Piše: Eugen Herigel
Ne mogu se u mislima vraćati na one dane, a da se stalno ne moram sećati kako mi je u početku teško padalo da disanje učinim ,efikasnimm. Doduše ja sam tehnički pravilno disao, no kada bih obratio pažnju na to da prilikom zatezanja luka mišići ruku i ramena ostanu olabavljeni, nehotično bi se utoliko jače, ukrutila muskulatura mojih nogu, kao da sam bio upućen na čvrsto uporište i siguran položaj i kao da sam, slično Anteju, svu snagu imao crpsti iz zemlje. Majstoru umnogome ništa drugo nije preostajalo nego da munjevito interveniše i da jedan ili drugi mišić noge na naročito osetljivom mestu bolno pritisne. Kada sam tu jednom na svoje izvinjenje primetio da sam se ipak savesno trudio da ostanem opušten, on je odgovorio: “To je upravo zato što se oko toga trudite, što na to mislite. Usredsredite se isključivo .na disanje, kao da uopšte ništa drugo ne treba da činite!”
Potrajalo je naravno još izvesno vreme dok mi nije pošlo za rukom da ispunim ono što je majstor zahtevao. Ali uspelo je. Naučio sam da se tako bezbrižno gubim u disanju da sam katkad osećao da ne dišem sam, nego, ma koliko to čudno moglo zvučati, da se kroz mene diše. Iako sam se takođe u časovima zamišljene prisebnosti bunio protiv te neobične predstave, ipak nisam više mogao sumnjati u to da je disanje sadržavalo ono što je majstor obećao. Tu i tamo, a tokom vremena sve češće, polazilo mi je za rukom da pri punoj opuštenosti celoga tela zatežem luk i da ga do kraja držim zapetim, a da ne bih mogao reći kako se to događalo. Kvalitativna razlika između ovih malo uspelih i onih još uvek mnogih neuspelih pokušaja bila je pri tom tako ubedljiva da sam bio spreman priznati, kako konačno shvatam šta se pod “duhovnim” zatezanjem luka mora podrazumevati. Dakle u tom grmu ležao je zec: nikakva tehnička smicalica, koju sam uzalud pokušavao da dokučim, nego disanje koje je oslobađalo i otkrivalo nove mogućnosti. To ne govorim nepromišIjeno. Dobro znam kako u takvim sIučajevima čovek često dolazi u iskušenje da podlegne snažnom uticaju i da pometen samoobmanom dalekosežnost jednog iskustva preceni samo zato što je ono tako neobično. Ali svakom mudrijaškom izbegavanju i trezvenoj uzdržanosti uprkos kroz novo disanje ostvaren uspeh – jer sam tokom vremena mogao čak snažan majstorov luk ležerno zatezati – veoma je jasno svedočio.
U jednom opširnom razgovoru upitao sam gospodina Komachiya zašto je majstor tako dugo posmatrao, kako sam se uzaludno trudio da “duhovno” zatežem luk; zašto dakle od početka nije insistirao na pravilnom disanju.
“Veliki majstor”, odgovorio je, “mora ujedno biti veliki učitelj, to kod nas samo po sebi ide jedno s drugim. Da je nastavu započeo vežbama disanja, nikada Vas ne bi mogao ubediti u to da mu zahvaljujete za ono presudno; Morali ste sa Vašim vlastitim pokušajima doživeti brodolom pre nego što ste bili spremni da dohvatite pojas za spasavanje, koji Vam je on dobacio. Verujte mi, to znam iz vlastitog iskustva, da majstor Vas i svakog svog učenika daleko bolje poznaje nego što mi sami sebe poznajemo. On u dušama svojih učenika čita više nego što bi oni sami želeli zapaziti”.
Posle jedne godine “duhovno”, to znači snažno a ipak ne naporno moći zatezati luk, nije nikakav zapanjujući rezultat. A ipak me je to zadovoljilo, jer sam ipak počeo shvatati zašto u neki sistem dovedena samoodbrana, koja protivnika obara time što se njegovom strasno izvedenom napadu neočekivano i bez ikakvog u troška snage elastično popušta i tako postiže da se njegova snaga okrene protiv njega samoga – zbog čega se dakle ovaj način samoodbrane obeležava kao “blaga umetnost” i od pradavnih vremena njenom praslikom smatra voda koja uvek skreće a ipak se nikada ne uklanja, tako da Lao Ce dubokoumno može reći kako pravi život liči na vodu, koja se podešena svemu, svemu podešava. Uz to je došlo da se u majstorovoj školi govorilo: kome je na početku lako, njemu je docnije utoliko teže. Meni je početak bio veoma težak. Zar stoga nisam imao izgleda s obzirom na sve to što mi je predstojalo i čiju sam teškoću nejasno naslućivao, da smem imati pouzdanja?
