Pri kraju marta meseca, godine 1941, Rim se bio naježio.
Proleće je bilo došlo, a svima je postalo jasno, da će rat, sad, sasvim sigurno, kao polip, obuhvatiti i Balkansko poluostrvo, i Aziju.
Trebalo je zamisliti tog polipa.
Crnog, ogromnog, bezmernog, koji obuhvata sve, a ostavlja trag krvi.
Kraj svega toga, nije to bilo najfantastičnije, što je iz tog vremena ostalo, živo, u mom sećanju. Najluđe je bilo to, što je u palati Borghese, baš tih dana, zavladalo neko dobro raspoloženje — euforično. Moj šef me poziva k sebi, rano, marta 23. ujutru, sa osmehom na licu, što inače nije česta pojava na njegovom licu.
Pita: hoću li da odem, na dan-dva, u sneg, na brdo Terminillo?
Prošle subote morao je da mi odbije tu molbu, sad mi može ispuniti tu želju, vrlo rado. Vodimo pregovore. Sve će biti dobro. Tvrd smo orah. Ne potpisujemo pristup Trojnom paktu: Nemačke, Italije i Japana. Potpisaćemo možda, neki pakt, formalan, o nenapadanju.
Džingis Kan je zadovoljan. Princ je uspeo. Spaseni smo.
Bilo bi dobro da, dva-tri dana, ne budem u Rimu. Da izbegnem svetsku štampu. Imamo vremena da tumačimo događaje, kad bude bilo. Ne treba stvarati paniku.
Mogu otići na Terminillo.
Ja onda izlazim iz palate Borghese, veselo. Karabinijeri me pozdravljaju, čini mi se, veselije, nego ikad pre. Piljarice, pred stepeništem na Pijaci španskoj, nude mi prve ljubičice i vraćaju kusur, tačno. Znaju ko sam, pa mi kažu, da se nadaju, da Italija i moja zemlja neće, ni ove godine, napasti jedna drugu. Zar ne?
Proleće je bilo došlo, i na Palatin, nad crvenim svodovima u ciglji, i nad zelenilom u bršljanu, pa i mene obuzima neko čudno veselje. Tepam zelenilu. Kažem: nežno moje zelenilo. Verde tenerello.
Pod tim svodovima ubili su Kaligulu. Ubio ga je pukovnik garde kome je pokazivao, srednji prst — ali kao da mu je nešto drugo pokazivao — a to je opsceni gest, koji se i sad zna u Rimu.
Ima već i pupoljaka po drveću. Dolazi proleće.
Nema, međutim, ništa luđe, nego da jedan čovek predstavlja celu moju zemlju u Rimu. On ima običaj, da, pred ogledalom, briše obuću, o nogavicu. Prvo jednu, pa drugu. Obuća mu se nikad ne čini uglačana, dovoljno. Kao da se rodio Španac, u Madridu.
Sve je kod njega apsurdno. Od njega silazim stepenicama, kojima je i Napoleonova sestra — koja je sad, polugola, pretvorena u mramor — silazila, dok je bila u životu. Pa je tuda silazila i cela familija Bonaparte. A silazila i mati imperatorova, od te sorte. Istina, ona je, sirota, rekla, da je sve to lepo i krasno, ako to jest bude potrajalo. A nije potrajalo.
Iako sam znao da je, sad, diplomat, samo pismonoša svoje zemlje u Rimu, ipak mi se činilo ludo, da jedan čovek predstavlja našu celu zemlju. Uopšte, da to rade ti ljudi odeveni kao članovi francuske akademije, i kao što su odeveni ljudi u pogrebnom preduzeću.
Još luđe je bilo, da negde imamo princa, koji može da pritisne, ili ne pritisne, na dugme, u ratu, pa da se svi izvrnemo. Još luđe, da je, stolećima, takvih prinčeva bilo. A da ostali — kao oni koji su nevidljivi i lože ložionicu u trbuhu lađe — ništa ne znaju, niti vide talase koji brod zapljuskuju. Čuje se samo zvonce u aparatu. Za krmu.
Pa ipak, ja sam znao šta potpisujemo. Pitanje je bilo samo, kad potpisujemo. Kraj svega toga bio sam ozaren nadom, iako sam, sto puta, rekao: da, u međunarodnim odnosima, nema mesta nadanju.
Princ je pregovarao sa Mussolinijem. Bio je poslao svog emisara u Rim koji je pregovore vodio, tajno.
Niko o tom nije znao, Princ je mislio da je to, očigledno, vrlo mudro. Bilo je bedno.
