da, jednoga dana ćemo svi biti sposobni za to, i biće to spas. Ali to nije lako jer prijateljstvo je rasejano, ili bar nemoćno. Ono što hoće, to ne može. Možda, napokon, nedovoljno hoće? Možda mi i ne volimo dovoljno život? Da li ste primetili da jedino smrt podstiče naša osećanja? Kako samo volimo prijatelje koji su nas tek ostavili, zar ne? Kako se samo divimo onim svojim učiteljima koji više ne govore, jer su im usta puna zemlje! Tada im sasvim prirodno odajemo poštu koju su, možda, od nas očekivali čitavog života. Ali znate li zašto smo uvek pravedniji i velikodušniji prema mrtvima? Razlog je jednostavan! Sa njima nema obaveza. Oni nam ostavljaju slobodu, imamo vremena, poštu im možemo odati između koktela i nežne dragane, u pauzama, jednom rečju.

Ako nas na nešto i obavezuju, to je na pamćenje, a naše pamćenje je kratko. Ne, u prijateljima mi volimo svežeg mrtvaca, mrtvaca koji boli, našu emociju, same sebe konačno!

Imao sam prijatelja koga sam najčešće izbegavao. Bio mi je pomalo dosadan, a bio je i moralan čovek. Ali, bez brige, na samrti me je ponovo našao. Nisam propustio nijedan dan. Umro je zadovoljan, stežući mi ruke.

Jedna žena koja me je prečesto, i uzaludno, proganjala, bila je toliko uviđavna da umre mlada. Kakvo je mesto odmah zauzela u mom srcu! А tek kad je posredi samoubistvo! Gospode, kakva slatka uzbuna! Telefon radi, srce se izliva, namerno kratke rečenice pune su prećutanih reči, bol je uzdržan, ima tu čak, da, i malo samoprekora!

Takav je čovek, dragi gospodine, ima dva lica: ne može da voli u da ne voli sebe. Posmatrajte susede, ako se, kojom srećom, dogodi smrtni slučaj u vašoj zgradi. Spavali su u svom malom životu, kad eto, na primer, umre nastojnik. Začas se probude, uzmuvaju, raspituju, sažaljevaju. Kad mrtvac dospe u novine, predstava može da počne. Potrebna im je tragedija, šta da vam kažem, to je njihova mala transcendentnost, njihov aperitiv. Uostalom, da li vam slučajno govorim o nastojniku? Imao sam jednog, zaista odvratnog, bio je čista zloba, jedno beznačajno i pakosno čudovište koje bi obeshrabrilo i franjevca. Više sa njim uopšte nisam razgovarao, ali je samim svojim postojanjem on ugrožavao moje uobičajeno zadovoljstvo. Kad je umro, otišao sam na njegovu sahranu. Hoćete li mi reći zašto?

Dva dana koja su prethodila ceremoniji bila su uostalom veoma zanimljiva. Nastojnikova žena je bila bolesna i ležala je u njihovoj jedinoj prostoriji, a pored nje je bio kovčeg, postavljen na nogare. Svako je svoju poštu morao da uzme sam. Otvorili bismo vratanca i rekli: „Dobar dan, gospođo“, saslušali hvalospev umrlom koga je ona pokazivala rukom, i odnosili svoju poštu. U tome nije bilo ničeg prijatnog, zar ne? Ipak su se svi stanari izređali u toj loži koja je smrdela na fenol. I nisu slali poslugu, ne, sami su dolazili da uživaju u neočekivanoj prilici. I posluga je uostalom činila isto, samo krišom. Na dan sahrane, ispostavilo se da je sanduk prevelik za vrata lože. „O najdraži moj, čudila se iz svog kreveta očarana i ožalošćena nastojnica, kako je samo bio velik!“ „Bez brige, gospođo, odgovorio je ceremonijalmajstor, iznećemo ga užom stranom, uspravno.“ I izneli su ga uspravno, a zatim vratili u ležeći položaj, i ja sam jedini (sa nekim bivšim kabaretskim potrčkom, koji je, kako sam saznao, svake večeri pio perno sa pokojnikom) otišao do groblja i bacio cveće na kovčeg čija raskoš me je iznenadila. Zatim sam posetio nastojnicu da primim njene tragičarske izraze zahvalnosti. Zbog čega sve to, recite mi? Ni zbog čega, ako ne zbog aperitiva.