Kao sledeća stvar došlo je na red odapinjanje strele. Do tada smo to nasumice mogli činiti. To se, tako reći u zagradama, nalazilo na ivici vežbi. A to ,što se događalo sa strelom bilo je još irelevantnije. Kada bi se ona samo zabila u valjak od ispresovane slame, koji je ujedno predstavljao metu i nanos peska, zahtevu bi se već udovoljilo. Pogoditi taj valjak nije nikakva majstorija, jer se nalaziš na udaljenosti do njega najviše od dva metra. Ja sam dakle do sada tetivu luka jednostavno ispuštao kada bi ostajanje u krajnjoj zategnutosti postalo nepodnošljivo, kada bih osetio da moram popustiti ako raširene ruke ne treba da se skupe. Pri tom zapinjanje nije da kažemo bolno. Jedna kožna rukavica sa ukrućenim i debelo postavljenim palcem brine za to da se pritisak tetive duže vremena ne oseti kao težak i da se tako ostajanje u krajnjoj zategnutosti prevremeno ne skrati.Prilikom zatezanja palac se stavlja i obavija ispod strele oko tetive luka, kažiprst, srednji prst i domali prst obuhvataju ga čvrsto i time streli ujedno daju siguran oslonac. Odapinjanje strele znači tada: prsti koji obuhvataju palac otvaraju se i oslobađaju ga. Kroz snažno istezanje tetive on biva iščupan iz svoga položaja, ispružen, i tetiva fijuče, strela odleće. Ako sam do tada odapinjao, to nikada nije prolazilo bez snažnog trzaja, koji se ispoljavao u osetnom i vidljivom potresu čitavog tela uključujući tu luk i strelu. Samo se po sebi razume da tako nije moglo doći ni do kakvog glatkog i pre svega ni do kakvog sigurnog odapinjanja. Ono se obavezno moralo razmrdati.
“Sve što ste do sada naučili”, rekao je majstor jednog dana, kada mom načinu ležernog zatezanja luka nije više ništa našao da primeti, “bila je samo priprema za odapinjanje strele. Mi se tako sada nalazimo pred jednim novim, posebno teškim zadatkom i ujedno prelazimo na novi stupanj umetnosti gađanja iz luka”. Posle ovih reči uzeo je svoj luk, zategao ga i odapeo. Tek sada, posebno na to upućen, nije mi više promaklo da je desna majstorova šaka, iznenada otvorena i oslobođena zapetosti, doduše odskočila, ali nije izazvala ni najmanji potres tela. Desna ruka. koja je pre odapinjanja činila jedan oštar ugao, doduše se otvorila. ali se blago ispružila. Neizbežan trzaj bio je dakle elastično dočekan i ujednačen.
Ako se snaga odapinjanja ne bi odavala ni u oštrom udaru tetive luka koja odskače, ni u probojnoj snazi strele, nikada je ne bismo pretpostavili iza odapinjanja. Kod majstora bar odapinjanje strele izgledalo je tako jednostavno i nepretenciozno kao da je to puka igra. Lakoća nekog snažnog zbivanja nesumnjivo je prizor za čiju je lepotu upravo čovek iz istočne Azije izvanredno prijemčiv i zahvalan. Meni je međutim izgledalo – i na stupnju na kojem sam se tada nalazio nije mi ništa drugo moglo biti jasno – da je još važnija okolnost što od blagog odapinjanja hica zavisi sigurnost pogotka. Od pucanja iz puške znao sam koliko mnogo čini kada se trzajem čovek i najmanje udalji od nišanske crte. Sve što sam do sada naučio i uradio postalo mi je shvatljivo samo pod tom tačkom gledišta: opuštenost prilikom zapinjanja, opuštenost u najvećoj zapetosti, opušteno odapinjanje hica, opušteno primanje potresa od trzaja – zar se sve to nije nalazilo u službi sigurnosti pogotka i prema tome svrhe radi koje se sa toliko napora i strpljenja uči gađanje iz luka? No zašto je tada majstor govorio tako kao da je sada reč o nekom događaju, koji daleko prevazilazi sve do sada uvežbano i uobičajeno?
