Dana 18.12.2016. godine, udario je mraz na Novi Sad, a na uglu između ulica Iva Ćipika i Svetozara Ćorovića, na Novom Naselju, bilo je sablasno. Ustao sam u pola 4 ujutru da bi popio vode. Mučila me je blaga temperatura i usta su mi bila u potpunosti suva, toliko da sam počeo da se gušim još u snu. Sav pogubljen i sanjiv, otvorio sam ulazna vrata od garsonjere u kojoj stanujem, i pogledao u moje dvorište. Mraz. Živa ograda, kao i krovovi svih kućica u naselju do kojih mi je sezao pogled bili su sjaktavo beli, ali ne od snega, nego od ljutine mraza. Sa ulice je dopirao lagani topot konja. Da li ja to stvarno čujem ili i dalje sanjam? Zatvorio sam vrata stresašvi se od naleta zime.
„Jesam li sada ja to upravo video nju,
krajičkom oka, pri zatvaranju?
Devojku koja me je dozivala
u grozničavom snu?“
U sledećem trenutku, ležim pokriven na svom toplom krevetu i razmišljam. Dok sam zatvarao vrata, na ulici, koliko sam mogao da vidim od svoje dvorišne kapije po tom mraku i slabom uličnom osvetljenju, pojavila se ženska figura do struka, u tamnoj haljini poput noći. To je bila ona. Da li je moguće? Ali, šta ona radi tu u pola 4? U ovom delu grada? U Novom Sadu u 2016. godini? To su prva pitanja koja su mi padala na pamet, i dalje bunovnom. Mračne misli su me obuzele u sekundi. Nisam mogao opet da zaspim, jer nije bilo šanse da bih uspeo da povratim dubok i miran san. Uznemiren, ustao sam da bih se umio hladnom vodom u kupatilu, pa sam se vratio u sobu gde mi je pored kreveta na staklenom stočiću stajala knjiga, i počeo sa čitanjem. „Tako ću skrenuti misli na nešto drugo, i zaboraviću na ovu viziju, fatamorganu“ – govorio sam sebi. Knjiga koju čitam, muči me. Počeo sam juče sa čitanjem. Pokušavam da doživim taj svet, da osetim miris tog vremena i uhvatim emociju, ali mi nikako ne polazi za rukom. „Katoličko barokno slikarstvo u Vojvodini“, glasio je naslov. Autor je Dušan Škorić, inače moj prijatelj, čovek sa kojim provodim subotnje popodne skoro svake nedelje u knjižari u koju odlazim, gde uz društvo vlasnika i šolju dobrog čaja, vodimo razgovor na razne zanimljive teme. Knjigu sam dobio na poklon, kao njegovo najnovije delo i rezultat dugogodišnjeg istraživanja i terenskog rada po čitavoj Vojvodini. Kvalitetan povez i mazni papir krasili su knjigu, uz mnogo fotografija crkvenih dela baroknih majstora iz tog perioda, i pratećim tekstom o umetnicima koji su ih naslikali kao i likovnom analizom svake slike. Ignac Šternova „Bogorodica s Hristom i Sv. Jovanom Krstiteljem“ u prvom je planu, na naslovnim koricama.
„Obuzet,
sve vreme sam razmišljao o njoj,
tamnoj silueti,
i knjigu stavljao u drugi plan,
ne davajući smisla i značaja
tome što čitam.“
Da li da izađem i potražim je? Hladno je, tremperatura je otišla u petnaesti stepen ispod nule na celzijusovoj skali, a ja sam bolestan i pod temperaturom. Bolje da ostanem u svom toplom domu. Pasus koji čitam konačno dolazi do mojih misli…. „Za tek obnovljenu crkvu u Doroslovu pored Sombora 1793. godine naslikao je Sv. Emerika za glavni oltar od sredstava sakupljenih od vernika. Ova tema oltarske slike, zbog svog značaja u programu političko-nacionalne svesti vernika u Ugarskoj, bila je veoma česta u slikarstvu i grafici. Prostor slike ispunjavaju figure pretežno smeštene u levoj strani slikanog prostora, svetac je na visokom stepenastom postolju u središtu kadra, okrenut ulevo, obučen u bogatu baroknu odeću i sa….“
„Izlazim da je potražim!“, pomislio sam prekinuvši sa čitanjem. Nastaviću dalje sa Matijasom Hanišem i njegovim stvaralačkim opusom kada se vratim. Tek je 4 i 10 izjutra. Dan još nije ni počeo, zora još nije zarudila.
