Priredio: Dragoljub Petrović
Zašto se Leonardu Koenu, kao retko kom živom umetniku, ukazuje toliko duboko poštovanje? Zašto se njegove pesme više od tri decenije posle objavljivanja ponovo nalaze na top-listama, koriste u brojnim filmovima i televizijskim muzičkim takmičenjima? Zašto su njegovi vršnjaci ili odavno mrtvi ili na nekim nostalgičnim turnejama na kojima recikliraju stare hitove, dok je on i dalje na vrhuncu svojih stvaralačkih moći sve popularniji?
Ovo su pitanja na koje knjiga “Leonard Cohen – muzika, iskupljenje, život”, koju je u ediciji Biografije povodom Koenovog 80. rođendana objavila izdavačka kuća Dereta, pokušava da odgovori, baveći se karijerom ovog velikog umetnika, njegovom muzikom, verovanjima i idejama koje čitav život zastupa.
Autor knjige, Liel Lajbovic (Liel Leibovitz), prvi je od biografa imao pristup ličnoj Koenovoj korespondenciji. Na osnovu tih dokumenata pokušava da odgonetne nedoumice u vezi s Koenovim počecima kada je, recimo, zbog treme jedva izašao na scenu, ali je samo koju godinu kasnije jedini uspeo da umiri razularenu festivalsku gomilu tokom čuvenog festivala na ostrvu Vajt, sprečivši dalje izlive nasilja. Jedan gotovo reportažni opis ostrva Vajt, gde su The Doors bojeći se projektila iz podivljale publike naredili roudijima da pogase svetla, te dva sata sviralu u mrklom mraku, Mungo Jerry odbili da izađu na binu, Kris Kristoferson u dva navrata izviždan, a Džimi Hendriks svirao na bini koja se zapalila od bačenog Molotovljevog koktela, jeste uvodni deo knjige, koji pokazuje neverovatnu magiju Leonarda Koena. On poslednji izlazi pred masu, pošto je u prikolici prespavao prethodne događaje, pun samopouzdanja i smirenosti, uspeva da najpre pridobije, a potom potpuno preobrati 600.000 ljudi na farmi ostrva Vajt.
Autor kasnije opisuje sve ono što je nateralo uspešnog muzičara da se povuče u dugogodišnji samonametnuti egzil u budističkom manastiru i da se još intenzivnije bavi izučavanjem duhovnih nauka vezanih za judaizam, hrišćanstvo i zen-budizam. Sve što je od Koena stvorilo skoro proročku figuru pred kojom će ustuknutu i najveća muzička imena našeg vremena.
Njegovo odrastanje obeležila je prerana smrt oca Najtana. Familija Koen bila je veoma ugledna u svom okruženju jer je njegov otac, inače poljski disident, imao fabriku za proizvodnju tekstila, ali je pored toga i lepo pisao što je ohrabrilo mladog Koena da još kao đak objavljuje svoje kratke priče, dok je kasnije napisao i nekoliko knjiga. S druge strane talenat za muziku nasledio je od majke koja je poreklom Ukrajinka, ali je izuzetno lepo pevala ruske narodne pesme. Mali Leonard i mlađa sestra Ester imali su idealno detinjstvo sve dok nisu izgubili oca kada su imali devet, odnosno sedam godina. Koen je sa trinaest godina počeo da uči da svira gitaru, dok je sa sedamnaest sa drugovima iz škole oformio bend koji se zvao Buckskin Boys. Sa dvadeset i dve godine objavio svoju prvu knjigu “Let Us Compaire Mitologies”, a kasnije je napisao još pet knjiga. Pošto je početkom šezdesetih godina zaradio dosta novca od prodaje svojih romana, ovaj talentovani Kanađanin odlučio je da krene na put po Evropi. Čuvši da u Grčkoj vlada večito proleće, kupio je kuću na brdu na ostrvu Hidra, družio se sa lutajućim umetnicima, svirao i pevao gitaru na isušenom bunaru kraj lokalne taverne. Želevši da vidi “malaksali svet” 1961. otišao je u Havanu, ali tamo nije zatekao Lorkinu Kubu, koju je zamišljao, mesto glamura i nesputanih uživanja, nego je umesto Hemingveja video samo gomilu smrknutih ruskih inženjera koje je Moskva poslala da nadziru karipski satelit. Tamo je bio tokom Operacije Falkon, hapsili su ga misleći da je Kenedijev špijun, a onda je pobegao kao i većina “buržoaskih individualista”, prestrašen Kastrovim terorom.