Sahranio sam i jednog starog saradnika Advokatske komore. Poprilično prezrenog pisara s kojim sam se uvek rukovao. Gde god da sam radio, uvek sam se rukovao, i to pre dva puta nego jednom. Ta srdačna jednostavnost nije me mnogo koštala a donosila mi je opštu simpatija, potrebnu mom ispunjenju. Predsednik komore nije došao na pisarevu sahranu. Ja jesam, i to uoči jednog putovanja, što je bilo istaknuto. Dobro sam znao da će moje prisustvo biti zapaženo i pozitivno ocenjeno, Zbog toga me, shvatili ste, ni sneg koji je padao toga dana nije sprečio da odem.

Molim? Stižem, ne bojte se, već sam tu, uostalom. Ali dopustite da vas pre toga obavestim da se moja nastojnica, koja se grdno istrošila na raspeće, lepu hrastovinu, srebrne ručke, kako bi više uživala u sopstvenom uzbuđenju, mesec dana kasnije spetljala sa nekim fićfirićem lepoga glasa. On ju je tukao, čula se užasna vriska, a odmah zatim on bi otvorio prozor i zapevao svoju omiljenu romansu: „O žene, kako ste lepe!“. „Što je mnogo, mnogo je“, govorili su susedi. Mnogo, u kom smislu, pitam ja vasi? Dobro, naizgled je sve bilo protiv baritona i nastojnice. Ali ništa ne dokazuje da se nisu voleli.

Ništa ne dokazuje ni da ona nije volela muža. Uostalom, kad se, umoran od pevanja i batina, fićfirić izgubio, ta verna supruga opet poče da hvali pokojnika! Naposletku, poznajem ja i druge ljude koji izgledaju besprekorno, a nisu ni pouzdaniji ni iskreniji. Poznavao sam čoveka koji je dvadeset godina života poklonio jednoj vetropirki, zbog nje žrtvovao sve, i prijatelje, i posao, samu pristojnost svog života, i jedne večeri shvatio da je nikada nije voleo. Dosađivao se, i to je sve, dosađivao se, kao i većina ljudi. Pa je zato sebi smislio život pun zapleta i dramatičnosti. Nešto mora da se desi, to je objašnjenje većine ljudskih veza. Nešto mora da se desi, pa makar i robovanje bez ljubavi, makar i rat, ili smrt. Živele sahrane!

Ja nisam imao takvo opravdanje. Nisam se dosađivao jer sam vladao. А usuđujem se čak da kažem da sam se večeri о kojoj vam govorim dosađivao manje nego ikad. Ne, zaista nisam želeo da se nešto desi. A ipak… Vidite, dragi gospodine, bilo je lepo jesenje veče, još blago nad gradom, već vlažno nad Senom. Padala je noć, nebo je još bilo svetlo na zapadu, ali se smrkavalo, ulična svetla su slabo sijala. Peo sam se duž kejova levom obalom ka Pon dez Aru. Reka je svetlucala između zatvorenih daščara bukinista. Na kejovima je bilo malo sveta: Pariz je večerao. Gazio sam po žutom i prašnjavom lišću koje je još podsećalo na leto. Nebo se postepeno punilo zvezdama koje biste nakratko ugledali idući od jedne ulične svetiljke do druge. Uživao sam u tišini, večernjoj blagosti, praznom Parizu. Bio sam zadovoljan. Dan mi je bio dobar: jedan slepac, jedno očekivano smanjenje kazne, topli stisak ruke mog klijenta, nekoliko velikodušnih gestova, i, tog popodneva, pred nekolicinom prijatelja, sjajna improvizacija o tvrdom srcu naše rukovodeće klase i licemerju naših elita.

