Sudbinu ponekad vidim kao nekog lavića (ili nešto ovom slično), koji bi zajedno sa nama živeo na istom mestu.
Godinama pokušavamo da je ublažimo; katkad pomislimo da smo je ukrotili. Odjednom se priseti svoje iskonske krvi; učini,evo, sasvim malo i sve se pretvori u ruševine.
Polako se navikavam da je gledam u oči. Potpuno je otvorena, tiha; povremeno se neka neočekivana iskra u zenici oka ukaže, prohuji i nestane. Imam utisak kako ova iskra ispoljava jednu tragičnu nepobitnost – videćemo.
Naša bol mora da se ili drži u tišini, ili, ako, progovori, od pomoći da bude – u protivnom to je razbacivanje rečima.
Jorgos Seferis – Dani