Otvaram dvorišna vrata i izlazim na ulicu. Sat otkucava 4 časova i 15 minuta. Skupio sam hrabrosti, obukao se dobro i krenuo u potragu. Tražiću je, i verujem da ću je pronaći. I dalje čujem topot konja, ali njih nema na vidiku. Osećam da su blizu po jačini galopa. Ulica sva u srebrnastoj magli, a nikoga živog nema da uživa u tom prizoru. „Koliko samo ljudi izgube spavajući“, pomislio sam. San je još uvek gospodario gradom. Sve je izlgedalo tako bajkovito. Bacio sam pogled dole niz ulicu, koja je vodila do zgrada i marketa. U ovom delu ulice gde sam ja stanovao bile su kuće. Stare kuće sa lepim dvorištima koje ljudi nisu hteli da ruše. A gore na početku, i tamo dole na kraju ulice, nalazile su se nove osmospratnice i oko njih lokali. Moju ulicu, Iva Ćipika, presecala je ulica Svetozara Ćorovića, gde sam ja na samom ćošku preseka stanovao, i bila je takođe, kao i ovaj mali deo moje ulice, sva od starih kuća. Komšijski pas počeo je glasno da laje. Krenuo sam ka lavežu i okrenuvši glavu desno, uz ulicu Svetozara Ćorovića, video sam nju, u tamnoj haljini, blede promrzle kože, kako lebdi ka magli i nestaje. I pre nego što je nestala, tačno trenutak pre toga, okrenula se, modrih usana i sva u svojoj slavi, i mirno rekla, tako prodorno kao da je pored mene i šapuće mi u samo uho: „Ja sam Izabela od Parme. Imam 21 godinu. Moj muž je bio car Svetog rimskog carstva i vladar Habzburške monarhije, Jozef II, sin Marije Terezije i rođeni brat Marije Antoanete, francuske kraljice. Umrla sam još davno od bolesti boginja, 1763. godine, ali moj duh je ostao da luta Ujvidekom. Tražim tebe. Ali sada moram da idem. Uskoro sviće. Čekaj me ovde, u isto vreme, za trinaest dana. Tad ću ti reći razlog moje posete. Sad idi kući, otvori knjigu i upoznaj me.“
Ostao sam skamenjen u mestu. Hladnoća mi je mrznula kosti i štipala obraze. Ovo što se upravo dogodilo, raspametilo me je. Bilo je nestvarno. Ja sam znao ko je ona. Bilo mi je poznato njeno lice. „Pa da, kako sam samo glup“, pomislio sam. Nju je naslikao Jozef Hikel, slikar češkog porekla, ljubimac Marije Terezije koja mu je plaćala studije slikarstva u Italiji kod tadašnjih najboljih majstora, kasnije dvorski slikar na habzburškom dvoru. Juče, dok sam prelistavao gore pomenutu knjigu, zapazio sam njen portret koji me je jednostavno upio u sebe. Nisam mogao da joj izbacim lik iz uma, i tako sam, misleći o njoj i njenom setnom pogledu, razmišljajući o njenim mukama u tom trenutku dok je nastajala slika, zaspao. Ta slika se čuva u depou Galerije Matice srpske, gde je dospela iz salona Petrovaradinske tvrđave 1933. godine, a tamo je opet dospela kao dar Jozefa II Habzburškog, prilikom jedne od čestih poseta tadašnjem Ujvideku ili Neusatz-u, sa svojom trudnom devetnaestogodišnjom suprugom, kćerkom Vojvode od Parme. Pogledao sam ponovo na sat. Otkucavao je peti čas. Ni magla ni mraz nisu popuštali. Pas ponovo počinje da laje. Uzbuđen i nestrpljiv, promrzlih prstiju na rukama i nogama, krenuo sam nazad ka kući. Za nepun minut, bio sam u svom toplom domu sa knjigom u rukama, tražeći portret Izabele od Parme.
