Arto
Arto sa dvadeset
sedam godina šalje nekoliko pesama jednom časopisu. Urednik časopisa ih učtivo
odbija. Arto onda pokušava da objasni zašto mu je stalo do tih nesavršenih
pesama: budući da pati od tolikog zapuštanja misli, on ne može da zanemari čak
ni one nezadovoljavajuće forme, izvojevane na osnovu tog centralnog
nepostojanja. Koliko vrede tako dobijene pesme? Sledi prepiska, te Žak Rivijer,
urednik časopisa, odjednom predlaže Artou da objavi ta pisma, posvećena
neprihvaćenim pesmama (ali koje će sada biti delimično namenjene objavljivanju
u svojstvu primera i svedočanstva). Arto prihvata, pod uslovom da se realnost
ne izneveri. To je čuvena prepiska sa Žakom Rivijerom, događaj od izuzetnog značaja.
Da li je Žak
Rivijer bio svestan te anomalije? Pesme koje smatra neuspelim i nedostojnim
objavljivanja prestale su to da budu čim ih je dopunila priča o iskustvu
njihove nedovoljnosti. Kao da je ono što im je nedostajalo, što im je bilo
mana, postalo ispunjenost i dovršenost zahvaljujući otvorenom izražavanju tog
nedostatka i produbljivanju njegove nužnosti. Žaka Rivijera ne zanima toliko
delo samo, koliko iskustvo dela, kretanje čiji je delo rezultat, i taj
anonimni, tamni trag koji ono nespretno izražava. Povrh svega, taj neuspeh,
koji ga ne privlači onoliko koliko će kasnije privući one koji pišu i čitaju,
postaje upadljiv znak centralnog zbivanja duha na koji Artoova objašnjenja
bacaju zapanjujuću svetlost. Nalazimo se, dakle, na obodima jednog fenomena
vezanog za književnost, pa i za umetnost: da ne postoji pesma ako njen
„predmet“, prećutan ili ispoljen, nije ostvarenje tog teksta kao pesme, i da je
kretanje iz kog delo potiče upravo cilj stvaranja tog dela, ponekad i njegovog
žrtvovanja.
Podsetimo se ovde
jednog Rilkeovog pisma, napisanog petnaestak godina ranije:
Što se više napreduje, to život postaje ličniji, jedinstveniji. Umetničko delo je nužan, neoboriv, zasvagda konačan izraz te jedinstvene realnosti… Tu počiva izuzetna podrška koju delo pruža onome ko je prisiljen da ga stvori… To nam na pouzdan način objašnjava da moramo da se podvrgnemo najekstremnijim izrazovima, ali isto tako, naizgled, da o tim izazovima ne govorimo ni reči, pre nego što utonemo u svoje delo, da ih ne umanjimo spominjanjem: jer jedinstvenost, ono što niko drugi ne bi mogao razumeti, niti bi imao pravo da razume, ta svojevrsna ludost, koja nam je svojstvena, mogla bi da stekne vrednost jedino ako se umetne u naš rad kako bi otkrila njegov zakon, originalni nacrt koji se jedino može predočiti posredstvom prozirnosti umetnosti.
Rilke, dakle, ne želi da neposredno saopšti iskustvo iz kog delo nastaje: taj vrhunski izazov koji zadobija vrednost i istinu jedino u okviru dela u kom se javlja, vidljiv-nevidljiv, pod udaljenim svetlom umetnosti. Ali da li je Rilke uvek imao tu rezervu? Zar je nije formulisao upravo da bi je ukinuo istovremeno je održavajući, znajući povrh toga da ni on, niti iko, nema pravo da tu rezervu ukine, već samo da se postavi prema njoj? Ta svojevrsna ludost koja nam je svojstvena…
NEMOGUĆNOST MIŠLJENJA KOJA JESTE MIŠLJENJE
Žak Rivijer
pokazuje savršeno razumevanje, pažnju i takt. Ali u dijalogu, udeo nesporazuma
ostaje neosporan, iako se teško može ustanoviti. Arto, koji je u to vreme još
uvek veoma strpljiv, neprestano nadzire taj nesporazum. On uviđa da njegov
sagovornik pokušava da ga smiri, obećavajući mu da će u budućnosti postići
koherenciju koja mu nedostaje, ili pak, pokazujući mu da je krhkost duha duhu neophodna.
Ali Arto ne želi da bude smiren. On je u kontaktu s nečim što je toliko
ozbiljno da ne može da podnese ublažavanje. On takođe oseća neverovatan i za
njega gotovo nepojmljiv odnos između urušavanja njegove misli i pesama koje
uspeva da piše uprkos tom „stvarnom propadanju“. S jedne strane, Žak Rivijer ne
prepoznaje izuzetnost ovog događaja, a s druge strane, ne prepoznaje ono što je
ekstremno u delima duha, stvorenim na osnovama odsustva duha.
