Doba sumnje (3)
[Naši putevi se razilaze: doba sumnje – to je naše vreme: (Razgovor “Ideja” s Danilom Kišom) / [razgovor vodio Boro Krivokapić]. – Ideje. IV: 4 (1973)]
Jedan kritičar je povodom Peščanika napisao da je to »jedna od najupečatljivijih ilustracija« teze »da se u dobrim umetničkim delima… po pravilu napor ne primećuje«. Šta bi to trebalo da znači?
To što kaže kritičar koga navodite, to jest »da se u dobrim umetničkim delima po pravilu napor ne primećuje«, jeste samo starinska i nespretna formulacija bartovske teze o koherentnosti nekog dela. No to nije samo terminološka razlika – isto to samo malo drukčije – nego suštinska. Dok nova kritika stoji pred fenomenom dela i pokušava da ga shvati kroz njegovo sopstveno funkcionisanje i celishodnost, ne isključujući pri tom, naravno, ni njegov odnos prema svetu i vremenu, što će reći ni prema autoru, dotle u navedenoj formulaciji nalazimo jednu apodiktičku, unapred datu i shematsku izjavu: da su dobra umetnička dela ona u kojima se napor ne primećuje. Tu je dat već i sud o delu unapred, delo je valorizovano. Dužnost kritike bila bi, međutim, da pokaže, da dokaže, na određenom delu, kako ono funkcioniše i zašto je ono dobro, ili loše, uprkos naporu. Jer navedena rečenica podrazumeva taj napor, u njoj se tvrdi zapravo da se »dobra umetnička dela« pišu sa naporom. Tako dolazimo do jedne nove književne kategorije, do »napora«, koji, kao što iz ovoga proizlazi, valorizuje delo na estetičkom planu. Ja, međutim, mislim da je ovo jedna uzaludna i besmislena estetička kategorija potekla iz onog starinskog klišea jednostavnosti po kojem su dobra umetnička dela prosta, a ako nisu prosta, nego komplikovana, onda ta njihova komplikovanost ima »po pravilu« privid prostote. Sve je to valorizovanje dela na osnovu jedne zapravo vanliterarne sheme, na osnovu jednog »psihološkog« šablona, po kojem pesnici pevaju kao ptice a pisci pišu jednostavno i lepo, onako lepo i jednostavno kao što govore starci i mudraci… Ako se, dakle, u Peščaniku napor ne primećuje, to bi trebalo valjda da znači da je delo koherentno i smisleno, da ono funkcioniše logično, a to je, dozvolićete, preduslov za svako dovršeno delo. I ako se meni gore navedena formulacija ne dopada, ako u njoj nalazim neku vrstu podozrenja, to je upravo stoga što je ta formulacija nabijena sumnjom i podozrenjem da je Peščanik u konkretnom primeru »dobar«, uprkos naporu koji je u njega uložen. Navedena rečenica znači još i to da je delo »dobro«, ali tu postoji jedno ali: ono nije prosto, ni jednostavno, jer je u njega uložen napor, no taj se napor pak ne vidi, pa kao da i nije u njega uložen napor, jer kako bi inače bilo dobro. Sve u svemu, stvar je, dakle, kao što vidite, u osnovi sumnjiva. I od male koristi.
Kad kažete da »Peščanik je… antropološki roman« (Vjesnik, 1. mart 1973), šta Vi podrazumijevate pod antropološkim romanom?
Reč antropološki upotrebio sam ovde, a povodom Peščanika, u njenom leksikološkom značenju nauke o čoveku uopšte, a mogao sam upotrebiti i neko od determinantnih značenja te reči kao: paleološki, paleografski ili ponajpre ontološki roman. Rečju antropološki, koja dakle sadrži u sebi i gore navedene determinante, hteo sam da ukažem na strukturalnu višeslojnost Peščanika, na geološke i paleontološke slojeve koji se u njemu ukazuju, na činjenicu, najzad, da je taj roman pisan sa izvesnom kvazinaučnom akribijom, na osnovu dokumenata, na osnovu istraživanja starih rukopisa i materijalne kulture jednog »potonulog sveta«. Sagledani u ovom svetlu, predmeti i stvari koji se pomaljaju iz Peščanika, iz dubokih peščanih naslaga na dnu presahlog Panonskog mora, zadobijaju svoje pravo značenje: nije tu reč o »šozizmu« nego o »paleografiji« i »paleontologiji«. Zašto to nije videla i naša kritika? Samo zato što prilazi svakom delu s predrasudama i s nepoverenjem, sa unapred nametnutim shemama i formulama, a, kao što rekoh, svodi nepoznato na poznato: ako je u nekom delu istaknuta predmetnost, onda je to, naravno, »šozizam«, a šozizam jeste dehumanizacija itd. Predmeti u Peščaniku jesu, pak, iskopine. Eto, to znači antropološki. Time sam još hteo da kažem da sam pisao ne samo o jednom »jučerašnjem svetu«, nego i o jednom potonulom svetu. Panonsko more tu je samo metafora, čini mi se dalekosežna po smisao ovog romana. Antropološki znači još i to, kao što sam već na jednom mestu rekao, da sam jednoj paleontološkoj stvarnosti prišao sa naučnom akribijom, ali kao romansijer, slično fon Denikenu! Razumete šta hoću da kažem: nenaučne sam činjenice, u nedostatku materijalnih dokaza, prezentirao kao pozitivna »naučna« otkrića. Pokušao sam, dakle, denikenovski, na osnovu jednog pisma, koje kao da je izvađeno sa dna Panonskog mora, da rekonstruišem čitav jedan svet…
Kako vidite jednu cijelu kavalkadu raznih nacionalizama koji se keze iz istorijskog okvira ovog vijeka? Koja je svijest, ako uopšte može biti govora o nekoj svijesti, istovremeno i nacionalistička svijest? Koji je njen jezik, odnosno kako se oglašava njeno mucanje?
