Japanska salata10
Gospodin Erik Sati primio je sledeće pismo, za koje nas je zamolio da ga objavimo :
„Presinji-le-Balajet, 20. februar 1889.
Gospodine,
Osam godina sam patila od polipa u nosu, zakomplikovanog poremećajem jetre i reumatskim tegobama.
Posle slušanja vaših ’Ogiva’ moje stanje se vidno poboljšalo; a četiri ili pet aplikacija vaše Treće Gimnopedije, radikalno me je izlečilo.
Ovlašćujem vas, g. Eriče Sati, da ovu potvrdu iskoristite kako nađete za shodno.
U međuvremenu, prihvatite izraze najveće zahvalnosti od vaše verne, Fem Longronaž, nadničarke iz Presinji-le-Balajeta.“11
Što se nas tiče, naše mišljenje o gospodinu Eriku Satiju, koga nemamo čast da lično poznajemo, može se sažeti u četiri reči: Opasan je to dasa!
Viržini Lebo
„Salade Japonaise“, La Lanterne Japonaise, n° 15, 23. III 1889, 3. Écrits, 113.
Viržinin album
Jedan nadobudni mladić ubeđivao je Šarla Šonšola (Charles Chincholle), iz Figaroa, da su slon i svinja iz iste porodice.
— Da, odgovorio je Šonšol, jesu iz iste porodice, nego, imali su neke razmirice pa se od tada ne viđaju.
*
Gde će nauka stati?
Evo šta čitamo, u ulici Lepik, u jednoj prodavnici kućnog pribora:
Nelomljiva stakla za lampe, od kalajisanog gvožđa, izuzetno otporna.
Dalje, u jednoj apoteci:
Losion na biljnoj bazi, za ubrzavanje opadanja kose: zagarantovana ćelavost 3 godine.
*
Dedukcija:
— Kažete da prodavac voća i njegova žena imaju veliku kćerku od petnaest godina?
— Da.
— Čudno, mislio sam da su udovci!
*
Ako ne znate prvo slovo neke reči, onda je izuzetno teško pronaći njeno značenje u rečniku.
*
Flamarion [astronom] pokušava da Francisku Sarseu [pozorišni kritičar] utuvi u glavu neke astronomske pojmove.12
Prostodušni kritičar ga prekida:
— Kakva korist od te vaše astronomije… kad ne možemo da odemo tamo?
*
Ove godine, pošto su kuće iz Devetog arondismana osetile nepodnošljiv svrab, gradonačelnik je rešio da im olakša muke tako što će im počešati fasade.
*
U dobro obaveštenim krugovima u Londonu šuška se da je ugovoren brak između Džeka
Trboseka i jedne bogate naslednice iz visoke engleske aristokratije.
Na osnovu svega što znamo o njemu, simpatični preduzetnik iz Vajtčepela, po običaju, neće pucati tako visoko. Naprotiv, uskoro će stupiti u brak iz čiste naklonosti: oženiće jednu [pozorišnu] razvodnicu.
*
Postskriptum pisma jednog mladog gospodina svojoj dobroj prijateljici, krojačici:
P. S.: Uzgred, draga, ako misliš da je moj stil nepovezan, molim te, vidi to malo…
*
Prošle nedelje išla sam da obiđem pripreme za Svetsku izložbu i moram reći da sam se vratila prilično zadovoljna načinom na koji su radovi obavljeni.
Prijatelj mog muža, koji je bio sa mnom, rekao mi je da jedan američki inženjer namerava da napravi Zemljin globus, velikog obima.
Kontinente, mora, zalive, moreuze, itd., crtala bi gospoda Mesonje (Ernst Meissonier) i Žan Van Bers (Jean Van Beers), poznati panoramisti. Okosnica te sfere toliko je osetljiva da bi i sasvim malo dete, reklo bi se, moglo da je zavrti samo ako je pogleda.
Jedini problem je što do sada, na terenu Izložbe, još nije pronađemo mesto za tu veliku i prilično nezgrapnu mašineriju.
*
S približavanjem lošeg vremena i prvim pljuskovima, verujemo da činimo dobru stvar što brojne čitaoce Japanskog fenjera, kao i njihove porodice, pozivamo da pre izlaska iz kuće obavezno ponesu kišobran.