Emisar je meni u posetu poslao svoju ženu.
Ceo Rim je, uostalom, o tim pregovorima znao. Princ je mislio da liči na sfingu. Ličio je na noja koji je u pesak bio zario glavu.
A što se tiče njegovog mandarina, u Rimu, on je lagao. Mislio je da je to vrlo mudro. Nije ni sanjao da sam ja, sve to, znao već davno. Od žene jednog savetnika nemačke ambasade, koja je, pre udadbe, bila novinarka i moja poznanica, u Berlinu. A isto tako i od oficiozusa Mussolinijevog, koji mi je, o tom, već danima, pričao. Bio mi je zahvalan. Dobio je od mene lentu.
Kraj svega toga, za trenut, priznajem, bio sam poverovao svom šefu.
Možda smo, zbilja, uspeli, da napravimo od kruga kvadraturu. Možda ćemo, AKO uopšte što potpišemo, potpisati, prosto, jedan uobičajeni pakt o „nenapadanju“. Kraj svega toga, što sam, sto puta, te godine, rekao, da, u međunarodnim odnosima nema mesta, nikad, nadanju, i ja sam se nadao. Hvatao sam se za slamku. Ko zna, možda naš mandarin, zna — kao što bi i trebalo da zna — više od mene. Možda je, zbilja, sve, još dobro. Ko zna da li ćemo uopšte potpisati nešto.
Vidim ga i sad, u sećanju, kako stoji pred ogledalom i kako mi, odobrovoljen, pruža ruku. Kaže da treba da izbegavam svaki razgovor sa strancima, o tom, da li da, ili da li ne, potpisujemo. Da se smešim samo.
Čime ću se baviti na Terminillu?
Pišem o Michelangelu i Tiberiju. O materi Michelangela.
On se nasmejao. Veli, to je dobro. To da kažem svima. Samo to.
Taj jadni čovek, sin ministra, i unuk ministra, patio je od neke bolesti stomaka, pa je pred njim, na stolu, stajala čitava minijaturna baterija lekova, koje je gutao. Imao je uvek malo pene u vrhu usana, kad bi govorio. Imao je strašnu potrebu pljuvanja. Pljuvao bi, kroz prozor, pred nimfe i fontanu. Njegov savetnik bi, tada, učtivo pognuo glavu. Prvi sekretar, koji je bio dobar konjanik, zauzeo bi stav mirno.
Drugi sekretar, koji je bio rođak njegove žene, tiho bi se zakikotao.
Na brdu Terminillo, međutim, nalazim svoje uobičajeno društvo, koje mi je zadržalo sobu. Tu je i Torsten Roslyn, kome, brže bolje kažem, da NE potpisujemo. On se odobrovoljio. Sedi sa jednom mladom ženom, ćerkom talijanskog generala, i jednom mladom, ruskom emigrantkinjom, atletskog stasa, lepom — ali koja je bila nagluva.
Kraj njih se Torsten već nalazi, sa jednom trećom, Talijankom, opet u ratu. To je bila verenica jednog oficira, ovoga puta iz mesta Rieti — koja je imala upadljivo razvijene grudi. Ona ga gleda prezrivo.
Gospođa Nordstroem nije bila na Terminillu.
U blizini hotela ima teren, po kom se sav taj svet kliza, gore-dole. Tu je i Mussolini često dolazio. Ima i dece. Puno je dece. Ćerka generalova pita me: zašto sam došao?
Da ne bih bio, kažem, u Rimu. U ovakvim trenucima najbolje je, i pred smrt, otići u tuđinu, daleko.
Izmisliti sebi jedan drugi svet i živeti, u njemu, kao što je Arhimed živeo, sve dok rimski vojnik nije, da ga ubije, ušao. Ja nisam, u stvari — iako znam da je to neverovatno — u Rimu, pa ni na brdu Terminillo, nego na najsevernijoj tački Danske, u jednom mestu koje se zove Skagen; tamo sam u hotelu.
A šta radim tamo, pita me mlada Ruskinja, podrugljivo?
Proučavam pitanje: ko je bila mati Michelangelova?
One me onda oslavljaju na miru i odlaze da igraju. Torsten Roslyn je hteo da igra sa verenicom iz mesta Rieti, ali ga ona odbija, ljubazno, a posle, grubo. Bio je uhvatio tu mladu devojku za ruku.
Umalo da dođe do skandala u hotelu.