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se »izrazi«, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar naizgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli i na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova »tajna« da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, »potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta«. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše »iz naroda i za narod«, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna nijedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazivali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, »nikog do boga«, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, »ponos porodice«, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. »To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune« – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…
Kao čovjek koji je već dugo povezan s tokovima svjetske kulture vjerovatno ste jedna od najpozvanijih osoba da kažete koliko su jugoslovenske književnosti blizu ili daleko od evropskih i svjetskih magistrala?
Kao što i sami vidite, ovo pitanje je dvosmisleno. Druga je stvar da li se osećam pozvanim. Prema tome, mogao bih reći samo neke slutnje, izvesno svoje viđenje stvari, dakako parcijalno. Jedan od smerova ovog pitanja iziskuje odgovor na pitanje koliko smo mi zapravo integrisani, kao nacionalne književnosti, u svetsku književnost i, istovremeno, da li je ta integracija mogućna. Prosto rečeno, koliko je ono što se u nas piše tekovina evropske, da ne kažem svetske književnosti. U grubim crtama govoreći, čini mi se da smo, što se poezije tiče, ili njenih glavnih tokova, ušli u maticu evropske poezije; u nas danas piše se poezija koja ne zaostaje za onim što se nudi na svetskom bazaru lirike. Takođe mi se čini da se tragičan zastoj što smo ga imali, i što ga imamo, u kritici polako nadoknađuje i da se još uvek vladajućoj i generalnoj liniji biografske, socrealističke, ždanovističke kritike postepeno priključuju i novi pristupi književnom delu, pristupi koji su u stanju da književna dela sagledaju u novom svetlu, da im priđu iznutra. Nema sumnje, ovome doprinose, dobrim delom, sve brojniji prevodi formalista, strukturalista, new criticisma, mada mi se takođe čini da tim instrumentima, uslovno nazvane nove kritike, još nismo ovladali u dovoljnoj meri. Što se proze tiče, usudio bih se reći da se u generalnoj liniji kod nas događa isto što i u svetu: kriza. Tačnije govoreći, kod nas se još uvek piše loša proza, anahrona po izrazu i po tematici, sva oslonjena na tradiciju XIX veka, nesmela u eksperimentima, regionalna, lokalna, u kojoj je taj couleur locale najčešće zapravo pokušaj očuvanja nacionalnog identiteta, kao entiteta proze. Da se razumemo: ja govorim o proznim tokovima, a ne o pojedinačnim uzletima. Što se, pak, sveta tiče, on još uvek u našoj prozi traži manje-više eksces, couleur locale ili politički pamflet, surogate turizma i politike. Primer južnoameričke literature, to poslednje otkriće što ga je Pariz lansirao u svet, kazuje nam, međutim, da je couleur locale nedovoljna garancija da bi se svet zainteresovao za jednu prozu, nego da je tzv. nacionalna komponenta, grubo rečeno, samo znak raspoznavanja, a da je savremenost u temi i izrazu, duh eksperimenta i novine, modernost, ono što je u stanju da uspostavi vezu sa današnjim čitaocem, bez obzira na njegovu nacionalnu tradiciju i pripadnost. Kako se, zapravo, to zbilo sa tom južnoameričkom literaturom? Primer je, čini mi se, poučan. Posle čudesnog otkrića čudesnog Borhesa, izdavači i eksperti opipali su teren naokolo i otkrili čitavo bogatstvo jedne literarne flore koja je cvetala na tlu južnoameričkog kontinenta, od sveta zaboravljena, ali ne zaboravljajući svet. I mi smo, dozvolite, imali svoj trenutak, ali ne i svoj čas: Ivu Andrića. Ali to, rekoh li, još ne bejaše čas jugoslovenskih književnosti. Sačekajmo ga u miru božjem…
Kraj
