Anatomija Fenomena

Može li me još nešto boleti? [Tema: Hamvaš]

harrislakebw_1920x1200-600x375

Mađarski Hiperion

DVADESET SEDMO PISMO

Možda sada već razumeš zašto sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. S kakvom se stvarnošću tamo čovek boči? Stotina nema takvu težinu kao ovde jedan. Teško se u ovim mislima ne slomiti. I sem Bešenjeija ima dovoljno primera. Ako stignem samo dovde, i mene bi čekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer je ovo još sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja pošao dalje. Na sve sam rekao: da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodušnost? Zašto nema zajednice? Zašto ne živi moj Ti? Zašto ovde živi u laži svako ko želi ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama i bezvetrica? Zašto? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bez domovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nema junaka, nema sudbine, oštrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -, zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta: bezbožnička zemlja.

Osobina mesta pripada narodu: narod pripada mestu i mesto narodu. Zbog toga ovde nema mita, nema velikog čoveka, pesnika i mislioca. Šta je to nešto što se naziva velikim? Biti veliki znači dovesti bogove. Veliki čovek je ????????. A ovde niko nije mogao biti veliki. Ovde ne nastavaju bogovi? Kako je moguće? Ta hiljadu godina ovde je hrišćanin. Ne. Hrišćanstvo je dospelo ovde kao institucija, ne kao religija. Bilo je politika koja duboko i tamno bezverje Mađara nije ni dotakla čak ni danas. To ne isključuje spoljašnjosti. Naprotiv. Precizna spoljašnjost je uvek sumnjiva, naročito tamo gde sve zavisi od spoljašnjosti. Ta cela uzajamna pripadnost po spoljašnjosti je ovde puki privid, svako živi razdrešen od drugoga, samozavaravanje, očaj, jedna vrsta poremećenosti, samozaboravna opijenost da postoji ono čega nema.

Narode ne stvaraju kraljevi, nego pesnici i mislioci, i stvaraju ih tako što im dovode bogove. Jedan narod ne započinje da živi u zajednici i u uzajamnoj pripadnosti onda kada nastupi osvajač, nego kada se oglasi pesnik. Verešmarti je to znao kada je stvorio Hadura. Ali to je bio bog prošlosti, zakasnio je hiljadu godina, i nije mogao da ostane živ, ma koliko da je bio lep. Nama su danas neophodni drugačiji bogovi, nismo više lutalački konjanički narod, nego ovde stanujemo, odnosno ovde bismo stanovali ako bismo negde stanovali. Na ovoj usnuloj zemlji s bezvetricom i polutamom stanuje bezbožni narod, posvećen od svetskih sila, zato ovde svako živi posebno i sam, i drugoga ne razume, zato mu je jezik tup, i zato ga razbucaju susedi i avanturistički osvajači, bilo odakle da stižu. Samo da je bar prokletstvo, kao što je verovalo nekoliko ushićenika u 16. veku. Bar da ovuda hodaju krvave senke Erinija – ali čak ni one.

Kakva tišina, kakav spokoj! Koliko hiljada godina već kako se ništa dogodilo nije?

DVADESET OSMO PISMO

Uvek si sumnjao kako mogu u svojoj osami da živim bez gorčine. E pa, mogu li biti još gorak u posedovanju znanja? Mogu li se buniti? Može li me još nešto boleti? Postoji jedan stepen znanja koji je etarski, možeš mu se rugati, slomiti se o njega, besneti zbog njega, proklinjati ga, a znanje ni da mrdne, i smeši se. Kao nebo. Najveće istine su lake i proste i čiste i uvek se smeše. I svestan ovakve istine iz čoveka iščili svaka tuga, zavist, bol, osveta i gorčina. Ne može se više do videti. I ako čovek sve vidi, postaje vedar. Ovo je vedrina svevideće osame za koju sam sazreo.

Nisam izrekao mnogo više od onoga što sam kao dvadesetogodišnjak mislio kada sam se pripremao na put u Englesku kako bih mogao da namirim svoju herostratsku strast. Ali nisam otišao. Zato nisam. Već i tada sam znao ovo, ako i ne ovako razuđeno. I zato ne marim što ne živim na obali mora, što sam toliko želeo, ne živim tamo u svetlosti, pod vladavinom Posejdona i Apolona i Dionisa, nego ovde, u ovom halkionskom predelu. Takav je narod koji nema bogova. Moj život je minuo u tome da ih pronađem i dovedem. Uspelo? Takve stvari čovek ne može znati. Ne mogu sebe da pogledam spolja. A i neću. Moje je mesto ovde u meni, ne znam šta sam učinio za druge, samo šta sam učinio za sebe. Nisam nikoga dobio, ni ljubav, ni prijateljstvo. Delo mi se izgubilo. Ali imam osamu i vedrinu, i za sebe sam se ostvario. Moji bogovi su bezimeni moćnici, tako su veliki da im je svako ime tesno, još su veoma novi i snažni. Doveo sam ih, nikome nisu bili potrebni, pa ja živim s njima. Da li je time usledio preokret u životu zemlje? Ne znam. Ja sam sin visina, i donosilac bogova. Ostalo nije moja stvar.

DVADESET DEVETO PISMO

Već cele sedmice ništa drugo ne radim nego berem. Jabuke, kruške, šljive, orahe, kestene, grožđe, vadim krompir, repu. Ostava je prepuna. Žabe uveče jako krekeću, znak da će kiša. Dani su se osetno skratili, kada uveče sednem na prag, treba da prigrnem kaput. I šuma je sve proređenija i tiša. Boje sumraka su već žute i zelene, ne zlatno-crvene kao još pre nedelju dana. Krećem na duge šetnje s druge strane planine, po ceo dan sam odsutan, a ponekad se vraćam natovaren pečurkama. Pečene pečurke s mladim vinom, treba li bolja večera? Tako odigravam vreme.

Kraj

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.