Kompanije pod upravom radnika
U ovom švedskom dokumentarcu, Noam Čomski objašnjava kako kompanije koje upravljaju i vlasništvo imaju radnici stvaraju pravednija, slobodnija društva. Film prikazuje primere takvih kompanija koje uspešno posluju na slobodnom tržištu. Koristeći arhivske snimke, takođe dokumentuje rezervisan stav Ulofa Palmea i njegovih socijaldemokrata prema ovom konceptu. Još jednu kritičku perspektivu pruža Janerik Larsson, bivši šef Svenskt Näringsliv, koji ostaje snažno protiv takvih “komunističkih ideja”. Da je to funkcionisalo, tvrdi Larsson, već bismo videli mnogo više toga.
Ali glavna poruka je optimistična. Tokom panelske debate, Dejvid Erdal priča kako je, nasledivši porodičnu fabriku papira Tullis Russell Papermakers 1994. godine, pretvorio istu u demokratsku kompaniju pod upravom radnika. Zaposleni su najpre posumnjali u skrivene motive iza prenosa deonica kompanije, a trebalo je tri godine da se uspostavi poverenje u novi organizacioni model. Rezultat je, prema Erdalu, bio nešto nalik religioznom “oslobađanju energije” u kompaniji.
“Zašto uživamo samo u političkoj demokratiji, a ne i u njenom ekonomskom ekvivalentu?”
Erdal nas podseća da je deljenje ljudima prirodno. Nekada smo bili lovci i sakupljači; “hrana se delila unutar grupe bez ikakvog pribegavanja nepotizmu”, a prijatelji bi međusobno delili plen lova. Neki su bili loši lovci, neki dobri, ali “ono što je svakoga opravdavalo za deo je bilo to što je imao usta”. Nažalost, onlajn izveštaji potvrđuju da je kompanija pretrpela gubitke i zatvorena 2015. godine. Oko 500 ljudi izgubilo je posao. Deset godina kasnije, Erdal se povukao.
Još jedan navedeni primer je Karl Cajs, osnivač istoimenog proizvođača visokokvalitetnih objektiva za kamere. Nakon Cajsove smrti, Ernst Abe – preduzetnik, profesor fizike i Cajsov poslovni partner – pretvorio je kompaniju u fondaciju 1889. godine (napomena: ispravka godine, pošto je 1809. verovatno greška u originalu). Detalji se mogu naći onlajn: Ubeđen da su zaposleni odgovorni za dobitak kompanije, Abe je uspostavio pravni dokument koji je odredio socijalna prava i učešće radnika, zdravstvenu zaštitu i penziono osiguranje, 8-satno radno vreme i ograničenje na plate utvrđujući da maksimalni prihod ne može biti veći od najnižeg za više od 12 puta. Sam Abe je odrastao uz očeve 16-satne radne dane. Ali kao kompanija koja je pre svega bila u vlasništvu radnika, svrha fondacije je evoluirala u reinvestiranje profita u kompaniju i podršku lokalnoj zajednici javnim dobrima – poput Univerziteta u Jeni. Danas Cajs ima godišnji prihod od blizu 60 milijardi kruna.
“Ostaje pitanje da li su kompanije u vlasništvu i pod upravom radnika zapravo ekonomski održive.”
Pariska komuna
Da li se ovo može posmatrati kao oblik anarhizma, gde moć donošenja odluka pripada radničkim kolektivima umesto kapitalistima, a menadžment odozgo nadole – cinična moć kapitala i hijerarhijske strukture – je ukinuta? Dopustite mi da ukažem na zanimljivu paralelu: Parisku komunu. U martu 1871. francuska vlada je pobegla u Versaj, a Pariz je proglašen nezavisnom komunom. Nemoćna vlada i ravnodušnost privilegovanih klasa prema nevoljama siromašnih pokrenuli su krizu. Narod Pariza nije imao šta da izgubi i usudio se da se pobuni. Doneli su rezoluciju kojom su ukinuli vladu i državnu upravu, dali narodu pravo na samoopredeljenje, zamenili krivični zakonik narodnim kodeksom i uklonili državne poreze i naplatu duga. Pariz je spontano proglašen nezavisnim i slobodnim, što je bio prvi korak ka onome što je trebalo da postane federacija slobodnih komuna širom Francuske. Gradsko veće od 80 građana pokušalo je da poboljša uslove. “Svaka komuna u Parizu će biti autonomna, određivati svoj budžet i poreze, birati svoja veća i predstavnike, organizovati svoje sisteme pravde, policije, obrazovanja i distribucije…”
Bilo je potrebno 72 dana da se moć uzvrati. Vladine trupe su masakrirale najmanje 25.000 ljudi u takozvanoj “Krvavoj nedelji” tog maja, a prošlo je deset godina pre nego što su se neki od pariskih prognanih socijalista mogli vratiti.