„Teško je ne istaći mnoge likovne vrednosti portreta Izabele od Parme, svetlost koja se skoro eterično rasipa po figuri s leve strane, hromatizam koji svojim prigušenim rečnikom opisuje inkarnat i odeću, ili umeće kojim je dočarano njeno duhovno stanje. Lice madridske princeze, glatko poput porcelana, mirno i otmeno, gleda u posmatrača, u tužnim očima i na usnama prikazan je bol, prikupljen čestim neuspelim trudnoćama i bolestima. Suzdržana je u nakitu, koji počinje dijademom od belih i plavih bisera što se ponavljaju na širokoj ogrlici oko vrata, zatim je tu bogati broš od belih bisera u čijem je središtu portret supruga.“- pisao je Dušan Škorić rođen u Bačkim Brestovcima pored Sombora, istoričar umetnosti, u svojoj sveobuhvatnoj studiji. Opet sam pažljivo posmatrao sliku i opet me je gutala i vodila u paralelni svet. Našao sam se u toj prostoriji sa Izabel. Gledao sam kako Hikel radi u zanosu, i on sam očaran lepotom ove Madriđanke. Da li je on znao njenu tajnu? Je li je zbog toga tako verodostojno prikazao njenu bol i njen setni pogled koji govori da nije srećna u braku sa Jozefom II, i da voli njegovu rođenu sestru, Mariju Kristinu? A to se tek kasnije saznalo posle njene smrti kada su pronađena pisma i njihova prepiska. Da li meni Isabela od Parme želi da kaže još nešto što nije znao ni sam slikar pa me je zato budila i dozivala ka sebi? Možda je baš zbog te tajne duša ove lepotice nesmirena, pa i dalje luta ovim gradom. I kakve veze ona uopšte ima sa Novim Sadom? Daleko je 31. decembar. I zašto baš tada? „Za trinaest dana“- rekla je. Tada je doček nove godine. I tako sam, boreći se sa tim teškim mislima, opet savladan temperaturom i umorom, zaspao.
Budim se obliven znojem. Gledam na sat i zapažam da sam spavao dugo. Bilo je pola 3 popodne. Pored mene je i dalje stajala knjiga, otvorena na stranici gde je bio portret Izabele.
Sada mi nekako deluje da se sve ovo što mi se dogodilo odigralo relativno davno, bar pre 2-3 dana, a ne pre samo nekoliko sati. Moja temperatura je opala, verovatno zbog masivnog pokrivača i dobrog preznojavanja. Razmišljao sam da li da izađem napolje i udahnem malo svežeg vazduha, ali sam konstatovao, da mi ovako znojavom i na toj hladnoći to nikako ne bi bilo pametno. Umesto toga, odlučio sam da skuvam čaj i pojedem narandžu, koja će me svojom kiselošću razbuditi i rasaniti. Seo sam za računar sa namerom da saznam što više u vezi Izabele i Hikela i potražim na internetu da li postoji nešto što će mi razjasniti moj zaključak, koji je bio toliko logičan, da je ovo Hikelova najbolja slika, uz Mocartov portret iz profila naslikan 1783. godine za koji niko nije znao gotovo 200 godina, upravo iz razoga što je znao nešto što ostali u tom trenutku na dvoru nisu znali, nešto što je mučilo Izabelu u kratkom braku sa Jozefom II, koji je trajao samo 3 godine i u kome su izgubili obe ćerke. Mlađu, na samom rođenju, koja je nosila ime njene ljubavi i rođene sestre njenog muža, Marije Kristine, posle čega je ubrzo od bolesti boginja preminula i Izabela, i drugu, Mariju Tereziju, prvorođenu, koja je dobila ime po babi sa očeve strane i koja je živela do svoje sedme godine.
Uz pomoć interneta saznajem da je Izabela rođena 31. decembra 1741. godine i postaje mi jasnije zbog čega mi je rekla da je čekam na uglu moje ulice baš u to vreme, tj. za trinaest dana, kada pada 31. decembar i doček Nove godine. Takođe, saznajem da joj je majka isto preminula mlada od boginja, i da je Izabela predviđala svoju ranu smrt još pre udaje za Jozefa. Dolazim i do informacije da je Izabela tokom kratkotrajnog braka sa Jozefom II bila melanholična i depresivna, teško je trpela svoje trudnoće, pa i da je posle prvog porođaja, kada je dala život ćerki po imenu Marija Terezija, pala u krevet na 6 nedelja, predviđajući brzu smrt i sebe i svojih kćeri. To se i ostvarilo, pošto je na svom drugom porođaju, njena ćerka Marija Kristina umrla posle samo par sati a ubrzo posle toga umire i Izabela, a njena starija ćerka, bolešljiva, umire sa nepunih osam godina oko 1770. godine.