Da bih taj svet smirio, ja im pričam kako je u Skagenu. Odlazim u svoju sobu i donosim slike o
Skagenu, i ono, što sam, tamo, pisao.
Sutradan, odlazim, na smučama, sa brda, daleko. U zimski svet, zavejan, koji se vidi, svud, uokolo.
Vidim planine Abruzza i doline duž reke, na kojima više nema snega, nego bujaju. Tišina je beskrajna uokolo i nailazim samo na prazne brvnare i kozolce u snegu, sa kojih kaplje, kao da se strehe tope. Nada mnom je nebo neizmerno plavo.
Posle podne sedim na vrhu — kod stanice žičanika na Terminillu — iznad padine koja se strmo spušta u dolinu. Pred stanicu sam izvukao stolicu za ležanje, pa se odmaram, čitajući, po svom običaju, knjigu, pesama, koju sam bio poneo. To je poznata antologija grčkih pesnika, u prevodu.
Anoniman Grk mi kaže da je Ahil sahranjen na obali mora, da bi, i mrtav još, mogao da uživa u zapljuskivanju morskih talasa u grobu. Knjiga mi kaže da snovi naši stanuju, na obali okeana na Zapadu i da njihov stan ima dvoja vrata. Jedna, od slonovače, iz koje izlaze lažni, i druga, od rožnjače, iz kojih izlaze pravi snovi. Simonid mi kaže da je dan sunčan u Atini osvanuo, tek kad su Harmodije i Aristogejton ubili tiranina. Ptolomej mi kaže da zna, da ga čeka smrt, i da je prolazna pojava, ali, kad posmatra zvezde, čini mu se da zemlju više ne dodiruje nogom. Safo je, u grobu ribara, zapisala dva divna stiha. Pelagone, kaže, tvoj otac ti je na grob doneo, vesla, tvog teškog života uspomenu. Platon kaže da je Lais prinela na žrtvu, Afroditi, boginji ljubavi, svoje ogledalo rečima: Sebe, kakva sam sad, NEĆU da u njemu vidim, a kakva sam bila, NE MOGU više da se u ogledalu vidim.
Pri zalasku Sunca, međutim, pre nego što ću poći u hotel, mene obuzima, pri sećanju na Rim, neko čudno nezadovoljstvo samim sobom, kakvo pre nikad nisam oscćao. Prekidam čitanje tih grčkih, antičkih stihova, pa kažem sebi: čemu to? U ovom trenutku, opet sam daleko od svoje zemlje i nisam tamo, gde bi trebalo da budem. U trenutku kad se naša zemlja nalazi u velikoj opasnosti, ja ne mogu, ni prstom, da mrdnem, i ne znam, ni šta je čeka sutra. Kako bih se rado vratio, sad, u onu varoš, u kojoj sam proveo najsretnije dane svog života. U ratu, u prvom svetskom ratu, preda mnom je bio iščezao čitav jedan svet. Propadoše carstva. Propadoše države, koje su trajale hiljadu godina na geografskim kartama. Izumrli su toliki gradovi. Čitave porodice mojih poznanika. Katkad mi se, eto i u Rimu, već čini, da i nisam sa ovoga sveta. Naučih samo da ništa nije stalno i da ničeg izvesnog na svetu nema. Sad bih mogao, ma gde, da živim. A posle tolike kuknjave u mojoj porodici, onih, koji su davno mrtvi — a svi bili željni, da se vrate u svoju zemlju, ja sam se eto bio u nju vratio. Zašto sam došao u Rim?
Nisam ni ovde na mestu, gde bi imalo smisla da budem.
Tavorio sam godinama i u svojoj rođenoj zemlji, u životu, ne samo teškom, nego i gorkom i ponižavajućem. Samoobmana, koja me je dugo hvatala, da patim, da bi se nešto svetlo rodilo, da učestvujem, da prednjačim čak u stvaranju nečeg boljeg, radi čega je vredelo živeti, ne hvata me više.
Kud li ću otići iz Rima?
I u našoj zemlji, idući stanici, otkud mi je sad i žena pošla, ja sam imao često ovaj osećaj duboke potištenosti. Tamno je bilo, i tamo, iza mene, i preda mnom, a nije samo taj čađavi, zadimijeni, polumrak, pod krovovima naše stare stanice, nego i život, tamo, bio težak.
Stalno se sad sećam, svanulo bi, tek kad bi voz izišao iz te stanice, i prešao most na reci. Tako će valjda biti i sad, kad iz Rima budemo pošli.
Moglo je biti oko pet časova kad se reših da siđem.