“Koliko će ljudi osećati solidarnost prema svojoj kompaniji, preuzimati odgovornost za nju kada krene loše i sebi isplaćivati niže plate kako bi smanjili troškove?”
Anarhistički mislioci poput Mihaila Bakunjina i Petra Kropotkina hvalili su Parisku komunu kao “prvi pokušaj državnog, socijalističkog društvenog poretka”. U pismu napisanom tokom ustanka, Marks je tvrdio da cilj revolucionara nije bio da prebace birokratsko-vojnu mašineriju “iz jedne ruke u drugu, već da je smrve, a to je neophodno za svaku pravu narodnu revoluciju na Kontinentu.” (Anarchismus, Schmetterling Verlag, 2008). Marks je želeo da ukine državu i njeru rastuću, represivnu moć – ne komune.
Ekonomski održivo?
Ne tako različito od Pariske komune, lokalni kolektivi i zadruge predvođeni radnicima nude mogućnosti za samoupravu. “Možemo li mi to sami?” postavlja pitanje: Zašto uživamo samo u političkoj demokratiji, a ne i u njenom ekonomskom ekvivalentu? Čini se da je vreme zrelo za promene; radnici bi sami trebalo da učestvuju u “iznajmljivanju” kapitala umesto da kapitalisti iznajmljuju radnu snagu. Ostaje pitanje da li su kompanije u vlasništvu i pod upravom radnika zapravo ekonomski održive. Zvuči sjajno, ali ideja počiva na određenim pretpostavkama.
Glavni izazov je koliko je duboko usađena ideologija “konkurentskog društva” u globalnoj ekonomiji. Brojni potrošači širom sveta očekuju da kupe jeftinu robu visokog kvaliteta – a svedoci smo ekonomske utrke prema ponoru u kojoj profit postaje sve manji, što na kraju rezultira time da preduzeća trpe gubitke. Nakon prikazivanja filma “Možemo li mi to sami?”, članovi panela su pomalo naivno tvrdili da mala preduzeća mogu da procvetaju samo da udruže snage sa svim drugim malim preduzećima. Ovo je slatka muzika za uši anarhiste, ali stvarni svet je pun velikih kompanija koja nadmašuju male.
U Argentini, mnogi radnici su, doduše, bili voljni da preuzmu fabrike i kompanije kada su vlasnici pobegli kao odgovor na krizu pre nekih 15 godina. Mnogi od njih su organizovali kolektive i upravljali svojim radnim mestima nakon nestanka kapitalista.
Ali još jedna pretpostavka je da bi radnici bili voljni da preuzmu značajne rizike. Izgradnja kompanije ili organizacije zahteva kapital. Koliko je ljudi voljno da uloži svoj novac u nadi u buduću dobit, i da pozajmljuje novac za nešto do čega im je strastveno stalo? (Kao na primer, novine.) To podrazumeva rizik od gubitka kredita ili ušteđevine. To bi moglo da znači gubitak domova i penzija – osim, naravno, ako neko ne pripada imućnim klasama.
Dugoročne investicije?
U našim bogatim zapadnim društvima, mnogi radnici se sele iz kompanije u kompaniju svake treće godine u potrazi za poslovima koji su isplativiji ili bolje plaćeni. Koliko dugo će ljudi osećati solidarnost prema svojoj kompaniji, preuzimati odgovornost za nju kada krene loše i sebi isplaćivati niže plate kako bi smanjili troškove? I koliko će njih prihvatiti da se plate mogu isplaćivati samo iz profita kompanije kada se loša vremena naziru na horizontu?
Imućni kapitalisti često tlače one bez kapitala. Isto važi i za vlade i njihov nepotistički savez sa kapitalom. Svaki anarhista i socijalista to može da vidi. Režiser “Možemo li mi to sami?” se možda pitao zašto Palmovi socijaldemokrati nisu želeli da promovišu ekonomske demokratije. Ali zapitajte se: Da li je to možde zbog Pareto principa, zakona vitalne manjine? Princip kaže da 80% efekata potiče od 20% napora, ili da rast koji kompanija doživljava stvara manjina zaposlenih. Dakle, koliko će njih raditi prema svojim sposobnostima, a primati prema svojim potrebama? I ko će naglašavati svoje dužnosti preko svojih prava?
Učesniči panelske debate u Oslu svi su se složno složili da je ekonomska demokratija komplikovano pitanje.
