Tridesetog maja, pomenute godine, rano, ujutru, pred kućom tog amerikanskog novinara, mog prijatelja, naše društvo se okuplja, veselo. Pred kapijom nas dočekuje šest bicikleta. Čelični su i tako sjajni, kao oni koje upotrebljavaju, u cirkusima, klovnovi. Točkovi su im tanki, kao za vožnju na pajvanu.
Ta ulica je puna auta i garaža, pa su se ukućani okupili i smeju nam se što idemo na izlet, kao da smo proleteri rimski. Mlađi oficir komanduje i vodi.
Moj prijatelj ima, pod sedištem, svežanj, povezanih, knjiga, kao što ih nose đaci. To je valjda Carducci, Tasso, Marcijal? Njegova žena, Albanka — čija je mati Bečlijka — sedi, na točku, u tesnim, muškim, odlično krojenim čakširama. Čakšire je obukla i kći predsednika vlade, koja je, vrlo lepo, stasita. Stariji oficir mi oduzima mesto iza njih, valjda da bi mogao da uživa, pred sobom, u lepoj perspektivi? On vozi odmah iza žena. Ja ostajem na kraju naše povorke.
Prilično snužden.
Dan pre, poslanik moje zemlje u Rimu, otišao je u ministarstvo preplašen, misleći, da će mu dati objavu rata, ali, rat nas je zaobišao. Samo, dokle? — pitam se u sebi.
Sad znam.
Obišao nas je bio, tačno, za dvestapedeset dana.
Naša povorka, međutim, izišla je bila na obližnji, kameniti, trg. U sredini tog trga ima obelisk Suncu, koji je u Rim prenet iz starog Egipta. Oko njega leže četiri, kamenita lava. U starom Rimu ljubavnici su imali običaj da im u usta ostavljaju pisamca. Sad su fontana.
Neko vreme, ne znam zašto, oficir, koji vodi, vrti nas, oko tog obeliska, kao oko Sunca, a zatim prelazi drugu stranu i odjahuje sa točka, ispred slastičare ,,Rosati“. Kaže, prvi odmor!
Bilo je dve slastičare ,,Rosati“, u Rimu, u to doba. Jedna, na Via Veneto, za zlatnu mladež Rima, filmske zvezde, i snobove. A ova, sastajalište parova srednjeg staleža. Ujutru, nižeg činovništva.
Oficir nas je doveo tu da popijemo kafu!
Rimljani su ludi za kafom.
Većina stanovništva Rima, u to doba, raspolagalo je jako ograničenim budžetom i crna kafa bila je, mnogima, ceo doručak. Pila se žurno, uz put, odlazeći na posao. Oficir koji nas časti kafom kaže, da mu je kafa u Abisiniji bila jedina uteha. Tamo ima vrlo lepih Crnkinja, iz Somalije, ali je njima, talijanskim vojnicima, bila, na žalost, zabranjena, rasna mešavina. Za kafom bi, kaže, išao na kraj sveta.
Pita me: da li se i u mojoj zemlji pije toliko kafa?
Moj prijatelj je, međutim, shvatio, vrlo ozbiljno, svoju ulogu vodiča i arheologa, tog dana, pa nas upozorava, da je varoška kapija, levo, ona, kroz koju su, vekovima, stranci ulazili u Rim.
Ona se zove Kapija naroda: Porta del Popolo.
Upozorava nas i na zelenu terasu Pincia, gore, pred nama, pa kaže, da je tu, negde, u lovoru i čempresima, bio grob Nerona. Ne da nam ni da popijemo kafu na miru. Nego nas vodi, preko puta, u crkvu, u kojoj je, kaže, grobnica Borgia. On zna dobro i istoriju Aleksandra VI i njegovih sinova i njegove kćeri, Lucrezije Borgije. Priča o nemoralu te španske porodice, ali, kaže, treba zapaziti strog moral koji, u naše vreme, u Vatikanu vlada.
Mlađi oficir kaže da su ta prošla vremena bila lepša.
Vredelo je živeti.
Oficir je, u to doba, imao lepih doživljaja.
Odlazimo zatim dalje, kroz Kapiju naroda, pa nas moj prijatelj vodi pod gradske zidine Rima, ispod Neronovog groba. Pincio je tu visoki balkon sa kojeg se Rim posmatra, pri zalasku Sunca. Zid je tu visok trideset metara, a na njemu je mreža od žica. To je bilo čuveno mesto. Zid se zvao Muro Torto, a bio je groblje samoubica, obešenih i prostitutki iz predgrađa preko Tibra.
