Borislav Pekić o smrti
Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinaca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste?
Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, no svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi, u stvari, prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je, u stvari, žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.
To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.
Rađanje Atlantide
Da nema smrti nikad ne bismo bili mladi. Da smrti nema život bi izgubio svaki smisao. Smisao je uvek u nečem drugom. Ako tog drugog nema, nema ni smisla.
Izbaciti iz antropološkog koncepta smrt znači ukloniti iz naših ispitivanja osnovnu pretpostavku čovečnosti.
Bežeći od smrti mi joj se približujemo. Bežanje od smrti pretpostavlja razmišljanje o smrti, a razmišljanje o smrti je bitan deo smrti. Razmišljanje o smrti je umiranje pre smrti.
Život na ledu 1983/84
Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
Ako čovek i ne sazna šta će biti smrt, možda će jednom shvatiti šta je bio život.
Na drumovima […] izgleda kao da ljudi jure smrt, a ne posao ili zadovoljstvo.
1999
Iz smrti se ne beži. Iz ropstva – možda.
Za smrt nikad kasno nije. Za život je uvek rano. Jer, čim o tome misliš, već si umro.
Zlatno runo
Naša se smrt događa svakog dana, svakog umire poneka uspomena, svakog časa zatire po trag našeg bistvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo.
I kad s drugima umire, čovek umire sam. Iako u finalnom času svi umirući nešto slično doživljavaju, čovek umire samo svojom smrću.
Godine koje su pojeli skakavci
Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti prethodi agoniji, jer život nije drugo do neka vrsta toplog, veštački zagrejanog pasaža između dve hladne i mrtve ulice. Rađamo se iz smrti. (Možda u tom potencijalnom iskustvu leži razlog strahu od nebivanja.) Vraćamo se svojoj smrti kojoj smo odani. Život tako nije drugo do gnojav infiltrat u čistim plućima nepostojanja.
Umetnost, a osobito muzika, samo je jedan stilizovan mit o smrti. Ono što je san za duh, to je umetnost za život: adaptacija na smrt. Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika, muzika je estetsko opravdanje smrti.
Život na ledu 1955/59
Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.
Vreme čuda
Smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.
Graditelji
Smrt je sastavni deo našeg trajanja, a ne nešto što će doći jednom da ga preseče, nešto izvan nas, nama neprirodno protivno.
Smrt je ono što, kako veli Rilke, našem životu daje smisao, bez koga bi on bio beskonačno mučenje u necelishodnostima kakve su osećanje besmislenosti, rak, doživotni zatvor ili dosada.
Stalna ugroženost smrću, strah od neodređenosti njenog nastupanja, pa čak i njenog stvarnog značenja – osim ako niste religiozni pa vam je strah pred ništavilom zamenjen još gorom panikom pred odgovornošću – praktična briga da se ona izbegne ili zaboravi, pravi je izvor svim našim egzistencijalnim uživanjima.
Kako upokojiti vampira
Ako sutra i dođe do Smaka, / Zašto da svetu ružan kažeš zbogom? / Zašto na nebu, zašto pred Bogom, / Zašto da izgledaš kao svraka? Ne čuvaj, ne stiči blaga sveta, / Uživaj, bacaj, troši i voli, / Kad sutra isteče strašna Leta, / Budimo pijani, mirisni i goli!
Zlatno runo
