Čitalac se susreće sa knjigom za koju samo po naslovu može pomisliti da je tipično stručna, pčelarska knjiga. Već sa prvim redovima, uviđa da je drugačija, a daljim čitanjem, da je sasvim osobena i da pripada knjigama koje se čitavog života čitaju i kojima se neprestano vraćamo.
Knjiga „Život pčela“, Morisa Meterlinka, predstavlja biser među delima posvećenim pčeli i pčelarstvu, ali i značajno književno delo. Vodi nas na kraj devetnaestog veka, kada je pisana, u vreme burnog razvoja nauke, epohalnih otkrića, u vreme koje je najavljivalo nove tokove civilizacije.
Upoznajemo se sa pčelarskim saznanjima toga vremena, sa naučnim i filozofskim dilemama, kako onim koje se tiču pčele i pčelarstva, tako i opšte ljudskim. Za sto godina proteklih od njenog izdavanja, naučna i praktična saznanja o pčelama umnogome su se menjala, ali je knjiga izdržala sav teret vremena i po svemu je i danas veoma aktuelna.
Iz teksta u Politici:
Nije samo Moris Meterlink (1862–1947) belgijski pisac, dramski autor i nobelovac, bio fasciniran pčelama, ali njegova knjiga iz 1901. godine „Život pčela” koju je nedavno objavio čačanski „Gradac ”, svakako je prava pohvala pčelama, uz korisno poređenje sa ljudskom vrstom. Meterlink je kao opčinjen posmatrao savršenstvo kojim pčele grade saće hiljadama godina, pridavao im je najlepše osobine, pa i razum sličan čovekovom. On opisuje i tužne stvari koje se dešavaju u košnicama, svojstvene prirodi, ali i one zagonetne, čoveku nepojmljive.
„Ako postoji biće koje je sudbinom naročito, skoro organski, pozvano da svesno živi i da organizuje zajednički život prema čistom razumu, onda je to zaista čovek. A pogledajte samo šta on radi, i uporedite pogreške košnice sa pogreškama našeg društva. Kada bismo mi bili pčele koje bi posmatrale ljude, naše čuđenje mora da bi bilo veliko kad bismo, na primer, ispitivali nelogičnu i nepravednu organizaciju rada u tom rodu bića koja bi nam, uostalom, izgledala obdarena visokim razumom”, smatra Meterlink, osvrćući se na to da bi pčelama u ljudskom društvu bilo nepojmljivo to što tri desetine stanovništva krvavo radi i obrađuje zemlju za drugu desetinu besposlenih, za one koji ništa ne rade i žive na račun prvih, dok sedam desetina gladuje.
Marina Vulićević
Odlomak iz knjige:
Ima bezbroj primera privrženosti, potpune odanosti radilica svojoj vladarici. U svima nesrećama male naseobine, kad pojedino saće, pa i cela košnica, bude razoreno čovekovom brutalnošću ili neznanjem, kad pritisnu hladnoća, glad, čak i bolesti, pa narod u masama propada, matica skoro uvek biva spasena, i nalaze je živu i pod leševima svojih vernih kćeri. Jer sve je one zaštićuju, olakšavaju joj bekstvo, svojim telašcima grade joj bedem i zaklon, čuvaju za nju najzdraviju hranu i poslednje kapi meda. I sve dok je u životu, ma koliko da je velika nesreća, nespokojstvo neće ovladati gradom “čednih devica koje srču rosu”. Možete im i dvadeset puta jedno za drugim razbiti njihovo saće, uzmite im dvadeset puta njihovu decu i hranu, pa vam ipak neće poći za rukom da u njih pobudite sumnju u budućnost. Bile desetkovane smrću, izgladnele, svedene na malu četu koja je jedva u stanju da svoju majku skriva pred očima neprijatelja, one će reorganizovati pravila naseobine, pobrinuti se za najpotrebnije, iznova će raspodeliti posao prema nenormalnim potrebama toga nesrećnog trenutka i smesta će prionuti radu sa takvom strpljivošću i revnošću, sa takvim razborom, takvom upornošću, kakve se retko na tom stepenu sretaju u prirodi, ma da većina njenih bića pokazuje više odvažnosti i samopouzdanja od čoveka.
Da se malodušnost otkloni i zadrži ljubav koju imaju prema njoj, nije čak ni potrebno da je matica u košnici: dovoljno je da u času svoje smrti ili odlaska ostavlja ma i najslabiji tračak nade u potomstvo. “Videli smo”, kaže poštovani Lengstrot, jedan od osnivača modernog pčelarstva, “videli smo jednu naseobinu koja nije imala ni toliko pčela da bi njima mogla prekriti saće od desetak kvadratnih santimetara kako nastoji da zapati maticu. Pune dve nedelje pčele su se nadale da će u tome uspeti. Kada se, najzad, njihov broj sveo na polovinu, rodi im se matica, ali krila joj behu tako nerazvijena da nije mogla poleteti. Iako je bila nemoćna, njene pčele je nisu dvorile sa manje poštovanja. Nedelju dana docnije ostade još samo dvanaestak pčela da najzad nekoliko dana potom iščezne i matica ostavljajući na saću nekoliko neutešnih jadnica.”
Moris Meterlink