Imao sam neko tupo predosećanje nesreće.
Stresoh sa sebe tu smešnu melanholiju i počeh da, dlanom, glačam skije, a one su zamirisale na smolu, na jelovinu, na šišarke. Ruke mi mirišu na borovinu.
Mažem i svoju obuću.
Zatim ulazim nogama u čeličnu vezu obuće i skija i spuštam, na članak, čeličnu kopču. Sve je u najlepšem redu. Ulazim, šakom, i u prevez štapova, od čelika — koje sam bio nabavio tek pre dva-tri dana — pa se ispravljam. Vidim u daljini spust u dolinu, vidim teren sve do hotela, dole, i udišem vazduh, duboko. Nisam nikakav šampion skijanja, ali svi koji znaju šta je smuka, posle sedam godina skijanja, poznaju taj trenutak, kad se polazi u spust sa planine.
Korak-dva po snegu. Zatim spust kao skok u dolinu.
Te godine bili smo svi u Rimu počeli da skijamo u stavu stojećem.
Skije su pošle kao da sam na oblaku.
Dole u daljini, za trenut, vidim da nešto gori, da se diže dim, a desno, kuda skrećem, vidim šumu, koju znam. Iako je još vidno, sve je tamo desno, maglovito. Stižem do desnog kraja spusta i pravim kristijaniju, kako-tako. Skije su bile dobile veliku, začuđavajuću brzinu, i meni tek tad sinu kroz glavu, da je Sunce bilo omekšalo tu stranu spusta, a kad je zašlo, iza brda, da je ta strana pretvorena, u led. Bilo je dockan. Smučke su sekle sneg kao brijačem. Već sam u punom spustu, jurim, a osećam kako me skije, tako reći bacaju, u visinu, pri svakom, i najmanjem, neravnom kutu. Iako pokušavam da promenim pravac, makar malo uzbrđo, brzina kojom jurim u dolinu, sve je veća. U podne je bilo toplo. Sneg se bio otkravio. Sad se smrznuo. Osećam da više ne mogu, ni levo, ni desno. Spust se pretvara u let dole, pravo.
Osećam da sam pogrešio što sam spust uzeo tako strmo.
Pokušavam da se izvučem nadesno, ali, u istom trenutku, padam, grozno, onako kako nikad dotle, za sedam godina, nisam pao. Glavačke, odbačen uvis. Valjda na nekom kamenu, koji se često krije pod snegom, neprimetno. Osećam samo vrtlog i da sam obe skije prelomio, i zastajem tek uletevši desno među neko drveće, u koje sam tresnuo.
Nikad tako nisam bio, na snegu, pao.
Kad sam umirio malo dah, počinjem da se pipam po licu, i, kao u detinjstvu, tražim oči i obraze, da vidim nisam li se raskrvavio? Da sam imao štapove od bambusa, koje sam dotle imao, i voleo, mogao sam da ostanem ležeći, sa probušenom nogom, ili probušenim licem.
Ležim i pipam se, lagano. Nisam ništa slomio.
Puštam obe skrhane skije da same siđu u dolinu. One odlaze kao neka skrhana vesla, same, u dolinu.
Ležim još neko vreme na snegu.
Ništa mi se nije bilo desilo, samo sam se prevrnuo, grozno.
Sve je tu, i oči, i nos, i rebra, i koleno. Podižem se i smejem nehotice, zadovoljno. Zatim dodajem, samom sebi: ovo je neki rđav znak.
Silazim, zabadajući čelične štapove, koji mi čak nisu bili spali sa ruku, a vidim da su neki ljudi, i neke žene, poustajali ispred hotela koji je bliže spustu.
Videli su šta se dogodilo, pa se smiruju i sedaju.
Skidam kapu i smejem se, a posle nekoliko minuta stižem u hotel. Nude mi lekarski pregled, ali je to koješta. Odlazim da se okupam u svojoj sobi, a posle se pojavljujem pri večeri, raspoložen vrlo dobro.
Uobrazio sam bio da sam mogao izgubiti oko.
Torsten Roslyn se smeje, i kaže mi, da se posvađao, ružno, sa verenicom koja ima upadljivo razvijene grudi. Ne kaže šta joj je rekao, ali vidim da ga se i ćerka generalova, i neke druge žene u tom društvu, klone, i da ga začuđeno posmatraju.