Moj prijatelj priča, kako su žene, u tom predgrađu, kad bi se posvađale, klele: dabogda završila ispod Muro Torto!
Kći predsednika vlade, međutim, viče, da je tih gadosti, iz prošlosti, dosta! Treba ići dalje! Oficiri onda predlažu da prođemo, još jednom, pored aleje inagnolija na Pinciu, kroz vrtove Borghese, da vidimo još jednom, u muzeju, skulpturu Canove, polugolu sestru Napoleona, Paulinu! Kći predsednika, međutim, želi da, još jednom, vidi lava, u zoološkoj bašti Rima. Želi da ga vidi kako leži na svojoj steni, nepomično, i gleda. Te oči da vidi, kaže, uživa!
U tom zverinjaku, u Rimu, zveri nisu u kavezima, nego kao da su slobodne. Između tog lava i gledalaca bio je širok, nevidljiv, rov, od cementa, tako, da zver nije mogla da preskoči, i da je htela.
Oficiri tvrde da nopšte i ne preskače, nikad, kad je sita. Kći predsednika vlade kaže, srdito, da to nije važno. Važno je, iluzija. Kako lav gleda! Žena i ne traži više!
Moj prijatelj, međutim, naređuje pokret. Nemamo, kaže, vremena. Idemo na Monte Mario, jedan od onih sedam brežuljaka na kojima je sazidan Rim. Da varoš gledamo, još jednom, odatle.
Gledati veliku varoš, sa visine, tako, da je vidna cela, to je veliki doživljaj. Koliko sveta, koliko života, koliko nepoznatih, neizvesnih sudbina! A sve to se tu, dole događa, već nekoliko vekova. Ljudi, žene, ljubavi, nesreće, smrti, porođaji, plač, smeh. Sa Monte Marija, kaže, obično su, prvi put, ugledali varoš oni, koji su dolazili sa Severa — toliko, toliko, hiljada putnika.
Mlađi oficir na to preuzima opet vođstvo i naša grupa, na točkovima, izlazi iz gungule biciklista, pa vozi duž Tibra, prema mostu koji se zove Ponte Milvio. To je tačka, kaže moj prijatelj, gde Tibar ulazi u Rim.
Duž Tibra je manje kamiona, pred kojima moramo da vrdamo, pa se sad osećamo sigurniji.
Smejemo se i dovikujemo, prolaznicima.
Kod mosta zastajemo i vođ naše patrole prebrojava nas kao vojnike. Svi smo stigli, čitavi. Moj prijatelj kaže da je taj most važna tačka Rima. Ponte Milvio je, kaže, Arcole, katolicizma.
Maxentije je tu pao, u odbrani antičkog sveta. A pobedio Konstantin, u znaku krsta. Počela su stoleća hrišćanstva.
Njegova žena dodaje, da je Ciceron, na tom mostu, pohapsio diplomate Alobroga i na taj način otkrio zaveru Catiline. Catilinina zavera bila je socijalistička. Ona je bila priprema diktature proletarijata. Catilina je, kaže, bio naš.
Ja joj skrećem pažnju na Catilinu Ibsena.
Kći predsednika vlade, koja je sjahala sa svog točka, pa stoji sa biciklom među nogama, viče, da se prestane sa istorijom, a moj prijatelj viče, da je, u toj, milenarnoj, istoriji, lepota Rima.
Možda ga obilazimo poslednji put.
Treba da primetimo da su četiri luka toga mosta, i sad, antička.
Na mostu, međutim, prolazi, na rad, povorka, radnika, na bicikletima.
Dovikuju svašta našim ženama.
Mi sad treba da se popnemo do vrha Monte Marija, koji nosi ime, antičkog, plebejskog, rimskog
generala. Vrh je visok 456 stopa.
Ćerka predseđnika vlade protestuje. Ona je umorna, nije jahala biciklet već godinama, pa se odvikla.
Marije je bio naš! — kaže mi, u prolazu, Albanka.
Oficiri onda, galantno, dozivaju taksi, na koje smeštamo bicikle, a mi se trpamo unutra. Voze nas do vrha. Vrh je zabranjena vojna zona, sa baterijom protivavionskih topova. Mi obilazimo tu zonu i odlazimo do jednog restorana, sa čije se terase, vidi ceo Rim.
Mlađi oficir je oduševljen lepotom položaja.
