À nos amours, igrani, 1983
REŽIJA: Maurice Pialat
ULOGE:
Sandrine Bonnaire (Suzanne),
Evelyne Ker (majka),
Dominique Besnehard (Robert),
Maurice Pialat (otac),
Christophe Odent (Michel)
SCENARIJ:
Arlette Langmann,
Maurice Pialat
FOTOGRAFIJA:
Jacques Loiseleux
Sadržaj:
Suzanne je maloljetnica u obitelji koja se raspada. Otac ima ljubavnicu, majka nema nikakvu kontrolu, a brat odlučuje na agresivan način preuzeti ulogu oca. Suzanne uskače i iskače iz raznih seksualnih veza, ne odgovarajući jedino mladiću koji je voli.
boja, 95 min
https://kinotuskanac.hr/movie/nase-ljubavi
S nepunih šesnaest, Sandrine Bonnaire prvi puta tumači glavnu ulogu u filmu. Naše ljubavi (À nos amours, 1983) otvorile su ciklus Filmskih programa. Redatelj filma, Maurice Pialat, tu metafilmski postaje otac Sandrine Bonnaire. U samome filmu on je autoritarni, cinični pater familias koji naprasno napušta obitelj, prepuštajući je neminovnom moralnom, ali i doslovno fizičkom rasapu. Uz mnogo nasilja i psihičke torture provlači se osnovna potka filma. Bonnaire tumači Suzanne, promiskuitetnu, prerano sazrelu djevojku u potrazi za identitetom. No, ta je potraga zapravo nevoljka. Isprva u vezi s mladićem njezinih godina, kasnije ide iz jedne u drugu seksualnu vezu s raznim muškarcima.
Njezin lik umnogome podsjeća na naslovnu junakinju Chabrolove Violette Nozière (1978), žene koja do samouništenja mijenja partnere. Sjetimo se i protagonistice tog filma. Ona je – Isabelle Huppert! Iako u Našim ljubavima nema ubojstava, Bonnaire u tome filmu inkarnira fatalnu seksualnu privlačnost koja druge, ali i nju samu dovodi do ludila. Ludilo je to koje shizofreno rezultira gubitkom svakog stava, emocije… identiteta. Bonnaire se za Pialata pokazuje savršenom protagonisticom. Ona je – ne klasično lijepa – oličenje mladalačke (auto)destruktivnosti prouzrokovane prijetvornim samozadovoljstvom buržoaske obitelji višeg srednjeg staleža. U jednom trenutku, sve puca. Prividna idila pretvara se u kaos. Baš kao kod Chabrola u Violette Nozière! Samo što je tamošnji zločin ovdje odmijenjen simboličkim nasiljem koje mentalno uništava sve oko sebe. Naše ljubavi bile su, pokazalo se, začetak jedne filmske karijere koja za sobom ostavlja dubok trag u francuskom filmu.
Marijana Krivak
izvod iz teksta.
https://www.filmovi.hr/index.php?p=article&id=1528
Naše ljubavi: Veze koje ranjavaju
Esej
U središtu ove priče je petnaestogodišnja Suzan, koju tumači tada šesnaestogodišnja Sendrin Boner u svojoj prvoj, zapanjujućoj ulozi. Susrećemo je u trenutku kada se njena porodica, ona prividna tvrđava buržoaske bezbrižnosti, počinje rušiti pred njenim očima. Otac, koga glumi sam Pialat, je sveprisutni, cinični autoritet koji će uskoro napustiti dom, ostavljajući za sobom vakuum. Majka, koju igra Evelin Ker, bespomoćno pluta u moru ljubomore i besa. A brat pokušava, nasilno i nespretno, da popuni prazninu koju je otac ostavio. I usred ovog raspada, Suzan, kao da pokušava da nadoknadi emocionalnu prazninu koju oseća, upušta se u niz površnih, fizičkih veza. Bega se od bola tako što stvara još veći haos u svom životu.
Pialat, međutim, nije reditelj koji jednostavno osuđuje. On ne prikazuje Suzan kao žrtvu ili kao drolju. Ona je, pre svega, mlada žena u potrazi za identitetom u svetu koji joj ga ne nudi. Njena seksualnost je način komunikacije, pobune, ali i traganja za ljubavlju koju nikada ne pronalazi u tim kratkim susretima. Postoji tu jedan mladić koji je voli, ali njegova ljubav je, paradoksalno, jedina koju ne može da primi. Jer, kako da primi nešto što nije videla u svom domu?
Sam Pialat je u ovom filmu učinio nešto veoma smelo i metafilmski značajno. On ne samo da režira film, već ulazi u njega i glumi oca. I to nije samo cameo uloga. On postaje otac i autor u isto vreme, što stvara jednu duboku, uznemirujuću dinamiku. U filmu, kao otac, posmatra kćerku koja odrasta, koja postaje željna, koja postaje žena. I u tim pogledima – koji su ponekad zaštitnički, a ponekad gotovo željni – možemo se zapitati: čiji pogled zapravo vidimo? Da li je to pogled lika, ili je to pogled reditelja, stvaracca, koji posmatra svoju glavnu glumicu, mladu ženu koju vodi kroz ovaj bolan proces stvaranja?
Sendrin Boner je u tome bila savršen izbor. Ona nije klasično lepa u holivudskom smislu; njena lepota je neotesana, intenzivna, puna životne snage koja se istovremeno okreće ka autodestrukciji. Njen lik nas podseća na druge velike francuske heroine, poput Violet Nozijer iz Šabrolovog filma, koju je glumila Izabel Iper. Iako ovde nema ubistva, postoji isto to ludilo, isto uništenje koje proizilazi iz nemogućnosti da se nađe mesto u svetu.
Film je, u suštini, portret jedne porodice koja govori istim jezikom bola. Scena porodične večere, u kojoj se otac neočekivano vraća, jedna je od najmučnijih i najautentičnijih scena ikada snimljenih. Priča se da glumci nisu bili upozoreni na povratak glumca koji igra oca, pa su njihove reakcije – šok, bes, očaj – bile istinske. Pialat je tražio tu sirovinu, tu neuredenost života. Njegove scene nemaju lepu, zaokruženu dramaturgiju; one počinju i završavaju se naglo, kao i sukobi u životu.
A u sred tog živahnog pakla, Suzan plovi. Ona nije potonula. U jednoj od najlepših scena, vidimo je kako sedi na klupi posle prekida, sunce se igra u njenoj kosi, a ona je tiha, nedokučiva. Ona je već daleko. Njena seksualnost postala je njen oklop i njeno oružje. Kroz veze koje sklapa i prekida, ona ne traži muškarca, već traži sebe. Ali svaki put izađe praznih ruku.
Film se završava simboličnom scenom u avionu. Suzan odlazi u San Dijego sa novim momkom, ali njen pogled kroz prozor je prazan, odsutan. Njeno detinjstvo je ostalo iza, a budućnost je nejasna. Ona je slobodna, ali ta sloboda je u suštini usamljenost. Pialat nam ne nudi rezoluciju, niti lekciju. On nam nudi istinu. Istinu o tome kako se ljubav u porodici može iskriviti u kontrolu, kako se žudnja može pretvoriti u agresiju, i kako odrastanje može biti bolan proces napuštanja onoga što nikada nismo ni imali.