Kad piše Rivijeru, sa mirnom
pronicljivošću koja zapanjuje sagovornika, Arto nije iznenađen što ovde
gospodari onim što želi da kaže. Pesme su te koje ga izlažu centralnom gubitku
mišljenja od kog pati: tu zebnju kasnije izražava oštrijim izjavama, na primer,
u ovom obliku: „Ja pak govorim o odsustvu rupe, o izvesnoj studenoj patnji, bez
slika, bez osećanja, koja je kao neopisivi sudar pobačaja.“ Zašto onda piše
pesme? Zašto mu nije dovoljno da bude čovek koji se služi jezikom u uobičajene
svrhe? Sve upućuje da poezija, koja se kod njega vezuje za „izvesnu eroziju,
koja je i suštinska i neuhvatljiva erozija mišljenja“, suštinski prisutna u tom
centralnom gubitku, istovremeno pridaje sigurnost da je jedini izraz mišljenja
i obećava mu, u izvesnoj meri, da će sačuvati taj gubitak, da će sačuvati svoju
misao kao izgubljenu. Tako će Arto reći, netrpeljivo i oholo: „Ja sam onaj koji
je najbolje osetio zapanjujuću smetenost svog jezika u odnosu sa mišljenjem…
Gubim se u svojoj misli, uistinu, kao što se sanja, kao što se iznenada vraća u
svoju misao. Ja sam onaj koji poznaje kutove kobi.“
Njemu nije stalo „da
misli ispravno, da vidi ispravno“, da ima dobro ustrojene misli, dobro udešene
i pravilno izražene, ne zanima ga nijedna od tih sposobnosti za koje zna da ih
poseduje. I ljuti se kad mu prijatelji kažu: ti misliš kako treba, to što ti
nedostaju reči je uobičajena pojava. („Poneki smatraju da sam suviše izuzetan u
iskazivanju svojih nedovoljnosti, moje duboke slabosti i nemoći koju osuđujem
da ne bih verovao kako ona nije imaginarna, od svih delova napabirčena.“) On
zna, sa svom dubinom koju mu iskustvo bola pridaje, da misliti ne znači imati
misli, i da ga njegove misli samo navode da nasluti da „još [nije] počeo
misliti“. U tome je ozbiljnost nemira u kom se obrće. Arto kao da je dodirnuo,
protiv svoje volje, usled patetične greške odakle dopiru njegovi krici, tačku
na kojoj misliti znači još ne biti sposoban za mišljenje: „nesnaga“ („impouvoir“),
prema njegovoj reči, koja je suština misli, ali koja od nje stvara nedostatak
ekstremnog bola, manjak koji istovremeno zrači iz tog centra i, izjedajući
fizičku supstancu onoga što misli, deli se na svim stupnjevima u bezbroj
samostalnih mogućnosti.
Činjenica da je
poezija vezana za tu nemogućnost mišljenja koja i jeste mišljenje – to je
istina koja se ne može otkriti, jer se uvek odvraća i prisiljava ga da je
iskusi ispod tačke u kojoj bi je stvarno iskusio. To nije samo metafizička
teškoća, to je otimanje jednog bola, a poezija je taj stalni bol, ona je „senka“
i „noć duše“, „odsustvo glasa za krik“.
U pismu napisanom
dvadesetak godina kasnije, kad je već proživeo izazove koji su od njega
napravili teškog i blistavog čoveka, on krajnje jednostavno kaže: „U
književnost sam stupio pišući knjige u kojima sam govorio da sam nesposoban da
pišem. Kad sam imao nešto da zapišem, moja misao je bila nešto što mi se
najviše odupiralo.“ I još: „Oduvek sam pisao samo da bih rekao da nikad
nisam ništa uradio, niti da sam mogao išta da uradim, i da, radeći, zapravo
nisam radio ništa. Čitavo moje delo sazdano je na ništavilu, i nije moglo biti
zasnovano ni na čemu drugom…“ Zdrav razum će se odmah zapitati: ali ako nema
šta da kaže, zašto onda ne ćuti? Zato što se ne možemo zadovoljiti da ne kažemo
ništa kad je ništa tek skoro ništa, ali ovde se čini da je reč o tako
radikalnoj ništavnosti da, samom tom neumerenošću koju predstavlja – opasnošću
kojoj pristupa i tenzijom koju izaziva – zahteva, kao da bi se tu predala,
formiranje inicijalnog govora kojim će se odstraniti reči koje nešto znače.