Viržini Lebo
„L’Album à Virginie“, La Lanterne Japonaise, I, n° 5, 24. XI 1888, 2–3. Écrits, 102–103.
Le Coq
Satijevi prilozi za prodadaistički časopis Le Coq („Pevac“; 4 broja iz 1920, sa br. 1 u dve verzije). (AG)
„Kad sam bio mlad…“
Kad sam bio mlad, stariji su mi stalno govorili: „Videćeš kad napuniš pedeset godina.“ Sada mi je pedeset. I nisam video ništa.
Le Coq, n° 1, maj 1920, bez naslova. Écrits, 45.
„Ravel je odbio Legiju časti…“
Ravel je odbio Legiju časti, ali cela njegova muzika je prihvata.13
Ibid., bez naslova.
Bez kasarni
Nikada ne napadam Debisija. Smetaju mi samo debisijevci. NEMA SATIJEVE ŠKOLE. Satizam ne može postojati. Na njega bih gledao neprijateljski.
U umetnosti ne sme biti ropstva. Uvek sam težio da zbunjujem sledbenike, formom i sadržajem, svakim novim delom. To je jedini način da umetnik izbegne da postane šef škole, odnosno nadzornik. Zahvalimo Koktou što nam je pomogao da pobegnemo od navika provincijske i profesorske dosade najnovije impresionističke muzike.
„Pas de Casernes“, Le Coq, n° 2, jun 1920, 2. Écrits, 45.
Da ne bude zabune
Među muzičarima imamo školske nadzornike i pesnike. Prvi impresioniraju publiku i kritičare.
Navešću primere pesnika: List, Šopen, Šubert, Musorgski; nadzornik: Rimski-Korsakov. Debisi je bio tip muzičara pesnika. U njegovoj sviti nalazimo nekoliko muzičara nadzornika (D’Endi, iako profesor, nije od njih).
Mocartova izrada je laka, Betovenova teška, što malo ko razume; ali obojica su pesnici. U tome je cela stvar.
P. S. Vagner je dramski pesnik.
„Ne confondons pas“, Le Coq, n° 3, juli-septembar 1920. Écrits, 45.
„Sa izuzetkom Debisija…“
Sa izuzetkom Kloda Debisija, prašnjavi impresionistički orkestar nije pravi orkestar. To je orkestrirani klavir.
Le Coq, n° 4, novembar 1920, bez naslova. Écrits, 46.
Erik Akademik
Uvod
Dok je još prolazio kroz svoju mističnu fazu, prvo među „rozenkrojcerima“ Žozefina (Sara) Peladana14, a zatim kao osnivač i horovođa Mitropolijske crkve umetnosti Isusa Dirigenta, Sati je u tri navrata konkurisao za upražnjeno mesto akademika: 1892, 1894. i 1896; tada je imao 26, 28 i 30 godina. Premlad za tako visoku titulu, ali i s vrlo skromnim opusom. Kako je toga bio svestan, nije oklevao da u svojoj prvoj kandidaturi navede naslove nepostojećih kompozicija ili nepostojeće forme postojećih kompozicija, dovršenih ili nedovršenih (neke klavirske kompozicije predstavio je kao orkestarske, jer je to imalo veću težinu).
U ovom izboru tekstova, ta rana Satijeva faza je manje zastupljena, ali pisma koja slede posle Satijevog kasnijeg osvrta na to iskustvo (iz 1912), opet dobro ilustruju njen duh i ton – tako samouvereno i dramatično povišen, bilo u samopohvalama ili pompeznoj učtivosti prema uvaženoj gospodi iz Akademije. Ali, iako mistik, Sati je i dalje bio pravi sin Monmartra i njegove boemske scene. Akademija i drugi umetnički autoriteti tog doba bili su stalni predmet sprdnje među satiričarima okupljenim oko kabarea Le Chat Noir i njegovog istoimenog lista. Redovni gosti, saradnici lista, imali su posebnu salu zvanu „Institut“, koji su opsluživali kelneri livrejisani kao „akademici“.15 Parodije, grube šale i javne podvale preticale su jedna drugu. Mesec dana posle prve kandidature, 1892, nekoliko bulevarskih i muzičkih listova prenelo je sledeću „vest“: „Gospodin Erik Sati, muzički inicijator među sledbenicima Sara Peladana, predstaviće u Velikom teatru u Bordou operu u tri čina Tristan kopilan (Bâtard de Tristan), prema libretu g. Albera Tanšona.“ 16 Meta nije bila direktno Akademija, već Vagner (opera Tristan und Isolde, 1859), ali koji je bio vrhovni muzički autoritet i za mnoge francuske kompozitore, profesore i akademike.