U knjizi se opisuje njegovo druženje sa Bobom Dilanom, zbog koga je u 34. godini i počeo da svira, te mnoge čudnovate ljubavi od kojih ga je jedna, neobično propala, konačno naterala da krajem prve decenije 21. veka krene na novu turneju, u okviru koje je 2009. svirao u Beogradskoj areni.
Koen je 21. septembra napunio osamdesetu i izdao album “Popular problems”.
Iz knjige Lejla Lajbovica prenosimo dva odlomka o Koenovom boravku u Izraelu u vreme rata 1973. godine i ponovo 2009. godine.
Rat je
Rat je izbio 6. oktobra 1973. Izraelci su mogli da ga naslute: Egipat je danima prebacivao svoje trupe na granicu, a postojale su naznake da se i Sirija sprema za borbu. Jordanski kralj Hussein je trajno odleteo u Tel Aviv, gde je premijerku Goldu Meir obavestio da je početak agresije na Izrael pitanje dana. S obzirom na to da gotovo svaki Izraelac ne samo da je služio vojsku već je i posle odsluženog vojnog roka svake godine provodio minimum mesec-dva u rezervnom sastavu, sve dok duboko ne zagazi u srednje godine, izraelska odbrambena doktrina nalagala je da u slučaju iznenadnog napada regruti moraju samo da drže prvu borbenu liniju do dolaska iskusnih veterana. Šestog oktobra to je značilo da su svi Izraelci mlađi od pedeset pet godina već bili na putu ka ratištu.
I umetnici, takođe: u kafeima širom Tel Aviva, pevači, glumci i muzičari na brzinu su se sastajali ne bi li osmislili improvizovane odlaske na prve linije i pružili bar nekoliko sati zabave ljudima koji su se tamo borili i ginuli. U kafeu “Pinati”, Oshik Levi, atraktivna pop zvezda čiji je drugi album izašao te godine, predsedavao je jednom takvom okupljanju. Bili su tu pevačica Ilana Rovina, kćerka legendarne glumice Hanne Rovine, pevač i glumac Pupik Arnon, kao i mladi muzičar Mati Caspi, tada još uvek samo simpatični klinac tužnog pogleda koji će uskoro postati jedan od najomiljenijih izraelskih kantautora. Pripremali su predstavu koju su planirali da održe u različitim vazduhoplovnim bazama u kojima su ranjeni vojnici, dovoženi avionima iz improvizovanih saniteta na frontu, čekali da budu otpremljeni na dalje bolničko lečenje.
Levi je primetio mršavog čoveka koji je sedeo u uglu kafea. Delovao mu je nekako poznat, pa je u polušali rekao prijateljima da ga podseća na Leonarda Cohena. “Samo se nadaj!”, reče mu Rovina. Kao i većina Izraelaca, bili su Cohenovi obožavaoci. I sama pretpostavka da isti onaj čovek koji je izazvao senzaciju svojim koncertima u Tel Avivu i Jerusalimu pre godinu dana sedi u istom kafeu sa njima, usred rata, sam i anoniman, izgledala im je neverovatno. Pa, ipak, nisu mogli da odvrate pogled od njega. Nekoliko trenutaka kasnije, Levi je ponovo progovorio: “Ma, to je on.” Ustao je i prišao mršavom strancu. “Da li ste vi Leonard Cohen?”, upitao je. “Da”, odgovorio je ovaj.
Levi se osećao kao u snu. Za njega je to bio neverovatan, gotovo nadrealan trenutak. I shvatio je, da kao i san, taj trenutak ima sopstvenu logiku. Opušteno je pitao Cohena da li bi seo za njegov sto, i pričajući o svojoj zamisli da muzičari obiđu prve borbene linije, gotovo bez razmišljanja ga upitao da li bi im se pridružio.