Na internetu još piše da su Marija Kristina i Izabela delile ista interesovanja o muzici, slikarstvu i umetnosti uopšte, kao i da su dane provodile pričajući i dopisivajući se. Iz tih pisama došlo se do zaključka da je Marija Kristina bila srećna osoba, zadovoljna sobom i svojim životom, dok je Izabela bila opsednuta smrću i crnim mislima. Pod čudnim okolnostima, gotovo sva pisma koja je Marija Kristina napisala Izabeli, nestala su odmah posle njene prerane smrti, dok su ostala sačuvana samo pisma od Izabele upućena Mariji Kristini. Sve ovo me navodi na pomisao da je Marija Kristina nešto krila, i, verujem, uništila svoja pisma poslata bratovoj ženi. Šta je to tajila Marija Kristina? Koju je to tajnu zauvek zataškala? To je mogla znati samo mrtva Izabela, i ona se sada, 253. godine posle svoje smrti, pojavljuje meni i doziva me u mojim snovima, da mi otkrije svoju veliku tajnu, svoju veliku tugu i bol, koja ju je navela na preranu smrt, i uništila život zaljubljenog čoveka i budućeg cara Habzburške monarhije, koji je do kraja svog veka patio za njom i njihovom mrtvom decom.
Dane sam provodio čitajući iznova i iznova tekst o ovoj slici i gledajući sam portret, i uhvatio sam sebe da počinjem da ludim. Bio sam opterećen celom ovom pričom ali nisam smeo da je ispričam najbližima, jer bi onda svi pomislili da sam skrenuo. Želeo sam da odem u depo Matice srpske i pogledam sliku uživo, ali iz nekog raloga mi tamo nije bio dozvoljen pristup. Dušana Škorića, autora knjige i prijatelja, pokušao sam više puta da pronađem i popričam sa njim o svemu ovome, ali je on bio, po rečima njegove žene i vlasnika knjižare u kojoj se okupljamo, van zemlje. Otišao je poslom. Sakupljao je građu za novu knjigu koju je radio za Oksfordski univerzitet, naručenu od strane Amerikanaca. I tako, u svoj toj agoniji, osvanuo je i 31. decembar. Otkazao sam sve što sam planirao za taj dan. Mojima sam rekao da ipak neću doći kući da budem sa njima za doček, čak sam i devojci izmislio da sam bolestan i da mi se nigde ne ide, pa da bih voleo da odmaram, čitam knjigu i uživam u toplini doma. Na kraju, uspeo sam sve da razuverim da nisam čudan i da jednostavno ne volim dočeke, i negde oko pola 8 uveče, uzbuđen, nestrpljivo sam čekao te sitne sate i susret na uglu ulica Iva Ćipika i Svetozara Ćorovića, sa Izabelom od Parme, ženom Jozefa II Habrzburškog. Čekao sam i čekao, ustajao i šetao, pa opet čekao, i onda sam jednostavno utonuo u san.
Ona je bila tu. Video sam je jasno. Dozivala me je. Ustao sam, obukao se i krenuo za njom. Pogledao sam na sat, bilo je 4 sata i 15 minuta, 01. januara, 2017 godine. Na ulici, na samom uglu, stajala je, ista kao i na slici, i blago se smešila. Prišao sam joj nesigurnim korakom. Tada je opet onim prodornim glasom progovorila: „Negde u ovo vreme, 1741. godine, ja sam bila živa samo nekoliko sati i čista kao duša Hrista. Zbog toga sam ti i rekla da dođeš baš sada. Oslobodiću se velike tajne, i konačno će moja duša moći da napusti ovaj svet i preseli se na onaj drugi, gde više neće biti muke i bola, što će biti moje ponovno rođenje. U zemaljskom životu nisam imala sreće. Bila sam posednuta. Crna senka me je pratila čitavog života. Iako sam bila prelepa, što je za žene u tom vremenu bila najbitnija stvar uz plemićku krv koju sam svakako posedovala, ja se nisam osećala srećnom i zadovoljnom. Slutila sam smrt. Sa nepunih 18. godina, malo pre nego što ću se udati, dok sam još živela u Madridu, pozirala sam za portret Francisku Goji, tada mladom i perspektivnom španskom slikaru i pomoćniku dvorskog slikara u Madridu, Fransisku Bajeu, kao kćerka Filipa, sina španskoga kralja i princa Španije i vojvode od Parme.