A opet, u svojstvu „horovođe“ svoje crkve, Sati je bio smrtno ozbiljan – samo na svoj način, koji je mogao biti samo urnebesan, hotimično ili nehotično. Bio je mlad, razvijao svoj pristup, držao do svojih vrednosti i bio čvrsto rešen da krene u svoj juriš na vetrenjače. U proglasima svoje crkve (dva broja lista Cartulaire), objavio je rat „onima koji nemaju ni ubeđenja, ni vere, ni misli u duši, niti principa u srcu“, odnosno protiv „estetske i moralne dekadencije našeg doba“. To zvuči vrlo uopšteno, ali u praksi se pretočilo u nekoliko oštrih napada na neke osobe iz sveta umetnosti i kulture, poput onog koji je iskusio i neprikosnoveni Kamij Sen-Sans (druga kandidatura, 1894). Ponegde se može pročitati kako kako je tim javnim napadima na poznate ličnosti ili institucije Sati pokušavao da sebi pribavi određeni publicitet. Da, to je očigledno; ali kakav publicitet? U preovlađujućem društvu, odnosno muzičkom establišmentu, samo je učvršćivao reputaciju potpunog ludaka. Ali kako nije bio lud, već osoben i kreativan, sticao je podršku na drugoj strani.
Za anonimnu većinu (i etablirane trutove) napast, za manjinu, konkretnu i aktivnu, često vrlo posvećenu, otkrovenje. Prema tome, kao što Jevanđelje po Eriku tako ubedljivo ilustruje: slobodno budite svoji, pokažite stav, rušite mostove; drugi se podižu kao sami od sebe.
Za tu „mističnu“ fazu, odnosno Mitropolijsku crkvu umetnosti Isusa Dirigenta, dok se ovaj izbor možda ne proširi i na tu stranu, treba pogledati časopis Cartulaire, u Écrits samo u malom odlomku, 15–16, i potpunije, ili čak iscrpno, na engleskom, u Nigel Wilkins, The Writings of Erik Satie, 36–56; i opet, budući da je Volta mnogo obimniji materijal priredila za nemačkog izdavača (samo ne i za nekog francuskog!), u E. Satie, Schriften, 119–137. (AG)
Moje tri kandidature
Srećniji od mene, Gistav Šarpentje (Gustave Charpentier) sada je član Francuskog instituta (Akademije).
Neka ovde primi nežni aplauz starog prijatelja.
Bio sam tri puta kandidat za to Delikatno Veće: za upražnjena mesta Ernsta Giroa (1892), Šarla Gunoa (1894) i Ambroaza Tomasa (1896) (Ernest Guiraud, Charles Gounod, Ambroise Thomas).
Gospoda Paladil, Diboa i Lenepvo, bili su im, bez ikakvog razloga, draži od mene (Émile Paladilhe, Théodore Dubois, Charles Lenepveu). I to me je mnogo rastužilo.
Iako nisam baš pronicljiv, imao sam utisak da su dragoceni članovi Akademije lepih umetnosti prema meni pokazali inat, želju koja se graniči sa najsračunatijom zadrtošću. I to me je mnogo rastužilo.
U vreme izbora gospodina Paladila, prijatelji su mi govorili „Neka bude: posle će on glasati za vas, učitelju naš. Njegovo mišljenje će imati veliku težinu.“ Nisam dobio ni njegov glas, ni njegovo mišljenje, ni njegovu težinu. I to me je mnogo rastužilo.