Kako se onaj ko nema šta da kaže ne bi potrudio da počne da govori i da se
izražava? „E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što
želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam. Ja sam čovek koji je mnogo
propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim.“
OPISI JEDNE BORBE
Toj
praznini koju će njegovo delo – razume se, to nije delo1 –
uznositi i optuživati, gaziti i očuvati, koju će ispunjavati i koja će ga
ispunjavati, Arto će prići pokretom sa njemu svojstvenim autoritetom. Na
početku, pre te praznine, on još pokušava da se domogne izvesne punoće u koju
veruje da je siguran, koja bi ga spojila sa njegovim spontanim bogatstvom,
celovitošću njegovog osećanja i tako savršenim prianjanjem uz kontinuitet
stvari da se već u njemu kristališe u poeziju. Tu „duboku lakoću“ on ima,
veruje da ima, kao i mnoštvo formi i reči, pogodnih za njeno iskazivanje. Ali „u
odsudnom trenutku kad se duša sprema da uredi svoje bogatstvo, svoja otkrića,
to otkrovenje, u tom nesvesnom minutu kad se stvar nalazi na tački emanacije,
neka viša pakosna sila spopadne dušu poput vitriola, napadne masu reč-i-slika,
napadne masu osećanja, ostavivši mene zadihanog, na samom pragu života.“
Može se reći da je
u ovom slučaju Arto žrtva iluzije neposrednog,; lako je to reći; ali sve
počinje načinom na koji se on odvaja od te neposrednosti koju naziva „životom“:
i to ne nekakvim nostalgičnim onesvešćivanjem niti nesvesnim prepuštanjem snu;
već upravo suprotno, raskidom koji je toliko očigledan da u svoje središte
uvodi afirmaciju večnog odvraćanja koje postaje ono što mu je najsvojstvenije,
kao neko užasno iznenađenje koje je priredila njegova istinska priroda.
Tim nesumnjivim i
bolnim produbljivanjem, on uspeva da preokrene koordinate pokreta i da na prvo
mesto stavi lišavanje, a ne više „neposrednu celovitost“ u okviru koje se to
lišavanje najpre ukazivalo kao prosti nedostatak. Na prvom mestu nije punoća
bića, već pukotina i brazda, erozija i kidanje, prekid i lišavanje koje ga
izjeda: biće nije biće, već nedostatak bića, živi nedostatak usled kog je život
šupalj, neuhvatljiv i neiskaziv, sem pomoću krika užasavajuće apstinencije.
Možda je Arto
verovao da poseduje punoću „neodvojive stvarnosti“ samo zato što je razaznavao
veličinu senke, koju je u njegovoj pozadini bacala ta praznina, jer o totalnoj
punoći u njemu svedoči jedino ogromna sila koja je ništi, neumerena negacija,
uvek na delu, uvek sposobna za beskrajno množenje praznine. Taj pritisak je
toliki da ga iskazuje, istovremeno zahtevajući da se potpuno posveti stvaranju
te praznine i održavanju njegovog iskazivanja.
Ipak, u vreme
prepiske sa Žakom Rivijerom, dok još piše pesme, on otvoreno zadržava nadu u
ravnopravnost sa samim sobom, koju bi trebalo da ostvare njegove pesme, u
trenutku kad je ruše. On tada kaže da „misli na nižoj stopi“; „ja sam ispod
samog sebe, znam, patim zbog toga“. Kasnije će dodati: „Ta protivrečnost između
moje duboke lakoće i spoljašnje teškoće stvara nemir koji me ubija.“ U tom
trenutku, netrpeljiv je i oseća se krivim zato što misli ispod svoje misli,
koju dakle održava negde iza sebe, toliko siguran u njen idealni integritet da
bi se, ako bi je izrazio, makar i jednom jedinom rečju, on otkrio u svom
istinskom sjaju, kao apsolutni svedok samog sebe. Nevolja dolazi otud što on ne
može da se oslobodi svoje misli, a poezija u njemu ostaje kao nada da će obrisati
taj dug koji pak može samo da produži izvan granica njegove egzistencije.
Povremeno se stiče utisak da prepiska sa Žakom Rivijerom, njegovo slabo
interesovanje za poeziju, nasuprot interesovanju za centralni nemir koji Arto
drage volje opisuje, izmeštaju centar pisanja. Arto je pisao opirući se
praznini, pokušavajući da joj utekne. A sada piše tako što joj se izlaže,
pokušavajući da je izrazi i da iz nje iznedri izraz.
To izmeštanje centra
gravitacije (koje predstavljaju Pupak limba i Nervomer) je bolni
zahtev koji ga prisiljava, napuštajući svaku iluziju, da svoju pažnju posveti
samo jednoj tački. „Tački odsustva i ništavnosti“, oko koje luta sa izvesnom
sarkastičnom lucidnošću, lukavim zdravim razumom, a potom gonjen kretanjem
patnje u kojoj se čuje krik bede, krik kakav je samo Sad umeo da ispusti, a
ipak, kao ni Sad, nikada ne prihvatajući, sa takvom borbenom snagom da ne
prestaje da biva na visini te praznine koju je prigrlio. „Želeo bih da
prevaziđem tu tačku odsustva, ništavnosti. To gaženje koje me obogaljuje, koje
me čini inferiornim u odnosu na sve i svakoga. Nemam život, nemam život! Moje
unutarnje ključanje je mrtvo… Ne polazi mi za rukom da mislim. Razumete
li tu šupljinu, to intenzivno i trajno ništavilo… Ne mogu ni napred ni nazad.