Popeo sam se na Pon dez Ar, pust u to doba dana, da bih posmatrao reku, koja se jedva nazirala u noći, koja je sad već bila pala. Naspram Ver-Galana, bio sam iznad ostrva. U meni je raslo ogromno osećanje moći i, rekao bih, savršenstva, od kojeg mi se srce nadimalo. Uspravih se i baš sam hteo da zapalim cigaretu, cigaretu zadovoljstva, kad se, u istom času, iza mene zaori smeh. Iznenađen, okrenuh se naglo: nije bilo nikog. Odoh do ograde: nije bilo nikakvog broda, nijednog čamca. Okretoh se ka ostrvu i opet začuh smeh iza leđa, sad malo dalji, kao da silazi rekom. Ostah tako, nepomičan. Smeh je bivao sve slabiji, ali sam ga ja i dalje čuo razgovetno iza sebe, mada nisam znao otkuda dolazi, ako ne iz vode. Istovremeno sam osećao ubrzano lupanje srca. Da se razumemo, smeh uopšte nije bio tajanstven; bio je to dobar, prirodan smeh, gotovo prijateljski, koji je stvari vraćao na mesto. Ubrzo, nisam više čuo ništa. Vratih se na kejove, krenuh ulicom Dofin, kupih cigarete koje mi uopšte nisu trebale. Bio sam ošamućen, teško sam disao. Te večeri pozvah jednog prijatelja, koji nije bio kod kuće. Dvoumio sam se da li da izađem kad, odjednom, začuh smeh pod svojim prozorima. Otvorih prozore. Na trotoaru su se neki mladi ljudi veselo rastajali. Zatvorih prozore, sležući ramenima; konačno, trebalo je da proučim jedan predmet. Odoh u kupatilo da popijem čašu vode. Moja slika mi se osmehivala u ogledalu, ali mi se učini da je taj osmeh bio dvoličan…

Molim? Oprostite, misli su mi odlutale. Videćemo se sutra, verovatno, Sutra, da, tako je. Ne, ne, ne mogu da ostanem. Uostalom, imam dogovoren sastanak sa onim smeđim medvedom koga vidite tamo. Čestit građanin, nema šta, koga policija gadno maltretira, iz čiste izopačenosti. Liči vam na ubicu?

Njegov lik sasvim sigurno odgovara poslu kojim se bavi. On vam je i provalnik, a iznenadićete se kad čujete da je taj pećinski čovek specijalista za krijumčarenje slika. U Holandiji vam je svako stručnjak za slike i za lale. Ovaj ovde, koji izgleda tako skromno, izveo je najčuveniju krađu slika. Koju? Možda ću vam i reći. Neka vas ne čudi moja obaveštenost. Iako sam sudijapokajnik, ja ovde imam i svoj hobi: ja sam pravni savetnik ovih dobrih ljudi. Proučio sam zakone ove zemlje i stekao klijentelu u ovoj četvrti gde se ne traže vaše diplome. Nije bilo lako, ali ja ulivam poverenje, zar ne? Moj smeh je lep i otvoren, moj stisak ruke snaža,. to su prednosti. A i rešio sam nekoliko teških slučajeva, najpre iz interesa, a potom iz uverenja. Kada bi svodnici i lopovi uvek i svuda bili osuđivani, čestiti ljudi bi, dragi gospodine, za sebe verovali da su svi uvek nevini. A po meni – evo, evo, prelazim na stvar, baš to treba izbeći. Inače bismo imali čemu da se smejemo.

Iskreno sam vam zahvalan, dragi moj zemljače, na vašoj radoznalosti.