U vreme izbora gospodina Diboa, prijatelji su mi govorili „Neka bude: posle će njih dvojica glasati za vas, učitelju naš. Njihovo mišljenje će imati veliku težinu.“ Nisam dobio ni njihove glasove, ni njihovo mišljenje, ni njihovu težinu. I to me je mnogo rastužilo. Na kraju sam se povukao. Gospodin Lenepvo je smatrao da bi bilo dobro da zauzme stolicu namenjenu meni, i nije video ništa nedolično u tome. Hladnokrvno je zaseo na moje mesto. I to me je mnogo rastužilo.
Uvek ću se s melanholijom sećati gospodina Emila Pesara (Émile Pessard), mog starog kompanjona u borbi.17 Mogao sam da primetim, u nekoliko navrata, da je sve radio veoma loše, bez ikakvog umeća, bez trunke domišljatosti. On nema pojma, a mi samo previše jasno vidimo da on nema pojma. Siroti dobri gospodin! Kako će mu biti teško da se uklopi, da se ugnezdi u ta nedra za njega tako neraspoložena, tako škrta, tako negostoprimljiva! Dvadeset godina gledao sam ga kako se oslanja na tu nezahvalnu, mrzovoljnu, žalosnu stvar, dok ga suptilni saučesnici iz Pale-Mazaren18 zapanjeno posmatraju, potpuno zatečeni njegovom nesposobnom upornošću i bledom nemoći.
I to me mnogo rastužuje.
Erik Sati
„Mes trois candidatures’“ (Mémoires d’un amnésique: fragment), Revue musicale S.I.M., VIIIème année, n° 11, novembar 1912, 70. Écrits, 21.
Prva kandidatura
Erik Sati,
Stalnom sekretaru Akademije lepih umetnosti19
jun 1892.
Veoma uvaženi učitelju,
Imam čast da vas obavestim da se prijavljujem za mesto koje je na Akademiji lepih umetnosti ostalo upražnjeno smrću pokojnog Ernsta Giroa.
Tražim veliku čast da uđem u vaše slavno društvo, s ambicijom da ne zaboravim istaknutog umetnika, čiji je gubitak nenadoknadiv i koji se ne može zameniti, ali i sa željom da snažno afirmišem vitalnost muzičke škole čiji sam pokretač, kao i umetničke principe za koje sam se u svom radu uvek zalagao.
Da bih opravdao svoju kandidaturu, časni učitelju, želeo bih da Vam navedem svoja glavna dela.
Rimski plesovi za orkestar [Danses romaines pour orchestre, nepostojeće delo]
Gotički plesovi [Danses gothiques, 1892–1893, u vreme kandidature još nedovršeni]
Vizantijski plesovi [Danses byzantines, nepostojeće delo]
Gimnopedije, tri svite za orkestar [Gymnopédies, 1–3, br. 1. i br. 3 1888, br. 2 tek 1895; lažno predstavljene kao orkestarsko delo, iako će u februaru 1897. Debisi prirediti orkestarsku verziju prve i treće Gimnopedije]
Sarabande [Sarabandes, 1887]
Gnosijene, sedam svita za orkestar [Gnossiennes, 1–3, 1890, br. 2 tek u aprilu 1893; kao i Gimnopedije, lažno pedstavljene kao orkestarsko delo]
Kharaseos [?], jedan čin [nepostojeći komad]
Sin zvezda, tri čina [Le Fils des étoiles, decembar 1891, muzika za istoimenu poetsku dramu Joséphina Péladana, 1891]
Nazaren, tri čina [Prélude du Nazaréen, 12. VI 1892, za komad Henria Mazela, Le Nazaréen, 1892]
Usuđujem se da Vas zamolim, g. Stalni sekretaru, da ovo pismo shvatite kao deklaraciju o kandidaturi i da s tim u vezi preduzmete ono što je neophodno.
U toj nadi, molim Vas da primite izraze mog najdubljeg poštovanja.
Erik Sati, ulica Korto (Cortot) 6
Correspondance, 31.
Druga kandidatura
Stalnom sekretaru Akademije lepih umetnosti
u Parizu, 30. dana meseca aprila ’94.
