Delovi
iz knjige intevjua Borislava Pekića “Vreme reči”, BIGZ 1993,
(str. 23-29). “Moje vidjenje književnost” pisano 1983.
godine.
(…) Nemam poverenja u književne
generalizacije (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu
pisci. U toj skeptičnoj svetlosti valja gledati i na ove
moje.
Pisac, takodje, može govoriti o svom “književnom
troposu”, ali spreman da jednom otkrije, kako je bio u zabludi, ali
kako ipak nije bio u zabludi, ni onda ni sada kada misli nešto
sasvim suprotno.
Tek uz prethodnu ogradu usudjujem se reći
da je za mene pisanje jednovremeno: način saznanja i u književnom
kodu saopštavanje tog saznanja. I proces i rezultat procesa u istoj
kniževnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od
knjige do knjige, i moja književnost kao njena forma. Kada se ne
menja – ne pišem; ili nastojim da novom knjigom staro saznanje
preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.
Moje su
knjige, kako ih ja osećam, pokušaj – pri tome i prilično neuspeo
– racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti
(i njenim prividima) koja mi se predstavlja u dvojakom vidu: kao
gradja iz koje uzimam teme (povode) i kao gradja čija sam i sam
neotudjiva tema. Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što
prevodim u nezavisnu književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i
potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi
na – lični iskaz.
(…) Sebe smatram piscem – ideja.
Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle,
gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Onako kao što podnosimo
ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali ne zato što
našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo u
njega izvesnu egzotičnu različitost! Nije red da gost domaćinu
deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao
razmišljanja o mojoj literature, a ne o literature kao takvoj.
Kada
bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji,
primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja,
da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja
u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti.
Možda baš i ne “bez žaljenja”, ali bih se odrekao
svakako.
Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom
vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere – ne gazeći, po
mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje
preko plota, već produži, ne obazirući se.
Uticaj
umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu,
neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko redje menja naše
predstave o svetu nego što ih potvrdjuje. Utiče ako se slažemo s
njegovim zaključcima. A slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.
(…)
Sada bi, dabome, valjalo reći šta je primarna
funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a bojim se i malo ko
drugi – na tu temu nemam šta reći. Mogu eventualno definisati šta
trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to
saznanje u književnom kodu izražavam. (…)
Distinkcija
je važna naročito kada je reč o tzv. “slobodi stvaralaštva”.
Lično držim da ona ne može, i ne sme biti veća od svih drugih
koje solidarno odredjuju opšti pojam gradjanskih sloboda šu našem
veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme
imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao
pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana
sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram
neotudjivim delom gradjanske slobode, a gradjanske slobode osnovnim
uslovom za umetničke.
Sudeći po izvesnim monolozima na
temu umetnosti, koji se – ne znam zašto – uvek predstavljaju kao
dijalozi, centralni je problem – opet ne vidim zašto – u njemom
odnosu prema tzv. Stvarnosti, pod kojom se, očigledno, redovno
podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana aktuelna ili
istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se
istorijski živelo ili aktivno živi, i koja se jedina uistinu teče
umetnosti. Aktuelna može posredovati univerzalnoj, ali ne mora.
Mnoge aktuelne stvarnosti su mrtve, neproduktivne, sterilne,
nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer
preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni,
vampirski život.
Ja lično ne bavim se stvarnošću, već
svojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene
je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj, tačnije iza nje da
vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje. Čak i da sam
voljan, drugačije je ne mogu doživljavati. Taj urodjeni odnos ne
može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti – može se
jedino prestati pisati – ni prinudom, jer se i tada jedino može
više ne pisati. S druge strane nikakve mi teorije i doctrine,
folosofske, naučne, ideološke ili socijalnopolitičke, ne mogu
pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti
iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.
(…)
Monistička težnja za “zajedničkom stvarnošću”
– tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti –
dovodi do žudnje za “zajedničkom umetnošću, a ova do zahteva da
se “naporedne stvarnosti umetničkih dela” podrede, prilagode,
premodeliraju prema himeri one “zajedničke”. (Svet može
objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka. On će za vas biti
pakao. Ako ste, kojom nesrećom pisac, malo je verovatno da ćete
mnogo mariti za tu “rajsku zajedničku stvarnost”, brinuće vas
lični pakao, lična paklena stvarnost. Ali ako ste dobar pisac,
univerzalna istina o raju biće sadržažna i u vašim saznanjima o
svom ličnom paklu.)
Platonistička briga zajednice za
svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnijih zahteva koji se
podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je
moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već
zato što se ne isplaćuje. Pišete, naime, sve gore, a od toga imate
sve manje. Najzad za vas niko više ništa neće da plati. Postajete
kalo, a zna se šta se sa njim radi.
http://www.borislavpekic.com/2006/04/moje-vidjenje-knjievnosti_114479487328474477.html