Cohen je delovao zbunjeno. Doputovao je samo dan ranije. Čim je čuo vesti o napadu, krenuo je za Izrael, prvo brodom od Hidre do Atine, zatim avionom do Tel Aviva. Ostavio je Suzannu i njihovog jednogodišnjeg sina Adama, ali nije mogao da stvari posmatra sa strane. Nije imao pojma zašto, i šta bi uopšte radio kad stigne. Možda bi, rekao je svojim novim poznanicima, trebalo da ode u kibuc i pomaže u poljoprivrednim radovima. Levi mu je rekao da bi mnogo veći doprinos dao kada bi krenuo sa njima na ratnu turneju; taj predlog je zainteresovao Cohena, i odgovorio je da bi to rado učinio, ali da, pakujući se u žurbi, nije sa sobom poneo gitaru. Levi je otrčao do telefona i nazvao visokog oficira izraelskih vazduhoplovnih snaga. Gitara je bila obezbeđena. Grupa je napustila Tel Aviv iste večeri, a prvo odredište bila joj je baza Hatzor na jugu zemlje.
Tokom vožnje Cohen nije skrivao svoje nedoumice; njegove pesme, rekao je Leviju, sumorne su i teško da mogu podići moral borcima. Levi je odgovorio da to nije bitno, da će sama činjenica da među sobom, usred rata, imaju veliku zvezdu, učiniti čudo. Stigli su u bazu i Levi se popeo na improvizovanu binu. Predstavio je svoje prijatelje, a potom na tren zastao pre nego što je rekao da mu je čast da najavi posebnog gosta, Leonarda Cohena. Isprva niko nije aplaudirao. Naprosto, nisu mu verovali. Tišina je trajala i kada je Cohen izašao na binu, žmirkajući pred svetlima reflektora koji su mu bili upereni direktno u oči. A onda je među vojnicima došlo do erupcije oduševljenja.
Nakon godina sve veće neizvesnosti i očaja koji ga je neprestano savlađivao, pesama koje su postajale sve turobnije i oporije, nešto se u Cohenu prelomilo. Čim je sišao sa bine, latio se gitare i napisao novu pesmu, “Lover, Lover, Lover”. Jednu njenu verziju odsvirao je kada je drugi put nastupio te večeri. Pustinja i ratno okruženje bili su ambijent koji je inspirisao ritmiku i tekst pesme.
“Neka duh ove pesme
Slobodan i čist
Bude vam na borbi
Protiv neprijatelja štit”
Cohen je u narednim danima i sedmicama bio nošen istim duhom. Na nekim predstražama svirao je stojeći, uz vojnika sa baterijskom lampom koja mu je lice tek ovlaš osvetljavala. Često bi se sa Levijem i ostalima jednostavno vozio duž borbenih linija, zaustavljajući se svaki put kada bi ugledali šačicu vojnika koje bi potom obradovali sa nekoliko pesama. Nije bilo neuobičajeno da tokom pesme vojnici oduševljeno tapšu, sačekaju njen završetak, ispale nekoliko plotuna ka nevidljivim egipatskim vojnicima u daljini, a zatim ponovo sednu da odslušaju sledeću. Ovde je, konačno, postojala dinamična razmena izvođača i publike koja je Cohenu bila tako potrebna. Na jednom koncertu na Sinaju, kada je svirao padobrancima koje je za nekoliko časova očekivao odlazak u borbu, zamolio ih je da se okupe oko njega i počeo da svira uvodne taktove “So Long, Marianne”. Pesma je, govorio je desetinama umornih boraca, “napisana da bude slušana u okrilju doma, sa čašom u ruci, i voljenom ženom u zagrljaju. Nadam se da ćete svi uskoro tako nešto dočekati”. Tokom tri meseca Cohen je držao tempo od četiri-pet, ponekad i osam koncerata dnevno. “Rat je”, rekao je jednom novinaru godinu kasnije, “prelep”. I nikad se ne završava. To je jedna od retkih prilika koje vam se pružaju u životu da date najbolje od sebe. Toliko je sveden u pogledu ponašanja i stava, svaki najmanji pokret je precizan, svaki napor maksimalan. Niko ne gubi vreme. Svako oseća odgovornost prema svom sabratu. Osećaji zajedništva, sličnosti, bratstva i posvećenosti, u ratu su takvi kakve ne možete iskusiti u savremenom gradskom životu. Veoma uzbudljiv.