On sedi sa mladom Ruskinjom, pri njenom stolu i smeje se, glasno. Ona je malo nagluva, iako vrlo lepog stasa, pa joj Šveđanin, tako reći viče u uvo. To, što sam pao, i tako strašno pao, neobično ga je raspoložilo. To je, kaže, zato, što sam se Hitlera uplašio.
Kao i pre, pri takvim izletima, u planine, u tom društvu, moje pričanje o polarnim predelima, i Danskoj, ili Švedskoj, na putu tamo — privlače pažnju. Ćerka generalova mi traži da nastavim tu priču, kad zastanem i ućutim. I ostali mi to traže, Možda i zato, što mladi Šveđanin viče, da bi Ruskinju ismevao.
Posmatra i nju, kao uostalom i sve druge žene u društvu, svojim plavim očima, hladno. Mrzi žene, očigledno.
Skagen, kaže, to je najodvratnija plaža snobova u Kopenhagenu.
Ja pričam da je to najlepše mesto na putu prema Severu. Danska je i pre već, na tom putu, kao utonula u more, a sastoji se, sva, od ostrva, zaliva, rtova, peska, sprudova i morskih talasa. Kod Skagena se na kraju obale može stajati, jednom nogom u jednom moru, a drugom u drugom moru. Zar to nije lepo? Ne zna se koje je lepše.
Talijanke se smeju.
Mladi Šveđanin, koji je bio, to veče, malo više pio, viče, da se to, između sena i slame, desilo i Buridanovom magarcu.
Da bi valjda pokazala svoj prezir prema Šveđaninu, koji je bio grub, verenica iz Rietija, seda pored mene, i ja joj palim cigaretu. Hoće, kaže, da čuje o Danskoj, u kojoj nije bila. Nada se da ne pričam ništa skaradno i ružno?
Ja kažem da je Danska lepa, idila, na putu prema Severnom polu, baš zato, što nije od granita, kao Švedska, niti planinska, kao što je Norveška, nego se njeno more, u proleće, plavi, zeleni, blista i penusi, oko nje, i kroz nju, a ljulja u čamcu, stranca, kao dete u kolevci. Voda nosi na sebi livade, šume, vrtove, a zalazi i u život čovekov duboko, svuda. Sva se ta zemlja čini kao da je sastavljena od jedara i brodova, i jarbola, koji se ljuljaju, i bele. Sastavljena od oblaka, dimova, vetrova. A na svemu tome se vije, tako često, zastava danska, koja je i sama kao bezbroj crvenih jedrilica, na vidiku.
Torsten Roslyn viče u uši Ruskinji, da je to najdosadnija zemlja.
Idila, glupa, uz pesmu slavuja.
Ima tamo, kažem, i jedna druga Danska. Na njenoj zapadnoj obali prostiru se čitave pustinje peska, sa oazama gustih žbunova travuljina, a sve to nestaje, posle, u magli od kiša. Tada se sva sastoji od severnog blata, od razlivenog mora, nasipa, velikih, gvozdenih, ustava, i sva je tamna i mračna. Nije to samo idila. Kod Skagena fijuču i viju vetri, a ljudski se govor jedva čuje tada. Provejava i sneg kroz Dansku, a na obrvama čoveka hvata se, led. Pre nego što sam pošao u polarne krajeve, obilazio sam svetionike u Danskoj, koliko sam mogao, i zavoleo tu zemlju polarnih istraživaca. Put do Hyperborejaca vodi, i u Danskoj, kroz samoću. U svetioniku ima mesta — i u ljubavi — samo za dvoje. Čoveka i ženu.
Torsten Roslyn, zna, da ih u svetioniku, i u Švedskoj, kod Strindberga, ima samo dvoje.
Ne znam što sam to rekao, ali vidim da mladi Šveđanin ustaje i okreće nam leđa. Odlazi od stola.
I mlada Ruskinja ide za njim i oni izlaze nekud i zatvaraju za sobom vrata. Svi gledaju, začuđeno, za njima. Napolju je mrak.
Meni se ti svetionici priviđaju i u Rimu, kažem, i posle četiri godine, sad, uoči rata, koji preti i lupa, i na naša vrata. Bele se sablasno, pred mojim očima. Evo, ovo je slika onog, koji se zove Blavand Huk, ovo je Fir, a ovo Bovbjerg. A ovo je poslednji, daleko na Severu, između dva moreuza: prastari Skagen.
Talijanke, kad im se nešto pokazuje, ili priča, imaju radoznalost dece i ljupkost malih devojčica, nagnutih nad školskim udžbenicima.
