Prvih dana oktobra vraćali smo se s majkom iz letovališta koje se nalazilo u susednom departmanu zemlje, u šumovitom slivu Slotvinke, prožetom izvorskim šumom hiljadu potoka. Još uvek ušiju punih šuštanja jova isprepletanog cvrkutom ptica, vozili smo se velikim starim karucama, sa ogromnim krovom, kao tamna, prostrana gostionica, stisnuti među zavežljajima u dubokoj niši postavljenoj somotom u koju su list po list kroz prozor padale šarene slike pejzaža, kao da su lagano premeštane iz ruke u ruku.
Predveče smo stigli na vetrovima izbrisanu visoravan, na veliku, začuđenu raskrsnicu zemlje. Nebo je stajalo nad tim raskršćem duboko, zadihano, vrteći se u zenitu šarenom ružom vetrova. Tu je bio najdalji đeram zemlje, poslednja okuka, iza koje se dole otvarao prostrani i kasni predeo jeseni. Tu je bila granica i tu je stajao stari, istruleli granični stub sa izbrisanim natpisom i svirao na vetru.
Veliki točkovi karuca su zaškripali i upali u pesak, brbljivi treperavi paoci su zaćutali, samo je veliki krov potmulo tutnjao, tamno lupao u unakrsnim vetrovima raskršća kao brod nasukan u pustoši.
Majka je platila trošarinu, đeram se podigao škripeći, a onda su karuce teško ušle u jesen.
Ušli smo u uvelu dosadu ogromne ravnice, u izbledelo i belo pirkanje, koje je tu iznad žute daljine otvaralo svoju blagu i otužnu beskrajnost. Neka kasna i ogromna večnost se dizala iz izbledelih daljina i duvala.
Kao u nekom starom romanu prevrtali su se požuteli listovi predela sve bleđi i sve nemoćniji, kao da su imali da se završe nekom velikom razvejanom pustoši. U tom razvejanom ništavilu, u toj žutoj nirvani mogli smo otići van vremena i stvarnosti i zauvek ostati u tom predelu, u tom toplom jalovom ćarlijanju – nepokretni diližans na točkovima, zaglibljen među oblacima na pergamentu neba, stara ilustracija, zaboravljeni drvorez u starinskom raspalom romanu – kad kočijaš ostatkom snage trgnu uzde i izvede karuce iz slatke letargije tih vetrova i skrenu u šumu.
Ušli smo u gustu i suvu mekoću, u duvansko venjenje. Oko nas je odmah postalo tiho i mrko kao u sandučetu Trabukosa. U tom kedrovom polumraku obilazila su nas stabla drveća suva i mirisna kao cigare. Putovali smo, šuma je postajala sve mračnija, sve aromatičnije je mirisala na duvan, dok nas najzad nije zatvorila kao u suvu kutiju violončela koje je vetar gluvo štimovao. Kočijaš nije imao šibica i nije mogao da zapali fenjere. Konji su, frkćući, instinktom pronalazili put u mraku. Kloparanje paoka se usporilo i utišalo, šine točkova su meko išle po mirisnim iglicama. Majka je zaspala. Vreme je oticalo bez računanja, praveći čudne čvorove, abrevijature u svom toku. Mrak je bio neproziran, nad krovom je još hučao sivi šum šume, kad se tle pod konjskim kopitama naglo stvrdnulo u ulični pločnik, kola skrenuše u mestu i stadoše. Stala su tako blizu zida, da su se skoro očešala o njega. Nasuprot vratašca karuca majka je napipala zid kuće. Kočijaš je istovarivao zavežljaje. Ušli smo u veliki razgranat trem. Bilo je tu mračno, toplo i tiho kao u staroj, pustoj pekari pred zoru kad se ugasi peć, ili kao u kupatilu kasno u noć kad se napuštene kade i čabrovi hlade u mraku, u tišini odmeravanoj ceđenjem kapljica. Cvrčak je strpljivo parao iz mraka varljive šavove svetla, kao rupice, od kojih nije postajalo vidnije. Pipajući našli smo stepenice.