Moja priča ipak nije toliko neobična. Morate znati, kad već insistirate, da sam nekoliko dana još malo mislio na onaj smeh, a onda sam ga zaboravio. S vremena na vreme mi se činilo da ga čujem, negde u sebi. Ali uglavnom sam, bez napora, mislio о drugim stvarima. Moram priznati, međutim, da više nikada nisam kročio na pariske kejove. Kada bih tuda prolazio, kolima ili autobusom, u meni je nastajala neka vrsta tišine. Iščekivanja. Ali prelazio sam Senu, ništa se nije dešavalo, i ja bih odahnuo. Baš tada sam imao manjih zdravstvenih problema. Ništa određeno, nekakva potištenost, napor da povratim dobro raspoloženje. Otišao sam kod lekara, koji su mi dali nešto za jačanje. Ojačao bih pa opet posustao. Život mi je postajao manje lak: kad je telo tužno, srce malaksava. Činilo mise da više ne umem nešto što nikada nisam naučio a ipak sam tako dobro znao, hoću reći da živim. Da, verujem da je tada sve počelo.

Ali, ni večeras se ne osećam u formi. Teško sastavljam rečenice. Čini mi se da ne govorim tako dobro, i moj govor je manje siguran. Vreme, verovatno. Jedva se diše, vazduh je tako težak i pritiska grudi. Da li bi vam smetalo, dragi zemljače, da izađemo i prošetamo malo gradom? Hvala.

Kako su lepi kanali kad padne veče! Volim dah ustajalih voda, miris uvelog lišća koji se diže sa brodova punih cveća. Ne, ne, nema ničeg bolesnog u tom ukusu. Naprotiv, to je kod mene više stav. Prava istina je da samog sebe prisiljavam da volim ove kanale. Najviše na svetu ja volim Siciliju, vidite, i to sa vrha Etne, na svetlosti, pod uslovom da su ostrvo i more ispod mene. I Javu, kad duvaju pasati. Da, bio sam tamo u mladosti. Uopšte uzev, volim sva ostrva. Na njima se lakše vlada. Divna kuća, zar ne? Dve glave koje tu vidite su glave crnih robova. To je firma. Kuća je pripadala trgovcu robljem. Ah! U to vreme se igralo otvorenih karata! Ljudi su imali petlju, govorili su: „Eto imam kuću sa zabatom, trgujem robljem, prodajem crno meso.“ Možete li da zamislite da neko danas javno prizna da se time bavi? Kakav skandal! Već čujem svoju parisku sabraću. Oni su u toj stvari nepopustljivi, bez oklevanja bi izdali dva ili tri manifesta, možda i više! Kad bolje razmislim, i ja bih svoj potpis dodao njihovim. Ropstvo, ah! nipošto, mi smo protiv njega! Ako baš moramo da ga zavodimo u svojim kućama, ili fabrikama, pa dobro, to je u prirodi stvari, ali da se njime hvalimo, to je zaista previše.

Znam ja dobro da čovek ne može da se odrekne vlasti i slugu. Robovi su svakom čoveku potrebni kao i svež vazduh. Naređujemo kao što dišemo, zar ne? I najveći nevoljnici umeju da dišu. I poslednji na društvenoj lestvici ima supružnika, ili dete. Ako nije oženjen, ima psa. Najbitnije je, zapravo, naljutiti se a da onaj drugi nema pravo da vam odgovori. „Ocu se ne odgovara“, čuli ste za to pravilo? U izvesnom smislu, ono je neobično. Jer, kome bismo na ovom svetu odgovarali ako ne onima koje volimo? А opet je uverljivo. Nečija mora biti poslednja. Inače, svakom razlogu se može suprotstaviti drugi razlog, i nikad kraja. Moć, naprotiv, preseca sve. Trebalo nam je vremena, ali smo to shvatili. Na primer, sigurno ste primetili, naša stara Evropa najzad ispravno razmišlja. Ne kažemo više, kao u doba nevinosti: „Ja tako mislim. Koji su vaši prigovori!“ Postali smo pronicljivi. Dijalog smo zamenili saopštenjem. „Istina je ovakva, kažemo. Slobodno o njoj raspravljajte, nas to ne zanima. Ali za koju godinu, policija će vam pokazati da sam u pravu.“

Ah, ta draga planeta! Sad je sve jasno. Poznajemo se, znamo za šta smo sposobni. Vidite, uzmimo drugi primer, ako ne i drugu temu, uvek sam zahtevao da me služe sa osmehom. Ako je služavka izgledala tužno, zagorčavala bi mi dane. Ona je nesumnjivo imala pravo da ne bude vesela.