Lako je takve stavove odbaciti kao lakomislene izjave šarlatana koji jurca za uzbuđenjima, kao što je Cohenov zet učinio u pismu nakon pesnikovog povratka sa Kube. Čistota rata bila je iznad svega stalna tema mnogim piscima sa utopijskom crtom, pogotovo onima koji su, kao i Cohen, odrasli u porodicama sa snažnom aurom vojničkog života. Cohenova ratna mudrost bila je mnogo veća no što kazuje njegov stav. On nije glumio nekakvog Hemigwayevog imitatora, dobrog čoveka koji utehu traži u rajskoj nevinosti, u kojoj se odvija borba između apsolutnog dobra i apsolutnog zla, gde ljudi prevazilaze svoju beznačajnost stvarajući večite spone iskovane u vatri. Cohenova vizija bila je mnogo kompleksnija. Objasnio ju je nekoliko godina kasnije u intervjuu reditelju Harryju Raskzju. “Čak i usred”, birao je reči kako bi najtačnije izrazio misao, “čak i usred sve ove krvi i katastrofe oko nas, tih presudnih dana, u smislu da su sve institucije zbrisane, postavlja se osnovno etičko pitanje kako ostati pravedan sred sve te katastrofe”. To je ono što je rat dao Cohenu – izvan vidokruga i očekivanja, udaljen od žene i sinčića, u pustinji je okušavao nove ideje o životu u razorenom svetu. Više nije bio Laughing Len, beležnik patnji, tamni deo spektra. Stvarna egzistencijalna kriza – opstanak čitave jedne nacije bio je doveden u pitanje – stvorila je metaforičku egzistencijalnu krizu, sa kojom se jako dugo borio, onom koja je u srcu savremenog iskustva i tim lakša da se razume. U pustinji je otpočeo rad na pesmama za novi album koji će zvučati potpuno drugačije od prethodnih.
Uputstvo za življenje sa porazom
Tel Aviv u koji je Cohen stigao 2009. bio je sasvim drugačiji od onoga u kome se 1972. sukobio sa obezbeđenjem koncerta, ili pak onog u kojem je, godinu kasnije, prihvatio privremeni angažman u grupi umetnika koji su vojnicima na frontu davali moralnu podršku svojim nastupima. Bio je to sada moderno uređen grad, čiji je užurbani razvoj svedočio o želji da se zaboravi da je sagrađen na pustinjskom pesku i da mu je istorija obeležena nebrojenim drevnim konfliktima. Želja da navuče novo ruho, poput Berlina ili Njujorka, bila je sveprisutna. Pa ipak, Cohenov dolazak kao da je doprineo da pokaže svoje pravo lice i namah se pretvori u pravu ludnicu, tim pre što je u Izraelu, iz etničkih, istorijskih i umetničkih razloga, Cohen imao status božanstva. Potražnja za kartama bila je tolika da su već na početku prodaje padali telefonski i kompjuterski sistemi distributera. Galei Zahal, inače zvanična radio-stanica izraelske vojske velike slušanosti, puštala je Cohenove pesme češće nego obično, a i to “obično” bilo je veoma često; nekoliko dana pre koncerta emitovali su ekskluzivnu retrospektivu Cohenovog opusa, a voditelj je bila zvezda lokalne verzije “Američkog idola”. Na obali mora, oko hotela “Dan” u kojem je Cohen odseo, pod naletima resnog jesenjeg vetra, okupljale bi se gomile mladih ljudi u nadi da će bar na trenutak ugledati svog idola, vrišteći svaki put kada bi se pojavio neki auto sa zatamnjenim staklima. Nedaleko odatle, na Rabin skveru – mestu atentata na bivšeg premijera i najsvetlijoj tački inače deklarisano sekularnog grada – drugi bi se okupljali sa gitarama i svirali “Suzanne” i “Sisters of Mercy”. Kud god biste zakoračili, pitali bi vas idete li na koncert. Nije bio potrebe naglašavati čiji.