Tom Skagenu sam išao, da bih ga video, katkad samo sat-dva, a katkad i dan-dva. Svaki put — stigao železnicom, kolima, ili peške — mene je uvek potreslo to, što se tu može, na pesku, otići, na uski sprud, između dva mora, sve do svojih poslednjih, evropskih, koraka, koji se gube u moru. A kad bi čovek umeo po vodi da hoda, odatle bi mogao, po moru, da ode do Greenlanda.
Od Danske, prvo, ostaje samo jedna železnička pruga, koja se provlači kopnom, između dva mora, a koja zaudara na ribu. Duž železničke pruge, na kraju krajeva, ostaju samo šumice nekog niskog borja, koje ima divan miris, a posle samo pesak i travuljina dina. U pesku čovek, katkad, susretne nekoliko sanduka i balvana izbačenih iz mora. Kažu da su, tu, duvale, pre, peščane oluje kao u Sahari i da još stoji, tu, u pesku, jedna crkva, zatrpana, od koje se vidi još samo zvonik.
Talijanke, onda, uglas, pitaju, pa šta je tu interesantno za stranca?
Interesantna je, kažem, sama ta mala, prastara, varošica, danas puna malih dansinga, ribarskih brodova, svirke harmonika i kiša. Ima i naslaga praznih sanduka riba, kao spratova kuća. Ribarske žene vozikaju se sad u Skagenu kolima, u bioskop, nedeljom, kad se nadodole. A duž obale se svud, i sad, nižu, stanice za spasavanje brodolomnika.
Napolju, na pučini, ukotvljeni su svetionici brodova.
Talijanke onda izražavaju mišljenje da ta plaža, ipak, mora biti dosadna.
Naprotiv, kažem, to je vrlo luksuzna plaža sad, i čuvena.
Prvo, tu je, nedaleko od glavnog hotela, grob jednog pesnika.
Zvao se Holger Drahman.
On je došao tu da nestane u vetru pučine, i peska, i tražio je da i grob svoj ima, tu, u pesku, koji sve zasipa. Posle njega, razume se, i danski slikari su pronašli lepotu tog mesta, jer sad više ne dolaze do Rima, ali ni to nije dirljivo. Dirljivo je da je za Drahmanom došla, do Skagena, Čitava omladina Danske, sa beskrajnim nizom kempinga duž mora i sa ljubavnim parovima, po ribarskim kućicama, sred leta. Ima tu sad čak i aerodroma sportskih aeroplana. Obala se ori od smeha mladića i devojaka. Pri zalasku Sunca svi oni čuče oko groba pesnika.
Talijanke onda menjaju mišljenje o Skagenu i kažu, da bi bilo lepo otići do Skagena.
Zatim me, podrugljivo, pitaju, a da li sam imao tamo lepih doživljaja? Sa nekom ženom?
Imao sam, kažem, i te kako čudan doživljaj sa jednom ženom. Koja je bila najbestidnija žena, koju sam sreo u životu, a ujedno i najveća i najčistija slika Madonne, koja je izgubila sina.
Talijanke se onda glasno kikoću i kažu da je to nemoguće i da je to ružna blasfemija. Treba da se stidim.
Otud je to moguće?
Moguće je, kažem, sve, na putu u polarne krajeve. Kod Hyperborejaca.
Bio sam u Skagenu jednom, kad je bio prazan, a najprazniji baš taj veliki hotel, nedaleko od kraljevskog letnjikovca. Hotel je ogroman, ali od drveta. Noću, kroz njega urliče bura. Danju je udoban i luksuzan, a pun je fotografija bivših posetilaca. Ima među tim slikama veselih grupa, kupača, biciklista, oficira, glumaca, čuvenih glumica, pa i krunisanih glava. Većina je sad mrtva. Čitava jedna potonula Evropa.
Kad sam poslednji put bio u Skagenu, u tom hotelu, vreme je već bilo nepogodno za kupanje, ali je među žbunjem, u pesku dina, bilo toplo, kao da su na sever stigla neka saharska leta.
Ja sam tamo, tih dana, imao dva doživljaja, koje pričam često, i ponova, jer ne mogu da ih zaboravim, ni posle četiri godine. Jedan je bio na obali mora, drugi u tom velikom hotelu, kraj ognjišta.
Prvi je bio doživljaj sa fotografijom skrhanog krila. Nekog galeba.
Išao sam po sprudu, uskom, između dva mora, sve do kraja, i ja, kao i toliki drugi posetioci Skagena.
