Stigao sam kući kasno uveče, posle odličnog večernjeg provoda u gradu, i slučajno okrenuo neki TV kanal na kome su davali pregled dnevnih akcija na bojnom polju. baš sam se svukao i srkutao pivo kad su prikazali kako neki helikopter u niskom brišućem letu mitraljira neke male likove u trku, koji su navodno bili Vijetkongovci, a zapravo su više ličili na sirote seljane uhvaćene u unakrsnoj vatri….Sinulo mi je da je to snimljeno samo nekoliko časova ranije, a ja sam eto tu, u svom krevetu, osećajući svu čudovišnost činjenice da iz udobnosti svoje spavaće sobe posmatram užase koji se nekom drugom dešavaju, kao da je to neki sport za gledanje.
Može li iko biti ravnodušan prema takvoj sudbini nevinih i nastaviti da ide dalje kao da to nema nikakve veze? Ima u istoriji poezije, dabome, i nekih dobrih pesnika koji nisu imali osećaj za etiku niti su ih zanimali patnje drugih ljudi. Uvek vam je, nažalost na raspolaganju neka religija, neka realpolitička teorija koja treba da opravda tu užasnu stvarnost i olakša nečiju savest? Ali, šta ako neko ne nasedne na te teorije – kao ja, na primer? E, onda taj piše pesme kao neko ko dublje vidi i oseća, ali ni do kraja svog života ne shvata ovaj svet.
Čarls Simić