Moj prijatelj onda deklamuje stihove, koje je Carducci napisao, sa tog vrha:
Solenni in vetta a Monte Mario stanno
nel luminoso cheto aere i cipressi…
Svečano na vrhu Monte Marija stoje, u mirnom svetlom vazduhu kiparisi… A zatim nastavlja:
Mešajte na vrhu osvetljenog brda, mešajte, prijatelji, smeđe vino, Sunce se ogleda u našoj čaši: a vi lepotice osmejkujte se danas; sutra ćemo biti mrtvi.
Mescete in vetta al luminoso colle,
mescete, amici, il biondo vino, e il sole
vi si rinfranga: sorridete o belle.
Diman morremo.
Moj prijatelj kaže da nema vina, koje liči na smeđu kosu, a Carducci sve to kaže pod uticajem antike. Taj veliki pesnik Italije, na žalost, kaže, bio je crven. Ateist. Neprijatelj Pape.
Njegova žena uzima mu knjigu iz ruke, koju prelistava pa kaže, da je i ona čitala Carduccija. Ona zatim počinje da čita pesmu, koju je Carducci napisao Tibru. Starom ocu Tibru, oslobođenom od ropstva. Carducci je, kaže, bio revolucionar. On je tražio od te, rimske, reke, da unese u Rim uzvik: smrt tiranima. A da zapali Capitol. Da u Rim unese ne vodu, nego vatru.
Njen muž onda brani Carduccija.
Ne treba zaboraviti da je to pisano godine 1867.
To je, u to vreme, bila, moda, u Italiji i celoj Evropi.
Kći predsednika vlade viče, da nju ne zanima istorija, ni Evropa, zanimaju je stihovi.
Mlađi oficir me pita, šta kažemo na to, mi, stranci ?
Ja mu odgovaram, da, ja — jer sam stranac — volim svaku Italiju, a što se tiče Carduccija, i ja volim jedan njegov stih, i govorim ga sebi, to jest Rimu, često, ujutru, kad otvorim prozore svoga stana, preko puta San Angela. To je onaj stih u kom Carducci kaže Rimu: Obuhvati me, Rime, plavetnilom, Suncem me osvetli, Rime. Cingimi, o Roma, d’azzuro, di sole m’illumina, o Roma.
Oficir je zadovoljan tim mojim odgovorom.
Dodaje, međutim, da je — po njegovom mišljenju — Carducci samo jedan prethodnik D’Annunzija, a D’Annunzio veći pesnik od Carduccija.
Moj prijatelj mu se smeje.
Ma koliko da on ne odobrava republikanizam, socijalizam, anarhizam, ateizam Carduccija, on priznaje da je bio pravi pesnik, autentičan revolucionar, plebejac, opasan. D’Annunzio je, međutim, samo dete Juga, snob, koji je uobrazio da je venezijanski dužd, a slučajno poreklom iz Abruzza.
Nego da pročitamo Carduccijevu poemu, Sotoni.
Kći predsednika vlade protestuje.
Traži, da se već jednom prestane sa politikom.
Sasvim je svejedno, ko je, i kakav je bio Carducci, u politici. I čiji. Glavno je da su njegovi stihovi lepi.
Njoj se dopadaju.
Moj prijatelj onda čita stihove, ali slabo, onako, kako čitaju đaci. To su stihovi u kojima Carducci pozdravlja umorno čovečanstvo i teši nas: da je sve prolazno, ali da ništa ne može umreti.
To je Goethe — kažem.
I suviše, kaže nam Carducci, mi, ljudi, danas, mrzimo i patimo.
Treba voleti. Svet je lep, a budućnost je svetinja.
Scilute, o genti umane affalicate.
Tutto trapassa e nulla puo murir.
Noi troppo odiamo e soffrimo. Amate.
Il mondo e bello e santo e Favenir.
To je Viktor Hugo! — kažem.
Moj prijatelj kaže da se ne slaže sa mnom, ali da je, kraj života tog revolucionara trijumf katolicizma i Pape. Jer na kraju krajeva i Carducci popušta. Šta mari, kaže, što ima popova i tirana? Oni su još više prošlost, nego bogovi! Proklinjao je, kaže, Papu, pre deset godina, ali, sad bi se pomirio sa njim!
Che m’importa dipreti e di tiranni?
Ei son piu di vecchi de’lor vecchi dei
Io maledissi al papa or son dieci anni,
Oggi co l’ papa mi concilierei.
Njegova žena protestuje.
Njen muž, kaže, ne čita sve! Nego navija na svoj mlin.