Hteo sam da idem sve dotle dok mi korak ne bude zastao, tamo, gde obala nestaje, a počinje pučina, i oblak nad pučinom, koja se produžuje sve dok se ne pojavi Amerika.
Primetio sam na pesku jedno, skrhano, krilo galeba, sa tragom krvi, i rešio sam se, da ga snimim. U žurbi, da me ne stignu talasi, slučajno sam snimio, sa tim krilom, i svoju senku, koja je na njega bila pala. Ne mogu to da zaboravim. Ta uspomena me je dopratila do Rima.
Druga je jedna divna, nesretna žena, koja je, sa svojim mužem, bila jedini gost, tih dana, u tom hotelu. Rečeno mi je da je to par Amerikanaca.
Kao što to biva, u tako velikim i praznim hotelima, kad ima samo tri gosta, bili smo smešteni, blizu, na istom spratu, a viđali se neizbežno, i za vreme ručka, i za vrama večere — a, posle večere, hteli-ne hteli, kod ognjišta.
Mrak je padao rano, tih dana, u Skagenu.
Sedeli smo kod ognjišta satima pre spavanja.
Taj čovek, i žena, oboje, bili su vrlo lepog i visokog uzrasta i ostavljali bi za sobom novine, kraj ognjišta, pri odlasku na spavanje. Bile su Švedske. Čovek me je pozdravljao od prvog dana. Oslovio me je, pre nego što mu se žena pojavila kod ognjišta, već drugog dana. To je bio čovek, očigledno, imućan, dobro odeven, pa i ta žena morala je biti, sudeći prema njenim haljinama, i obući, i prstenju, vrlo imućna. Rečeno mi je da je čovek pitao: ko sam.
Kad me je oslovio, rekao mi je, ubrzo, da je Šveđanin, koji živi u Čikagu, da je arhitekt, i da ima roditelje u Štokholmu, kao i njegova žena. Bio je lep čovek, sa lepotom Hyperborejca, sa očima leda.
Ponašao se neusiljeno, ljubazno, očigledno željan razgovora. Kretao se atletskim stasom skijaša.
Njegova žena, isto tako visoka, neobično lepog stasa, sa krupnim, čudnim, kao isplakanim očima, bila je upadijivo tiha, skoro nema. Posmatrala me je, bez ikakvog izraza u očima, hladno, ali svetla pogleda i ja sam, u jedan mah, pomislio, da je zato tako prijateljski raspoložena, što je morala čuti, u hotelu, ono, što sam ja morao da prijavim, da dolazim iz jednog poslanstva iz Beriina. Sever je svet snobova i ordenja oko vrata.
Njen muž i ja govorili smo o svemu i svačemu, a najviše o Berlinu.
Rekao mi je da je na putu u Švedsku, da poseti roditelje, a da mu je žena nedavno sahranila sinčića, jedinca. Zastao je u Skagenu u nadi da nekako umiri svoju suprugu, pre nego što odu u Štokholm, jer ona i sada plače, noću, i hoda u životu kao mesečarka. Čovek se nadao da će joj ova tišina, ova morska obala, ovaj stran svet, biti od pomoći da zaboravi malo smrt svog sinčića.
Na žalost, desilo mu se nešto, što nije očekivao.
Među fotografijama na zidu, u tom hotelu, bila je i slika, koju je 4. septembra godine 1911. darovala hotelu nesretna Marija Feodorovna, kad je u tom hotelu odsela.
To je sve pokvarilo.
A još gore bilo je to mnogo gore — što je sobarica njegove žene, jednog dana, sa prozora, pokazala obalu, gde su, posle pomorske bitke u prvom svetskom ratu, pre dvadeset godina, izbačeni na obalu leševi mornara poginulih i potonulih kod Skageraka.
Jedva je uspeo da umiri ženu, koja place za sinčićem i sada.
Jedina radost joj je ova tišina u hotelu, kod ognjišta.
Mislim da posle toga ne treba ni da kažem, da sam tu lepu pojavu, u trenutku kad bi se pojavila, dočekivao, uvek, sa dubokim saučešćem i učtivošću. Trudio sam se da je ostavim samu i odlazio sam u svoju sobu, osim kad me je njen suprug zadržavao.
Njegova žena sedela bi sa nama, u fotelji, preko puta, u svojim crnim, večernjim haljinama, tako reći nema. Svaki čas bi, međutim, ustajala i ložila vatru, čarkala žar, i skidala pepeo sa žara.
Čučala je, tako, svaki čas kraj ognjišta.