Veoma uvaženi Učitelju,
Akademija lepih umetnosti upravo je konstatovala upražnjeno mesto neprežaljenog maestra Šarla Gunoa. Čast mi je da vas zamolim da obavestite ugledni skup o mojoj želji da se ubrojim među kandidate za to mesto. Moja Umetnost, cvet Škole čiji sam Pobožni Inicijator, nameće mi dužnost da se, uz saglasnost Božiju, predstavim stolici Prečasnog Učitelja koji je prerano napustio vašu Uzvišenu skupštinu. A sada bih, uvaženi Učitelju, želeo da vam navedem neka od svojih dela:
Sin zvezda, haldejski vagnerijanski komad Sara Peladana (u tri čina, izveden u Théâtre de la Rose † Croix20)
Herojska vrata raja, ezoterična drama u jednom činu Žila Boa [Jules Bois, La Porte Héroïque du Ciel, 1894; pun naslov Satijevog komada glasi Prélude de la porte héroïque du ciel.]
Dve mise: Misa siromaha i Misa vere. [Messe des pauvres, 1893–1895, za mešoviti hor i orgulje; u vreme kandidature to delo, dakle, još nije bilo završeno; Messe de la Foi, možda 1894: izgubljeno ili nikada napisano delo; postoji samo Satijev crtež orgulja, s natpisom: „Messe de la foi de Erik Satie“.]
Molim vas, Prečasni Učitelju, da primite izraze mog najdubljeg poštovanja.
Erik Sati, horovođa Mitropolijske crkve umetnosti Isusa Dirigenta, ulica Korto 6
Correspondance, 51.
10 „Salade Japonaise“: posebna rubrika, u kojoj se u tom broju La Lanterne Japonaise nalazi još jedan tekst potpisan drugim imenom, „Chamfort“, što je verovatno opet Sati, u aluziji na Nikolu de Šamfora (Nicolas de Chamfort, 1741–1794), pisca i novinara, ubeđenog Jakobinca, čuvenog po britkim epigramima i aforizmima. Na jednom mestu u tekstu kritičarima (videti dalje u ovom izboru) Sati kao da „divertira“ jedan od Šamforovih aforizama, ili koji, u svakom slučaju, zvuči vrlo satijevski: „Na svetu postoje tri vrste prijatelja: prijatelji koji vas vole, prijatelji koji ne mare za vas, i prijatelji koji vas mrze.“
11 Fem Longronaž – Femme Lengrenage: otprilike „Žena-zupčanik“. Précigny-les-Balayettes: teže za odgonetanje (takvo mesto naravno ne postoji), budući da „précigny“ znači „predznak“, ali može biti i aluzija na Renoa de Presinjija (Renaud de Précigny), koji je pratio Luja IX „Pravednog“ na njegovom krstaškom pohodu 1270, kada je i poginuo u jednoj posebno krvavoj bici sa Saracenima; to odgovara i poznatoj Satijevoj fascinaciji srednjim vekom. Opet „balayette(s)“ je četka ili metlica s kratkom drškom, dok u žargonu označava „saplitanje (nekoga)“ ili „podmetanje noge“… Zainteresovani mogu pokušati da to nekako povežu i oblikuju.
12 Camille Flammarion (1842–1925), čuveni francuski astronom, između ostalog poznat po ilustraciji „Gravure sur bois de Flammarion“ (L’Atmosphère: Météorologie populaire, 1888), koja prikazuje čoveka koji glavom prolazi kroz ivicu neba, i za koju se i danas često misli da potiče iz srednjeg veka ili renesanse. Francisque Sarcey (1827–1899), novinar i pozorišni kritičar, čije je „zdravorazumsko“ shvatanje umetnosti nužno bilo u sudaru s novim tendencijama. U tome je bio tako samouvereno i blaženo zadrt da je postao stalni predmet sprdnje, okrutne, ali i donekle blagonaklone, u boemskim i avangardnim krugovima (zvali su ga „naš carski čiča“ ili „ujka Sarse“). U svom prikazu Žarijevog Kralja Ibija, komad je opisao kao „prljavu podvalu, koja zaslužuje samo prezrivo ćutanje“ (Le Temps, 14. XII 1896). Ništa bolje nisu prolazili ni Ibzen, Meterlink, Mirabo i mnogi drugi. Satijev zemljak Alfons Ale imao je stalnu rubriku u časopisu Le Chat Noir, u kojoj se potpisivao kao „Francisque Sarcey“ i u kojoj je njegovo shvatanje umetnosti, i još ponečeg, dovodio do urnebesnih apsurda (članci iz perioda 1886–1893; na primer, u „Sarseovom“ članku o slikarstvu: „U svojoj poslednjoj kolumni objasnio sam vam zašto je vajarstvo laka umetnost, dostupna svakoj budali: vama, meni. Ali slikarstvo je druga priča!“). U ovoj maloj sceni, nije se mogao postići veći kontrast, između astralnog Flamariona i prizemnog Sarsea…