Bilo kako bilo, ja sam pridržavajući se majstorovih uputstava vežbao vredno i savesno, a ipak je sav trud bio uzaludan. Često mi je tako izgledalo. kao da se ranije, dok sam još bez predubeđenja odapinjao hitac na sreću, bolje okidao. Pre svega sada sam primetio da otvaranje desne šake, najpre iznad palca pritisnutog prsta, nije uspevalo bez napora. Posledica je bila trzaj u trenutku odapinjanja, koji je razmrdao hitac. A još manje sam bio u stanju da trzaj iznenada oslobođene šake elastično dočekam. Majstor je odlučno izvodio pravilno odapinjanje hica; odlučno sam pokušao da činim kao i on sa jedinim rezultatom što sam postajao još nesigurniji. Činilo mi se da hodam kao biće sa hiljadu nogu. koje se više nije moglo kretati otkako je počelo razbijati glavu o tome kojim redom pokreće svoje noge.
Moj neuspeh je majstora očigledno manje zaprepastio od mene samog. Da li je iz iskustva znao da će do toga doći?
“Ne mislite na to šta treba da činite, ne razmišljajte o tome kako to treba izvesti!” doviknuo mi je. “Ta hitac samo onda ide glatko kada iznenadi samoga strelca. To mora biti kao kada tetiva iznenada preseče palac, koji je čvrsto drži. Vi dakle ne smete namerno otvarati desnu šaku!'”
Usledile su nedelje i meseci besplodnog vežbanja. Iz načina majstorskog gađanja mogao sam stalno razabirati merilo, sagledavati suštinu pravilnog hica. Ali mi nijedan niie polazio za rukom. Ako bih, uzalud očekujući hitac, popustio napetosti, zato što je ona počela bivati nepodnošliiva, moje bi se ruke polako jedna drugoj približile i uopšte nije dolazilo ni do kakvog odapinjanja. Ako bih joj se zagriženo odupirao do iscrpljujućeg teškog disania to bi se odigravalo samo tako što bih mišiće ruku i ramena pozivao na pomoć. Tada sam doduše stajao tu nepomično – kao neki kip, rugao se majstor – ali grčevitosti i opuštenosti bi nestalo.
Možda je to bio slučaj, možda je to sam majstor namerno prouzrokovao da smo se jednog dana našli zajedno na čaju. Iskoristio sam povoljnu priliku za razgovor i otvorio mu svoju dušu.
“Sasvim razumem” rekao sam, “da se šaka ne sme unazad otvoriti, ako odapinjanje ne treba da se pokvari. Ali ma kako to postavio, uvek ide naopako .Ako šaku stegnem koliko to samo mogu, trzaj prilikom otvaranja je neizbežan. Ako se tome nasuprot potrudim da je ostavim opuštenu, tetivu luka če još pre nego što je postignut pun raspon, doduše nehotično, ali ipak prerano biti istrgnuta. Između oba ova načina neuspeha krećem se tamo i amo i ne nalazim nikakav izlaz”.
“Morate”, odgovorio je majstor, “zategnutu tetivu luka držati otprilike tako kao što malo dete drži pruženi prst. Ono ga drži tako čvrsto obuhvaćenog da se čovek stalno čudi snazi majušne pesnice. I kada ono ispusti prst, to se zbiva bez ikakvog trzaia. Znate li zašto? Jer dete ne misli – recimo tako: sada ću ispustiti prst da bih tu dohvatio neku drugu stvar. Nimalo ne razmišljajući i namerno ono se naprotiv okreće od jedne drugoj stvari, i morali bismo reći da se ono igra stvarima, ako isto tako ne bi bilo umesno da kažemo kako se stvari igraju detetom”.
“Možda razumem šta ste ovim upoređenjem želeli nagovestiti”, primetio sam … Ali zar se ja ne nalazim u potpuno drugačijoj situaciji? Kada sam zategao luk, dolazi trenutak u kojem osećam: ako odmah ne dođe do hica, napetost više ne mogu izdržati. I šta se sada zbiva nehotično? Jedino i samo to da me spopada teško disanje . .Ja moram dakle sam odapeti hitac, kako bilo da bilo, jer na njega ne mogu više čekati”.