Ali sam ja smatrao da je za nju bolje da svoj posao obavlja smejući se a ne plačući. Bilo je to, u stvari, bolje za mene. Premda neslavno, moje razmišljanje nije bilo sasvim glupo. Osim toga, nikada nisam odlazio u kineske restorane. Zašto? Zato što, kada ćute, posebno u prisustvu Belaca,

Azijati često imaju prezriv izraz. Naravno, oni taj izraz zadržavaju i dok poslužuju! Kako onda da uživamo u lakovanom piletu, i, što je gore, kako da, gledajući ih, mislimo da smo u pravu?

U poverenju, robovanje, za koje bismo želeli da je osmehnuto, zapravo je neizbežno. Ali mi to ne smemo da priznamo. Nije li bolje, ako već bez njih ne možemo, da robove nazivamo slobodnim ljudima? Prvo iz principa, a onda i zato da ih ne bismo bacili u očaj. Tu im nadoknadu dugujemo, zar ne? Tako će oni nastaviti da se osmehuju, a naša savest će ostati čista. Inače bismo morali da se preispitujemo, poludeli bismo od bola, ili bismo, ne daj bože, postali skromni, sve je moguće. Zato, bez firmi, i ova je zaista skandalozna. Uostalom, kada bi svi progovorili, otkrili svoj pravi zanat, svoj identitet, nastala bi prava pometnja! Zamislite samo vizitkarte: Dipon, filozofkukavica, ili hrišćanin-veleposednik, ili humanista-preljubnik, izbora ima na pretek. Ali, bio bi to pakao! Da, pakao mora da je takav: ulice sa firmama i nemogućnost da se opravdamo. Zauvek razvrstani.

Vi, na primer, dragi zemljače, razmislite malo kakva bi mogla biti vaša firma. Čutite? Hajte, odgovorićete mi kasnije. U svakom slučaju, ja svoju znam: zavodljivi Janus sa dva lica, a iznad deviza kuće: „Ne verujte mu.“ Na mojim vizitkartama: „Žan-Batist Klamans, glumac.“ Pazite, malo posle one večeri o kojoj sam vam pričao, nešto sam otkrio. Rastajući se od jednog slepca kome sam pomogao da pređe ulicu, ja sam ga pozdravio. To skidanje šešira očigledno nije bilo namenjeno njemu, on ga nije mogao videti. Kome je bilo upućeno? Publici. Posle odigrane uloge, pozdravi.

Nije loše, zar ne? Drugog dana, vozaču koji mi se zahvaljivao na pomoći, odgovorio sam da mu to niko ne bi učinio. Hteo sam da kažem, naravno, da mu to ne bi učinio bilo ko. Ali mi taj nesrećni lapsus osta na duši. Kad je o skromnosti reč, nije mi, zaista, bilo premca.