13 Ova Satijeva opaska, koja se i dalje može upotrebiti, u sličnim prilikama, ušla je opticaj više na osnovu jedne Koktoove parafraze, donekle neprecizne, ali opet efektne: „Sve je rekao moj stari Sati, nije stvar u tome da se odbije Legija časti; ne treba je ni zaslužiti“ (Jean Cocteau, Journal, 1942–1945, 5. IV 1942). Još koju generaciju kasnije, i dobijamo Deborovu verziju, povodom Žilijena Graka, pisca koji se obično asocira s nadrealističkim pokretom, koji je 1951. odbio Gonkurovu nagradu (glavnu književnu nagradu u Francuskoj): „To što je (Žilijen Grak) odbio Gonkurovu nagradu ne znači ništa: još uvek treba da dokaže da je nije ni zaslužio“ („Inteligentna panorama avangarde na kraju 1955“, Potlač, br. 24, 1955; videti naše izdanje Veliki Potlač).
14 Joséphin Péladan ili Sâr Péladan (1858–1918), pisac i mistik, osnivač francuskih „rozenkrojcera“, odnosno Ordre du Temple de la Rose + Croix (od 1890, kada mu se pridružuje i Sati) i istoimenog „Salona“. Sati se odvaja od njega 1892, kada osniva svoju „crkvu“.
15 Steven Moore Whiting, „Erik Satie and Vincent Hyspa: Notes on a Collaboration“, Music & Letters, Vol. 77, No. 1, februar 1996, 64–69.
16 La Liberté, XXVII, 21. VII 1892, 3; zatim Courrier du Soir, XIV, 22. VII 1892, L’Évènement, XXI, 22. VII 1892, dok je nedeljnik iz Bordoa, La Soirée bordelaise, otišao i korak dalje, i najavio početak „proba velike opere u tri čina Tristan kopilan…“ (24–30. VII 1892, 3). Tanšon (Albert Tinchant, 1860–1892) bio je pesnik i pijanista iz Le Chat Noir, Satijev prijatelj, koji je zajedno s njim 1891. demonstrativno napustio Le Chat Noire kada je to mesto poprimilo luksuzniji izgled, u nameri da privuče imućniju klijentelu, i prešao u obližnju krčmu-kabare Auberge du Clou („Kod Eksera“, budući da su zidovi bili načičkani ekserima na koje su umetnici mogli da okače svoje slike, umesto da plate račune), obojica kao kućni pijanisti. Ali Tanšon umire već krajem 1892, u trideset drugoj godini, od još jedne njihove zajedničke „boljke“, alkohola.
17 Pesar, koji će 1892, kao i Sati i još nekolicina drugih, i sam biti kandidat za upražnjeno mesto Giroa, našao je za shodno da u jednom pismu iz 1892. upozori članove Akademije na kandidaturu Erika Satija (njegov prvi pokušaj). Posle pohvala na račun Paladila i Diboa, za Satija je rekao da je „potpuni ludak (un pur toqué), koji nikada ništa nije uradio…“ (jun 1892, Correspondance, 651–652; Satie Seen Through His Letters, 60).
18 U tekstu, „Palais-Mazarin“: misli se na akademski milje; palata Mazaren (po osnivaču, kardinalu Mazarenu, 1602–1661), odnosno Bibliothèque Mazarine, jedna od najvećih i najstarijih biblioteka u Francuskoj, u okviru Francuskog instituta.
19 U to vreme (1874–1898), generalni sekretar Akademije bio je slikar, konzervator i umetnički kritičar grof Anri Delabord (Henri Delaborde, 1811–1899). Sati je u vreme ove prve kandidature imao dvadeset šest godina.
20 U oblim zagradama je Satijevo objašnjenje.