Fiksiran sam, usredsređen oko jedne, iste tačke, koju sve moje knjige prevode.“
Ne treba se povesti i čitati ove precizne
opise kao pouzdane i minuciozne analize psihološkog stanja, kao što nam Arto
sugeriše. To jesu opisi, ali opisi jedne borbe. Ta borba mu je delom nametnuta.
„Praznina“ je „aktivna praznina“. Ovo: „ja ne umem da mislim, ne polazi mi za
rukom da mislim“ jeste zazivanje jedne dublje misli, neprekidni pritisak,
zaborav koji, ne trpeći da bude zaboravljen, ipak zahteva jedan savršeniji
zaborav. Mišljenje je ubuduće taj korak kojim se zakoračuje unatrag. Borba u
kojoj je neprestano poražen uvek se nastavlja na nižem stupnju. Nemoć nikad
nije dovoljno nemoćna, nemoguće nije nemoguće. Ali istovremeno, tu borbu Arto
želi da nastavi jer u njoj ne odustaje od onoga što naziva „životom“ (od tog
iskrenja, te munjevite živosti) čiji gubitak ne može da podnese, koji želi da
sjedini sa svojim mišljenjem, životom koji – veličanstveno i užasno tvrdoglavo
– apsolutno odbija da razlikuje od mišljenja, pri čemu je ono samo „erozija“
ovog života, „ispijenost“ ovog života, intimnost prekida i propadanja gde ne
prebivaju ni život ni misao, već mučenje suštinskog nedostatka kroz koji se već
afirmiše zahtev za odlučnijom negacijom. I sve ponovo počinje iz početka. Jer
Arto nikad neće prihvatiti skandal mišljenja odvojenog od života, čak i kad je
izložen najdirektnijem i najneobuzdanijem iskustvu suštine mišljenja kao
razdora, te nemogućnosti koju mišljenje afirmiše protiv samog sebe kao granicu
svoje beskrajne moći.
PATNJE, MIŠLJENJE
Bilo bi zavodljivo da ono što nam Arto kaže povežemo sa izjavama Helderlina i Malarmea: da je inspiracija pre svega ona čista tačka sopstvenog odsustva. Ali treba se odupreti tom iskušenju suviše uopštenih tvrdnji. Svaki pesnik govori isto, a to ipak nije isto, već jedinstveno, osećamo to. Artoov udeo njemu je svojstven. Njegova reč je tako intenzivna da je neizdrživa. U njoj se izražava bol koji odbija svaku dubinu, svaku iluziju i nadu ali koji, u tom odbijanju, otvara misli „eter novog prostora“. Čitajući ove stranice, shvatamo ono što ne uspevamo da saznamo: da mišljenje može biti samo remećenje; da je ono što treba da bude mišljeno upravo ono što se odvraća od mišljenja i neiscrpno se iscrpljuje u njemu; da između patnje i mišljenja postoji tajna veza, jer ako je patnja, kad postane ekstremna, takva da ništi snagu patnje, da uvek ispred sebe, u vremenu, uništava vreme u kom bi mogla biti ponovo uhvaćena i dovršena kao patnja, možda je isti slučaj sa mišljenjem. Neobični odnosi. Da li bi ekstremno mišljenje i ekstremna patnja rasprostrli isti horizont? Da li bi patnja, na kraju krajeva, bila isto što i mišljenje?
(izvornik: Maurice Blanchot, „Artaud“, Le Livre à venir, Gallimard, 1959)
sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić
1 „I rekao sam
vam: nema dela, nema jezika, nema reči, nema duha, ničega.
Ničeg, sem jednog lepog Nervomera.“
Moris Blanšo (Maurice Blanchot, 1907-2003) je francuski filozof, književni teoretičar i prozaista. Pisao je romane, pripovetke, a najpoznatiji je po književnim esejima. Njegova dela su izvršila snažan uticaj na filozofiju poststrukturalizma. Najvažnija dela: Thomas l’Obscur (Toma Mračni, 1941, 1950, roman), L’Arrêt de mort (Smrtna presuda, 1948, roman), L’Espace littéraire (Književni prostor, eseji, 1955), Le Livre à venir (Buduća knjiga, 1959, eseji), L’Entretien infini (Beskrajni razgovor, 1969, eseji) i L’Écriture du désastre (Pismo katastrofe, 1980, eseji).
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_15/o%20poeziji/1_moris_blanso.html