Goja je me je tada, iako je imao tek 14. godina, zaluđen mnome i mojom lepotom, u naletu strasti obljubio na silu, i ja sam ubrzo posle toga saznala da sam trudna. Od tada mrzim muškarce. Dete je umrlo u meni još u trećem mesecu trudnoće, i nakon toga desilo se ono što je obeležilo čitav moj život. Javio mi se sami Princ Tame i rekao da ću živeti kratko, da ću uništiti život jednog velikog vladara, voleću njegovu sestru, i sva deca koju budem imala sa njim će umreti brzo. Još mi je rekao da ću biti fatalna po svakog ko me ugleda. Što se i dogodilo. Sa ćerkom moga brata imala sam seksualne odnose još od samog početka braka i ona je bila zaluđena mnome. Nije htela da se uda i formira porodicu, što je njenu majku, Mariju Tereziju, ubijalo. Kompletna porodica je bila u rascepu zbog mene. U pismima, koja mi je slala, Marija Kristina je pisala kako ima osećaj da jaše samog Đavola dok orgija sa mnom, da je ta strast jača nego bilo šta što je osetila u životu, i da želi da provedemo život zajedno. Mene je to činilo tužnom,. Ja sam nju doživljavala na drukčiji način. Volela sam je istinski, kao sestru, ali me je sam Đavo terao da je sablažnjavam, ljubim i ližem, vodim ljubav sa njom. Devojku koja je bila srećna i vesela, napravila sam grešnicom i bludnicom. Sa njenim bratom nikako nisam legala u krevet, pa je i on počeo da sumnja u našu aferu. Ubrzo potom, ja sam sa njim drugi put zatrudnela i tada sam shvatila da mi se bliži kraj. Princ Tame me je dozivao. Samo je Jozef Hikel znao za nas. Jedne večeri, dok smo u velikom zanosu Marija Kristina i ja vodile ljubav, upao je slučajno u sobu gde smo bile i video nas. Obećao mi je potom, da nikome neće reći, a ja sam njemu u zamenu za vernost dala dozvolu da me naslika, pošto mu je to bila velika želja. To je i njegova najbolja slika u životu. Uspeo je njom da postigne slavu, ali je takođe, obuzet sa mnom i mojom lepotom, doživevši starost, umro je u teškim psihičkim cepanjima i duševnoj boli. Isto tako je završio i Goja. I sada si tu ti. Mladi pisac i pesnik, umetnik, poletan i spreman da stvaraš velika dela, neki novi Hikel ili Goja. I posle 253. godine lutanja moje duše po habzburškoj monarhiji, ja sam u Ujvideku, gradu u kome sam nekada davno boravila zajedno sa mužem i njegovom porodicom u poseti Petrovaradinu i tvrđavi, baš na tom mestu gde ti sada stanuješ, na ovom uglu, došla kasno u noć, daleko od svih, i zborila sa Nečastivim. Rekao mi je da će mi kada dođe vreme, tu dati spokoj i mir, a on će se preseliti u nekog drugog, vrednog njegove milosti. Verujem da si to ti. Ostavićeš trag iza sebe, samo će taj trag biti pogan a ti ćeš završiti sumanut, u borbi sa nekim svojim duhovim i utvarama.“
Tada mi je prišla, poljubila me, i nestala. A ja sam osetio promenu.
Otvaram oči uspaničeno. Gledam na sat. Još uvek nije ponoć. I dalje je 2016. godina. Čujem, sa ulice dopire lagani topot konja. Imam devet propuštenih poziva od devojke i dva od majke. Verovatno su se zabrinuli. Bio sam im čudan poslednjih desetak dana. Ali ja sam bio srećan. Srećan što nisam prespavao susret sa Izabel. Čekaću još samo malo da je opet vidim, a do tada ću zapisati ono što sam sanjao sada, a možda zapišem i ceo ovaj događaj od samog početka. Počeću ovako:
„31. decembar je, 2016. godina, i na Novi Sad je udario mraz.“
Srđan Sekulić
O autoru: Srđan Sekulić je rođen u Prištini 23.11.1993. godine. Crnogorac po nacionalnosti. Studira i živi u Novom Sadu.