Kad smo stigli na škripavo odmorište na savijutku majka reče: »Probudi se, Juzefe, padaš s nogu, još samo nekoliko stepenica«. Ali ja bez svesti od sanjivosti, samo se jače pripih uz nju i čvrsto zaspah.
Nikada više posle toga nisam mogao da saznam od majke koliko je stvarnog bilo u onome što sam video te noći kroz spuštene kapke, izmoren teškim snom, padajući stalno u gluvu besvest, a koliko je bilo plod moje mašte.
Bila je neka velika rasprava između mog oca, majke i Adele, protagonistkinje te scene, rasprava principijelnog značaja, koliko se danas prisećam. Krivicu za to što uzalud pokušavam da odgonetnem njen smisao koji mi stalno izmiče snose izvesne praznine moga pamćenja, slepe mrlje sna, koje pokušavam da ispunim pretpostavkama, supozicijom, hipotezom. Nemoćan i nesvestan stalno sam iznova odlazio u gluvo neznanje, dok mi je na spuštene kapke silazio dah zvezdane noći, razapete u otvorenom prozoru. Noć je disala u čistom pulsu i iznenada zbacivala prozirnu zavesu zvezda, zagledala sa visine u moj san svojim starim i večitim licem. Zrak daleke zvezde, upleten u moje trepavice, razlivao se srebrnasto na slepoj beonjači oka i kroz pukotine kapaka ja sam video sobu osvetljenu svećom, zamršenu u haos zlatnih crta i cik-cak linija.
Uostalom, možda se ta scena desila u neko drugo vreme. Mnoge činjenice ukazuju na to da sam bio njen svedok tek mnogo kasnije kad sam se jednog dana posle zatvaranja radnje vraćao s majkom i kalfama kući.
Na pragu stana majka je pustila uzvik zaprepašćenja i oduševljenja, kalfe behu zanemele zapanjene. Na sredini sobe je stajao sjajan mesingani vitez, pravi sveti Đurđe, koga je kaciga, zlatni štitovi, naramenica, cela zveckava oprema uglačanih zlatnih limenih pločica činila ogromnim. S divljenjem i radošću sam prepoznao naježene brkove i bradu moga oca koji su štrčali ispod teškog pretorijanskog šlema. Pancir se talasao na njegovim uzbuđenim grudima, mesingano prstenje je disalo pukotinama kao telo ogromnog insekta. Uvećan oklopom, u sjaju zlatnog lima bio je nalik na arhistratega nebeskih odreda.
– Nažalost, Adela – govorio je otac – nikada nisi imala shvatanja za pitanja višeg reda. Svuda i uvek si uništavala moja dela eksplozijama besmislene zlobe. Ali okovan oklopom, sada se rugam tvom golicanju, kojim si me nemoćnog dovodila do očajanja. Nemoćan bes dovodi danas tvoj jezik do brbljivosti dostojne sažaljenja, čiji se prostakluk i neotesanost mešaju sa glupošću. Veruj mi da me ona samo ispunjava tugom i sažaljenjem. Lišena plemenitog poleta fantazije, plamtiš nesvesnom zavišću prema svemu što se uzdiže iznad prosečnosti.