Ono što ću ispričati, uz to, sada, nije nimalo lako reći, a želja, da to ispričam, zaista nije posledica neke bestidnosti, ili traženja senzacija. Hoću samo da kažem koliko me je zaprepastila blizina, u kojoj se nalaze, u životu ljudskom, tragedija i komedija.
Kad god bismo sedeli kraj ognjišta, dok bismo sa njenim mužem govorili o Hitleru i opasnosti od rata, njegova supruga sedela bi u fotelji, sa nama, preko puta. Kad bi čučnula, ja sam morao da primetim, kao nekog labuda, njeno telo, golo, iznad kolena, sve do Venerinog brdašca.
Kad sam to rekao nastaje pandemonijum među Talijankama. Smeju se. A verenica, koja ima upadljivo razvijene grudi, odlazi od stola.
Bilo je, međutim, jasno — moralo je biti — da ja to ne pričam, nimalo, kao iz Decamerona, nego da je to groteskna istina, fantastičan doživljaj, koji mi nije bio, nimalo, prijatan.
Priznajem, kažem, za trenut, kad se to ponovilo, i idućeg večera, meni je, kroz glavu, prošla, ružna, misao, da je to možda neka obesna, šašava, bogata Amerikanka, koja je neosetljiva na hladnoću, i, sportski, i suviše lako odevena. A možda i napita?
Međutim, njeno tužno, lepo lice, njene isplakane oči, celo njeno mirno, ljupko, vanredno, biće, njen način sedenja, razgovora, ponašanja, odavali su ženu, koja je daleko od svake obesti, svakog cinizma, svakog interesa, osim tog traženja tišine i osluškivanja pucketanja panjeva i vetra, u drvetu iznad naših glava.
Da, za jedan trenut, naviknut na nemoral tog, takozvanog velikog, sveta, u kom sam morao da se krećem, tih godina, pomislio sam bio, da ta žena, možda, i nije supruga tog čoveka, nego metresa, koja se kupa danju u moru i sada, a uveče zaboravlja kako da se obuče i čuči potpuno nesvesna, da je, nad kolenima, gola. Tera prosto šegu sa ljudima.
Kad bih joj, međutim, video tužne oči, i pognutu glavu, dok bi sedela kraj tog lepog muškarca, koga je pažljivo slušala, iako ga očigledno nije ni čula, brzo bih opet odagnao misli od sebe, da se radi o nekoj ženi, kao iz Juvenala.
Te krupne, isplakane oči nisu umele da lažu.
A njena ruka, kad bi je, pri odlasku na sprat, pružila, bila je ledena. Na njenim usnama, kad bi rekla „laku noć“, nije bilo ni traga nekog drskog osmeha, čulnosti, ni ikakvih mrlja života.
Muž bi je odveo od ognjišta kao nekog bolesnika.
Ni taj doživljaj nisam mogao da zaboravim i on me prati do Rima.
Iako mi je to veselo društvo Talijanki oprostilo ono, što je u toj priči bilo, neočekivano, i skabrozno, pa je nastavljena igra, ja sam to veče otišao, posle te priče, na sprat, u svoju sobu, kao da sam pratio neku senku iz Skagena. Talijanke su i same počele da se razilaze ranije, to veče, nego dan pre. Po kozolcima i kolibama u okolini, u planini, u snegu, događalo se, u tom svetu, svašta — bilo je poseta i po sobama hotela, ali ponašanje mladog Šveđanina, i te mlade devojke, pokvarilo je bilo raspoloženje našeg društva.
Kad sam ostao sam, rešio sam se da idući dan, odem, sa Roslynom, dalje, od stanice žičanika — ako to jest budem uspeo da nađem skije u slagalištu hotela koje su bile ostavljene da čekaju iduću zimu na brdu Terminilio.
Spremao sam se da legnem i zaspim, kao komedijant kome je uloga na brdu Terminillo završena. Ništa me se nije više, kad ostanem sam, ticalo, to društvo talijanskih snobova, pobeglih od rata iz Rima. Moje su misli bile daleko, tamo, gde je naša zemlja. Pitao sam se šta nas čeka?
Pred ponoć zakucaše na moja vrata. Telefon me je tražio iz Rima.
Kad siđoh, čujem glas svoje žene, prigušen i tužan. Moli me da se hitno vratim. Potpisali su u Beču. Ja pitam, da li pakt o nenapadanju?
Ne, kaže mi žena, pakt Nemaca, Talijana, Japana, Mađara i Bugara.
Gospođa Nordstroem joj je malopre javila.
Miloš Crnjanski