Cohenovi izraelski obožavaoci nisu bili usamljeni u svom entuzijazmu. Gde god bi se pojavili nakon prvog koncerta u Frederiktonu, Cohen i bend nailazili su na ekstatičan prijem. U Njujorku, ledenog zimskog popodneva, gomila koja se tiskala ispred Beacon theatra, smrzavala se satima u nadi da će moći da prisustvuje koncertu svog idola. Mnogi od njih, poskakujući u grupicama kako bi se zagrejali i dogovorili sa tapkarošima, bili su premladi da Cohena ikada pre slušaju uživo. Upoznali su njegovu muziku preko Nicka Cavea, The Pixies i Bonoa, kao i mnogih obrada koje su umnogome oblikovale alternativni rok devedesetih. Na Novom Zelandu, kao i gotovo svakom mestu koje bi turneja pohodila, kritičari su o Cohenovim nastupima pisali kao o religioznim okupljanjima. “Publika sedi i nemo sluša besmrtne peane, molitve i ode koje dopiru sa scene”, pisao je jedan novinar. “Cohenov koncert je teško opisati običnim rečima, tako da ću sada napisati nešto što nikada ranije nisam napisao niti ću ikada ubuduće napisati: ovo je najbolji koncert koji sam ikada gledao”. Na festivalu pod otvorenim nebom u kalifornijskoj dolini Kaoela, više od sto hiljada obožavalaca kupalo se u zlatnoj svetlosti sutona dok je Cohen pevao “Hallelujah”. Nemo saslušavati izvođenje, kraj su ispratili salvama frenetičnog aplauza. I ostali koncerti toga dana bili su jako dobri, ali Cohenov je bio izuzetan; njegovi fanovi su znali da će im pružiti mnogo više od prolaznog zadovoljstva.
U Tel Avivu više od pedeset hiljada ljudi ispunilo je najveći fudbalski stadion u zemlji. Ispred, na improvizovanim tezgama ozbiljno su zarađivali prodajom replika čuvenog Cohenovog crnog šešira, što je zabavljalo i njegove najreligioznije poštovaoce kojima je to bio deo svakodnevne odore. Vanredni autobusi dovozili su gomile obožavalaca i sa severa i sa juga zemlje. U dobro čuvanoj VIP loži, ministri, generali, bankari, TV zvezde i sportisti, ispijali su mohito koktele iščekujući početak koncerta.
Kao i uvek kada je u pitanju Izrael, ni ovaj događaj nije bio lišen kontroverzi. Najavivši da će turneju okončati u Tel Avivu, Cohen je prethodno pozvao Amnesty International sa molbom da se osnuje Fond Leonarda Cohena za pomirenje, toleranciju i mir, kroz koji bi svi prihodi od koncerta bili dodeljeni ožalošćenim palestinskim i izraelskim roditeljima koji su izgubili decu u zločinima počinjenim sa obe strane. Kako je Amnesty isprva odbio njegovu molbu, Cohen je, na svoju ruku, zakazao dva koncerta, jedan u Tel Avivu, a drugi u palestinskoj prestonici Ramali. Bio je osujećen u toj nameri. “Ramala”, stajalo je u saopštenju palestinske kampanje za naučni i umetnički bojkot Izraela, organizacije u kojoj se zalažu za izolaciju jevrejske države i ne priznaju okupaciju Zapadne obale, “neće prihvatiti dolazak Leonarda Cohena sve dok daje podršku izraelskom kolonijalnom režimu nastupajući u Izraelu”. Koncert je bio otkazan, a uskoro se, pod velikim pritiskom, i Amnesty International povukao iz čitave priče.
Cohen je bio uznemiren. Čitav život proveo je odolevajući agresivnim političkim strujanjima. Počelo je sa maoistima i anarhistima, a nastavilo sa onima koji su tvrdili da je povezan sa grčkom vojnom huntom, kao i onima koji su ga, zbog odlaska na Kubu, smatrali radikalnim marksistom. Ni u životu ni u muzici nije predstavljao političkog tribuna.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/muzika_iskupljenje_zivot.26.html?news_id=290958