Moram to ponizno priznati, dragi zemljače, oduvek sam pucao od taštine. Ja pa ja, bio je refren mog cenjenog života, i on se čuo u svemu što sam govorio. Nikad nisam mogao da govorim a da se ne hvalim, naročito ako sam to činio sa upadljivom nenametljivošću koja mi je bila svojstvena. U životu sam, istina, uvek bio slobodan i moćan. Naprosto, osećao sam se slobodnim u odnosu na svakog iz odličnog razloga što sam mislio da mi niko nije ravan. Oduvek sam smatrao da sam pametniji od svih, to sam već rekao, ali i osetljiviji i veštiji, bio sam sjajan strelac, nenadmašan vozač, najbolji ljubavnik. Čak i u oblastima u kojima sam lako mogao da se uverim u svoju inferiornost, kao u tenisu na primer, gde sam bio tek pristojan partner, bilo mi je teško da verujem da ne bih nadmašio prvoplasirane, da sam samo imao vremena da vežbam. U sebi sam video samo svoju nadmoć, i to je bio razlog moje dobronamernosti i vedrine. Kad sam se bavio drugima, bilo je to iz čiste nadmenosti, sasvim slobodno, i zasluga je bila isključivo moja: peo sam se za jedan stepen u ljubavi koju sam osećao prema sebi. Ove očiglednosti, kao i neke druge istine, otkrivao sam malo-pomalo posle večeri о kojoj sam vam govorio. Ne odmah, ne, niti sasvim jasno. Prvo je trebalo da mi se vrati pamćenje. Postepeno sam video jasnije, otkrivao ponešto od onoga što sam već znao. Do tada mi je uvek pomagala moja neverovatna sposobnost da zaboravim. Zaboravljao sam sve, a više od svega sopstvene odluke. Zapravo mi ništa nije bilo važno. Na rat, samoubistvo, ljubav, bedu, obraćao sam, naravno, pažnju kad su me okolnosti na to primoravale, ali sam to činio nekako iz uljudnosti i površno. Ponekad bih se tobož strasno zainteresovao za neko pitanje strano mom svakidašnjem životu. А zapravo u tome uopšte nisam učestvovao, osim. naravno, kad je moja sloboda bila ugrožena. Kako da kažem? To je klizilo. Da, sve je klizilo preko mene.

Budimo pravedni: dešavalo se da moja zaboravnost bude i hvale vredna. Primetili ste da se religija nekih ljudi sastoji u praštanju svih uvreda i oni ih zaista praštaju, ali ih nikad ne zaboravljaju. Ja nisam bio dovoljno dobar da uvrede praštam, ali sam ih na kraju uvek zaboravljao. Tako da ljudi koji su verovali da ih mrzim nisu mogli da dođu k sebi kada sam ih pozdravljao široko se osmehujući. Zavisno od svoje prirode, divili su se mojoj velikodušnosti ili su prezirali moju podlost, ali im nije padalo na pamet da su moji razlozi bili jednostavniji: nisam se sećao ni njihovog imena. Isti nedostatak zbog kojeg sam bio ravnodušan ili nezahvalan, činio me je i velikodušnim.

Živeo sam dakle od danas do sutra bez ikakvog kontinuiteta osim onog ja-ja-ja. Od danas do sutra žene, od danas do sutra vrlina ili porok, od danas do sutra, kao psi, ali svakog dana, čvrst na braniku, stajao sam ja. Išao sam tako po površini života, u rečima na neki način, nikad u stvarnosti. Sve te jedva pročitane knjige, ti jedva voljeni prijatelji, ti jedva upoznati gradovi, te jedva obgrljene žene! Sve sam činio iz dosade, ili rasejanosti. Bića su išla za mnom, htela da se zakače, ali nije bilo ničeg, i to je bila nesreća. Njihova nesreća. Jer, ja sam zaboravljao. Jedino sam se sećao sebe. Malo-pomalo, međutim, sećanje mi se vratilo. Ili bolje reći ja sam se vratio njemu, i tu našao uspomenu koja me je čekala. Pre nego što vam o njoj nešto kažem, dopustite mi, dragi zemljače, da vam iznesem nekoliko primera (koji će vam sigurno biti korisni) onoga što sam otkrio tokom svog istraživanja.