Sa instinktom i razumevanjem koje imaju žene, u politici, Albanka nas upozorava, da ne može biti ni govora o nekom popuštanju Carduccija. On i godine 1877. još, naziva Papu sirotim starcem, što će reći blesavim, starcem (povero vecchio), a ono što kaže u idućem stihu, kaže još više. Pesnik uzvikuje: „Otvarajte Vatikan!“ A zna se šta to znači! Papu oslovljava civilnim imenom! Poziva ga da pije iz njegove čaše! Kao što su jakobinci pozivali aristokrate, pre nego što su ih giljotinirali:
Aprite il Vaticano. Io piglio a braccio
Quel di se stesso antico prigionier.
Vieni: a la libertà brindisi io jaccio;
Ciltadino Mastai, bevi un bicchier!
Onaj ko tituliše Papu, tovarišč, a poziva ga da nazdravi Slobodi, ne može se reći da nije više revolucionar.
Gospođa Marta, kažem, ima pravo.
Albanka onda nastavlja da čita stihove, koje diskutujemo, u kojima Carducci pita: zar se po Italiji još uvek šeću Madonne? Druga je to Madonna, kaže Albanka koju Carducci veliča. To je ideja, u kojoj pravda i sažaljenje sja! Ja blagosiljam, kaže Carducci, onog ko za nju pada. One što će za nju živeti, blagosiljam ja!
Ell’è un’altra madonna, ell’è un’idea
Fulgente di giustizia e di pietà:
Io benedico chi per lei cadea,
Io benedico chi per lei vivrà!
Stariji oficir, koji je inače, često, ćutljiv, ali koji nas je, iznenadio načitanošću, kaže, da gospođa ima pravo. On smatra da je Carducci bio ne samo ateist, nego i anarhist, ali ujedno i Talijan. U svakom Talijanu, kaže, na žalost, ima dva bića.
Taj oficir je bio smeđe, oštre kose, a nosio je jareću bradicu. Bio je čuven mačevalac, dugih ruku. I on je, kaže, čitao sinoć Carduccia i dopao mu se, naročito: ,,Prolog“.
Moj prijatelj onda vrti glavom, pa kaze, zna.
Pesnik je tu pesmu napisao, onda, kad je klerikalna štampa donela vest, da je umro. Vest je bila lažna! Carducci je tom pesmom odgovorio jezuitima! Ma šta se inače mislilo o Carducciju, mora se priznati, da se Talijan, zaista, u takvim, poemama može uzdići do velike visine poezije! Kad ga uvrede! Kad ga sahranjuju!
Moj prijatelj, zatim, čita pesmu, ali na opšte čuđenje, stari oficir, Alpinac, uzima mu iz ruku knjigu, pa počinje da čita, on. A čita kao što u Italiji samo glumci čitaju!
Mi svi slušamo!
Zanosi nas njegov dubok, mukli glas.
Ne nisam mrtav! — kaže Carducci. — Iza mene, lešine, ostavio sam prvi život svoj. No, non son morto. Dietro me cadavere lasciai la prima vita. Sahranio je, kaže, svoje najsvetije ljubavi, sahranio svoje nade jalove, ali u srce svoje! Drugima su date girlande Slave i božanski dari Slobode. On odlazi, ali na krilima, u jednu kulu, u ruševine, koje zna. Tamo će kao kurjak u noći, usamljen, sa vetrom, sa morem, da urla!
Io vo’ fuggir del turbine co ‘l volo
Dove una torre ruinata so:
Là come lupo nella notte solo
Io co ‘l vento e co ‘l mare ululero.
Kći predsednika vlade kaže da su to fraze. Carducci je prosto bio zaljubljen u narod, a posle se — bar tako se priča — zaljubio u kraljicu. Ne treba, kaže, da tumačimo stvari. Pesnici su uvek zaljubljeni. To je glavno. Drugima, da se zaljube u narod, ili neku ženu, mnogo treba.
Stariji oficir, međutim, prekida čitanje i pita me, da li mogu da pratim Carduccija. Da li sve razumem?
Kažem, uglavnom, sve.
Kćer predsednika, međutim, gleda sad u tog, plavog, suhonjavog, ćutljivog, Alpinca — koji se nalazi samo slučajno u Rimu — kao omađijana. Očigledno je da joj se dopada.
Mlađi oficir to, ljubomorno, osmatra.
Iako su ta dva, elegantna, oficira, prisni prijatelji, i žive kao braća, jako su različiti. Onaj mlađi, manji, aristokrat je, konjanik, crn, jaši, i trčkara, mnogo, za ženama. Ovaj drugi, visoki, melanholičan je, ali ima neki topao osmeh koji uzima pamet ženama.
Mlađi oficir kaže da je Carducci, godine 1906, dobio Nobelovu nagradu. Pa ipak je, prema njegovom mišljenju, manji, od D’Annunzija.