,,Vi ste samo suviše dobro opisali”, odgovorio je majstor, “gde se za Vas nalazi teškoća. Znate li zašto ne možete da čekate na odapinjanje i zašto počinjete teško disati pre nego što je do njega došlo? Izostaje pravilno odapinjanje u pravom trenutku, jer se Vi ne odvajate od samoga sebe. Vi ne očekujete ispunjenje, nego čekate na njegovo otkazivanje. Dok stvari tako stoje ne ostaje Vam nikakav drugi izbor nego da sami izazovete neko od Vas nezavisno zbivanje, i dok ga Vi izazivate Vaša ruka se ne otvara na pravi način – kao ruka nekog deteta; ona se ne rasprskava kao ljuska nekog zrelog ploda”.
Morao sam majstoru priznati da me je ovo tumačenje još više zbunilo. “Jer konačno”, napomenuo sam mu da razmisli; “ja zatežem luk i odapinjem hitac kako bih pogodio cilj. Zatezanje je dakle sredstvo za svrhu. I taj odnos ne mogu izgubiti iz vida. Dete ga još ne poznaje, ali ja ga više ne mogu isključiti’.
“Prava umetnost”, uzviknuo je tu majstor, “besciljna je, nenamerna! Što upornije ostajete pri tome da naučite odapinjanie strele kako biste time sigurno pogodili cili, utoliko će Vam jedno manje polaziti za rukom, utoliko će se drugo odmicati. Vama stoji na putu to što imate prejaku volju. Vi mislite da se ne zbiva to što Vi ne činite”.
“No Vi ste sami ipak dosta često govorili”, ubacio sam, “da gađanje iz luka nije nikakva dokolica, nikakva besciljna igra, nego stvar koja se tiče života i smrti”.
.,Kod toga potpuno ostajem. Mi majstori luka govorimo: jedan hitac – iedan život! Vi još ne možete razumeti šta to znači, ali će Vam možda pomoći neka druga slika koja izražava isto iskustvo. Mi majstori luka govorimo: gornjim krajem luka strelac probija nebo, na donjem kraju, pričvršćena jednom svilenom niti, visi zemlja. Ako snažnim trzajem dođe do odapinjanja, postoji opasnost da se nit prekine. Za onoga koji ima u vidu neku nameru i za nasilnika provalija tada postaje konačna, i čovek ostaje u kobnoj sredini između neba i zemlje”.
„Šta dakle treba da naučim?” upitao sam ozbiljno.
“Morate se naučiti pravom čekanju”.
“A kako se to uči?”
“Tako što se odvajate od samoga sebe, tako što presudno samoga sebe i sve što je Vaše ostavljate za sobom da od Vas ne preostaje ništa više osim napetosti lišene namere“ .
“Da li ja dakle namerno treba da budem lišen namere”, izletelo mi je iz ustiju.
“Tako me još nijedan učenik nije pitao i ja zato ne znam pravi odgovor”.
“A kada ćemo započeti ove nove vežbe?”
“Čekajte dok dođe vreme!”
Razume se samo po sebi da me je ovaj razgovor – prvi opširan od početka nastave – izvanredno zbunio. Sada je konačno dodirnuta tema, radi koje sam se poduhvatio da naučim gađanje iz luka. Zar se to odvajanje od sebe, o kojem je majstor govorio, nije nalazilo na putu ka praznini i odvijanju od života (Abgeschiedenheit)? Nisam li tako došao do mesta na kome se uticaj zena na umetnost gađanja iz luka počinjao osećati? U kom bi se odnosu moglo nalaziti nenamerno čekanje na odapinianie hica u pravom trenutku, u kojem je ispunjena napetost, za sada naravno nisam mogao razjasniti. Ali zašto i u mislima želeti anticipirati ono čemu nas jedino iskustvo može poučiti? Zar nije bilo krajnje vreme da se odbaci ta neplodna sklonost? Koliko sam već često tiho zavideo mnogim majstorovim učenicima, koji su kao deca puštali da ih on uhvati za ruku i vodi. Kakvo mora biti zadovoljstvo da se to može raditi bez rezervi. To ponašanje ne treba da vodi ravnodušnosti i duhovnoj utrnulosti. Da li deca ne smeju bar mnogo da pitaju?
Nastaviće se