Jednoga dana, vozeći se kolima, za sekundu sam zakasnio da pokrenem vozilo kad se zeleno svetlo upalilo, i dok su naši strpljivi sugrađani odmah nalegli na trube iza mojih leđa, setio sam se odjednom jedne druge pustolovine, koja se desila u istim okolnostima. Jedan motocikl, kojim je upravljao sitan suvonjav čovek sa lornjonom i u pumpericama, pretekao me je i stao ispred mene dok je svetlo bilo crveno. Zaustavljajući se, čovečuljak je bio isključio motor i uzalud je pokušavao da ga ponovo pokrene. Kad se upalilo zeleno svetlo, ja sam ga sa uobičajenom mi učtivošću zamolio da skloni svoj motocikl kako bih mogao da prođem. Čovečuljak se i dalje nervirao oko svog sipljivog motora. Odgovorio mi je, dakle, po pravilima pariske učtivosti, da se nosim. I dalje učtivo, ali sa lakim nestrpljenjem u glasu, ponovio sam svoju molbu. Odmah mi je uzvraćeno da se nosim kako god znam. Za to vreme, iza mene se već oglasilo nekoliko truba. Sad već oštrije zamolih svog sagovornika da bude učtiv i da shvati da ometa saobraćaj. Nesumnjivo razdražen već očiglednom neposlušnošću svog motora, naprasiti stvor mi stavi do znanja da ako baš tražim, kako reče, jedno propisno devetanje, on će mi ga rado priuštiti. Toliki cinizam me ispuni pravednim gnevom ija iziđoh iz svojih kola da bezobrazniku natrljam uši. Mislim da nisam kukavica (ali šta sve čovek o sebi ne misli!), od protivnika sam bio viši za glavu, mišići su me uvek dobro služili. I sada verujem da bi batine dobio on a ne ja. Ali tek što sam stao na kolovoz kad iz gomile, koja je počela da se okuplja, izađe jedan čovek, ustremi se na mene, uveravajući me da sam poslednja bitanga i da mi neće dopustiti da udarim čoveka kome je motocikl bio između nogu i koji je samim tim bio u neravnopravnom položaju. Okrenuh se ka musketaru, ali ga zapravo i ne videh. Naime, tek sam bio okrenuo glavu, kad. gotovo u istom času, začuh ponovno praskanje motocikla i osetih snažan udarac po uhu, Pre nego što sam imao vremena da shvatim šta se desilo, motocikl se već udaljavao. Zaglušen, krenuh mahinalno ka D”Artanjanu kad se iz sad već ogromnog reda vozila oglasi besni koncert. Palilo se zeleno svetlo. I ja se, još malo pometen, umesto da isprašim budalu koja me je izvređala, poslušao vratih svojim kolima i krenuh. dok me je u prolazu budala častila jednim „bedniče“ kojeg se još sećam.

Beznačajna priča, reći ćete? Verovatno. Samo, dugo mi je trebalo da je zaboravim, to je bitno. Stvar se mogla pravdati. Dopustio sam da me tuku ne uzvrativši, ali nisu mogli da me optuže za kukavičluk. Iznenađen, suočen sa dva izazova, sve mi se smutilo a trubljenjeje dovršilo moju smetenost. Ipak sam bio nesrećan zbog toga, kao da sam se poneo nečasno. Video sam sebe kako, bez reči, ulazim u auto, dok me gomila ironično posmatra, očarana tim više što sam, koliko se sećam, nosio jedno veoma elegantno plavo odelo. Čuo sam ono ,.bedniče!“, koje mi se, ipak, činilo zasluženim. Splasnuo sam takoreći javno. Usled određenog spleta okolnosti, naravno, ali okolnosti uvek postoje. Naknadno sam jasno video šta je trebalo da uradim. Video sam sebe kako snažnim udarcem obaram D’Artanjana, ulazim u kola i pratim majmuna koji me je udario, stižem ga, sabijam njegovu mašinu uz pločnik, odvlačim ga u stranu i propisno devetam, što je on uveliko zasluživao. Uz neke varijante. sto puta sam vrteo taj mali film u mašti. Ali bilo je prekasno i ružna želja za osvetom me je izjedala nekoliko dana.

Alber Kami