Dali su mu Nobelovu nagradu, kaže kći predsednikova, smejući se, ne zbog stihova, nego zato što ga je bila zavolela kraljica.
Stariji oficir kaže, da je to neozbiljno i da pređemo preko toga.
Žena moga prijatelja, uzjahuje svoj točak, pa viče da treba da idemo. Idemo na jedan drugi od onih sedam brežuljaka, na kojima je nazidan Rim. Na Janicul.
Odmah posle kratkog spusta, nailazi velika strmina. Nizbrdica. Oficiri nam dovikuju da je vrlo opasna. Kočiti je nemoguće. Ima da se leti, strmoglav, sa nepomičnim nogama na pedalu. Brzinom skija.
Proleću kraj nas neki kamioni, smrt nas možda, tu, negde iza ćoška, vreba. Vozači sa kamiona nas psuju.
Srećom, svi, nekako, stižemo, dole, bez pada.
Zatim nastaje hodanje i penjanje, pored Vatikana, do manastira San Onofrio, gde se nalazi grob pesnika koji se zvao Torquato Tasso. Idemo do manastira lagano, pešice, sa bicikletima koje teramo, kao obruče u detinjstvu. Bicikleti hoće da nam pobegnu, nizbrdo.
Stižemo umorni, pod stoletne hrastove, otkud se vidi ceo Rim i sva dolina Rima. U hladovini hrastova razmeštamo se, po zemlji i kamenju i po starim panjevima. Crnpurasti, mali, konjanik, Chiaramonti, moli, kao Hamlet, ćerku predsednika, za dozvolu, da joj spusti glavu u krilo. Umoran je od jednog, nedavnog, pada, na preponi. Ona mu to dozvoljava, ali pilji očima u onog drugog oficira u našem društvu, Alpinca. Pored tog oficira, međutim, sela je Albanka. Ona je nagnula, nežno, glavu, prema njegovom licu, i sluša ga. On joj nabraja građevine i znamenitosti, koje se vide, dole, u Rimu. Rim je sad ljubičast u senci jednog velikog oblaka koji prelazi po nebu.
Muž Albanke je bio poneo rimskog satiričara, Marcijala, pa ga čita, naglas. Čita na latinskom, a tumači nam talijanski prevod. Marcijal, satiričar, pisac bestidnih epigrama, postaje u njegovom tumačenju neka vrsta antičkog Zole. Tu, u našoj blizini, na brdu, kaže, imao je svoju vilu. Dok je magla bila u Rimu, tu, gore, bilo je vedro. Sunce je sjalo. Krov njegove vile uzdizao se, blago, noću, prema zvezdanom nebu, kao u Kini. Odatle je mogao da vidi svih sedam brežuljaka, na kojima je bio sazidan Rim. Video se i Tuscul, videla su se i Albanska brda, videli su se i rimski drumovi, koji su išli do Jadrana.
Kola su u Rimu prolazila, dole, i nehotice nečujno, da ga ne probude, Nije čuo ni dovikivanje lađara na Tibru. Moj prijatelj nam onda tumači, kolika je larma vladala u Rimu, danju, a još više noću. A kako je lepo, što se pesnik tako udaljio.
Kći predsednika vlade mu onda traži, da Marcijala čita talijanski, u prevodu, i ne tumači ništa. Davno je prošlo vreme kad je latinski učila, u školi, a oseća se Talijanka, uostalom. Taj Rim nije više stvarnost za nju, niti može ikad to opet biti. Šta je se tiče, ova, ili ona, tačnost podataka o tom Rimu. Život se menja. Ona želi da čuje Marcijala, koji se ne menja više. Postao je san. Lektira. Za nju.
Moj prijatelj se ljuti na to. Zatim nastavlja da čita latinski, kao da čita nekom na nebu, ili dole u Rimu. Čita stihove koje je Marcijal uputio nekom svom prijatelju, koji se zvao Postumije. Ti stihovi glase, u prevodu, ovako:
Sutra, kažeš, sutra ćeš početi da živiš, Postumije?
Sutra?
Kaži mi, Postumije, kad će već jednom doći to tvoje sutra?
Koliko je daleko, to tvoje sutra? Gde je? Otkud će doći?
Da li se još krije kod Persijanaca, ili je u Armeniji?
To tvoje sutra, Postumije, staro je već kao Prijam.
Za koliko se, recimo, može, to tvoje sutra, da kupi?
Sutra ćeš početi da živiš?
Danas već da počneš, Postumije, dockan je.
Mudar je onaj ko je živeo juče.
Miloš Crnjanski