Adela odmeri oca pogledom punim bezgraničnog prezira i obraćajući se majci reče ogorčenim glasom, roneći i nehotice ljutite suze: »Uzima sav naš sok! Iznosi iz kuće sve boce sa sokom od maline koji smo skuvali ovog leta! Hoće da ga da onim nitkovima vatrogascima da ga popiju. A sem toga me zasipa uvredama.« Adela kratko zaplaka. »Kapetan vatrogasaca, kapetan varalica!« vikala je mereći oca pogledom punim mržnje. »Puno ih je svuda. Ujutro, kada hoću da siđem po pecivo, ne mogu da otvorim vrata. Naravno, dvojica njih su zaspali na pragu u tremu i zagradili ulaz. Na stepenicama, na svakoj stepenici leži po jedan u mesinganoj kacigi i spava. Nude se da dođu u kuhinju, proturaju kroz pukotinu u vratima svoja lica kunića u mesinganim konzervama, strižu sa dva prsta kao đačići u školi i molećivo cvile: šećera, šećera… Otimaju mi vedricu iz ruku i lete da donesu vode, igraju oko mene, umiljavaju se, skoro mrdaju rogovima. Pri tome svaki čas trepću crvenim kapcima i odvratno se oblizuju. Dovoljno je da nekog od njih pogledam oštro i lice mu odmah natiče crvenim bestidnim mesom kao ćuranu. I takvim on daje naš sok od malina!…«
– Tvoja prostačka priroda – reče otac – zagađuje sve čega se dotakne. Dala si opis lika tih sinova ognja dostojan tvoje sićušne pameti. Što se mene tiče, sva moja simpatija pripada tom nesrećnom rodu salamandri, tim bednim vatrenim bićima lišenim nasledstva. Cela krivica tog nekada slavnog roda sastoji se u tome što je stupio u službu ljudi, što se prodao ljudima za kašiku bedne ljudske hrane. Za to im je plaćeno prezirom. Glupost plebsa je neograničena. Te delikatne osobe dovedene su do najdubljeg pada, do krajnje demoralizacije. Šta ima čudnog u tom što im ne prija hrana, ta otužna i prostačka hrana koju im kuva žena poslužitelja gradske škole u zajedničkom kotlu za njih i gradske zatvorenike? Njihovo nepce, prefinjeno i genijalno nepce vatrenih duhova, željno je plemenitih i tamnih balsama, mirisnih i šarenih fluida. Zato će te svečane noći, kad budemo uparađeni sedeli u velikoj sali gradske Stavropigije za belo zastrtim stolovima, u toj sali visokih, osvetljenih prozora koji bacaju svoj sjaj u dubinu jesenje noći, svako od nas s pijetizmom i sladokustvom svojstvenim sinovima ognja umakati beli hleb u pehar sa sokom od maline i lagano pijuckati taj plemeniti gusti liker. Na taj način se okrepljuje unutrašnje biće vatrogasca, regeneriše se bogatstvo boja, koje taj narod izbacuje iz sebe u obliku vatrometa, raketa i bengalske vatre. Moja duša je puna samilosti prema njihovoj bedi, prema njihovoj degradaciji za koju oni ne snose krivicu. Ako sam iz njihovih ruku primio kapetansku sablju, učinio sam to jedino u nadi da će mi poći za rukom da podignem to palo pleme, da ga izvedem iz poniženja i nad njim podignem zastavu nove ideje.
– Sav si drukčiji, Jakube – rekla je majka – veličanstven si. Nećeš valjda na celu noć iz kuće. Ne zaboravljaj da od mog povratka nismo imali prilike da dobro porazgovaramo udvoje. Što se tiče vatrogasaca – rekla je obraćajući se Adeli – u stvari mi se čini da se ti rukovodiš nekom predrasudom. To su simpatični momci, iako su nitkovi. Uvek sa uživanjem gledam te vitke mladiće u njihovim elegantnim mundirima, malo preterano stegnutim u pasu. Imaju mnogo prirodne elegancije i dirljiva je njihova vrednoća i oduševljenje s kojim su gotovi da u svakom trenutku usluže dame. Kad god mi na ulici ispadne kišobran iz ruke, ili se razveže traka na cipeli, uvek dotrči neki od njih, pun uzbuđenja i usrdne spremnosti. Nemam srca da razočaram te vatrene želje i uvek strpljivo čekam da dotrči i učini mi uslugu što ga, izgleda, čini veoma srećnim. Kad se, pošto je završio vitešku dužnost, udalji, odmah ga opkoli grupa kolega koja s njim pretrese ceo događaj, pri čemu junak gestovima pokazuje kako je sve teklo. Na tvom mestu bih se rado koristila njihovom galanterijom.
