Mešao sam čorbu od gljiva drvenom varjačom i
gledao kroz prozor iz kuhinje
u travnjak.
Potšišao sam ga električnom kosilicom
pre četiri dana, i od tada
kiša je padala po malo za sve to vreme.
Jednog popodneva sam namestio prskalicu,
sproveo sam crevo sve do česme u dvorištu
i pustio vodu.
Zemlja se kvasila.
Još uvek je bilo žutih, suvih busena
dok sam pažljivo klizio niz travnjak.
Iščekivao sam da suncem spržene travke
odmene svetlozelene vlati.
Setih se onda filma o italijanskoj porodici u Njujorku,
otac ostvaruje svoj san,
novcem zarađenim teškim radom
kupuje kuću sa travnjakom. Vraća se s posla,
ulazi u dvorište s novinom ispod miške,
pogleda travnjak.
Ulazi u kuću, seda za sto, ruča makarone i
popije čašu vina.
Uzima novine i izlazi iz kuće.
Rasklapa platneni ligeštul i seda,
otvara novine nad prekrštenim nogama.
Jedno stopalo mu je u travi.
Njegov sin na lutriji dobija milion dolara,
ali dalje ta priča nema veze sa očevim
stopalom u travi.
A upravo sam se toga setio.
Stopalo u zelenoj travi.
Mene je brinuo ovaj travnjak, brinula me
žuta boja trave.
Stvar vremena.
Sa prvim vlatima zelene
nešto će mi se otkriti.
Možda nešto i naučim.
Možda čak i preko noći.
A zelena će
zameniti žutu, samo to.
I biće pojedeno još čorbi od gljiva.
Srđan Valjarević