– Smatram da su oni gotovani – reče stariji kalfa Teodor. Ta ne dozvoljavamo im da gase požare zbog njihove detinje neodgovornosti. Dovoljno je videti sa kakvom zavišću uvek zastaju pred grupom dečaka koji se bave bacanjem dugmadi pod zid, da bi se mogla oceniti zrelost njihovog kunićkog razuma. Kad sa ulice dopire divlja vriska igre, mogu se skoro sigurno, pogledavši kroz prozor, u gomili dečaka videti ti zainteresovani i umorni klipani, skoro onesvešćeni od velike jurnjave. Kad vide požare, luduju od radosti, tapšu rukama i igraju kao divljaci. Ne, za gašenje se ne mogu upotrebiti. Za to upotrebljavamo dimničare i gradske milicionare. Ostaju samo zabave i narodni praznici, koji ne mogu proći bez njih. Na primer, pri takozvanom jurišu na Kapitol u tamno jutro, ujesen, preoblače se u Kartaginjane i uz paklenu galamu opsedaju Bazilijansku Uzvišicu. Svi tada pevaju »Hannibal, Hannibal ante portas«.
Pri tom pred kraj jeseni postaju lenji i sanjivi, padaju u san stojeći, a kad padne prvi sneg, nema ih ni za lek. Jedan stari pećar mi je pričao da ih prilikom popravljanja odžaka nalazi prikačene uz zidove odžaklije, nepokretne kao lutke, u njihovim skerletnim uniformama i sjajnim kacigama. Spavaju tako stojeći, opijeni sokom od malina, puni lepljive slatkoće i vatre iznutra. Tada ih izvlače za uši i vode u kasarne, pijane od sna i bez svesti, kroz jutarnje jesenje ulice, šarene od prvih sumrazica, dok ulična rulja baca za njima kamenje, a oni se smeškaju svojim stidljivim osmehom punim krivice i nežne savesti i teturaju se kao pijani.
– Bilo kako bilo – rekla je Adela – ja im ne dam soka. Nisam zato upropašćavala svoj ten u kuhinji, kuvajući ga, da bi ga ti nitkovi popili.
Umesto odgovora moj otac prinese zviždaljku ustima i prodorno zasvira. Kao da su prisluškivali kraj ključaonice upadoše četiri vitka mladića i svrstaše se pod zidom. Sobe zasvetleše od sjaja njihovih šlemova, a oni, stavši po vojnički, mrki i opaljeni ispod sjajnih čelenki, čekahu na zapovest. Na očev znak dvojica uhvatiše sa obe strane veliku bocu upletenu u pruće, punu purpurne tečnosti, i pre no što je Adela uspela da ih spreči, oni već lupajući strčaše niz stepenice odnoseći dragocenu tečnost. Druga dvojica, salutiravši po vojnički, udaljiše se za prvima.
Trenutak je izgledalo da će Adela učiniti nešto neuračunljivo, takvu su vatru bacale njene lepe oči. Ali otac nije očekivao eksploziju njenog gneva. U jednom skoku obreo se na prozorskoj dasci i raširio ruke. Potrčali smo za njim. Trg bleštavo osvetljen svetiljkama vrveo je od šarenih gomila. Pod našom kućom osam vatrogasaca je širilo u krug veliko platno za jedra. Otac se okrenu još jednom, blesnu celom raskoši opreme, salutirajući nam ćutke, a onda, raširenih ruku, sjajan kao meteor, skoči u noć koja je gorela hiljadama svetiljki. Bio je to tako lep prizor, da smo svi od oduševljenja zatapšali. Čak je i Adela, zaboravljajući na svoju uvredu, zatapšala tom skoku, izvršenom sa takvom elegancijom. Za to vreme moj otac elastično saskoči sa čaršava i zazvečavši limenim pancirom stade na čelo odreda koji se formirajući dvojke razvi u maršu u dugi red i lagano udalji kroz tamni špalir gomile, blistajući mesinganim konzervama kaciga.
Bruno Šulc
Prevod: Stojan Subotin
